Prvi školski dan




Svi radimo i spremni smo da se suočimo sa nedaćama koje život često nosi. Sistem u Srbiji je, međutim, građen drugačije i izbora nema mnogo

Moj sin Vid je prošle sedmice pošao u školu. On ima autizam. Danas mi se čini da smo njegovu bolest uočili rano, još dok je bio beba. Na početku smo se upoznali sa nemirnom i ljutom bebom, besanom i nesputanom. Zatim smo se suočili sa malim dečakom sa kojim je nemoguće uspostaviti kontakt, koji ne govori i ne razume šta mu se kaže. Koji se ne prilagođava i ne prihvata drugu sredinu: ne spava, viče, uzvikuje neprekidne, često zaglušujuće krike, živi u svetu odvojenom, nepredvidivom svetu, ispunjenom neprekidnim ponavljanjima, snažnim i nekontrolisanim osećanjima... Godinama smo se borili da proniknemo u njegov svet, uvedemo ga u naš ili ga makar približimo... Prošli smo ustanove, lekare, psihijatre, defektologe, dijetologe... Očajavali, nadali se... Radovali se kada nas je sa dve godine prvi put razumeo, oduševili se kada smo gotovo dve godine kasnije naslutili njegovu prvu ponovljenu reč. Fiziološke potrebe smo regulisali dve godine...

Naše je uverenje bilo da je bolest pre svega stvar pojedinca i njegove porodice. Svi radimo i spremni smo da se suočimo sa nedaćama koje život često nosi. Sistem u Srbiji je, međutim, građen drugačije i izbora nema mnogo, koliko god znali ili želeli. Nije mi namera, niti bi bilo pošteno da kritikujem srpski zdravstveni sistem. Naša iskustva su tako neujednačena i radikalno suprotstavljena da se nameće misao da problem suštinski ne leži u samom zdravstvu već u našoj politici.

Vidova lekarka je bila izuzetno posvećena i stručna. Ipak, ubeđivala nas je da je sa njim sve u redu čak i u vreme kada smo već mesecima išli na terapije. Tri stručna mišljenja koja smo potražili sva su bila različita i da spomenuta lekarka nije bila dovoljno korektna da preporuči jednu iskusnu koleginicu zakasnili bismo sa terapijama i danas bi Vidovo stanje bilo mnogo teže. Pošto državne ustanove omogućavaju vrlo mali broj terapija, pokušali smo privatno... Ali prva preporučena terapeutkinja (zbog lošeg sistema većina njih radi na crno) ispostavila se kao stručnjak za mucanje... Izgubili smo nekoliko meseci. Na preporuku smo otišli kod jednog od uglednih stručnjaka ustanove koja se bavi i ovim pitanjima, a on nas je, dok nije video Vida, grdio kako smo propustili da primetimo očigledno, a onda kada smo ga doveli tvrdio je da mu nije ništa i da preterujemo. U drugoj ustanovi nam je pak na defektološkom pregledu rečeno da je stanje beznadežno, ali je začudo mojoj supruzi preporučeno da napusti posao i posveti se detetu (valjda me je defektološkinja prepoznala verovatno kao javnu ličnost i lopova koji ne oskudeva u novcu i za koga je radno mesto u porodici vid razonode). U želji da što više učinimo, pošli smo i u jedan poluprivatni institut gde su autistično dete pokušavali da predstave kao alergično. Nada je čudna stvar... Mnogi ljudi daju hiljade evra na analize koje ne daju ništa drugo osim privida da će im dete jednog dana biti kao sva druga. Prisustvovao sam sastanku roditelja kada je država jednom smanjila davanja za taj institut. Direktorka je tada izmenila njihove terapije tako da „nadoknadi izgubljeni novac“. Gledao sam te ljude koji treba da daju više novca i, što je najgore, da još neki put pobegnu s posla da bi vodili decu na terapije, kako bez zazora plaču.

Ima naravno i dobrih iskustava. U svim tim ustanovama nailazili smo na primere stručnosti, poštenja, lične posvećenosti, solidarnosti i ljudskosti. Spomenuću Tanju Kovačević,oligofrenološkinju iz Doma zdravlja Zvezdara, i psihijatra dr Nenada Rudića iz Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici.

Poseban problem – a možda i simbol neuspeha našeg ambicioznog zdravstvenog sistema koji je zamišljen predivno samo kada bi za takvu supersocijalnu državu bilo dovoljno resursa – predstavljala je inkluzija. Vid je šest godina išao u vrtić. Naravno privatni. Državni smo čekali godinu dana, a terapeuti su nas upozorili da bismo dete sa takvim problemima brzo doveli u situaciju da ga roditelji ispišu. Išli smo u dobar privatan vrtić „Adrijana“ u našem komšiluku. Razumevanje vaspitača i vlasnika je bilo potpuno. U školi koja ima velike tradicije inkluzije psihološkinja nas je na kraju pitala „zašto nije miran“ i „zašto želi da uzme sitnice sa mog stola?“... Konačno smo odlučili da Vid pođe u jednu od nekad specijalizovanih škola. Za sada su naša iskustva predivna. Kako to obično biva kada neki sistem ne radi dobro, odlučnošću stručnih, ali i grižom savesti političara i društva, nastanu „ostrva“ uređenosti i visokih standarda. Uveren sam da uslove koje za sada imaju Vid i njegovi drugari nema većina vršnjaka koji dele njihovu sudbinu u Švedskoj ili Britaniji...

Želim da se nadam da će u jednoj zemlji snažne politike i slabog sistema to dugo potrajati.

Napredni klub

Čedomir Antić
objavljeno: 11.09.2014.

Izvor: Politika

"Svi preko kojih mozemo da vrsimo pritisak,da mi iznenadimo buducnost,a ne ona nas..."   

Potpuno razumem choveka, proshao sam kroz isto...
Ipak sam imao srece, moje dete je pokazivalo sve znakove autizma (imam autistichnu sestru pa eto znam).. Zahvaljujuci zeni iz instituta za korekciju govora je mala uspela da dodje sa ove strane autizma, a preko njene veze uspela da udje u vrtic u BG-u koji je imao odeljenje za decu sa posebnom paznjom...(do zene smo doshli preko moje prijateljice koja na nekom drugom institutu razvija softver za prepoznavanje govora) Odeljenja vishe ga nema, evo vec godinu dana, drzava je vratila deo zgrade nekom gastrabajteru, grad je ukinuo odeljenje, kriza je shtedi se... Opet ja imao sam mnogo srece, evo sad joj apsolutno nishta ne fali, usta ne zatvara juri decu po parkicu da se upoznaju i da se igraju... prava mala shmizla od chetiri godine...
elem, osim osecaja nemoci, nerviranja, ubedjivanja da je sa detetom sve u redu a ti vidish kako zaostaje za vrshnjacima, onaj osecaj kad ti dodje da razvalish stolicom pedijatra koji ti objashnjava kako dete morash da dojish a ti mu ukazujesh na problem da dete ne gradi slogove, da je ne zanima spoljni svet... ono, kad gazdi koji nema ni mrvu razumevanja objashnjavash zashto vec 5 put tog meseca morash da pobegnesh sa posla - a tek je 20 u mesecu, onaj osecaj kad te svi prebacuju ko usrane gace sa jednog lekara na drugog a oni su zainteresovani za svoj posao i tvoj problem kao zardjali bojleri bojler u karton naselju... jbte, koliko frustracije... uglavnom, proshlo je... sad je sve u redu.

Zaista je proklestvo biti roditelj u srbiji sa detetom koje ima neki problem, na papiru sve je savrsheno - od besplatnog zdravstva do ustanova koje su tu da ti pomognu (ustanove zaista postoje, ali lekari pedijatri nemaju pojima da postoje).

Sve sto roditelj danas moze da uradi je da odabere lekara po preporuci ili da ide na slepo, da moli Boga da ubode pravog. Novac je primarni motiv, a zdravlje je tu uzgred. Skoro se desio slucaj gde je covek, kojem je pukao cir i koji je imao unutrasnje krvarenje preminuo, jer su ga lekari ovlas pregledali i poslali kuci!
Naravno, ne treba generalizovati, njihove plate su u vecini slucajeva zaista za podcenjivanje (pitam se samo zasto?) postoje lekari koji su zaista to-lekari i koji bez obzira na sve daj usve od sebe ali zdravlje je postalo biznis, roba, objekat trgovine. Ako nema trgovine, nema ni biznisa.

Na opštini Stari Grad, postoji 7 osnovnih škola + 1 specijalna škola "Dragan Kovačević".

Na cijelu opštinu i svih 7 škola, doduše manjih, u DZ Stari grad radi 1 logoped.
Na osnovu testova za školu odrađenih u protekle 4 godine 70%-90% djece ima problem koji bi zahtjevao pažnju i rad sa logopedom.
Nisu to kod sve djece ozbiljni problemi koji zahtjevaju višegodišnji rad, ali primjetno je da kvalitet i kvantitet govora opada, a da problemi rastu i postaju sve kompleksniji.

1 posvećen logoped, radeći puno radno vrijeme može, eventualno, pod predpostavkom da nikad nije bolestan, da podmiri 1 školu, pošto nisu velike škole.

To znači da đaci 6 osnovnih škola na opštini Stari grad nisu uopšte u sklopu zdravstvenih usluga. Oni ne postoje. Njihove potrebe nisu ni predvidjene niti ih je moguće zadovoljiti.

"Dragan Kovačević" je specijalna škola koja broji od 200 -250 đaka. Oni imaju svog logopeda, ali zato svi oni i traže posebnu pažnju i rad sa istim.
Od logopeda u toj specijalnoj školi se očekuje da sam podmiri potrebe svih đaka, te stoji na usluzi svim školama na teritoriji opštine i usmjerava i savjetuje one koji joj se za pomoć obrate.

Očigledno nadležni vjeruju da zapošljavaju Supermene koji ne samo da imaju radni dan od 48 sati, nego su sposobni i za kloniranje.

A Stari grad je opština koja je em najbogatija, em procentualno ima najmanje djece. Kakva je situacija u Zemunu, Surčinu ili Paliluli teško je i zamisliti.

Ako je pri tome taj stručnjak kome se obraćaš loš i nezainteresovan, ti si propao. Ni oni ne znaju da komuniciraju medjusobno, nisu svjesni koje sve mogućnosti postoje, koje sve institucije, koji sve pojedinci ...
I najposvećeniji roditelj je samo slamka u vrtlogu sistema, još ako nema nikoga za koga da se uhvati...

Tanja Kovačević i dr Nenad Rudić su dva posvjećena, stručna pojedinca koji postižu fenomenalne rezultate u radu sa djecom, nažalost uprkos sistemu, a ne zahvaljujući njemu.