Budiš se. Otvaraš oči i pred tobom je široko zvezdano prostranstvo. Milijarde zvezda sijaju samo za tebe. Skoro se nisi ovako osećao, slobodno i produhovljeno, kao da ti je mesto baš tu na tom mestu, u tom trenutku od svih trenutaka u vremenu. Spoznaješ svet sasvim drugim očima. Lagano zalaziš u tajne metafizike dok ti u glavi odjekuje "Mesečeva sonata". Sve je savršeno... Sem nekog iritantnog, tupog bola u predelu rebara koji, čini ti se, prati otkucaje tvoga srca. I šapata, glasova koji odjekuju negde u daljini, smeh, smeh mladosti. Ali to nisu glasovi u tvojoj glavi koji ti otkrivaju tajne svemira i ljudskog razuma. Niti je to smeh zadovoljstva samospoznaje.
Odlučuješ da za trenutak prekineš svoju seansu i otkriješ ko ti remeti vezu sa univerzumom. Okrećeš glavu i tamo vidiš zadriglog malenog bakutanera sa dioptrijom veličine Hablovog teleskopa, ogromnim cegerom u jednoj i šiljatim štapom u drugoj ruci elegantno zabijenim u području između tvog sedmog i osmog rebra. I decu. Rumene karikature koje grokću dok razdragano gledaju u tebe.
Taman kada si se bio spremio da prestareloj Snežanu i njenim patuljcima probranim rečima "zahvališ" na tome što su te razdvojili od najproduhovljenijeg stanja u kojem sebe pamtiš, uz svu propratnu gestikulaciju koja tim izjavama priliči, primećuješ da nešto nije u redu. Zašto si napolju? I na nekoj mekoj podlozi? Travi? Drveće je oko tebe. Cveće. Ljudi i njihovi ljubimci. Klupe? "Čoveče, ja sam u parku!?" Panično ustaješ, osećaš hladne poglede okoline koja te posmatra, neki vetrić koji vijuga i prolazi kroz tvoje kosti. Hladno je. Obmotavaš ruke oko sebe u pokušaju da se ugreješ. I onda vidiš. Ti ne nosiš odeću. Samo neke trake koje strateški pokrivaju intimna mesta i to u čudnim nijansama crvene boje, koje se, uzgred, poklapaju sa nijansama čudnih linija po tvome telu. "Šta mi se dogodilo?" ponavljaš u sebi dok bežiš od znatiželjnih očiju u prvi ulaz zgrade.
Iako si sav izbezumljen prepoznaješ grafit "Gde ste ribe, primio sam platu!!!!!" sa zida svoje zgrade i teška vrata koja se nikada u potpunosti ne zatvaraju. Dobro je, to ti danas ide na ruku. Nekako uspevaš da iscimaš vrata i ulaziš u hodnik zgrade. Dolaziš do zaključka da liftom ne možeš ići, a i zaintrigira te trag stopala koji vodi putem stepenica. Tvoja putanja je određena. Nekoliko spratova i dva neprijatna susreta kasnije nalaziš se pred vratima svog stana. Vrata su odškrinuta. Ulaziš unutra, a tamo - haos!
Enterijer izgleda kao plod dejstva kašikare i dizajnera pod uticajem zozovače. Samo što to nije uobičajeni nered, ne, ovo je nešto što prevazilazi sve dotadašnje nerede koje si znao da napraviš. Pored isprevrtanog nameštaja, pobacane odeće i kučnih pomagala opažaš murale po zidovima, čudne linije i mrlje koje nemaju smisla, a za koje znaš da ih nisi imao juče. Iza prevrnutog kauča vidiš nešto što liči na ostatke tvog kućnog ljubimca. Jedino što izgleda nedirnuto u celom stanu jeste računarski sto i sam računar na čijem monitoru stoje ispisane reči. Prilaziš ekranu u nadi da će ti te ispisane reči dati neki nagoveštaj o tome šta ti se dogodilo. Sada već suznim očima gledaš dve reči koje glase: "Game over".




Za sve one koje je mrzelo da pročitaju konfuzni tekst iznad, a čiju odluku u potpunosti podržavam i poštujem, ukratko rečeno, šta vas može toliko iznervirati u igri da pređete na tamnu stranu razuma? U anketi su ponuđene neke opcije kojih sam se sada setio, a poželjno bi bilo da u svojim komentarima navedete šta na vas ima takvo dejstvo i isti izbor obrazložite.

a mogao si staviti bar 2 moguca odgovora ovako s jednim je tesko

nerviraju me feederi... Pogotovo u mom timu... Brate, jedan je imao 0 kills 19 deaths 0 assists! 

Jedino teži bagovi mogu da me donekle izbace iz koloseka... i često rezultira brisanjem igre, bez posledica na stvarni svet.

U tome je poenta, dosta stvari može da nervira, ali obično postoji ta jedna stvar koja je u stanju da nas iznervira više nego što smo mislili da je moguće.

Čekpoint kad je predalek kao u MP3 i kada je igra bezobrazno teška.
 Neki programeri stvarno tripuju da gejmeri svršavaju na njihove besmislene sejving sisteme ili kad se muče u igri.
 Poenta igre je valjda sama igra, zabava a ne mazohizam.

A mene nervira kada igra uopšte nema čekpoint sistem niti je na bilo koji način moguće snimiti poziciju. Pa moram da igram čitav dan i noć kako bi je prešao u komadu.

Kada satima tapkam u mjestu a ne pređem ništa.... Što se dešavalo u puzzle naslovima koje zato izbjegavam.

I kada nestane struje a ne stignem da pohranim progres, pa moram sve ispočetka...

Mnogo su me nervirale i restrikcije devedesetih. Tada sam satima i satima čekao da dođe struja, pa da upalim tu Segu, koju bih igrao sam pet minuta... a onda sve ispočetka.

ono što me najviše nervira u igrama su lenji programeri.. besmisleno spawnovanje protivnika zato što je AI koji su napravili sranje koje ne može tebi kao igraču ništa da uradi.. primeri su pa skoro sve FPS igre današnjice, još uvek se sećam nekog starog Call of Duty-ja u kome namerno nisam hteo da odem do checkpointa samo zato da bih video koliko nemaca može da pošalje na mene. Mislim da negde imam i screenshot iz Crysisa gde sam pobio pola SevernoKorejske vojske u nekom kampu, ali oni i dalje nastavljaju da dolaze..

...dok metkovi nemilosrdno nestaju...

Lažem...

Kada igra ima veliku "veštačku" težinu... recimo, kada je potrebno ispaliti tonu olova u protivnika da bi krepao... ili kada protivnik dobija velike resorsne bonuse protiv tebe u nekoj strategiji...