Ova scena je genijalna. Deborah skida masku i sve postaje jasno...

Sovjetski filmski klasici na YT

Moskovska filmska kompanija Mosfilm iz koje su izašli neki od klasika sovjetskog filma saopštila je da će nekoliko desetina njenih najpoznatijih filmova biti dostupno preko Internet sajta YouTube.



Kako prenosi AFP, ugovorom između Mosfilma i Youtubea je predviđeno da će 50 filmova koji imaju legendarni status u Rusiji, ali su malo poznati u svetu, prvi put biti predstavljeni široj publici. Filmovi će biti postavljani na sajt sa titlovima i Mosfilm planira da izbaci pet filmova svake nedelje, što znači da bi do kraja godine oko 200 filmova trebalo da bude dostupno na sajtu.

Među filmovima koji se mogu naći na Jutjubu su "Ivan Vasiljevič menja okupaciju", komedija iz 1973. godine u kojoj sovjetski inženjer greškom pošalje cara Ivana Groznog u modernu Moskvu, kao i "Belo sunce pustinje" iz 1969. godine, film čija se radnja dešava u centralnoj Aziji i koji i dalje kosmonauti gledaju pre poletanja.



Zainteresovani će moći da pogledaju i omiljeni Staljinov film "Volga, Volga", kao i "Ogledalo" Andeja Tarkovskog.

"Nama je projekat sa Jutjubom veoma važan i interesantan", rekao je direktor Mosfilma, Karen Šahnazarov. "Cij je da gledaocima damo mogućnost da legalno gledaju video materijal i sprečimo ilegalnu upotrebu naših filmova", rekao je on i dodao da je to moguće zahvajujući kapacitetu Jutjuba da blokira piratski sadržaj.

Mosfilm korene vuče iz 1920-ih godina i ranih dana filma. Ime je dobio 1935. godine i dalje koristi kao logo čuvenu sovjetsku skulpturu "Radnika i seljanke".


Izvor: B92

U detinjstvu mi je Brus Li bio car

Kako autor „Audicije”, „Ičija ubice”, „Grada izgubljenih duša”, „Sukijaki vestern Đanga” i jakuza trilogije „Živ ili mrtav”, vidi sebe u velikom svetu filma pred odlazak u Kan.



To što je od 1991. do danas snimio više od 80 filmova (!), zasigurno Takaši Miikea (1960) svrstava u jednog od najproduktivnijih reditelja svih vremena, a činjenica da mu se stvaralački raspon kreće od žestokih hororfilmova punih perverzija, okrutnosti i provokacija, preko krimifilmova sa žestokim scenama nasilja i borbi, naučne fantastike, akcije, mjuzikla, drama, dečijih bajki, superherojskih i tinejdžerskih hitova filmova, do špageti vesterna i klasičnih jakuza i samuraji filmova, čini ovog japanskog filmskog maga i jednim od najkontroverznijih ali i najraznovrsnijih filmskih stvaralaca današnjice i sinonimom za obećavajuće bioskopsko iskustvo.

Tek što je jesenas u Veneciji predstavio „13 ubica”, svojevrsni rimejk filma Eičija Kudoa iz 1963, Miike će se većza koji dan u Kanu predstaviti 3D samuraji filmom „Harakiri– Smrt samuraja”, rimejkom japanskog klasika iz 1962. godine Masakija Kobajašija i tako ući u trku za „Zlatnu palmu”...

Krv, nasilje, žestoke scene borbi mačevima, a gde je tu ljubav?

Scene borbi mačevima su zapravo scene ljubavi! Bez bratske ljubavi ne bih mogao da snimam tako nasilne i krvave scene. O količini nasilja i krvi u filmu može da odluči samo neminovnost.

Uvek ste tako divalj, neobuzdan?

Možda samo jurim za snom koji nikada neću ostvariti. Pronašao sam slobodu kroz niskobudžetske projekte. Tražim još više slobode kroz iskustva stvaranja filmova kao što je „13 ubica”. Mislim da je došlo vreme da budem divalj još jednom.

Kroz novi rimejk?

Najvažnija stvar za rimejk filmskog klasika jeste koliko poštuješ originalan film. Sve dok poštujem original, ne pribojavam se da u film stavim i neki svoj znak, svoj pečat. Nikada nisam težio da namećem svoju ličnost. Moja filozofija je da,kao reditelj, moram uvek da odvojim svoj ego i da samo uživam u stvaranju filma.

Šta je za Vas izazov u jidaigeki (samurajska period drama, prim. aut.) filmovima?

Zadovoljstvo u stvaranju jidaigeki filmova je u tome što u njima jedan lik može tokom samo jedne noći doživeti toliko toga za šta bi liku iz neke savremene priče bilo potrebno sto dana. U samuraji period dramama uvek tražim univerzalnu temu. Znate ono: Ljubav začeta osvetom, Pravda začeta nasiljem.

Tako će biti i u novom, 3D filmu „Harakiri– Smrt samuraja”? Ni Vi niste odoleli trodimenzionalnoj slici?

Ko bi odoleo izazovu da snimi takav film, da vidi borbe, mačeve, samuraje, u tri dimenzije! Naravno da tome nisam odoleo.

Zazire li japanska filmska industrija od Vas, zato što važite za najkontroverznijeg reditelja i tvorca nekih od najkrvavijih i najžešćih hororfilmova današnjice, poput, recimo, filma „Audicija”?

Zaziru. Ali, za mene „Audicija” nije horor film, jer on nije nadrealan i nema nikakvog čudovišta u njemu. Jednostavno, to je priča o devojci koja na čudan način pokazuje svoje emocije i zato ju je nemoguće razumeti. Ona samo želi da čovek koga voli ostane uz nju, ne čini neki veliki zločin, samo tipu odreže nogu da ne bi mogao da ode. Situacija je, dakle, toliko realistična da je upravo to ono što najviše zastrašuje.

Čini se da je Vaš „Grad izgubljenih duša”bio tematski Vaš najreprezentativniji film?

Verovatno mislite zbog toga što u mojim filmovima ima uvek i likova različitih nacionalnosti i to je tačno. To ima veze i sa mojim poreklom i načinom života. Moja porodica je izvorno iz Kumamotoa u južnom Kjušu, ali se sticajem okolnosti u jednom periodu obrela i u Koreji. Odrastao sam u Osaki, ali zbog toga ne mislim da je on moj rodni grad. Uvek me prati taj osećaj da nemam rodni grad u koji se mogu vratiti, da nemam bazu. Čak i u mojim jakuza pričama. Verovatno me zbog toga i privlače romani po kojima najčešće i radim filmove. Konkretno, „Grad izgubljenih duša” rađen je prema romanu Hase Seišua. Zbog svega ovoga često sebe nazivam aranžerom, a ne autorom.

Aranžerom tuđih priča, rediteljem bez pravila?

Ne stvaram sam pravila, nisam dovoljno studirao niti proučavao film da bih postavljao pravila. Čitav život sam proveo stvarajući filmove, pa treba malo da uživam. Samo se pitam da li će film posle svega biti uspešan, a divan je osećaj kada je film uspešan kao posledica uživanja svih nas koji smo ga stvarali.

Da li ste uživali stvarajući „Sukijaki Vestern Đango”, bar u onoj meri u kojoj je uživala publika gledajući ovaj Vaš film?

Itekako! Ovaj film je moja posveta špageti vesternima i mom velikom prijatelju i bratu Kventinu Tarantinu!

Kada već pomenusmo Tarantina, pod čijim ste Vi uticajima stasavali kao reditelj?

Toliko je mnogo njih, ali se na kraju ipak sve svodi na to da su svi oni radili ono što mi smatramo da jeste film. Ponekad poželim da bacim sve ono što sam naučio tokom studija i rada kao asistent na snimanjima i da samo radim filmove kakve želim. Šohei Imamura (Miike je dugo bio Imamurin asistent, prim. aut.) snimajući filmove je pitao kako živeti. On je stvorio svoje vlastito preduzeće za proizvodnju filmova tuđim parama i takva odlučnost i nezavisnost zrači i u njegovim delima. Voleo bih da postanem Imamura.

Pa, bar Vi snimate filmove kakve želite?

Uvek sam to radio. Čak i onda kada sam imao bolje ponude.

U čemu je onda problem?

Recimo u ovom: smatram da postoje dve vrste reditelja. Jedan je tip veoma oprezne osobe koji bira teme koje mu odgovaraju i koje želi da radi i to pažljivo. Drugi tip reditelja radi jednu stvar za drugom i ne boji se da menja samog sebe.

Vi ste, naravno, ovaj drugi tip?

Ja sam tip reditelja kod kojeg se promene dešavaju prirodno kroz stvaranje filmova jednog za drugim. To što radim u kontinuitetu nije moja namera, već je težak rad postao za mene rutina.

Kakve ste Vi filmove voleli kao dečak?

Najveće uticaje u mom detinjstvu imali su filmovi Brusa Lija. Moja generacija nije mnogo tada znala o Seidžunu Suzukiju, jer su njegovi filmovi bili više rezervisani za filmofile. Nama je Brus Li bio car! On i nije bio neki lepotan niti tako dobar glumac. On je bio odličan u akcijama, umeo je da stvori njihov dramski intenzitet, ali su njegove akcione scene bile više stoičke nego lepe. Međutim, on je sa tim svojim stoicizmom napravio veliki uspeh u Holivudu. On je bio tako harizmatičan i tako prolazan.

Kako je došlo do toga da se opredelite za režiju kao svoju profesiju?

Nisam imao drugog izbora! Sanjao sam da postanem profesionalni motociklista trkač, ali u tome nisam uspeo. Smatram da svako može da postane reditelj, pogotovo onaj koji ima novca. Čak je i Haruki Kadokava postao reditelj, pa i slavni komičar Takeši Kitano je postao reditelj i tako pronašao svoju slobodu. Za režiju nije toliko potreban talenat koliko ličnost. Motociklista pre svega mora da ima talenat. I hrabrost


Izvor: Politika

Russell Crowe debituje kao reditelj

Russell Crowe će možda uskoro imati i svoj rediteljski debi i to u obliku krimi filma 77, prenosi vebsajt Deadline. Scenario je zasnovan na priči Jamesa Ellroya, čiji je roman "L.A. Confidential" adaptiran za film Curtisa Hansona iz 1997. godine u kojem je glumio i Crowe.

Radnja povezuje dve priče iz 1974. godine koje u to vreme privlače pažnju javnosti: nerešeno ubistvo policajca iz Los Anđelesa i ozloglašenu pucnjavu između članova "levičarske revolucionarne jedinice" Simbionske oslobodilačke armije (SLA) i losanđeleske policije. Pucnjava stoji kao jedna od najdužih u američkoj istoriji tokom koje je poginulo pet članova grupe. Crowe će možda i glumiti u filmu čiji će se događaji odvijati kroz oči dvojice policijskih partnera.

SLA je osnovana s namerom da bude crna revolucionarna organizacija, iako je samo jedan njihov član bio Afroamerikanac. Kratki život militantne grupe sredinom 70-tih godina postao je plodna teritorija za Holivud tokom godina koje su usledile.

Crowe je još ranije davao nagoveštaje o režiranju filma, ali ti projekti nikada nisu bili realizovani. Njegovo rediteljsko učešće dovodio se u vezu sa dva australijska filma, surferskom dramom Bra Boys i ratnom pričom iz Drugog svetskog rata The Long Green Shore.

happynovisad.com

Tužan kraj holivudske pin-ap dame

Glumica Ivet Vikers pronađena je u svojoj kući, a policija procenjuje da je bila mrtva čitavih godinu dana.



Telo Ivet Vikers (82) pronađeno je u njenoj zapuštenoj kući u Los Anđelesu, nakon dojave zabrinutog komšije. Prema proceni policije, telo je ležalo neotkriveno mesecima, a možda i čitavu godinu, prenosi "Pipl".

Ispred kuće bila je nagomilana pošta obožavalaca iz celog sveta stara mesecima. Telo glumice bilo je mumificirano, i autopsija će utvrditi uzrok smrti, mada policija misli da je Vikersova umrla prirodnom smrću.

"Uvek je bila povučena, ali poslednjih godina naginjala je ka paranoji. Mislila je da je neko progoni i retko je izlazila iz kuće. Ali nije zaslužila ovakav kraj", rekla je njena komšinica, glumica Suzan Sevidž.

Ivet je želela da postane pisac, ali počela je kao manekenka. Pojavila se 1950. u filmu "Sanset bulevar", a proslavila se ulogom u naučnofantastičnim akcijama "Napad žene od 50 stopa" i "Napad džinovskih pijavica".

Godine 1959. slikala se za "Plejboj" i proglašena je za devojku meseca jula, nakon čega su usledili angažmani i u drugim časopisima za muškarce.

Udavala se dva puta, a među njenim ljubavnicima bili su Keri Grent, Džim Haton - ocat Timotija Hatona i drugi.

Poslednju ulogu ostvarila je 1991, u hororu "Zli duhovi".


Izvor: Mondo

Mihalkov brani “Tvrđavu“

Treći nastavak „Varljivog sunca“ premijerno prikazan u Moskvi

Najpoznatiji ruski filmski režiser Nikita Mihalkov u Moskvi je premijerno prikazao treći nastavak filma „Varljivo sunce - Tvrđava“.

Posle finansijskog debakla drugog dela, čija je gala premijera održana prošle godine u Kremlju, Mihalkov se ovoga puta opredelio za moskovski bioskop „Oktobar“. Film je već umnožen u 570 kopija i Mihalkov se nada da će interesovanje publike ovoga puta biti veće. Na predstojećem Kanskom festivalu, film „Tvrđava“ neće učestvovati ni u konkurenciji ni u revijalnom delu.

„Tvrđava“ je kraj sage o sudbinama ljudi koji su branili Oktobarsku revoluciju, zatim prošli kroz gorke faze Staljinovog terora i na kraju opet branili svoju zemlju u Otadžbinskom ratu. Prvi deo „Varljivog sunca“, osim što je nagrađivan, bio je i veoma gledan.

- Umem da snimam i igram u filmovima, ali ne znam da reklamiram svoja dela, da ih guram i pravim im pi-ar - iskreno kaže Mihalkov.

Što se tiče festivala u Kanu, slavni režiser objašnjava da ni lani nije pretendovao na učešće, ali je na tome insistirala kompanija koja je otkupila prava za svetsku distribuciju. Ove godine postavio je uslov da u Kanu film može biti prikazan samo u službenoj konkurenciji, kao i da ga nikakve „gala predstave“ ne interesuju. Ruski novinari su, inače, nagovarali Mihalkova da pošalje film u Kan, verujući da ga ove godine njegov prijatelj, predsednik žirija Robert de Niro - neće izneveriti.

- Ni De Niro nije garancija, jer imam dovoljno iskustva sa raznim obećanjima. Kao mladom režiseru, rekli su mi kako sam dobio nagradu u Kanu za film „Oči čornije“. Zbog mladalačke naivnosti, čak sam telefonirao u Moskvu da podelim radost sa svojima. Ipak, nisam dobio nagradu. Obećavali su mi nagradu i za „Varljivo sunce“, ali je u Kanu nisam dobio - priča Nikita Mihalkov.

Hoće li Mihalkov sa trećim nastavkom „Varljivog sunca“ biti bolje sreće i opravdati krilaticu koju je sam smislio da je to „veliki film o velikom ratu“, ostaje nam da vidimo ovih dana.


Izvor: Novosti

http://www.imdb.com/title/tt0370877/

Da li je ovo neko trollovanje ili se ovo stvarno snima? To bih voleo da vidim.

trolovanje

Umro Džeki Kuper, dete-zvezda tridesetih



Džeki Kuper, koji je bio nominovan za Oskara kada je imao samo devet godina i koji je glumio urednika "Dejli pleneta" iz filmova o Supermenu sa Kristoferom Rivom, umro je u 88. godini u Los Anđelesu.

Kuper je preminuo u utorak. Poznat kao dete po razbarušenoj plavoj kosi i velikom osmehu, Kuper je bio nominovan 1931. godine za Oskara za film "Skipi".

Glumio je u više od 100 filmova i TV serija. Dobio je nagradu "Emi" za sitkom "Henesi" i režirao je nekoliko nagrađenih epizoda serija "Meš" i "Bela senka".


Izvor: Kurir

Novi roman o porodici Korleone

Roman "The Family Corleone" koji će biti prednastavak knjige "Kum" Marija Puza o mafijaškoj porodici Korleone, biće objavljen 2012. godine.



Autor romana čija će se radnja odvijati pre one u knjizi "Kum" biće nagrađivani pisac i pesnik Ed Falko. Priča Falkove knjige dešavaće se ’30-ih u Njujorku i biće zasnovana na jednom Puzovom scenariju.

Puzov roman prodat je u više od 20 miliona primeraka i poslužio je kao osnova za film "Kum" koji je 1973. dobio tri Oskara.

Mario Puzo umro je 1999. godine. Posle njegove smrti objavljena su dva nastavka priče o porodici Korleone "Povratak kuma" i "Osveta kuma" koje je napisao Mark Vajngardner.


Izvor: B92