Deo

Građevina i predeo nisu priličili jedno drugom, pa ipak, činili su nestvarnu i čudesno lepu celinu koja kao da je oduvek bila tu, izrugujući se neumitnom.

Ljudi bi, naišavši na nju, zastali opčinjeni, utihlih misli; i vraćali joj se, uvek iznova spoznajući da vreme ne teče ravnomerno nego u skokovima koji ne oponašaju ništa drugo do haos u njima.

Razlučivši, najzad, da to što ih privlači nije prevashodno lepota, a ne mogavši to i da odgonetnu, zazirali su od tog čudnog sklada i odlazili, namerni da ga zaborave.

To je već bilo deo njih.

Pripovedač

"Kao što se od dva zla bira manje, tako se između dva straha izabira onaj veći".

Tako je, kažu, započinjao svoje priče praveći uvek isti predah, koliko da zapali cigaretu, pogledom obuhvati polumračnu prostoriju i, jednim pokretom ispije rakiju.

Znao je taj, tvrde, i neveselog da oraspoloži. Prometnuo bi, pored uzgrednih primedbi, i pokoje pitanje u neobavezni razgovor; nikad ni jedno više nego što je dopuštala pristojnost, ali ni mnogo manje nego što je to zahtevala njegova znatiželja. Pa, iako bi, u prvi mah, taj razgovor najčešće obuhvatao svega nekoliko nevoljnih i neodređenih izjava? osvrnuo bi se na neki sličan slučaj, te, uz neznatne izmene već poznatog, upleo naoko beznačajne okolnosti i priveo ga kraju koji bi svima izgledao prirodniji i prihvatljiviji od onog postojećeg, ako ne i jedino moguć.

Nije se, po nekima, libio ni da iskoristi ponešto od tuđih ispovesti. Objedinio bi ih po nekom, samo njemu znanom nadahnuću: razotkrivajući jednu nesvakidašnju pozadinu, inače različitih događaja.

Kad se, kojim slučajem, povede reč o njemu, mnogima se, uz uzdah, otme misao: "Eh, da čudna čoveka! Taj, iz dana u dan, kao da je uobličavao jedno".

Građevina

Predanje kaže da je njen tvorac imao tri razloga da je sagradi. Prvi je, u opštim crtama, poznat i danas. Drugi je nesigurnost pamćenja i nestalnost snova izmenila. Treći, koji je predstavljao i izvesnu vezu prva dva, kao da je sama njegova očiglednost učinila izlišnim.

Narednih godina ona je bila simbol vlasti i moći jednog carstva, da bi je, godinama kasnije, jedan vojskovođa razorio.

Zapisi iz tog vremena spominju reči koje je on izgovorio tokom svetkovine priređene u čast pobede: "Razlozi koji su me naveli da napadnem vaše carstvo nemaju ništa zajedničko sa mržnjom, pohlepom ili nečim sličnim". Većina tih zapisa svedoči dalje o ne manje burnim događajima koji su usledili, ali se nigde ne govori o tim razlozima.

Nije nemoguće da su to bili oni, možda ne baš sasvim isti, razlozi.

Figure

Dok je ona njega već duže vreme posmatrala, on nju jedva da je primećivao. Kada je ona izgovorila njegovu, netom zaboravljenu, misao: "Nikad se ne zna šta odnosi dan, a šta donosi noć. Kad naslutiš - biće rano, a kad saznaš - već kasno je!", zagledao se u njene zamišljene oči, a zatim i ugledao figure vuka i orla ispred nje.

"Nudim ti budućnost", rekla je: "Vuk predstavlja slobodu izbora, a orao slobodu delanja. Pre negoli se odlučiš, reci mi nešto? Ako u mojoj duši obitava noć, a u mome snu vlada mrak, šta je u mojim očima?"

"Nevidelo", reče on posegnuvši za figurom orla. Ispruživši ruku, ispostavlja se da je ono što je, koliko tren ranije, smatrao javom bio san.

U njegovoj ruci je podrhtavala figura orla.

Stvar

Iako je ta stvar svačija mogla biti, ničija stvarno nije i bivala. Bilo u rukama bogalja, trgovca ili koga drugog, uvek je izgledala kao da samo njima pristaje; da bi u tuđim rukama izgubila onu draž i lepotu koje je i čine izuzetnom.

Gde god da se nalazila odisala je nečim samosvojnim i, utapajući se u okolinu, menjala sve oko sebe na svoj magičan način. Nalazili su je, najčešće kraj puta, kao zaboravljenu, zaturenu dragocenost; saživljavali se sa njom, sve dok, najednom, ne bi netragom nestala.

Svi, koji su je imali u rukama, smatrali su da njihova je.

Naime, oni su pripadali njoj.

Gospodin

Niko se sa sigurnošću ne seća dana kada je prvi put kročio na prašnjav pod naše kafane. Ne bi se moglo zasigurno reći ni da li je tog dana bilo lepo vreme ili je, kao drugih dana kada se pojavljivao, padala kiša.

Neobična i upečatljiva je bila sigurnost sa kojom je, kao da već godinama ovde zalazi, taj stari gospodin krenuo ka stolu, nešto izdvojenom od ostalih.

Kad god je dolazio, sećam se, pred vratima je skidao svoj mantil, pažljivo otresao sa njega nekolike kapi zalutale ispod velikog crnog kišobrana koji je, već sklopljen, visio u njegovoj levoj ruci i nepogrešivo se upućivao ka nekom od praznih stolova. Nije tražio društvo, mada ga nije ni odbijao; umeo je da sasluša druge ili i sam da se istakne nekom zanimljivom pričom, izostavljajući pritom sve ono što se doticalo njega.

Uvek je, koliko me pamćenje služi, sedeo licem prema vratima, tonući povremeno u nekakvu zamišljenost; pogledom upirući, a ne videći ih, u one koji su ulazili ili izlazili.

Koliko je, sa jedne strane, bilo nenametljivo njegovo prisustvo, tako se i odsutnosti njegove postajalo svesno tek kada bi pojedini, sevši na neko od mesta koje inače preprečuje put njegovog pogleda, nakon dužeg vrpoljenja ustanovili da ga te večeri nema.

Kako odmiču dani od kada ga nema među nama, a sva je prilika - među živima uopšte, primećujem da nekolicina nas, njemu privrženih, češće odabira da sedi na onim mestima gde je i on običavao da sedi.

Pokatkad, za kišnih večeri, mi se pričini kako neko od nas dubi ili širi onu rupu, ni u čemu, nasred kafane.

Poznanik

"On je od onih čije ime, odmah nakon upoznavanja, zaboravljamo, a lik dugo u sebi nosimo prepoznavajući ga u licima drugih ljudi; pripisujući im zamišljene osobine tog poznanika", razmišljao sam posle slučajnog susreta sa njim, da bi se, tek kasnije, suočio sa tim da se ni on nije, tokom razgovora, sasvim prirodno ponašao.

Kao da je pokušavao mene da se seti.

On

Vraćajući se kući kroz zamršeni splet uličica do njega je dolutao, utirući glad u njemu, miris nekog jela. Pogledom kružeći po okolnim kućama zapazio je neznatan pokret, kao ponešen nečijim uzdahom, kako natkriljuje krovove i tamni mesečinom obasjane oblake. Taj se osećaj nije zadržao duže od treptaja, ni koliko da ga razabere, ali dovoljno da ga u potonjem bude svestan.

Prisećao se tog doživljaja kao zanimljivog primera poigravanja umornih čula.

Tek bi, skoljen brigama, tonući u zamišljenost primetio: "Samo... On se nikada bezrazložno ne ukazuje nekome."

Neko

Mahom se prenebregava i sama pomisao o nečem takvom. Tokom vremena, obrazlaže se slučajnošću ili neobičnim sticajem okolnosti. Potom se prihvata kao nešto neobjašnjivo, nedostupno razumu. Odatle, već, nije potrebno mnogo da bi o tome počelo da se razmišlja kao o nekome.

Tada se, od progonjenog, postaje lovina.

Beleg

"Kako se uzme, prijatelju moj," govorio mu je neznanac. "Takav ožiljak može da bude samo đavolji beleg. Đavo njime označava svoju lovinu. Obeležje je i toga da si, ili možeš biti, u nečemu izuzetan. Kako mu se izjalovljavaš - ožiljak će te ružiti, a primičeš li mu se - krasiće ti lice."

Gužva novopridošlih putnika u voz na sledećoj stanici kao i neznančev brz odlazak omeli su ga u razmišljanju o tim rečima.

Kad god bi ulučio priliku pokušavao je da razjasni pojavu te bezazlene ogrebotine, ali bi ga uvek nešto odvratilo, te je, vremenom, lik visokog čoveka u crnom poistovećivao sa izjavom da svako nosi svoj krst: većina kako ume, zna i može, a retki, kao on, i kako hoće, kakvi su đavolu i najmiliji.

Jednom je, susrevši se sa nekim poznanikom, pri pomenu njegove često izricane tvrdnje, rezignirano rekao:"Jedva da nešto od mojih htenja nije bilo samo poriv lišen smisla."

Poginuo je, ubrzo posle tog susreta, na jednom od svojih retkih putovanja, ishitreno izlazeći iz voza još u pokretu i upirući prstom negde u gomilu. Stigao je da izusti:" Da, to je on! Jedino đavo zna da bude tako lep."

Spremajući ga za ukop nikako nisu mogli da mu obriju dugu i zapuštenu bradu.