Reporter Pressa, glumeći tehnološki višak, pokušao nešto da zaradi proseći na više mesta u Beogradu. Za ceo dan zaradio je papir od žvake, podsmehe i prezir, a u kutiju je kanulo 40 dinara tek kad je zaigrao

Vaspitavan sam da se nijednog poštenog posla ne treba stideti, naročito kada pruža obilje pogodnosti, tipa: rad na svežem vazduhu, svoj sam gazda i sam određujem radno vreme, mogućnost da nesputano iskažem svu kreativnost, napredovanje u službi, neposredan kontakt s ljudima i, što je najvažnije - mogućnost dobre zarade. Da se ovaj posao volšebno ne zove prosjačenje, usudio bih se nazvati sebe projekt menadžerom u usponu.

Dakle, posvećenički sam se predao ulozi prosjaka, tačnije „tehnološkog viška" koji je negdašnji suvoparni kancelarijski posao zamenio ćoškarenjem sa ispruženim dlanom, kartonskom kutijom za cipele (sa nešto siće za sefte) i garderobom primerenom situaciji. Za početak, ćoše ispred pošte u Kraljice Marije - dan je podele penzija, pa se možda zaradi za 'leba i nešto uz 'leba. Začudo, nema predstavnika „egipatske" nacionalne zajednice, koji tu često posluju. Nema, znači, ni konkurencije.

- Daj neki dinar, gospodžo, nisam jeo od dobrovoljnog davanja krvi pre nedelju dana, a ne isplati mi se više da dajem po pola litre za sendvič, keksić i sok - ma kakvi, tetka ni da čuje, ni da pogleda, mada na kutiji jasno piše: „Tehnološki višak - rad da primi vaš višak"! Možda sam malčice viknuo dok mi je prilazila, pa je zato potrčala u kontrapravcu, probaću drugačijim nastupom - blagosiljanjem i komplimentima, to ljudi vole.

- Bog ti pomogao, lepotice, udeli nešto, znam da imaš, video sam da si bila na bankomatu - spojenih dlanova i pogledom prebijenog kučeta razoružavam plavušicu, koja se maša za džep. Aaaaa, papirić od žvake, baš lepo, imaću u šta da umotam i žvaku, ako neko ispljune u kutijicu.

- I ja sam bio ubeđen da ću doveka imati posao, platu, socijalno, zdravstveno, ali... Mislite o tome pre nego što sledeći put okrenete glavu od prosjaka kao od smrdljivog sira - propovedam za bračnim parom, koji se nasmejao na natpis i podranu priliku.

Za pola sata žuljanja pred poštom nisam zaradio ni saosećajni pogled, o lovi da i ne govorim, ali kako jedna lasta ne čini proleće, a ni jedna lokacija „uspešnog" prosjaka, dislociram se ka prometnijem delu grada - pravac Knez Mihailova ulica, tamo je za nas „vitezove asfalta" vazda bilo razumevanja. Evo me tik preko puta bašte kafane „Kolarac". Sedam uz izlog u rekonstrukciji, kutijče ispred sebe, već sam i kvalitetno ubledeo - adut više, leva ručica na jednu, desna na drugu stranu.

- Hahahaha... Tehnološki višak, daj, slikaj ga, molim te - dvema glup... pardon, gospođicama iz bašte je očigledno zanimljivo da uživo vide ono o čemu su slušale na radiju u džipovima svojih sponzora - čoveka koji je ostao bez posla.

Ćutim, šta i da odgovorim. Kada si tehnološki višak, to u Srbiji ne znači da si samo ostao bez posla, već i bez građanskih prava, dostojanstva, prava da te tretiraju kao ljudsko biće... A i nisu svi kao ove dve balavice. Tek sam seo, a evo i grupe punišića, prilaze i s levog i s desnog boka.

- Vaše malo za mene je mnogo, dajte dinar-dva, pa će dati i drugi, a Bog će vama sve da refundira - igram na spoj patetičnog, tradicionalnog i futurističkog. Zadivljujuće je videti kako se te dve grupice ne libe da se sudare samo da bi me zaobišle u najširem mogućem luku. Prolazi vreme, prolaze ljudi, samo praznina u kutiji nikako da prođe. Da mi je barem još nekog od sapatnika, pa da se malo porazgovaramo, ali policija je izgleda valjano obavila posao: nigde prosjaka na puškomet, a opet, nigde ni policije da vidim da li bi me oterali.
Ali na tvrd su oraj ove neplatiše naišle, kako nema 'leba bez motike, a motike ni od korova, prelazim na blan B: multimedijalni prosjak - animacija, to se u Knezu valjda i podrazumeva. Nekoliko stotina metara „nizvodno" ka Terazijama, bandera dijagonalno od ulaza u Francuski kulturni centar, stara ikonografija u novom ruhu.

- Hej, Travolta, druže moj... hej, hej, hej, to si ti... ti si bio glavna faca, a onda sam došao ja... - urlam iz sveg glasa legendarne stihove evergrin šansonjera Travolte iz Borča grede. Ču, samo urlam - i igram, kao što je to on nekada činio na ulicama velegrada.

- Moje dame, samo za vas: „munvok" u znak sećanja na velikog prijatelja i zaštitnika nas ubogih, brata Majkla Đeksona - otpozdravljam na prve kovanice, bogme pošteno zarađene.

- Jako mi je žao! Zaista se nadam da nećete morati još dugo ovako da zarađujete - veli divno devojče, spuštajući nešto novca u kutiju (ovom joj se prilikom javno zahvaljujem, pokazala je da još ima dobrih i saosećajnih ljudi).

- Izvinite na malo nespretnom „munvoku", još uvežbavam - vajkam se znatiželjnicima, očigledno očaranim mojim umećem, prožetim gipkošću zmijskog tela. Primećujem požudu u očima žena i zavist u pogledima muškaraca...

- Ništa, ništa, imaćeš dovoljno vremena da ga uvežbaš dok ponovo ne nađeš novi posao - replicira neko iz mase. Suviše sam obuzet plesom da bih reagovao. Ritam mi je u krvi, a u kutiji, mašala, 40 dinara!!!

Dobro, dosta je za danas: 40 kinti bruto i nešto javne afirmacije u Knez Mihailovoj, malo li je za početnika. Ovog puta kao deo redakcijskog zadatka, sledeći put - za svoj groš. Poradiću još malo na koreografiji

Nađi, bre, posao, drogerašu!

Udaljih se na alternativnu lokaciju, prosjačenje na semaforu, koliko da objedinim sve segmente ovog časnog zanimanja, tzv. prosjački triatlon. Semafor kod Tanjuga, Obilićev venac, crveni signal i nekoliko automobila u nizu.

- Neki dinar za bivšeg radnika - pružam kutiju ka momčiću za volanom džipa.

- Stvarni nemam - odgovara, sležući ramenima. Vidi se da ne laže, jedva je napabirčio za tih 2.500 kubika, a i ja ne ponesoh onu skalameriju za provlačenje kreditnih kartica.

- Bako, nešto sitnine, molim vas, podsećate me na moju baku, a ona mi je uvek davala pare - kuckam na pendžer „renoa", starica otvara, cenim da će biti berićetno.

- Nađi, bre, posao, drogerašu! Najlakše je da prosiš! Sram te bilo, gledam te kako se teturaš po ulici, narkomanu jedan - kuku, oplevi me bakuta i na crveno, i na žuto, i dobrim delom na zeleno.

- Gde da nađem posao, pa samo što sam izgubio prethodni! I da znate, nije nimalo lako prositi...

Izvor: Press

Čoveeče,zato znači Romi guraju decu u prve prosjačke redove,a niko da ih zaštiti od maltretiranja...u mom kraju cigančići zarade od 200-500 din. dakle,njihovi punoletni šefovi inkasiraju i do 180 000,na godišnjem nivou,puta broj cigančeta.

pa opšte je poznato da su pravi prosjaci svaki dan razmešteni a različitim lokacijama...........Svaki radi za svog gazdu....Pošto je reporter bio novi i nije mogao da zaradi..........