Sad tek videh ovu temu pošto prvi put svraćam u ovaj odeljak foruma. Mogu da kažem da imam sličan problem jedino što imam 23 godine. Sve mi je u životu bilo dobro do neke 13 godine. Tada sam se zbog škole a i još  koječega preselio iz jednog manjeg grada u NS. Tamo sam baš imao dosta prijatelja i par devojaka koje su mi se dopadale i sa kojima sam mogao da "razgovaram" bez nekih blokada koje sad imam. Od kako sam u NS-u, a to je već 10-ak godina, kao da mi je život totalno stao. Ajde što nisam stekao nijednog prijatelja za svo to vreme nego su mi devojke postale noćna mora. Jednostavno kad sam u blizini neke devojke koja mi se sviđa pretvorim se u biljku i samo ćutim, a ako nešto i progovorim po pravilu je nešto glupavo. Naravno uvek se zanesem mislim da bi nešto moglo biti, ali naravno uvek ispadne isto i onda se jako razočaram u svoj život i u sebe.
Najgora stvar koja mi se desila je bila ta da sam se zaljubio u jednu koleginicu sa fax-a, koja mi se baš jako jako sviđala, i to još u prvoj godini studija. Godine su prolazile ja nisam ništa uradio. Uskoro će kraj fax-a i posle toga je neću nikad više videti ali nekako ne mogu ništa da joj kažem. i sad me to naravno izjeda stravično.

Pokušavam da se suzdržavam od razmišljanja na tu temu jer se načisto sjebem kad shvatim kakav sam idijot, što mi se sad baš javlja dok pišem ovaj tekst. Ne znam zašto mi se to dešava, jako sam usamljen, nemam prijatelja, u slobodno vreme umirem od dosade jer ne znam kako da ga provedem a opet sa druge strane se plašim da išta poduzmem po pitanju svoje socijalne inteligencije. koja je BTW ravna nuli.

Jel mislis da ako joj pridjes i puknes..da ce ti pasti kruna sa glave ?

schei, da te pitam na šta si "potrošio" prethodnih 10 godina kad nemaš čak ni druga, neću, jer verujem da ti je dovoljno teško i bez toga, a vraćanje u prošlost i žal za propuštenim prilikama ne donosi ništa dobro. A i za prosutim mlekom ne treba plakati. Nego, za tebe sigurno nije kasno da se "uključiš u život", da stekneš nekog prijatelja i počneš da upoznaješ devojke. Vidim da studiraš, a faks je odlična prilika da stekneš dosta drugarstava, ponekog prijatelja i upoznaš mnogo devojaka. Ne znam koliki je tvoj fakultet, ali kod mene na ekonomskom devojaka koliko ti duša hoće, sećam se prvi dan, prvo predavanje (pre mnogo godina) i odmah mi se neka riba priheftala. Elem, da se vratim na tvoj problem: Nemoj mnogo da se opterećuješ mišlju da su ti vozovi prošli, da si propustio svaku priliku (konkretno sa tom drugaricom koja ti se sviđa), ali nemoj ni da budeš tako pasivan više. Probaj, pozovi je na kafu, uputi joj poneki kompliment, i na kraju krajeva reci joj direktno da ti se sviđa. Šta je najgore što može da se desi? -Da ti ne uvrati istom merom. Zabolećete u prvom trenutku, ali ćeš brzo shvatiti da si ispravno postupio i probio led za neka buduća muvanja sa devojkama. Druga, najbolja varijanta je da se i ti njoj sviđaš. E onda ćeš biti najsrećniji čovek što si skupio hrabrost i rizikovao. U oba slučaja, ti si na dobitku. Ali ako ništa ne preduzmeš, ako samo budeš i dalje ćutao, to će ti biti još jedan korak više u tvojoj transformaciji u biljku, kako si i sam rekao da se osećaš ponekad. Nenametljivost jeste vrlina, ali u tvom slučaju je otišla u krajnost i totalnu pasivnost. Ti moraš da se pokreneš, moraš da počneš da živiš, a to znači da ponekad uradiš i nešto što ti je na prvi pogled teško i nezamislivo.

Dakle, stisni petlju i razdrmaj se malo.

I verovatno misliš da je tvoj slučaj najgori, najteži, ali nije tako. Tek ti je 23, za sve ima vremena. Važno je da ti imaš želju da nešto promeniš u svom životu i to je dobar početak. Znam nekoliko "beznadežnih" slučajeva kojima se život svodi na to da imaju dovoljno piva i internet. I praktično ih ništa drugo ne interesuje. A takvih verovatno ima i ovde na forumu.

Teško da tako razmišljam, baš imam jako slabo mišljenje o samom sebi i nemam nikakvu krunu na glavi. Najviše od svega mi smeta to kad vidim kako to svima lako ide i ne mogu da shvatim zašto imam bilo kakav problem povodom toga. Kontam da sam slučaj za psihologa, verovatno imam neke potisnute traume iz detinjstva kojih nisam svestan trenutno.
Mada opet možda i ne vodi iz detinjstva već iz srednje škole, pošto sam bio učestala meta verbalnog i ponekad fizičkog zlostavljanja. Tada sam izgubio i ono malo samopouzdanja koje sam imao, a sa njim i nadu da ću pronaći osobu koja me neće vređati kad joj ne učinim neku uslugu. Sve se svodilo na to da dokle god si "dobar" prema svima niko te neće dirati, ali čim jednom nekome ne pomogneš oko nečeg bezazlenog odmah te razapnu. Meni takođe nije pomoglo to što sam iz bogate porodice dok su ostali bili iz "socijalnih" porodica. Mada ja to nikad nisam isticao niti sam se izdvajao među njima. Uvek sam sakrivao tako nešto i nastojao da budem ne primećen.
Ali nekako se sve uvek sazna. Mislim da je ljubomora drugih na moju situaciju uslovila takvo ponašanje njih prema meni.

Jbg nekome je srednja škola najbolji period života sa puno lepih sećanja, a meni je pakao koji pokušavam da zaboravim. Mislim da je to jako uticalo na mene da više nikome ne verujem i da samo čekam kad će neko da me zezne i iskoristi. Srednja škola je od mene napravila namrgođenu osobu, izgledam nadrkano (iako nikad nisam) pa se možda ljudi i plaše, o devojkama da i ne govorim. Naravno da ne bih skroz skrenuo utehu sam pronašao u kompjuterima i gadgetima, bar da se sa nečim zanimam.

Iskreno, ja ti zavidim.Veruj mi da ne znaš šta bih dala da sam na tvom mestu.
Sigurna sam da ćeš naići na devojku koja će biti presrećna što si takav kakav si...ostani baš takav, neko će to umeti da ceni.
U nekom filmu sam čula nešto što zvuči otprilike ovako...Ja znam da za mene postoji ona prava, moja druga polovina i znam da je krenula meni u susret.Ide najbrže što može i doći će.
Nemoj da očajavaš i zatvaraš se u sebe.Ne budi tužan, radi na sebi i uverena sam da će sve biti u redu.Život se promeni i okrene u trenu.Prosto, jednog jutra se probudiš, neki zrak sunca ti drugačije osvetli sobu i odjednom sve se promeni.Možda tvoja samoća nije kazna  već nagrada.

Ta pricha o jednoj pravoj osobi je jedna od najvecih podvala homoseksualnih pesnika. Nije problem u tome shto su bili homoseksualci vec shto su pisali o zhenama, dakle, o nechemu o chemu pojma nisu imali.

Za svakog postoji barem 10.000 osoba na ovoj planeti koje nam savrsheno odgovoraju.

@ schei

Burazeru ima jedna italijanska poslovica koja mozhe savrsheno da ti pomogne i pisao sam je ovde 1000 puta - Da bi imao ono shto nemash, morash da radish ono shto ne radish.

Mada vidim da je tvoj problem mnogo kompleksniji, i znam da ti jedna poslovica nece nishta pomoci. Trebalo bi da odesh kod psihologa na par razgovora. Nije to nikakva sramota.

3850000000
:        10000
_____________
= 385000 (znaci 1 na svakih 385k ti 'savrseno' odgovara)
Za nekog ko zivi u Bg-u, to bi bile 2 osobe u citavom gradu koje ti 'savrseno' odgovaraju...

Lupio sam cifru filozofe. 

Khm...
Inzenjeru valjda!
Mada mozda i nisi mnogo pogresio. Kada bih ja morao da lupim cifru rekao bih da je to neka svaka 20-a osoba ako nisi izbirljiv kada je fizicki izgled u pitanju. A ako jesi (u zavisnosti o toga koliko ), rekao bih da ti svaka 100 osoba (suprotnog spola naravno) ajmo reci "jako dobro odgovara". Savrsenstvo je mozda ipak malo prejak izraz...

Pocni da se ponasas kao covek i taj peiod zaboravi da postoji.Imas 23 godina sto je veliki +.Jer imas dosta vremena d se promenis.Skini barijere da si slab i pocni da budes musko.Od sutra.
Pridji toj devojci i nikako ne dozvoli da ti se zavrsi fax a da joj ne pridjes.Jer ces onda da se kajes .
Pretpostavljam da je razlog zbog toga sto joj nisi prisao to da je nisi vredan.A zasto ? Jel su neki oko tebe ili u tvojoj okoline postali vanzemaljci a ti si ostao samo bezvredni covek ? Ti si kao i svi drugi ni manje vredan ni vise.
Ako te iskasira ..Pa sta ? Jel gubis nesto ? Ne.