rec je o objasnjenju na sta se zakon odnosi. na srebrenicu se ne odnosi


nikom jos nije palo na pamet da osnuje instituciju koja bi proglasavala genocide vekovima i milenijumima unazad.
to u vezi jermena, skupstine raznih drzava su glasale zadnjih godina za rezolucije kojima je taj dogadjaj proglasen za genocid

Srbija će kažnjavati negiranje genocida, ali kog genocida?


Izmena srpskog Krivičnog zakonika kojom negiranje genocida i ratnih zločina postaje kažnjivo, ne podrazumeva odnos prema zločinima iz ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, ali ni prema zločinima iz Drugog svetskog rata.

Iako su se pojedini poslanici proteklih dana u parlamentu usprotivili predlogu za dopunu člana 40 Krivičnog zakonika, stavljajući ga u kontekst presuda donetih pred međunarodnim sudovima o Srebrenici, njegovim tekstom takve presude nisu obuhvaćene.

Naime, u predlogu koji se od 9. novembra nalazi u skupštinskoj proceduri se navodi da će zatvorskom kaznom od šest meseci do pet godina biti kažnjen svako ko odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina, ali "ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda."

Za genocid se pred srpskim sudovima nikome nije sudilo, dok se, uprkos zabuni koja se pojavila na društvenim mrežama, u skupštinskoj sali i pojedinim medijima, ni pred sudijama Međunarodnog krivičnog suda nije govorilo o zločinima koji obuhvataju krivično delo genocida na prostoru Evrope, kao ni o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti na teritoriji bivše Jugoslavije uopšte.

Kako su za B92.net potvrdili pravni stručnjaci, da je u predlogu izmena reč "Međunarodnog" napisana malim slovom, onda bi se taj član mogao tumačiti šire, i podrazumevati i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, ICTY), ad-hok sud sa sedištem u Hagu koji je u javnosti poznatiji kao Haški tribinual.

Taj sud je 2015. godine doneo svoju prvu pravosnažnu presudu za genocid u Srebrenici, osudivši Vujadina Popovića i Ljubišu Bearu na doživotni zatvor.

Takođe, pred Međunarodnim sudom pravde, na koji se ova izmena ne odnosi, presudom iz 2007. godine je zločin u Srebrenici okarakterisan kao genocid.

Ipak, kako sada stoji u predlogu izmena i dopuna, ovaj član se odnosi samo na presude Međunarodnog krivičnog suda, koji je osnovan Rimskim statutom 2002. godine i koji se spominjao proteklih dana nakon što je Rusija "izašla" iz njegovog delovanja, tako što je odlučila da nakon 14 godina ipak ne ratifikuje Statut.

MSK, takođe sa sedištem u Hagu, nadležan je za suđenje za međunarodna krivična dela među kojima jesu genocid, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti, ali su dosadašnje istrage otvarane isključivo za zločine u afričkim zemljama.

To da negiranje genocida u Srebrenici neće biti krivično delo nije htela da potvrdi ministarka pravde Srbije Nela Kuburović, ali u svom odgovoru na novinarsko pitanje, uz osmeh, nije želela ni da demantuje.

Ministarka je, nakon izjave da Srbija ovim zakonskim izmenama ispunjava obaveze prema evropskim dokumentima i odluci Saveta EU, precizirala da se radi o zločinima koji su potvrđeni pred srpskim sudovima i MSK, onim koji je osnovan Rimskim statutom.

Na novinarsko pitanje da li to znači da se "negacija Srebrenica se neće kažnjavati" rekla da "to nije rekla", već da je "precizirala na koje odluke se tačno odnose ove izmene i dopune".

Takođe, nakon novinarske konstatacije da je MSK doneo samo jednu odluku i to u slučaju Konga, rekla da to "ne znači da neće donositi odluke u budućnosti".

Istovremeno, amandmane na ovu predloženu izmenu Krivičnog zakonika podnele su poslaničke grupe LSV i DSS u Narodnoj skupštini, ali u različitom kontekstu. Poslanici SRS su se takođe usprotivili ovom predlogu, a nosili su i bedževe sa natpisom "U Srebrenici se nije desio genocid".

Dok LSV smatra neophodnim da odredbe Predloga krivičnog zakonika u vezi sa priznavanjem genocida budu proširenje na sve međunarodne sudove, uključujući i Haški tribunal, poslanici DSS su zatražili brisanje stava predloga zakonika o genocidu.

U obrazloženju je navedeno da se time omogućava da bude kažnjen svako ko samo izrazi sumnju u to da genocid nije izvršen.

Zanimljivo je da ovim dopunama nije predviđeno kažnjavanje negiranja Holokausta tokom Drugog svetskog rata, što je regulisano u nekim drugim državama. Njih ukupno 16 je eksplicitno ili implicitno proglasilo negiranje Holokausta nelegalnim. Razlog za to je, između ostalog, i to što genocid nad Jevrejima nije tako okarakterisan nijednom sudskom presudom.

Takođe, ne odnosi se ni na genocid nad Jermenima koji je podigao dosta prašine u Nemačkoj i Turskoj nedavno. Početkom juna ove godine u Bundestagu je doneta rezolucija po kojoj je turski zločin nad Jermenima iz 1915. i 1916. proglašen genocidom, a tako ga nazivaju neke druge zemlje, SAD, kao i zvaničnici EU. Iako je bilo predloga, srpski parlament se nije izjašnjavao o ovom pitanju.

Advokat Branislav Tapušković u razgovoru za B92.net kaže da je njegovo duboko uverenje da se ovakva zakonska rešenja donose zbog pritisaka iz Brisela.

"U pitanju su pritisci Evropske unije, kako bi se ovde napravila atmosfera da bi mogao da odgovara ako god komentariše stvari presuđene u Hagu", kaže Tapušković.

On navodi da ovo posredno ima veze i sa Srebrenicom, i da se izmene donose u trenutku kada "mnogi pišu o tome da tamo nije bilo genocida".

 

Biće kažnjivo negiranje zločina u Kongu, ali ne i genocida u Srebrenici


Negiranje genocida i ratnih zločina, ukoliko su ta dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, biće krivično delo u Srbiji.


Ministarka pravde Nela Kuburović izjavila je da se to predviđa predlogom izmena Krivičnog zakonika. "Ispunjavamo obaveze prema evropskim dokumentima", rekla je ona i dodala da Srbija ima obavezu na osnovu odluke Saveta EU.
 
Za sve one koji negiraju, minimiziraju i opravdavaju genocid i ratne zločine predviđene su zatvorske kazne od pet meseci do šest godina. Međutim, neće se kažnjavati oni koji negiraju genocid i ratne zločine protiv čovečnosti koji su potvrđeni presudama Haškog tribunala.
 
Novi zakon se odnosi na pravosnažne presude domaćih sudova i Međunarodnog krivičnog suda u Hagu koji je osnovan 2002. godine po Rimskom statutu, ali ne i na presude Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde koji je odlučivao o genocidu u Srebrenici.
 
Na pitanje da li to znači da negiranje genocida u Srebrenici neće biti kažnjivo, Kuburović je odgovorila: "To nisam rekla, ali sam precizirala na koje odluke se odnosi ovaj zakon".
 
"Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili člana te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina", navodi se u predlogu izmena.
 
Međunarodni krivični sud, na koji se ovaj zakon odnosi, doneo je do danas samo jednu presudu i to o zločinu u Kongu. Na pitanje da prokomentariše taj podatak, Nela Kuburović je rekla da to ne znači da ih neće donositi u budućnosti.
 
Na koji način je Ministarstvo pravilo selekciju sudova?
 
Poslanik Srpske radikalne stranke Nemanja Šarović izjavio je da je odredba neprihvatljiva i da je ta stranka uložila amandman. Ta odredba neprihvatljiva je i za Demokratsku stranku Srbije. Poslanici SRS u skupštini nose bedževe sa natpisom "U Srebrenici nije bilo genocida".
 
Poslanica LSV Marinika Tepić izjavila je da ta stranka podržava kaznjavanje onih koji negiraju genocid i ratne zločine, ali navodi da ne zna na koji način je Ministarstvo pravilo selekciju sudova čije presude ce biti prihvatljive, a čije ne. "Mi smo uložili amandman da se dopuni ova stavka i da se ona odnosi i na Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije i Međunarodni sud pravde koji je doneo presudu o genocidu u Srebrenici", kazala je Tepić.

cekaj, ja stavim isto to ovde a ti mi komentarises pisuci nebuloze

Србија ће бити претворена у концентрациони логор


Док је почетком седамдесетих година прошлога века чекао долазак агената КГБ да га ухапсе, у једној торбици  Александар Солжењицин је стално при руци држао најнеопходније предмете који  ће му у притвору затребати: сапун, доњи веш и четкица за зубе. Грађани Србије који сумњају у утемељеност службене приче о Сребреници и „геноциду“ који се тамо наводно догодио добро ће учинити ако већ почну да држе у приправности сличну опрему.

Пред Народном скупштином Србије налази се предлог измене и допуне члана 387. уношењем новог текста става 5,  где стоји:

„Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члана те групе, уколико су та кривична дела утврђена правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда казниће се затвором од шест месеци до пет година.“

Нема простора за сумњу на који се „геноцид“ односи ова нова одредба за коју се од Народне скупштине очекује да је изгласа. Супротно од прижељкивања катарске новинске агенције „Ал-Џазира,“ која извештава да је „закон о кажњавању негирања геноцида поделио Србију,“[1] ни после двадесет година активног напада на свест, у српском друштву никакве значајне поделе по овом питању нема. Стратосферски висок проценат грађана Србије одбацује тезу да се у Сребреници догодио геноцид и да српски народ или његове војне и политичке установе сносе било какву одговорност за догађаје у јулу 1995.

Уколико притисцима на посланике спонзорима пође за руком да издејствују усвајање, могуће је да ће читава Србија бити претворена у концентрациони логор, за све грађане који ће применом ове мере постати предмет кривичног гоњења.

Како преноси београдски „Данас“[2] оперативна одлука да се предлог пошаље Скупштини усвојена је од стране највиших државних органа 9. новембра. Слично неуспелој скупштинској резолуцији за признање „геноцида“ у Сребреници кришом поднетом крајем јуна ове године, и овај предлог је неприметно ушуњан у скупштинску процедуру.   Вероватно би подједнако бесшумно био и изгласан, стављајући грађане пред свршен чин, да народни посланици једне од мањих парламентарних странака нису направили неопростиви faux pas затраживши јавну дебату.

На питања, ко је осмислио овај додатак КЗ Србије и одакле изненадна потреба за усвајањем регулативе којом се драстично ограничава право на критичку мисао и слободу изражавања, одговорила је министарка правде, Нела Кубуровић, изјавом да усвајањем ове мере „испуњавамо обавезе према европским документима.“ Додала је да „Србија има обавезу на основу одлуке Савета ЕУ којом је прописано да је свако негирање геноцида, што је предвиђено и Статутом Међународног кривичног суда, кривично дело.“[3]

Међутим, Кубуровићева није у праву ни по једној тачки своје изјаве.

Као и обично у сличним ситуацијама, прво је учињен покушај да се од грађана сакрије штетан законодавни процес који је, узгред, по последицама и од највећег значаја по њихова основна лична права. Када је то пропало, прибегло се пуштању димне завесе, јавном изношењу нетачних тврдњи које су за већину грађана тешко проверљиве и доводе их у заблуду у вези са битним стварима.

Министарка Кубуровић није прецизирала какву је „одлуку Савета ЕУ“ имала у виду, али по свој прилици ради се о „Framework Decision on racism and xenophobia“ (Оквирна одлука о расизму и ксенофобији) коју је Савет Европе (не „Савет ЕУ“) усвојио 28. новембра 2008. године.[4] Супротно од сугестије Кубуровићеве, и као што се из наслова одлуке види, документ се у првом реду бави расизмом и ксенофобијом, не геноцидом. Да будемо сасвим прецизни, као што у самом тексту стоји одлука тежи „одређивању заједничког кривично-правног приступа, широм Европске Уније, расизму и ксенофобији, на такав начин да ће исти образац понашања бити једнако кажњив у свим земљама ЕУ.“[5]

Тачно је да се у земљама чланицама ЕУ у тексту узгред препоручује  доношење законских мера којима би се кажњавало „јавно одобравање, порицање или значајно умањивање“ кривичног дела наведеног у члану 6. Римског Статута Међународног кривичног суда као „геноцид“. (Мада Кубуровићева није удостојила српску јавност јасним указивањем на прави извор инспирације за спорну измену КЗ, из коришћења идентичних формулација јасно произилази да је у питању ова Оквирна одлука Савета Европе.) Међутим, у тексту Одлуке Савета Европе недвосмислено стоји да се, поред чланица ЕУ, ова директива ни на кога другог не односи. Самим тим, из тога не могу ни да проистекну   „обавезе“ било какве врсте за земље које нису чланице ЕУ, па самим тим Кубуровићева јавност доводи у заблуду кад тврди нешто другачије.

Али како поступају земље-чланице ЕУ, чије су обавезе у погледу ове директиве несумљиве? Оне је масовно игноришу. То је јасно из извештаја о имплементацији Одлуке Савета Европе прошле године, под датумом од 27. јануара 2015, где стоји:

„Thirteen Member States (BE, CZ, DK, DE, EE, EL, IE, HU, NL, AT, FI, SE and UK) have no criminal-law provisions governing this conduct,“ односно „Тринаест земаља-чланица [за те државе се наводе скраћенице које су у употреби у бриселским институцијама] немају кривичноправне одредбе које би се односиле на овакву врсту понашања.“ [6]

Али не само то. Као што смо истакли, „Оквирна одлука,“ која наводно служи као подлога за ограничавање слободе говора грађанима Србије, предвиђа усаглашавање законодавства земаља чланица ЕУ са истом „Оквирном одлуком,“ и то закључно са 28. новембром 2010. Сада је новембар 2016. Оставимо по страни чињеницу да скоро половина чланица ЕУ још увек није спровела Одлуку Савета Европе. Чак под предпоставком да би Србија могла имати неке обавезе у овом погледу, како се догодило то да је Народна скупштина Србије преспавала шест пуних година, без предузимање било каквих  корака по овако важном питању? Ако је стратешки циљ Србије што бржа интеграција у ЕУ, оволики степен јавашлука неће јој послужити као добра препорука.

Поред овога, „Оквирном одлуком“  Савета Европе прописује се и максимална казна, али од три године затвора за инкриминисана дела која се тамо наводе. По каквом основу се у предложеном додатку КЗ Србије, по предложеном ставу 5. члана 387, предвиђа скоро дупло тежа затворска казна, од пет година? То је нешто што Савет Европе не тражи ни од земаља чланица, којима има право да понешто наложи, док Србији нема право да наложи баш ништа. Савет Европе од Србије није тражио готово дуплу казну за дела која се у његовој Одлуци  помињу узгредно, па чак нису ни главни предмет разматрања. Србија према томе не само да сигурно нема „обавезу“ да своје грађане кажњава са скоро дуплом строгошћу за дела која, по основу који наводи министарка, већ није дужна ни да такав облик понашања инкриминише. Дакле, и по овом питању министарка правде Кубуровић износи проверљиво нетачне тврдње.

Што се тиче позивања на Међународни кривични суд, у односу на спорну измену КЗ Србије та установа не игра апсолутно никакву улогу и свако помињање МКС у вези са тиме је блеф и бацање прашине у лице јавности.

Злочин геноцида се дефинише у члану 6. Статута Међународног кривичног суда. У члану 25 се за злочин геноцида утврђује појединачна кривична одговорност. То су једини делови Статута где се ово питање уопште третира.

У Статуту нигде не пише чак ни за државе чланице МКС да имају обавезу да „негирање геноцида“ у свом законодавству регулишу на било какав начин. Земље које нису чланице тим су пре ослобођене од сваке обавезе такве врсте. Статут се бави искључиво надлежношћу МКС-а у односу на грађане  земаља чланица који су извршили неко кривично дело наведено у Статуту. Све даљње правне радње, ако је дошло до кршења Статута и ако за то постоји разлог, предузима Тужилаштво МКС. Према томе, и тај део изјаве министарке правде Неле Кубуровић, где се позива на МКС,  је нетачан. Статут заиста дефинише геноцид као кривично дело али не прописује баш никакве обавезе појединим државама у вези са негирањем или одобравањем тог деликта.[7]

 Да ствар буде још трагикомичнија, пре око годину дана „Европски суд за људска права,“ установа која је по свему сродна институцијама на које се промотери штетне измене Кривичног законика Србије притворно позивају, донео је решење по жалби турског парламентарца Догу Перинчека кога је суд у Швајцарској правосудно осудио за „негирање геноцида над Јерменима“.[8] Не обазирући се на испразне резоне неуких српских политичара, Европски Суд је укинуо пресуду швајцарског суда и потврдио приоритетни значај слободе јавног изражавања у предмету који је по свим битним обележјима упоредив са Сребреницом.

Покушај доношења из потаје законске мере којом би се најозбиљније угрозило основно људско право грађана да критички размишљају о темама од јавног значаја и да своје закључке износе наглас, уместо шапатом и само у кругу проверених пријатења – чему неизбежно води нова законска регулатива уколико буде усвојена –  представља лакмус тест мизерног стања српске политике и правне свести данас. Авај!

izvor fond strateske kulture

Tomanović: Zabrana preispitivanja genocida je protivustavna


Beogradski advokat Zdenko Tomanović upozorio je da je protivustavna predložena izmena Krivičnog zakona, koja predviđa kažnjavanje preispitivanja i negiranja genocida. On ističe da to prestavlja zabranu slobode izražavanja i poništavanje prava na kritičku misao i preispitivanje.

"Ovo je jedna mediokritetska dogma koja zabranjuje preispitivanje istine, jer pravo svakog čoveka je ne samo da slobodno misli, već i da dovede u pitanje takozvanu opšteprihvaćenu nametnutu ili dogmatičku istinu", rekao je Tomanović.

Dodao je da argument koji navodi Ministarstvo pravde - da je to evropska obaveza - nije tačan.

"Ta okvirna odluka Evropskog saveta nije obavezna i nema direktnu primenu, i nema štetnu posledicu čak ni za članice EU, a Srbija to još nije", ističe Tomanović i dodaje da evropski standard nije zabrana preispitivanja genocida, već zabrana veličanja Holokausta.

Govoreći o saslušavanju predsednika Republike Srpske Milorada Dodika zbog izjave da "nije sporno da se u Srebrenici desio veliki zločin, ali nikada neće pristati na tezu da se u tom gradu dogodio genocid", Tomanović je istakao da čak i evropska sudska praksa napušta zabranu preispitivanja genocida.

"Naime, 17. decembra 2013. godine u odluci Evropskog suda za ljudska prava je konstatovano da je povreda prava na slobodu govora bila kada je u Švajcarskoj osuđen jedan turski političar (Dogu Perinček), koji je javno negirao genocid nad Jermenima. On je bio osuđen u Švajcarskoj, ali je Evropski sud za ljudska prava rekao da je to povreda prava na slobodu govora", objasnio je Tomanović.

On upozorava da se nikome, ni istoričarima, studentima, istraživačima, radoznalcima, ljudima koji učestvuju u javnim debatama ili vrše javne funkcije, ne može osporiti pravo da drugačije misle i da dovedu u pitanje istinu koju je čak i neki sud utvrdio da je istina.

"To je jednostavno njihovo nesporno pravo", naglasio je Tomanović.

Na pitanje da li bi se, imajući u vidu sve to, onda moglo reći da sve ovo ima političku pozadinu, ugledni advokat napominje da je osnovni problem ovih krivičnih dela upravo političnost tih krivičnih dela.

"Najbolji primer za to su postsovjetske zemlje, koje su uz postojeća krivična dela zabrane negiranja Holokausta dodale i zabranu negiranja zločina počinjenih od komunista i totalitarnih vlasti. Time su se na potpuno isti nivo stavili nacistička delovanja i totalitarni režimi u kojima su oni živeli", naveo je Tomanović.

Kao drugačiji primer, on navodi Veliku Britaniju, SAD i skandinavske zemlje u kojima je rečeno da vlast ne može da arbitrira istoriju i gde je akcenat stavljen na slobodu društvene diskusije. Dodao je da u tim zemljama nije zabranjeno preispitivanje čak ni Holokausta.

"Svaka država koja je u stanju da vam nametne šta ne smete da kažete, šta ne smete da ispitujete ili oko čega ne smete da se javno zamislite - ta država će sutra da vam diktira šta morate da kažete i šta morate da mislite", upozorio je Tomanović.

Достигнуће ове владе – деликт мишљења?


Друга влада Александра Вучића обележила је 19. новембра „мали јубилеј“  (Ивица Дачић) – првих сто дана. Премијер је, по обичају,  новинаре засипао бројкама, од којих неке, признајем, звуче прилично невероватно („У првих 10 месеци уплаћено је 25 милијарди динара више ПДВ-а, више пореза на добит, доходак, акциза… Стопа незапослености је са 26 пала на нешто више од 16 одсто“?!). Потпредседник Дачић је пак истакао да „чињеница да премијер ниједном није поменуо реконструкцију и ванредне изборе значи да Србија иде у правом смеру“ (?!).

Ако покушам да се сетим који је потез владе, у ових сто дана, на мене оставио највећи утисак онда је то свакако седница, одржана 9. новембра. Тада је влада одлучила да предложи скупштини да у члан 387 Кривичног законика унесе нови став (5) који гласи: „Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида (…) на начин који може довести до насиља или изазивања мржње (…), уколико су та кривична дела утврђена правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година“.

Међународни кривичног суд у Хагу (основан 2002) није исто што и злогласни Хашки трибунал (који се затвара) и до сада је донео тек једну одлуку. Али, како нам је то објаснила наша министарка правде, Нела Кубуровић, „то не значи да их неће доносити у будућности“ између осталог везано и за геноцид у Сребреници: „На питање да ли то значи да негирање геноцида у Сребреници неће бити кажњиво, Кубуровићева је одговорила: `То нисам рекла`“; јер МКС-у ће, да донесе бар једну одлуку о Сребреници свакако помоћи и официјелно Сарајево, Загреб или Берлин.

После тога, усвоји ли се овај закон, свако ко каже: „Масакр у Сребреници није био геноцид“ (негирање постојања) или „У Сребреници није убијено 8372 већ мање од две хиљаде Муслимана“ (значајно умањује тежину геноцида) биће осуђен на затвор од најмање шест месеци, па све до пет година.

Закон се, по правилу, не примењује уназад; али ако би то било, по неком од ова два основа (или чак по оба), у српском затвору би, између осталих, могли да заврше и Ноам Чомски, Емир Кустурица, Шејх Хусеин, Ефраим Зуроф, Едвард Хермнан, Луис Мекензи и многи други. Сви су они или критиковали промену дефиниције геноцида када је реч о Сребреници, или су указивали на кривотворење и увеличавање броја убијених муслиманских бораца.

Овај предлог српске владе већ је наишао на озбиљну и аргументовану критику – од оспоравања тврдње да је то некаква „обавеза чланица и кандидата ЕУ“ (јер 13 земаља ЕУ уопште нема такво кривично дело), до упозорења да овим „расту потенцијали вербалних деликата у нашем будућем законодавству“.

„Без обзира на пресуде Хашког трибунала“, каже се, рецимо, у једној експертској критици, „данас најпознатији стручњак за геноцид професор Вилијам Шабас тврди да је употреба речи геноцид за злочин у Сребреници погрешна и `екстравагантна`”. Такође се скреће и пажња да о геноциду над Србима у НДХ нема судске пресуде у Србији, нити је такву пресуду донео неки међународни кривични суд – због чега би се у Србији, сасвим наопако, слободно могао негирати геноцид извршен у Јасеновцу, али би се пак за Сребреницу ишло на робију!?

Обични људи често су равнодушни према увођењу вербалног деликта, мислећи да се то односи само на оне који то „причају јавно, на телевизији“. Међутим, деликт мишљења, када постоји, погађа не само јавне личности већ и обичан свет. У време титоизма песник Гојко Ђого осуђен је због „непријатељеске пропаганде“ у четири песме на годину дана затвора у Падинској Скели; али, нисте морали да будете познати песник па да због вербалног деликта завршите на робији. Тако је Нинослав Пешић из Чачка осуђен на годину и по дана затвора јер је (вероватно припит) „неутврђеног датума 1977. године испред робне куће у присуству већег броја лица узвикнуо ’Живео краљ Петар!’”. А Светолик Урошевић из Горње Трепче осуђен је 1979. године на пет месеци затвора у Чачку, јер је „у више наврата за време службеног путовања у путничком аутомобилу, у присуству других лица, изложио порузи председника Тита тако што је говорио да је ’излапео и да није више способан да руководи земљом’“.

Ако мислите да је délit d’opinion давна прошлост, варате се. У данашњој Србији од 2009. године постоји вербални деликт у виду „говора мржње“ према сексуалним и другим мањинама (Закон о забрани дискриминације, чл. 11).

Тако је Jелена Поповић Ивановић, професорка енглеског језика у једној средњој школи у Новом Саду, 30. маја 2016. осуђена на казну од три месеца затвора, условно на годину дана, због коментара на свом Фејсбук профилу, који се односио на хомосексуалце.  Неки од тих коментара били су:

„Ј… вас ваш пројекат о насиљу, дебили изопачени, цркните са све тим парама које сте покрали за тако дебилне пројекте којима затупљујете народ! Сами доводите до насиља овим изазивањем, стоко педерска!“;

„Немој да ме је неко критиковао за овакав статус само зато што сам профа! Има да се дерем о чему год пожелим!“;

„Јесте, педери су болесници и треба их се клонити, игнорисати, занемаривати, ућуткати на све начине јер врше пропаганду болести!“.

Жена је на сопственом фејсбук профилу, са интернет пријатељима, делила своје мишљење о „ЛГБТ људима“ (како се то данас полит-коректно каже). Лично се не бих никада тако изражавао, али Jелена Поповић Ивановић грдила је и псовала у свом интернет друштву, није то радила ни на часу, нити на улици. Због тога је добила кривичну пријаву и, ако то буде поновила у наредних годину дана, ићи ће три месеца у затвор.

А сада, замислимо шта ће се све дешавати ако буде усвојен нови став 5 члана 387 Кривичног законика. Колико ће тек онда Јелена, због твитова или статуса на фејсбуку, отићи у затвор? И где ће, уопште, проширивање вербалног деликта, ако се овако настави, да заврши? Ко ће, и шта ће, све после тога бити заштићено? И кога тада више нећемо смети, ни у друштву рођака или пријатеља, да критикујемо?

izvor fond strateske kulture

Историјски пројекат Сребреница упутио апел председнику Србије


Апел Томиславу Николићу да не потпише измене у законима Србије којима се криминализује критички однос према „геноциду у Сребреници“ и ограничавају Уставом Србије гарантоване слободе – потписало је већ више угледних Срба из земље и света, као и јавних личности из света.
Апел је иницирао Историјски пројекат Сребреница, а његов пуни текст гласи:

„Господине Николићу,

 На вашем столу ће се ускоро наћи један репресиван, дискриминаторски текст члана 387 (5) Казненог закона Србије који је пре неки дан изгласала заблудела Народна Скупштина. Ви сте највиши јавни функционер чија је уставна обавеза да надгледа доследно и ефикасно спровођење закона и да реагује у случајевима кршења или неспровођења.

Највиши од тих закона који би требало да вас руководи у вашем раду је Устав Србије.

Обавештавамо вас да новоусвојени члан 387 (5) Казненог закона укида право грађана на слободу савести и јавног изражавања које им уставне одредбе јемче, конкретно чланови 18. и 43. највишег закона ове земље. За коришћење слобода које су загарантоване наведеним одредбама Устава, законска регулатива коју је усвојила Народна Скупштина грађанима прети затворском казном између шест месеци и пет година.

Господине Николићу, да ли ви – који сте и сами у бројним приликама изразили сумњу у наводни „геноцид у Сребреници“ – желите да будете председник у држави у којој ће и ваши лични ставови бити – инкриминисани? Када и ако ви престанете да будете председник Србије и да уживате имунитет који вас тренутно штити, да ли сте свесни чињенице да и ви можете постати предмет кривичног гоњења уколико ставите свој потпис на нови члан 387 (5) Казненог закона, који је Народна Скупштина усвојила?

Али далеко важније од тога је начелно питање: желите ли да будете председник у земљи где је озакоњено кршење не само властитог Устава, него и истозначних чланова 9. и 10. „Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“, једине релевантне међународне обавезе коју је Србија по овом питању потписала и за чије уредно спровођење сте, као председник, ви такође задужени?

Господине, ми се слажемо са ставовима које сте у објективнијим тренуцима ваше јавне делатности вишекратно заузимали, да је наводни „геноцид у Сребреници“ политичка конструкција без упоришта у доказивим чињеницама и да су пресуде Хашког трибунала и слично конституисаних судова у вези са тиме без правног и моралног дејства. Осим ако сте у међувремену дошли до нама непознатих доказа који указују на супротне закључке, апелујемо на вас да извршите своју уставну дужност, испоштујете право грађана на слободу савести и јавног изражавања и останете доследни сопственом становишту и да одбијете да потпишете нови члан 387 (5) Казненог закона и тиме спречите његово објављивање у „Службеном гласнику“ и ступање на снагу.“