Na jastuku... bdim na ponocnoj strazi kao stari posustali ratnik
kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesecev zlatnik...
pod oklopom drhti kosuta plaha vecno gonjena tamnim obrisima straha koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi nasa ljubav, mila... bez nje se zivot kruni uzalud...
nedostajes mi ti, kakva si bila... nedostajem mi ja... onako lud...
ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
al meni, eto, nista sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potrazim put u srediste sebe, staze bivaju tesnje i tesnje...
i skrijem se u zaklon tvog uha kao mindusa od duple tresnje...
al uspevam da jos jednom odolim da prosapucem da te nocas ruski volim...
sta su reci... kremen sto se izlize kad tad...

Nedostaje mi nasa ljubav, mila... a bez nje ovaj kurjak menja cud...
nedostajes mi ti, kakva si bila... nedostajem mi ja... onako lud...
ja znam da vreme svemu menja boje... i da je silan sjaj pomracilo...
al meni, eto, nista sem nas dvoje nije znacilo...

Ponekad jos u moj filcani sesir spustis osmeh ko carobni cekin...
i tad sam svoj... jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni harlekin...
ponekad jos... suza razmaze tintu... i ko domina padne zid u lavirintu...
tako prosto... ponekad jos stignemo do nas...

Nedostaje mi nasa ljubav, mila... bez nje uz moje vene puze stud...
nedostajes mi ti, kakva si bila... nedostajem mi ja... onako lud...
ja znam da vreme uvek uzme svoje... i ne znam sto bi nas postedelo?
al meni, eto, nista sem nas dvoje nije vredelo...