Кулминација и синтеза Станковићевог књижевног дјела свакако је роман "Нечиста  крв". Широка је то слика Врања из пишчевог доба и оног некадашњег, старовременског, и онога које тек нстаје на рубовима града, историја једне чорбаџијске, хаџијске породице и интимна драма њених последњих чланова, али и поетска евокација оног Станковићевог недосањаног сна  и срећи, унутрашње бујности, која тиња из  капџика, али кад букне, сажиже пожаром.  

Главно лице, Софка, последњи је изданак свкоје породице, чудесно лијепа касна ружа на сасушеној стабљици, која више коријењем не упија животворне сокове из тла. Тих је сокова нестало у новим друштвеним и економским приликама у којима се нашло Врање након ослобођења. Богатство и углед стекли су Софкини преци трговањем по големом турском царству. Нестла су њихова велика имања, трговачки путеви су пресјечени, а Софкин отац у паници пред сиромаштвом и , још више, пред срамотом  због пада, бјежи у Турску и оставља жену да чува бар вањски сјај и традиционални углед куће. Чува и његује ефенди-Митина жена Тодора и посљедњу породичну вриједност-своју Софку.

Умјетно одржавано стање, привид некадашњег угледа не може дуго опстати. Пред дилемом: потпуна пропаст и крајње понижење иликрвна жртва, ампутација највриједнијег члана породице-ефенди Мита се одлучује на ово друго. И жртва је Софка, њена младост, њена набујала али неоживљена женскост, њени снови о срећи и љубави, читаво њено физичко и психичко биће. Чувана под стакленим звоном мајчине бриге и његе, мажена од родбине, пажљиво одвајана од сваког могућег вањског неугодног додира, Софка се одједном нашла суочена са суровом стварношћу, у ситуацији да буде протагонист страховите трагедије и носилац софокловске трагичне кривње. Жртва се у први мах не прима пасивно, јер је несхватљива, превише изненада, наизглед неразумна и надасве окрутна. Али кад у једној од најдраматичнијих сцена Софка сагледа сву унутрашњу  трулост своје породице и њене неприкосновене главе, ефенди-Мите, настаје њеног отпора, али заједно с њим за неко вријеме и свега што је у њој било људско, женско, животно. Она  ће да прихватити очев наговор  да се уда за недорасла дјечака, сина богатог скоројевића, дојучерашњег сељака, без имена и угледа. Интимне кризе, драме, уништавање и самоуништавање духа и тијела Станковићевих јунака, у којима кола "нечиста крв", одвијају се у једном амбијенту који њих одређује, али и који је њима одређен. Станковићев је тај амбијент тако мајсторски насликао, тако га оживотворио да и он постаје и трајно остаје снажан доживљај  читаоца. Ефенди-Митина чорбаџијска кућа, којој Тодора неуморно  одржава стари сјај, и грубо,  на брзину грађено Марково станиште на  рубу града два су антипада ондашњег Врања, као и њихови власници. Та два свијета сликана су у оним дугим описима славља, па и оног свадбеног уједној и у другој кући. Одјећа и обућа а Станковићевим јунацима, као вањски знак њховог ентитета, приказани су до најситнијих детаља. Станковићево познавање тог амбијента резултирало је необичном, у нашим литературама ријетко досегнутом прецизношћу описа. За одјевне предмете својих јунака употријебио је двадесет четири различита израза: антерија, бошча, чајка, ћемер, ђизија, шалваре, итд.

Језик Боре Станковића је богат и детаљан. У најдрамастичнијим сценама израз му је прагнантан, алузиван, модеран. Реченица је тада крајње једноставна, понекад крња, али набијена унутрашњом емоционалношћу. Дијалог у роману је шкрт.

Композиција "Нечисте крви" постављена је као у роману-хроници. Међутим, излагање историје једне породице не тече сасвим праволинијски. Враћа се Станковић у прошлост кад тражи и налази Софкино коријење, мотивацију ликова и њихових поступака идаје понекад у опширним епизодама,које заустављају  ток нарације. И композиција је, једнако као и језик, израз Станковићевог стваралачког темперамента,а то значи особна и изворна.

Бранко Брајеновић

ЕСЕЈ

Одавно су људи схватили да не постоји апсолутна љепота и савршенство. Али, да ли су изузеци ипак могући? Једн примјер љепоте и савршенства је свакако Софка, трагични лик  Станковићевог романа "Нечиста крв". Зла крв коју је Софка наслиједила од предака послужила је писцу, да објасни моралне поступке и постепену деградацију  Софке. Бијаше лијепа, као богиња и сви су мислили да ће као таква наћи и доброг, мужа.

Међутим, то се не догоди. Отац, пијанац, коцкар и пропалица је уда за газда-Марковог сина. У Софки тече врела крв, а срце немирно туче.

Пуна је животних сокова, снаге и младости.- Газда-Марков син  није у стању да Софку задовољи и испунијој живот срећом и благостањем. Између њих се осјећа јака физичка привлачност, неки набој који их неодољиво вуче у загрљај. Газда- Марку нису допустили да ужива у Софкиној љепоти, то га вријеђа. Вријеђа, прије свега његову мушку сујету и егоистичност. Застаје пред њеним вратима и бори се, у њему су двије ватре, ватре разума и ватре  страсти. Жели да зубима покида сва врата и препреке, како би дошао до Софке. Незадовољан животом и окружењем у којем се налази, није у стању да пронађе излаз.

Софка се удала из љубави, али из љубви према оцу, јединој и правој љубави у њеном животу. У одређеним тренуцима, у њој почиње да кола врела крв и дух јој се узнемири. То се јавља "зла крв" из прошлости. Тада она чини морално незамисливе и неприхватљиве ствари. осјећа одвратност према самој себи. Она није таква, само се крви одупријети не може. Коријени су за сваког човјека најважнији. Наслијеђени талог предака се јавља у кризним ситуацијама. Они  обликују нашу личност и дају нам усмјерење у животу. Софка је  жена која има изражену страствену црту. Само нико није био у стању да разумије ту младу жену и да јој помогне у борби против злих предака, који се јављају стално и не пуштају је на миру. Желе још једну жртву узавреле крви. Само колико ће их бити?

На крају  романа Софка је пред огњиштем,  шара по пепелу жарачем.

Око ње нигдје никога, све је пусто. Остала је сама, како јој је било суђено. Њена трагедија је утолико већа што нема никога,  ко би је утјешио. Софка је остарила, а није схватила, какав је она у ствари човјек и која је суштина живота.

Зашто је живјела толико година, да би на крају схватила да је морално деградирана као и њени преци. Њена грешка је у томе што се превише одала силама страсти и оном чулном, тјелесном. Тјелесно је само варка, која нас обмањује из дана у дан.

Оно што видимо је само пука случајност и игра живота. Ако се у животу предамо само оном тјелесном, одали смо се великом пороку. Запали смо у зачарани круг и више нисмо у стању да саслушамо своје унутрашње ја.

Оно је постало мало и безначално у односу на страст и чулно.

Чула су та која нас обмањују. Зато сваког човјека треба упознати и тек онда просудити о његовим моралним цртама.

Да ли је Софка заиста заслужила такву судбину?

Шта би се догодило да је оцу рекла не прије него што се удала?

Да ли би то не промјенило њен живот или би још више морално деградирало? Софка је самим својим рађањем заслужила такву судбину. Њени преци су јој даровали врелу крв и немирну природу.

То је њен крст који носи кроз  живот.

Поступила је како  је најбоље могла. ту судбину је заслужила као члан породице, али не као јдинка. Било каква да је исход њена судбина би била кобна.

jedna od boljih knjiga za lektiru u srednjoj skoli.

Možda i jedina dobra...  

pa mi smo imali profesorku sa kojom smo se dogovarali da neke knjige izbacujemo, a neke druge ubacujemo, akao radimo sve po programu, tako da sam procitala par dobrih knjiga "pod obavezom"

Inače ne volim školsku lektiru. Mrzim sve što je obavezno. Ali, ova knjiga me je oduševila.

me too, zato sam "na drini cuprija" citala sa par meseci zakasnjenja, samo iz inata

Al` baš mi je merak nakon nekoliko mjeseci zapoceti raspravu o lektiri koju smo obradili. Profa se isfura i nastaje lom u razredu... Prava ludnica...
No, otisle smo u off-topic.... Nije ni vazno. I onako u posljednje vrijeme slabo ko postuje u ovom forumu... :|

anyway, necistu krv sam procitala wid plezr


bitan faktor je bio da nisam imala pojma o knjizi nista, jer obicno kad slusam nekog da hvali ili kudi nesto, pokvari mi utisak.

kao ovaj iz prvog clanka  : meni je najvece zadovoljstvo da s nekim razgovaram o nekoj knjizi i cujem sta on misli...ako hvali ili kudi mora da ima argumente

a ciji je ovaj esej?

Daleko je to od jedinog dobrog, ali je cinjenica da ima dosta stvari koje bas i nisu ni za taj uzrast ni za sire ucenje.. Ali pored Andrica, Selimovica, Crnjanskog, Ducica, Kocica... vredni su citanja... o pojedinim stranim piscima i da ne pricamo...

nije da nema dobrih stvari, samo sto ima i neverovatnih gluposti..mada...mozda ne toliko ni gluposti, koliko su u pitanju neke jako "necitljive" knjige, vecem broju ljudi.