Ne želim da se nadam :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Ovde kod nas ima svega pet-šest odsto ljudi koji razmišljaju i koji bi nešto mogli da učine. Tu, pre svega, mislim na intelektualce i na umetnike

Na nedavno završenim „Danima Zorana Radmilovića“ u Zaječaru, 15. po redu, srpska glumačka diva Svetlana Bojković još jednom je potvrdila svu superiornost svog umetničkog dara s kojim nije očarala samo publiku, već i festivalski žiri ove prestižne pozorišne manifestacije. Naime, za izvanredno odigranu ulogu Živke Popović u Nušićevoj „Gospođi ministarki“ popularna dramska umetnica osvojila je „Zoranov brk“ za festivalsko veče, ali i nagradu publike za najbolje glumačko ostvarenje, dok je ova čuvena komedija mentaliteta, dobila priznanje za predstavu u celini, kao i za vizuelni identitet. Na konstataciju da je „ministarka“, koju je pre godinu i po dana na scenu Narodnog pozorišta u Banjaluci postavila mlada, ali već dokazana rediteljka Milica Kralj, od samog početka jednostavno bila „osuđena“ na uspeh, gospođa Bojković u intervjuu za Glas javnosti kaže:

- Na svakom festivalu, na kojem smo do sada učestvovali, dobijali smo nagrade. I ja sam bila nagrađivana svuda, osim u Vršcu. Ovo mi je peta nagrada za istu ulogu, a pre Zaječara dobila sam je u Brčkom, Jajcu, Doboju i Kragujevcu. Na neki način, i očekivala sam sva ta priznanja, jer publika ovu predstavu, kao i moju ulogu, zaista fantastično prihvata.

U žanrovskom smislu „Gospođa ministarka“ pripada komediji mentaliteta. Čini se da se mentalitet ne menja baš tako lako?

- Nažalost, veoma se sporo menja. Da je tako, dokazuju i Nušićeve kolumne koje je on pisao pre sto godina u „Politici“. To je nedavno ponovo objavila Fondacija Ribnikar pod nazivom „Ben Akiba, sve je to već bilo“. Kada pročitate te njegove kolumne, shvatite da se naš mentalitet, bukvalno, nije promenio nimalo.

Šta je potrebno uraditi da bi se mentalitet, bar malo, promenio?

LAŽNI TREND

- Nažalost, u pozorištima je izostalo ono što je nekada bila jedna unutrašnja kontrola, ne u smislu cenzorstva, nego baš u smislu umetničkog oblikovanja predstava. Danas imate situacije da reditelj, kad potpiše ugovor, može da uradi šta god hoće, a o lošim posledicama svega toga niko ne govori. Više ne znam ni šta da mislim o kritici. I ona je izgubila svoju funkciju. Sve više počinje da se pomalja neki falš lažan ukus, lažni trend, a o publici niko ne vodi računa. To što ljudi izlaze sa predstava, njih ne zanima, jer smatraju da je publika glupa. Naravno, ne mislim da pozorište treba da se pretvori u komercijalu i da povlađuje nekom najnižem ukusu, ali publiku niko ne sme da odbija od pozorišta. Ne možete je ne uzeti u obzir - kaže Svetlana Bojković.

- Ma, to je prosto nemoguće, znate. To je jedan istorijski spori tok, odnosno nešto što je, jednostavno rečeno, viša sila. Ja lično mislim da je to karma. To je nemoguće ubrzati. Ne znam koji volšebni „deus edž machina“ bi trebalo da dođe da se zavede jedna ozbiljna država i ozbiljan poredak stvari koji bi iskorenio sve ono što je zapaćeno kod nas u vreme Miloševića, kao što je mafija, na primer. Ona se više nikad ne može iskoreniti, da se mi ne zavaravamo. Može, eventualno da dobije neke svoje blaže oblike kad njihova deca, druge ili treće generacije počnu da se školuju, kao što je bilo u Americi. Mi smo upravo sada u tome što je Zapadni svet već odavno preživeo.

Mislite na Ameriku tridesetih godina 20. veka?

- Da, to je sada ovde, plus, još, naš mentalitet. Kod nas ni mafija nije kao što je na Zapadu (smeh). Ovde kod nas ima svega pet-šest odsto ljudi koji razmišljaju i koji bi nešto mogli da učine. Tu, pre svega, mislim na intelektualce i na umetnike. Ali, to je zanemarljiv procenat ljudi, jer bi ih ovi drugi, kad bi i pokušali da se upletu u vlast, jednostavno pojeli.

Ko su „ovi drugi“?

- Oni koji su trenutno, svi po negativnoj selekciji, na vlasti. Ako ćemo pošteno, čovek danas stvarno treba da se zapita za koga više uopšte da glasa. Pogledajte samo te silne pljuvačine, koje se razmenjuju po raznim novinama. Pa, dal’ oni misle da smo mi budale? Ne iznosim samo svoje, nego i mišljenje „običnih“ ljudi među kojima se krećem. Jednostavno, više se ne može nikome verovati, jer čim jedni druge pljuju, niko normalan ne može da kaže: „Aha, ovaj je u pravu, a ovaj nije“! Svi su oni u istom košu, zaglibljeni, i onda samo prebacuju jedni drugima lopticu.

Zajedno, sa još dvadesetak ličnosti iz kulturnog i javnog života, pojavljujete se u televizijskim spotovima i na bilbordima, koji su urađeni u okviru kampanje „Solidarnost i odgovornost - Kosovo je Srbija“...

- Nisam do sada htela o tome da govorim javno. Mnogi novinari su me zvali da im dam neku izjavu tim povodom, ali nikome ništa nisam htela da kažem. Pošto je ovo, ipak, intervju reći ću, samo kratko, da ako sam se već tamo slikala, da to pokazuje i neki moj stav. Znači, ja tako mislim. Dakle, kao građanin ovde zemlje smatram da Kosovo pripada Srbiji i da je, prosto bezočno da nam ga neko otme.

Nadate li se da će Kosovo i Metohija, ipak, ostati u sastavu Srbije?

- Ja, jednostavno, ne želim ničemu da se nadam. U ovoj zemlji više se ničemu dobrom ne nadam. Pokušavam da održim sopstvenu mikroklimu u nekoj svojoj unutrašnjoj emigraciji, duhovnoj i mentalnoj. Bog mi je dao tu sreću da je imam. Sve ostalo je, što bi rekli, sačuvaj bože.

Prošle nedelje imenovani ste za predsednicu Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Biće to, svakako, još jedan veliki izazov za vas, zar ne?

- Biće izazov, svakako. Trudiću se da postupam po pravdi i po svojoj savesti jer sam tako vaspitana.Situacija sigurno nije zavidna, jer je tu jako veliki ansambl. Tu su tri sektora među kojima je uvek bilo sukoba. Međutim, s obzirom na ljude koji su tu, unutra, i s kojima imam isti pogled na scensku umetnost, nadam se da ćemo uspeti da poboljšamo ono što je najvažnije, a to je kvalitet repertoara i kvalitet izvođenja.

Posle punih 14 godina pauze, ponovo se vraćate u nacionalni teatar, ali za sada, još uvek ne kao glumica. Pod krovom te kuće, za devet godina, ostvarili ste niz velikih i značajnih uloga, a napustili ste je 1993. godine u vreme kada je upravnik bio Aleksandar Berček?

- Ja nisam nimalo sentimentalna žena. Kad se nešto desi u životu, desi se i to je tako. Ja u tom trenutku drugog izbora, pred samom sobom, nisam imala. Bila sam, i to veoma jako, protiv toga da se Berček imenuje za upravnika. Ali, tako nije mislio tadašnji ministar kulture Đukić, koji je to, na kraju, uradio iz kaprisa. Baš iz kaprisa u odnosu na nas koji smo se već oglasili i bili kod njega na razgovoru gde smo mu izneli svoje stavove da Berček nije pogodna ličnost da bude upravnik, jer nije imao ni kredibilitet, niti snagu da obavlja tu funkciju i sigurna sam da je Narodno pozorište od tada dosta izgubilo. Ja nisam ništa izgubila, ali mislim da pozorište jeste. Posle su došle razne promene, ali su i one bile dosta diskutabilne. Znate, u pozorištu je najlakše nešto rasturiti i razrušiti, a mnogo je teško i sporovozno ponovo to sagraditi.

(Glas javnosti)