Zivim i radim u Beogradu.   Poticem iz jednog grada u unutrasnjosti.   Zivim sam u iznajmljenom stanu u Beogradu i iako je moja plata visa u odnosu na neki prosek, to ipak nije dovoljno za zivot u Beogradu, pa me roditelji jos uvek pomazu.  
Radim u drzavnoj firmi posao koji bas i ne volim i u kome se ne snalazim najbolje.  Zavrsio sam faks i upisao postdiplomske.   Iako sam bio dobar student, puno sam se udaljio od skolskog zivota i ucenje mi cesto izgleda kao nemoguca misija, tako da tu nemam puno uspeha.   Rukovodioci u mojoj firmi trebalo je da mi omoguce neophodnu obuku da bih mogao uopste da obavljam taj posao, ali nisu.   Ja sam u pocetku imao puno volje i zelje da se bavim onime sto sada radim i pokusavao mesecima da ih nagovorim da mi organizuju kurs ili nesto sl.   Bez uspeha.   Na kraju mi se smucilo, razocarao sam se, oni nikome ne odgovaraju za nas mladje kolege, iako su po pravilima odgovorni za nas u smislu obuke za rad.   I danas, nakon skoro dve godine, ja ne vidim sebe u toj profesiji.   Postavice se uslov, trazice se rezultati, ja ih nemam.   Trazice se zavrsene postdipl.  , a meni to ne ide.  

I sada treba da odlucim da li da napustim ovaj posao i vratim se kod roditelja i tako smanjim troskove, ili da ostanem ovde i da me oni jos dofinansiraju? Da li da ostanem na poslu na kom mi je perspektiva neizvesna, ili da se vratim u svoj grad gde trenutno nema posla za mene, mozda ce ga i biti, ali pitanje je kada?

Razgovarao sam sa prijateljima, sa roditeljima, svi imaju neko svoje vidjenje, ali niko ne zeli da mi da savet za tako krupnu zivotnu odluku.  

Sta vi mislite o ovome, misljenje onih koje ne poznajete je cesto najobjektivnije?

Begaj kuci...

uh...covece to su zivotne odluke. stvarno ne znam kako bi ti nase misljenje pomoglo oko ovoliko krupne stvari  

izvini , jako je tesko posavetovati nekoga po ovom pitanju  

Meni se čini da si ti već sam odlučio. 

Nisam nacisto sa svojom odlukom, jer mislim da gresim.  A to je za celi zivot(verovatno).

radis posao koji ne volis i u kojem se ne snalazis dobro.

a jos uz to...ne mozes sa tim poslom da zivis samostalno.

definitivno napravi radikalan potez.

e sad,da li to podrazumjeva da se vratis kuci ili da samo das otkaz na postojecem poslu,a probas naci neki drugi posao u Beogradu...ili nastaviti studije od kuce...ili...sta god...

u to ti se ne bih petljala.

Jednostavno preseci, idi za svojom odlukom i ne osvrci se.

Zar ne mislis da si dovljno odraso da sam doneses takvu odluku pa gde puklo neka pukne ?!
Ja mislim da trebas da nastavis ovim poslom jer nikad se ne zna..mozda i ostanes.
A na drugu stranu,ostajes bukvalno bez icega..
Pa ako te sutnu u svakom slucaju ides kuci.

Dve godine zlopacenja su prosle, mislim da  ne treba da dozvolis da prodju jos dve. Posao zadrzi kao zaledje dok ne pronadjes nesto sto znas da radis, i gde vidis sebe. Situacija sa radnim mestima je jako teska, pa to moze potrajati dva, tri... sest meseci... ali ako si resen da promenis radno mesto, ne bi trebalo da imas problema.

Sto se ucenja tice, vidim da ti fali motivacije, a na forumu se par puta nasiroko govorilo o tome, pa potrazi.

jasno je meni da je tesko naci posao danas....

sve moze da se odrobija u zivotu,kad mora...pa se robijaju i razni poslovi iz raznih razloga....

ja ne vidim da ti moras.

ne ostajes ti bez icega...ne ostajes bez noge,ako odes sa mjesta koje ti ne odgovara.

ti imas potpuno i legitimno pravo da trazis nacina da budes zadovoljan.

osim toga....sam si.

u smislu da nemas porodicu koja zavisi od tebe,pa onda i da zazmurim na nedostatak hrabrosti napraviti jedan potez kao sto je otici sa posla koje te cini takvim.
nezadovoljnim u svakom smislu.

bori se za svoja uvjerenja i sebe...pa cak ako to i podrazumjeva dati pisljivi otkaz u ovom slucaju.

licno,izmedju sigurnosti i zadovoljstva sobom,mogucnosti da napredujem i zgrabim mozda nesto vise....uvijek sam se odricala ovog prvog.

koliko god sa strane izgledalo suludo.

da li je uvijek bilo i pametno?

pravo da ti kazem i ne...


ali nisam mogla protiv sebe u nekim trenucima,a i bitno je da se danas ni najmanje ne kajem.