Najteže i najmučnije za svakog je onaj trenutak kada mora da prekine iluziju

Prvo čekamo Deda Mraza da nam donese željene poklone, pa dobru vilu ili zlatnu ribicu da nam ispuni tri želje, pa da odrastemo, kada ćemo moći sve ono što ne možemo dok smo mali

Beketov komad „Čekajući Godoa“ je parabola o besmislenom čoveku i njegovoj besmislenoj egzistenciji. Estragon i Vladimir besmisleno žive. Oni žive samo zato što su već tu. NJihov život odvija se u čekanju. Oni čekaju. Čekanje je za njih opravdanje njihovog besmislenog postojanja. Ne može se reći da njih dvojica čekaju nešto konkretno. Oni, zapravo, tako malo čine da se uzajamno moraju podsećati na to da čekaju i šta čekaju. A zapravo, ništa ne čekaju.

Ko je ili šta je taj očekivani Godo, pitanje je besmisleno. Godo nije ništa drugo do naslov za činjenicu da postojanje, koje besmisleno dalje teče, samo sebe pogrešno shvata kao „čekanje“, očekivanje nečega ili nekoga.

Estragon igra, igru koja se ponavlja: „izuvanje cipela- obuvanje cipela“ i to ne da bi se prikazao kao budala, nego da bismo kao u ogledalu mi videli sami sebe i to šta radimo u našim životima. Ova scena znači: naše stvarno „izuvanje cipela-obuvanje cipela“, dakle, naša svakodnevica, nije ništa drugo nego igra, klovnovska i proističe iz nade da će se utraćiti vreme. I mi smo kao ta dvojica, samo što ta dva klovna znaju da igraju igru, a mi ne znamo.

Šta je to sve što mi u životu čekamo, a što se može zvati Godo?

Najpre, čekamo Deda Mraza da nam donese željene poklone, pa dobru vilu ili zlatnu ribicu da nam ispuni tri želje, pa da odrastemo, kada ćemo moći sve ono što ne možemo dok smo mali. Čini nam se da carstvo slobode tek tada počinje, pa onda čekamo „princa na belom konju“ koji će nas konačno razumeti, ispuniti sve naše želje i do kraja voleti, pa čekamo „pravi“ trenutak da nešto počnemo, naravno, ovaj sadašnji nikad nije onaj pravi. Trenutak nikada nije pravi za sve ono što je hrabrije i temeljnije. U tom strahu od promena osuđujemo sami sebe na životarenje, tavorenje, otaljavanje, i očigledno stalno klizanje naniže.
Erik Bern, tvorac transakcione analize, analizirajući mitove i bajke pozabavio se i bajkom „Trnova Ružica“ koja je za nas posebno interesantna jer se i u njoj govori o čekanju: čekanju na princa koji treba da pronađe princezu nakon „sto godina“ provedenih u snu, zbog kletve zle vile, i da je povrati u život svojim poljupcem, posle čega će živeti zajedno zauvek, u ljubavi u slozi, baš kao u bajkama.

Svaki životni scenario se, po Bernu, zasniva na nekoj vrsti samoobmane. U ovoj bajci, kaže Bern, na jedan ili drugi način, sa malim izmenama, gotovo sve se moglo dogoditi. Devojka se mogla ubosti na vreteno, onesvestiti i pasti u dubok san u svojoj kuli, a princ je mogao lutati šumom u potrazi za njom. Jedina stvar koja se nije mogla desiti jeste da se ostane nepromenjen, da čovek ne ostari posle toliko vremena. To je stvarna iluzija jer to ne samo da je neverovatno, već je tako nešto nemoguće. I upravo na toj iluziji počiva životni scenario koji Bern naziva „Čekajući ledenu smrt“, a to je glavna svih onih koji sebe osuđuju na „ doživotno čekanje. Kada princ u bajci dođe, Ružica će imati petnaest godina, koliko je imala kada je zaspala, umesto trideset, četrdeset ili pedeset, i oni će imati čitav život pred sobom. To je iluzija večne mladost „skromna kćerka iluzije besmrtnosti“.

Teško je reći Ružici u stvarnom životu da su prinčevi mlađi ljudi i da kada dostignu njene godine oni postaju kraljevi, a tada su mnogo manje interesantni. To je i najteži i najmučniji deo posla koji čovek treba da uradi: da prekine iluziju, da shvati da nema Deda Mraza ili Godoa.

Dakle, ne čekaj Godoa! On nikada neće doći.


Autor:
Slava Zečević


Izvor: Glas Javnosti

Vadim temu skoro dve godine staru, ali tekst je ostavio jak utisak na mene i voleo bih da ga jos neko procita 

   Hvala sto si je izvadio. 

Dođavola više s time Bernom i transakcionom analizom, iz frižidera mi izlazi.

Hhahaha,ovo tema za mene pisana 

Ali cenim da neces poslusati cika Berna 

Mozda Godo nece meni doci ali ja cu njemu .
To sam sigurna .

Ne postoje dva ista coveka na planeti, i reci da svi zive u nekim iluzijama i da moraju da ih prekinu je apsurdno.
Ako ima ljudi koji nesto cekaju i koji mogu da se poistovete sa navedenim pricama onda to treba ostaviti njima.
Govoriti drugima sta da rade ako oni ne rade nista nama je krajnje drsko, bezobrazno, nekulturno i van svakog postovanja.

Vi ste moj idol 

Čekanje Godoa ili blejanje omiljena zabava u Srba.

Jedan život imamo, a čekamo da nas i on prođe. Važno je samo ubiti vrijeme dok nam se nešto ne desi  u  glavi ili društvu pa prestanemo da životarimo i počnemo da živimo. Možda neki od nas i dočekaju Godoa...