A jel ti volis Rusiju zato sto je prebogata, ili zato sto je majchica?
Pazi sta pises.Ne skidaju Ruskinje tange da im se ne bi uhvatila paucina na picu, nego skidaju da im se ne hvata paucina na bulju od gladi.
Dakle to je uzrok ljubavi? Prebogatstvo?
Zna to i drug Putin zasto ih volite, pa ko veli pozjami debilima malo piljevine i skinte mi ih sa vrata.

E, Skusha, Skusha, ti ko da si Jevrej, samo spominjes to neko bogatstvo i pare i zlato, ako cuje Putin za to 

Zaleteo se sa 'prebogatstvom'. Sigurno je dobio partijski ukor, a mozda mu se ljulja i fotelja za balavljenje na netu, kad citav dan ga nema.
E skusha, pa zar da tako omanes. Znas da se za to cuti. Tek kad sjebemo sve imperijaliste, Nemce, Engleze, Amere, Hrvate, Shiptare, Muslimane, Francuze, Italijane i ko sve vec ne, eeeeee tek onda cemo mi da izvadimo nasi prasici i da se castimo.
Bogatstvo je drzavna tajna skusha.
Sva sreca sto si jos ovde, stvarno da te je cuo Putin, ne bi ti ginulo 10 godina 'gulasha'.

Ne znam sta fali bogatstvu , parama , zlatu ....  .... Meni to imponije  .... Rusija je vlasnik 45 % svetskog bogatstva , a Amerika vlasnik miliona tona  bezvrednog papira koje zovu dolar ....  ..Ko ce na kraju izaci kao pobednik , odnosno bogatiji svima ljudima sa gramom mozga je jasno .....

Ovo sto sad sledi je samo moj dug Sezu , oko dolara ... Znace on o cemu se radi ....

Главу Госсовета КНР обеспокоило колебание доллара
Главу Госсовета КНР обеспокоило колебание доллара

Премьер Государственного совета Китая Вэнь Цзябао выразил беспокойство относительно устойчивости американского доллара. Своими опасениями он поделился на пресс-конференции в Пекине.

Глава госсовета призвал Вашингтон "предпринять решительные меры", чтобы удостоверить Пекин в безопасности значительной части долгосрочных казначейских облигаций, хранящихся в банках США.

"Любое колебание американской валюты вызывает беспокойство в Китае", - объяснил Вэнь Цзабао и подчеркнул, что Пекин не может допустить малейшей ошибки, когда речь идет о финансовых активах страны.

В.Цзябао посоветовал США контролировать неустойчивый финансовый дефицит и предотвратить значительный рост инфляции.

 

Da nisi ti neka sponzorusa 

@Maradic
Ne budi naivan. Da mu neko ponudi da pere svapsko sudje, isao bi sve pete u dupe.
Rusko bogatsvo ne pripada ni Rusima, a tek Lepom Bori, malom rusu.

Ана Селић
КАКО СЛОБОДНА СРБИЈА ТРАЖИ UNOBTANIUM
(Поводом једног приказа филма Катанац за бол)

Колико је наших гледалаца, биоскопских и/или телевизијских, гледало, или чак чуло за филм Битка за Хадиту? У српском преводу за њу на интернету има 158 одредница, а под његовим енглеским именом, The Battle for Haditha – 244.000. У поређењу са најновијим остварењем чији су мизансцен Ирак и његово становништво то је ништа – The Hurt Locker, преведен као Катанац за бол има 14.300 одредница, а као Катанац за срце 14.800. Под својим оригиналним именом поменут је међутим 9. марта 2010, око поднева, 16.900.000 пута, с тенденцијом даљег раста. У поређење зарада нећемо улазити; то ћемо препустити онима који учинке земљотреса, цунамија и својих ‘‘мировних’‘ операција исказују најпре у доларима па тек онда у некој другој, рецимо људској ‘‘валути’‘.

Наравно, овај филм редитељке Кетрин Бигелоу, снимљен 2008, добио је недавно шест Оскара после низа других познатих награда, што је број одредница увећало у приличној мери – али у томе и јесте поента: да прича о неком уметничком делу (и не само уметничком делу) превагњује над његовим значајем и вредношћу и да се, да би се то постигло, увећава и број његових помена у јавности и тиме што се врхунска признања дају управо оним остварењима која треба, без обзира на њихов стварни квалитет, наметнути као врхунска и најудаљенијем кутку планете.

У складу са тим поменута Битка за Хадиту, колико нам је познато, није ‘‘заслужила’‘ ни један приказ у нашим медијима. ‘‘Сребрна шкољка’‘ за најбољу режију, коју је освојио њен аутор британски редитељ Ник Брумфилд на филмском фестивалу у Сан Себастијану 2007, као и приказивање на фестивалима у Торонту и Лондону вероватно су, својом нерепрезентативношћу, ‘‘дисквалификовали’‘ овај филм из конкуренције за иједно овдашње озбиљно критичко разматрање.

Наиме, као ‘‘сасвим обична прича’‘ заснована на истинитом догађају из новембра 2004. у ирачком граду Хадити, неких 250 километара од Багдада у западној провинцији Ал Анбар, чија је популација у то време бројала око 100.000 људи, тај овде и другде прећутани филм казује о двадесет четворо мушкараца, жена и деце грешком насељених у близини трасе којом патролирају ‘‘коалиционе’‘ снаге. Побијене у одмазду због погибије једног америчког војника од ‘‘импровизоване експлозивне направе’‘ (IED на орвеловском енглеском) постављене поред пута, ове ‘‘колатералне жртве’‘ постале су предмет филма, како страни приказивачи тврде, ‘‘у документарном стилу’‘. Тај термин је овде међутим побркан са придевом ‘‘животан’‘, јер приказује Ирачане као људе који покушавају да воде колико-толико нормалан живот, имају бриге мимо окупације, препада и претреса, имају свој дом, своје љубави и наде.

Но, то што је неко уметничко дело животно очито више није довољна препорука за вредност. Они који желе да утичу на јавно мњење и који су у тим покушајима углавном успешни, дуго већ диктирају да је ‘‘вредно’‘ оно што поседује више од ‘‘обичне’‘ животности – од оног што без обзира на језичку баријеру и другачије обичаје доживљавамо као општељудско, те тако и блиско. Вредност је, намеће нам се све чешће, заправо нешто што одступа од тога, што има додатну боју, укус и мирис, можда неку бизарност, вишак крви и мањак нормалитета, попут рецимо уживљавања у мотиве злочинца, увек тако посебне и друкчије – за разлику од пријатељства, љубави и пожртвовања, тема некако досадних и увек истих, о којима је већ написано и снимљено толико тога. И, наравно, вредност је оно што се може практично и корисно употребити.

Да смо и у том погледу такође посрнули, масовно прихвативши таква мерила показује и један недавни приказ Катанца за бол у часопису Печат, који се представља као лист ‘‘слободне Србије’‘. По приказивачу овог листа, који иначе успешно разоткрива подаништво наше власти странцима, уз објављивање фељтона о Слободану Пенезићу Крцуну, ‘‘суровом али и праведном борцу у револуцији и у одбрани њених тековина’‘, овај филм је ‘‘узбудљив и искрен независни ратни филм који говори о искуствима америчких војника у Ираку, непосредно по завршетку инвазије 2003. године’‘.

У овом приказу који за сваки лист, а посебно онај који тврди да представља слободну Србију, има исувише олако усвојених страних речи – ‘‘пи-ар’‘, рецимо, уз ‘‘си ви’‘, и ‘‘фриленс’‘ новинаре, да поменемо само неке – тврди се да у Катанцу за бол ‘‘дискретно провејава отпор према естаблишменту и презир према моћницима који уживају да се играју животима обичних, малих људи’‘.

Но, то ‘‘провејавање’‘ тако је дискретно да се уопште не може ни уочити. Праву слику ирачког рата, или тачније његовог ширег контекста, ону веродостојну, коју не доживљавамо као превару иако о таквим догађајима немамо непосредног искуства (као, уосталом, ни редитељка Бигелоу), могли смо стећи не само гледајући Битку за Хадиту већ и кроз један други филм, ненаграђен и стога овде још мање запажен. Реч је о Сиријани, коју је 2005. режирао Стивен Гејган а чији је продуцент Џорџ Клуни. Што се пак тиче ‘‘критике естаблишмента’‘, или савремене Америке гоњене неограниченом похлепом и моћи, она је много упечатљивије изражена у бајци Аватар него у толико хваљеном најновијем добитнику Оскара. У праћењу такмичења између ова два филма, у којем су масовно учествовали и домаћи медији као да је реч о нечему што нам је од животног значаја, те нагађањима да ли ће победити 58-годишња редитељка која изгледа као да је тек ушла у тридесету или њен бивши муж, познати холивудски заводник, већини је промакла барем једна пажње вредна поента у Аватару – сви они зликовци намерни да униште читав један свет чине то због минерала који се зове unobtanium (’‘неприсвојијум’‘ у слободном преводу) – дакле, онај кога се, због саме његове суштине, нико не може домоћи.

Приказивач Печата, међутим, имао је, уместо лингвистичких детаља, на уму много битније аспекте остварења којим се бавио. Препричавајући нам сиже Катанца за бол и пре него је тај филм добио своје бројне Оскаре, он каже: ‘‘Главни јунаци, чланови горепоменуте јединице /антибомбашке/ дане углавном проводе у покушајима да демонтирају и деактивирају бројне експлозивне направе по опустошеним, апокалиптичним улицама Багдада, свесни да се налазе у једном дубински непријатељском окружењу и да опасност вреба са свих страна, те да им свака грешка или погрешан корак доносе готово сигурну смрт.’‘
Да ово није пуко ређање крајњих баналности, могли бисмо му и приговорити да његова ‘‘објективност’‘ у тумачењу радних напора америчких војника у земљи у којој су у пустињу претворили и ретке ирачке оазе зеленила, више приличи Е-новинама него листу ‘‘слободне Србије’‘. Но аутор је, можда ипак осетивши да је понешто промашио, у помоћ призвао у овом питању потпуно недужног британског писца и песника Роберта Гревса, примењујући његове речи о унутрашњој патњи на плаћенике којима је свеједно у ком се делу света налазе, углавном одбројавајући дане до завршетка шихте – што је редитељка и одабрала за ‘‘копчу’‘ која ово безлично дело држи на окупу.

У приказу се потом ређају и друге, на силу учитане поруке о бесмислу рата и потрошачког друштва које је Бигелоу наводно ‘‘маестрално’‘ и суптилно уклопила у филм, иако су поменуте секвенце само натегнуте слике које никако не потискују оно једино нормално питање: ‘‘Шта се нас тиче шта они преживљавају? Да Ирак можда није њихов завичај?’‘ Јер када се то питање постави и када се после њега сва наводна маестралност, суптилност, тобожњи отпор естаблишменту и томе слично распрше без остатка, од овог остварења не остаје доиста ништа – ни неки нови увид, ни разумевање, ни саосећање, ни нова потврда тако омиљене критичарске флоскуле о бесмислу рата.

Јер рат, нажалост по те ‘‘простране душе’‘, уопште није бесмислен. То смо сви ми који одавде нисмо бежали у последњих 20 година осетили сасвим непосредно и лично, а у то су били убеђени и они који су на нас бацали бомбе, имајући на уму сасвим смислени пројект нашег нестанка од рака, депресије и исељавања на нека врло удаљена и наводно здравија места. Та прича о бесмислу рата је изговор лоших, па и непоштених приказивача – или оних који неће или не умеју да мисле.

Доказ да и наши ‘‘културни посленици’‘, по угледу на своје стране узоре, дају предност употребној вредности неког дела над његовим другим својствима лежи у још једном кључном аргументу овог приказа: тврдњи да овај филм никако није по вољи Пентагону. Извесни потпуковник Дејвид Самерс, каже наш критичар, саопштио је у свом уводнику у званичном листу америчких оружаних снага Старс енд страјпс да је овај филм ‘‘лош по имиџ оружаних снага САД, да лоше осликава психологију индивидуалних војника, као и да његови аутори не познају принципе и механизме на основу којих се одвија америчка војна интервенција у Ираку’‘. Аутор домаћег приказа нас тим поводом подучава да је природно, с обзиром на околности, да амерички војни естаблишмент испољава овакву нервозу спрам ‘‘једног малог, независног филма какав је Катанац за бол’‘.

Извините: ‘‘мали, независни’‘ филм? Уз силна лобирања и милионе текстова и коментара само на интернету, уз фотографије, најаве, агенцијске текстове, кладионице и навијања? И толике награде пристигле право из естаблишмента? Но све је то неважно у поређењу са незадовољством Пентагона учитаног у напису тамо неког потпуковника Самерса. Приказивачу који изгледа у оригиналу чита Stars and Stripes (Звезде и пруге америчке рачунаљске заставе) као да није пало напамет да Пентагон можда и не саопштава баш увек искрено оно што мисли и ради, те да је изрицање бледуњавог приговора једном филму много лакше него измишљање авиона којим су се наводно терористи обрушили на петокраку тврђаву која као симбол Америке све успешније замењује Статуу Слободе. И да се већ готово једну деценију држи те исте приче иако још није нађен ни један једини комадић тог фантомског авиона и мада се већ милиони Американаца питају колико су тадашњи терористички напади којима је оправдан потоњи амерички Drang nach Osten доиста били аутентични – чак и они у којима су авиони сликани, из безброј углова, како ударају у зграде Светског трговинског центра. На све то наш приказивач одговара приговором што се овај филм није нашао на програму овогодишњег Феста.

А требало је да се свакако нађе, јер без тога његов приказ не би имао и своју ‘‘националну’‘ поенту: морали би га гледати наши будући војници, од којих се, ако буде по Министру војном Шутановцу, очекује да бесмислено гину у туђим недођијама за ‘‘ситне паре’‘ и туђ рачун. Овај филм би их, верује приказивач, несумњиво одвратио од таквог наума – иако паре, како се да чути, уопште нису ‘‘ситне’‘ чак ни за туђе. а камоли домаће прилике.

Како се испетљати неоштећеног ума из свих ових менталних вратоломија и вредносне пометње – не само оне у којој један осредњи филм добија највеће светске награде, или оне у којој један политичар, тек што је преузео председнички положај у земљи која подлачки, машинама и компјутерима, ратује широм света противу цивила добија Нобелову награду за мир, да не идемо даље од ова два примера? И не само из те пометње него и оне која влада у главама наших приказивача и објашњивача од којих се ипак очекује да знају више и сагледавају успешније од просечне публике у коју спадају и већ поменути будући војници, поготово с обзиром на декларисано заступање слободне за разлику од окупиране Србије, што претпоставља и врло јасно морално становиште? Рецимо такво да се не хвали нешто само што се о томе прича и само зато што то изазива нерасположење код наших противника, да не кажемо непријатеља.

То становиште, наравно, захтева да се говори истина и да се она не дотерује да би више допринела ‘‘нашој ствари’‘. То јест, да се не промовише један филм само што је наводно антиратни и што његово приказивање може помрсити рачуне Министру војном кога бисмо радо видели како опет ради као чувар паркинга, или шта је већ био у свом претходном животу, не би ли га заменио неко више по укусу заступника ‘‘слободне Србије’‘.

Слободна Србија треба да се разликује од оне која то није, а теме којима се њени заступници баве требало би да се збиља тичу нас, те да се тако и разликују од оних тема и људи који се помињу у медијима у власништву Немаца, као што су, на пример, Политика и Блиц, или Американаца, као 24 часа. Историјски и морални легат слободне Србије није Слободан Пенезић Крцун, у шта лист Печат покушава да нас убеди тврдњом да ‘‘мит о контроверзном Крцуну није производ партијске пропаганде као у случају Тита него је спонтано настао у народу’‘. А културна мисија такве, другачије Србије није у причама о ‘‘нашим’‘ постмодернистима за разлику од ‘‘њихових’‘,  већ у проналажењу правих вредности и њихових протагониста. Пуким имитирањем тог процеса  кроз прање биографија и рециклирање идеја чији поразан учинак добар део овдашњег становништва још добро памти имаће за последицу да ће се и ‘‘слободна Србија’‘ на крају наћи међу другом већ коришћеном робом, изложеном на штандовима локалног (и светског) културног и идејног бувљака.

И, најзад, важно је одбацити дубоко уврежену тврдњу да се о укусима не расправља. У свету у коме је све до те мере релативизовано да је постало свеједно ко је кога пола, и да ли је неко човек или скот, у коме свако чита своје књиге, гледа своје филмове, мисли своје мисли, и верује у шта год да се појави на поменутом ‘‘отвореном тржном центру’‘, треба почети од нечег. На пример, од вере у сопствени укус, јер и кад је све друго затомљено и сузбијено, својим бићем и даље осећамо оно што је право и истинито. У међувремену, они који немају укуса и знања не морају се баш по сваку цену, а посебно не на наш рачун, бавити приказима. Јер се то најчешће испоставља као потрага за unobtanium-ом – не тако агресивна и деструктивна као у поменутој филмованој бајци, већ попут тихе воде која рони једно од наших ретких преосталих упоришта – стварно слободну Србију.

Пренето са...
----------------

                        БРИТАНСКИ ЂАЦИ: КРАЉИЦА ИЗУМИЛА ТЕЛЕФОН, А ЊУТН ВАТРУ

Краљица Елизабета Друга пронашла је телефон, а физичар Исак Њутн ватру, показали су резултати најновијег истраживања међу британским ученицима.

09:58   |   16/03/2010

На питање ко је пронашао телефон, један од десет ученика је одговорио да је за то откриће заслужна краљица, преносе медији.

Петина од 1.000 анкетираних ученика мисли да су први људи на Мјесецу били глумци из серијала "Ратови звијезда" Лук Скајвокер и Ричард Брансон.

Чак 60 одсто ученика узраста од девет и 10 година уверено је да је Исак Њутн, енглески физичар, математичар и астроном пронашао ватру, док 16 одсто ученика мисли да је Њутн одговоран за проналазак интернета.

Истраживање је показало да би велики проценат британских ученика више волио да добије Нобелову награду за науку, него да побиједи у музичком шоу "X Фактор".

Да је телефон пронашао Александер Грахам Бел знало је осам од 10 дјечака и 69 одсто дјевојчица, док су остали, осим Елизабете Друге, као тачне одговоре, зокружили Чарлса Дарвина и Ноела Едмонса.

Медији у Лондону констатују да је британско истраживање показало да су амерички ученици у незнању добили достојну конкуренцију.

Већина америчких 17-годишњака не зна на карти да покаже Европу, а сваки други не зна ко је био Адолф Хитлер.

В.Ч.

Извор: Пресс

Нема шта ствара се нација по моделу:што глупљи то кориснији.
Ако,ако и треба своји су.

                                       ЧЕКИЋ, КРАВА И НАТО

Када уђемо у НАТО како ћемо да установимо јесу ли нам тајно сместили и атомско оружје на нашој територији? Само чекићем и лупкањем.

Ови из групе 200 интелектуалаца који траже референдум о НАТО-у уопште ме нису звали да ме питају бих ли ја то потписао. Најмање су два разлога што ме нису звали: или, као прво, сматрају да нисам интелектуалац, јер се јавно декларишем као милитариста, а милитаристи, боже мој, воле све армије и све пактове на свету, па и НАТО. Или, као друго, како је моја маленкост прва на простору целе бивше СФРЈ посећивала НАТО команде још пре 30 година, када су неки од садашњих јавних заљубљеника у НАТО још славили Лењина, то вероватно ови други мисле да ја волим НАТО изнад свега. Дође ми некако драго да и даље тако мисле, иако је цела та гужва око питања хоћемо ли или нећемо у НАТО превише емоционална и превише профитабилна.

Наиме, да би интересни савез Србије и НАТО-а функционисао колико-толико треба да постоји бар минимум обостраног поштовања. НАТО према Србији тог поштовања изгледа да нема, јер када командант Јужне здружене команде НАТО-а у Напуљу амерички адмирал Марк Фицџералд каже „да су паралелне структуре српске власти на северу Косова претња безбедности у региону, да нису у складу са Резолуцијом УН 1244”, када командант Кфора генерал Маркус Бентлер подржи такав став адмирала Фицџералда, онда се питам како је адмирал Фицџералд могао да буде такав? Како је брзо заборавио силна гостовања у Београду, у дому Гарде на Топчидеру, коктеле, ћевапчиће и сармице. Како то да нико из Владе Србије не приупита америчког адмирала је ли и једнострано проглашена независност Косова такође у складу са Резолуцијом УН 1244? Министарство одбране Србије америчком адмиралу у Топчидеру сармице, а он целој Влади Србије да она угрожава безбедност региона? Није лепо, није поштено.

Ми већ годинама тражимо од НАТО-а да нам дозволи враћање цивилног радара на Копаоник, да побољшамо контролу цивилног саобраћаја у нашем ваздушном простору, НАТО се на то и не осврће. Уместо радара на Копаонику морамо да се ослонимо на краве, које су недавно изазвале узбуну становника једног српског села на административној линији са Косовом. Требало је да прође цела ноћ и пола дана да се установи да ли је реч о припадницима ОВК-а који рефлекторима осветљавају српско село, или је за све крива крава. А да су нам ови из НАТО-а донирали радаре за копнене објекте одмах бисмо лоцирали краву у недозвољеној мисији.

Јер ми тежимо стандардима НАТО-а. Који за пилоте гласе да треба годишње да лете по 160 сати. Наши пилоти сада годишње лете по 30 сати. Када уђемо у НАТО мораће да лете приближно као и други, уколико не желимо да будемо четврта лига унутар НАТО-а. Дакле, не по 160 сати, али не и мање од 90 сати. А то кошта, јер нико ништа не поклања. Када уђемо у НАТО мораћемо да за војску издвајамо више него сада, јер морамо достићи стандарде НАТО-а, који за војника пешадинца гласе да има бојева гађања на сваких седам дана. Сада наши војници омиришу барут два или три пута за шест месеци. Када уђемо у НАТО треба да набавимо и нове чекиће. Зашто чекиће? Па једино лупкањем чекићем по бојевој глави можемо да установимо је ли нам неки авион НАТО-а стигао у госте, а стизаће, са нуклеарном, или конвенционалном бојевом главом. Другу технологију за такву проверу ми немамо, а америчка службена политика никада не демантује нити потврђује је ли неко борбено средство опремљено нуклеарним или конвенционалним оружјем.

Како су „Стратешки принципи НАТО-а”, усвојени још 24. априла 1999., и даље актуелни, а они говоре да ће алијанса задржати у Европи одговарајуће нуклеарне снаге, то је сада за нас у Србији велика шанса да уновчимо нашу територију. Наиме, амерички нуклеарни арсенал у Европи састоји се од 180 атомских бомби распоређених у седам разних земаља. То су бомбе типа Б-61 и Б-61-10, у просеку десет пута јаче од оне бачене на Хирошиму. Чувају се у специјалним складиштима типа WS3, у цилиндрима од цемента укопаним у земљу, у разним базама. У Италији је у време хладног рата било чак 700 комада атомског оружја, а да парламент и шира јавност о томе појма нису имали. У бази Авијано је 1999. године било 18 атомских бомби под искључиво америчким кључем, у бази Геда 11 атомских бомби. Како је време пролазило било је потребно подићи ниво трајања и безбедности тих нуклеарних складишта. Нико о томе не жели да прича, то је ствар војних команди и тајних споразума. Да ли ће НАТО та складишта да премести на територију нових чланица алијансе? Наравно, из НАТО-а ће то одмах да демантују. Атомско оружје захтева одржавање, а промена локације тог оружја војна је тајна.

Када уђемо у НАТО како ћемо да установимо јесу ли нам тајно сместили и атомско оружје на нашој територији? Само чекићем и лупкањем. Ако нам то не дозволе, онда да пустимо краву на локацију где сумњамо да су ускладиштене атомске бомбе. Ако крава изазове узбуну, то је онда сигурно атомско складиште које нису пријавили. И шта онда да урадимо?

Па, ништа.

Мирослав Лазански
[објављено: 16/01/2010]