Srbija danas obeležava dan sećanja na žrtve vojne operacije NATO, u kojoj je ubijeno i ranjeno više od 9.000 ljudi. Pre tačno deset godina 19 članica te vojne alijanse započelo je bombardovanje bivše Jugoslavije.

Tokom 78 dana vazdušne kampanje nazvane "Milosrdni anđeo" poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i srpske policije i oko 2.000 civila, među kojima i 88-oro dece, a više od 6.000 ljudi je teže i lakše ranjeno, dok se desetak osoba i danas vode kao nestale.

Akcija NATO-a usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Srpski parlament je 24. marta 1999. godine doneo odluku o neprihvatanju stranih trupa, a iste večeri u 19:45 minuta NATO snage su započele vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, po celom području Srbije i Crne Gore.

Napadi na Jugoslaviju počeli su na osnovu naređenja tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, a jugoslovenska vlada iste noći proglasila je ratno stanje.

Napad je trajao do četiri sata ujutro i težište udara su bili objekti Ratnog vazduhoplovstva, Protivvazdušne odbrane i vojne industrije, a prve mete vojni aerodromi u Prištini, Podgorici, Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji, Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti, a Crna Gora je uglavnom bila pošteđena masivnih udara.



NATO snage bile su raspoređene u 59 baza na teritoriji 12 zemalja, a dejstvovale su najviše iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, s brodova na Jadranu, dok su u nekim operacijama učestvovali i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi, pa i u Americi.

Tokom operacije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara po 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 20.000 velikih projektila, među kojima 1. 300 krstarećih raketa na vojne i civilne ciljeve, a izručio je i 37.000 "kasetnih bombi" sa 350.000 kasetnih podprojektila, takozvanih "bombica".

Uz upotrebu najubojitijeg oružja, Severnoatlantska alijansa je u ratu protiv Srbije upotrebila i zabranjeno naoružanje - municiju sa osiromašenim uranijumom.

Tako je već 30. marta, granatama municije s radioaktivnim primesama bombardovano šire područje Prizrena, a prema podacima VJ između 30 i 50 hiljada komada municije s osiromašenim uranijumom razasuto je na 112 lokacija širom zemlje, najviše na Kosovu i Metohiji.

U više gradova i mesta - Aleksincu, Kuršumliji, Ćupriji, Nišu, Novom Sadu, Murinu, Valjevu, Surdulici, pogođen je veliki broj stambenih objekata, uz veliki broj civilnih žrtava.

Bombardovane su, pored vojnih ciljeva, i izbegličke kolone na području Kosova, putnički voz u Grdeličkoj klisuri, most u Varvarinu, pijaca u Nišu... Pogođeni su i bolnica "Dragiša Mišović" i kineska ambasada u Beogradu, kada je poginulo desetak civla.

NATO bombardovanje SRJ, deset godina posle




Beograd je napadnut prvog dana operacije raketiranjem Jakova i aerodroma u Batajnici u 20:05 časova. Bilo je to njegovo peto bombardovanje u ovom veku i prvo bombardovanje jedne evropske prestonice posle Drugog svetskog rata.

Uništeni su skoro svi predajnici Radio-televizije Srbije, uključujući toranj na Avali, a u dva časa i šest minuta posle ponoći, 23. aprila, pogođena je i zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici, gde je 16 radnika ubijeno, a četvoro teže povređeno.

Život Beograđana 78 dana NATO kampanje bio je prekidan zvucima sirena koje su označavale početak i kraj vazdušne opasnosti, a samo nekoliko dana nakon prvih bombi počeli su i protestni mitinzi.

Protesti sa simbolom "targeta" organizovani su na Trgu Republike, kako bi se svetska javnost upozorila da u toj "preciznoj kampanji" NATO-a stradaju civili.

Nakon rušenja novosadskih mostova Beograđani su se svakodnevno, uprkos razaranju i svesti o bliskoj opasnosti, u velikom broju okupljali kako bi simbolično branili mosotove za koje su generacije bile vezane uspomenama.

Tokom 11 nedelja bombardovanja Beograđane je o stanju u glavnom gradu izveštavao tadašnji rezervni načelnik Gradskog centra za obaveštavanje Avram Izrael čija rečenica " Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd je prošla. Gotovo!!!" ostala u sećanju svima.

U bombardovanju su uništena 54 objekta putne infrastrukture, oko 300 škola, bolnice i zgrade državne uprave, a teže i lakše je oštećeno 176 spomenika kulture.

Uništena su 54 objekta putne infrastrukture, od čega 45 mostova, 28 železničkih mostova i 148 stambenih i poslovnih objekata.

Stradalo je više od 300 škola, od kojih su tri potpuno uništene, više desetina bolnica, zgrade državnih organa, uključujući i zdanja Ministarstva odbrane i MUP-a Srbije u centru Beograda.

Teže i lakše je oštećeno 176 spomenika kulture, od kojih 23 srednjovekovna manastira i veliki broj crkava širom Srbije, ali i nekoliko džamija i objekata islamske kulture u Đakovici, Peći, Prizrenu...

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije (Pančevo i Novi Sad), a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane "grafitne bombe", kojima je onesposobljavan elektroenergetski sistem.

Prema procenama stručnjaka, u zavisnosti od metodologije, materijalna šteta pričinjena bombardovanjem procenjuje se na 30 do 100 milijardi dolara.

U oružanom sukobu sa nadmoćnijim neprijateljem, srpska PVO uspela je da obori dva aviona NATO - lovac F16 i američki supermoderni "nevidljivi" avion F-117, i da zarobi tri neprijateljska vojnika.

Prilikom povlačenja snaga VJ, ispostavilo se da je učinak NATO 14 uništenih tenkova, 17 oklopnih transportera i 20 artiljerijskih oruđa.

Intervencija je, posle više diplomatskih inicijativa, okončana potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu (Makedonija) 9. juna 1999. godine, a tri dana kasnije počelo je povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i Metohije.

Generalni sekretar NATO-a izdao je naredbu o prekidu bombardovanja 10. juna. Tog dana su poslednji projektili pali na području sela Kokoleč u 13:30 minuta, a istog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244.

NATO bombardovanje SRJ, deset godina posle


"Neuspela misija Kosovo"

Na Kosovo i Metohiju je upućeno 37.200 vojnika Kfora, iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir i osiguraju bezbedno okruženje i povratak izbeglica do postizanja trajnog rešenja.

Privremena uprava UN i mirovne snage nisu uspele da ostvare ovu misiju, a preostalih 120.000 nealbanaca i danas na Kosovu živi u strahu, pod pritiscima i pretnjama i bez osnovnih prava i sloboda.

Prema podacima UNHCR, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a u pokrajinu se vratilo oko 800.000 izbeglih Albanaca.

U mnogobrojnim incidentima u istom periodu ubijeno je oko 500 ljudi, ranjeno više desetina i oteto 200, prema albanskim izvorima.

Prema srpskim izvorima od početka bombardovanja kidnapovano je oko 1.500 nealbanaca.

Od ukupno raseljenih sa Kosova, prema podacima UNHCR, koje je u januaru prošle godine izneo tadašnji ministar za povratak i zajednice u vladi Kosova Branislav Grbić, na Kosovo se do sada vratilo 16.500 raseljenih, od kojih su 45 odsto pripadnici srpske zajednice.

Vlasti u Prištini, pak, ističu da se do sada na Kosovo vratilo 18.300 ljudi, pripadnika svih zajednica.

Posle deset godina nije se promenio ni stav međunarodne zajednice.

Generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer izjavio je pre dva dana da je intervencija vojne Alijanse zbog Kosova 1999. godine predstavljala "kontroverzni konflikt, ali koji je bio neophodan".

Shefer je rekao da iako je tu intervenciju Alijanse "kritikovalo više strana, ona je bila neophodna", prenela je agencija Ansa.

NATO bombardovanje SRJ, deset godina posle


Da se ne zaboravi

Vlada Srbije održaće posebnu sednicu posvećenu Danu sećanja na stradale u NATO bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine i poziva građane da tokom oglašavanja sirena, u utorak, u 12 sati, obustave svoje aktivnosti i minutom ćutanja odaju počast svim nevino postradalima.

Na sednici koja je otvorena za javnost govoriće premijer Mirko Cvetković, saopštila je Kancelarija Vlade za odnose sa medijima.

Vlada Srbije poziva sve građane da tokom oglašavanja sirena, obustave svoje aktivnosti i minutom ćutanja na radnim mestima, u školama i na javnim mestima odaju počast svim postradalima tokom NATO bombardovanja.

U svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji biće održani posebni programi komemorativnog karaktera.

Komemorativna okupljanja na mestima stradanja iz perioda NATO bombardovanja biće održana 24. marta u 12.00 časova na teritoriji Srbije.

Ministri će tog dana, prema utvrđenom programu, položiti vence u 12.00 časova na lokalitetima najvećih stradanja iz razdoblja NATO bombardovanja, kao i kraj memorijala koji čuvaju sećanje na sve nevino postradale civile, pripadnike oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Deset godina kasnije I Beograđani će obići mesta stradanja svojih sugrađana i odati im poštu polaganjem venaca na njihove spomenike.

Porodice, prijatelji, građani će odati poštu svim nastradalima i obići spomen-obeležja nastradalim mališanima u Tašmajdanskom parku, nastradalim pripadnicima Ratnog vazduhoplovstva i protiv vazdužne odbrane u Zemunu, kao i spomenik "Zašto?" nastradalim radnicima RTS-a.

Venci će u znak sećanja biti položeni i na spomenik kod KBC "Dragiša Mišović" gde je zivot izgubilo sedam gardista i troje pacijenata, ali i u Batajnici, na grob trogodišnje Milice Rakić koja je stradala od bombi u svom domu.

Obeležavanje desete godišnjice bombardovanja počelo je još u nedelju. Pod sloganom "Da se ne zaboravi" u beogradskom centru "Sava" otvorena je izložba fotografija i knjiga koje svedoče o razmerama stradanja stanovništva, uništavanju objekata i privrede bivše Jugoslavije u bombardovanju NATO 1999. godine.

Izvor: MTS-Mondo

10 godina! 
Kao da je juce bilo, jos se secam zvuka sirena i svega sto posle toga ide!

  Бомбардовање које није проглашено ратом

У центру Београда прошле недеље су излепљени плакати следећег садржаја: „Србија је свет. НАТО против Србије. НАТО против света”.

Јасно је да је реч о још једној акцији неке организације која је сматрала целисходним да на овај начин покаже свој патриотизам и подсети на највећу трауму наше најновије историје, на десетогодишњицу почетка НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије (читај Србије). На данашњи дан, 24. марта 1999, тачно у 20:38, прве ракете су погодиле војне циљеве у Батајници.

Био је то почетак жестоког ваздушног бомбардовања од стране највеће војне алијансе за коју свет зна, у операцији коју њени званичници ниједном нису официјелно назвали ратом. За њих је то била „ваздушна кампања”, операција „Сједињена снага”.

Наравно, ми то нисмо могли да доживимо другачије него као бруталну агресију, која ће потрајати читавих 11 недеља, да би се завршила „Кумановским споразумом” који су и НАТО и руководство СРЈ и Србије прогласили својом победом. Ко је поражен видело се тек касније, када смо пребројали жртве, израчунали штету и повукли се са Косова и Метохије – због чега је све то и почело.
НАТО напад је, без сумње, био крешчендо процеса растакања бивше, оне велике Југославије (СФРЈ), врхунац нeспоразума Србије са светом (и света са Србијом). Зашто смо – и да ли смо морали баш ми да будемо мета, полигон на коме ће НАТО, уочи свог полувековног јубилеја, пронаћи нови разлог постојања, а Америка редефинисати смисао своје глобалне супериорности и лидерства?

Да ли је овај рат могао да буде избегнут? Наравно да јесте, све у чему учествују људи може да има и другачији ток. Не може се рећи ни да је све било само несрећан стицај околности: све је резултат једне, судећи по исходу, не баш много промишљене политике, конфликта међусобно супротстављених националних циљева, државничке кратковидости, властољубивости и неразумевања реалности.

Корени су, истина, дубоки, али непосредни поводи су скорашњи. У средишту је коначни неуспех политичког експеримента званог Југославија, њене немогућности да уместо (једно)партијског нађе демократски разлог свог постојања и трајања, што је довело до њеног окрутног растакања.

Криза на Косову била је и увод и завршни чин те драме. У објашњењу следа догађаја који су довели до „асиметричног рата” Србије против (западног) света, можда је најсврсисходније поћи од Дејтона, конференције која је окончала рат у Босни.

У Дејтону, који је окупио све лидере са простора бивше Југославије, није било столице за представнике Косова и Метохије, аутономне покрајине Србије, која је у СФРЈ, са Војводином, имала статус „конститутивног елемента”, да би га изгубила у Милошевићевој „антибирократској револуцији”.

За Косово тамо није било места, јер да је на томе инсистирано, администрација тадашњег америчког председника Била Клинтона не би могла да се закити значајним спољнополитичким успехом. Истини за вољу, проблеми косметских Албанаца у том моменту нису интернационализовани. Проблем постоји: Албанци предвођени умереним Ибрахимом Руговом, у то време траже само „широку аутономију”, бојкотујући органе Србије и стварајући своје парадржавне институције.

Америка, кључни арбитар у формирајућем послехладноратовском поретку, не меша се много у косовски проблем. Невољно, на Балкану се активира тек поводом Босне, чија се агонија, рекосмо, расплиће у Дејтону, наравно, уз кључно америчко усмеравање.

Кад је, после тога, Слободан Милошевић стекао ореол „фактора мира и стабилности на Балкану”, Албанци, разочарани због пропуштене прилике да реализују своје националне амбиције, мењају стратегију. Уместо пасивног отпора, окрећу се насиљу. Прве оружане акције против снага реда Србије почињу већ 1996, а умерене замењују екстремисти. Већ 1998, аутономија за Албанце није више опција. На сцену ступа ОВК, чији лидери не желе ништа мање од независности.

У пролеће 1998, САД сматрају ОВК терористичком организацијом. Амбасадор Роберт Гелбард, специјални изасланик САД, на сусрету са новинарима у Београду у фебруару, недвосмислено каже да је ОВК „без сумње терористичка група”. И Савет безбедности последњег дана марта 1998, осуђујући употребу силе „од стране српских снага”, у Резолуцији 1160, осуђује и „терористичке акције ОВК”. Па како су онда ти терористи за кратко време успели да се преобрате у респектабилне западне савезнике?

Био је то опет резултат како домаће политичке конфузије, тако и међународног прилагођавања новим реалностима на терену. Милошевић у априлу организује референдум против међународног уплитања у решавање проблема на Косову, да би само после неколико дана, преговарајући са Холбруком, пристао да се у америчкој режији састане са Руговом.

Мало потом Холбрук се слика са лидерима ОВК којима је на коленима „калашњиков”. И од тог момента као да почиње одбројавање: у светском јавном мњењу се са новим интензитетом реактивира имиџ Срба као искључиво „лоших момака”, а Албанаца као њихових жртава. Милошевић верује да албанску побуну, иако је већ придобила моћне савезнике, може да сломи силом и у околностима када у Вашингтону поново јача уверење да он разуме само језик силе. Кад су почеле да стижу прве неувијене претње да ће се Америка и војно ангажовати, он се гласно пита „да ли су Американци толико луди да нас бомбардују”.

А онда прихвата оно за шта је само пре пола године тражио сагласност народа да не прихвати – интернационализацију. У споразуму са Ричардом Холбруком пристаје на верификациону мисију од 2.000 посматрача ОЕБС-а и на неограничени НАТО надзор ваздушног простора изнад Косова...

Тај споразум се распао до краја године, јер га је ОВК сасвим игнорисала, примењујући тактику провокација српских снага, како би изнудила интервенцију. Чекао се само окидач – и он је дошао после догађаја у селу Рачак, који је представљен као масакр над недужним Албанцима. У реалности, био је то случај који је, као и пре тога сарајевске Меркале, „спинован” тако да послужи као детонатор. И успело се: Рачак је био прекретница у америчком придобијању европских савезника за „одлучну акцију” против Милошевића, и ветар у леђа јастребовима у администрацији председника који се нашао запетљан у швалерској афери са Моником Левински и „импичменту”.

Припремеза бомбардовање, према накнадним сазнањима, трајале су седам месеци, дакле започете су много пре конференције у Рамбујеу. Живорад Ковачевић, у својој веома документованој књизи „Америка и распад Југославије”, ове преговоре је, са навођењем мноштва аргумената, назвао „алиби дипломатијом” – симулирањем одлучности да се нешто предузме у решавању проблема, али без стварне намере да се проблем реши. У тој симулацији, по Ковачевићу, учествовале су све три стране. Кад су на крају постављени услови које Милошевић није могао да прихвати – алиби за бомбардовање је био спреман.

Бомбардовање је изведено без ауторизације Савета безбедности, јер би таква сагласност, чак и да је испослована, био преседан који би НАТО савезу везивао руке за неке будуће акције. Бомбардовање је имало три циља: да покаже НАТО одлучност, да скине Милошевића и да умањи војне потенцијале Србије за „агресију против Косова”.

Требало је да траје кратко, али се показало да је то била погрешна рачуница. Па ипак, на крају се потврдило да сила нема обзира – „шизеле” и „смиреле” су утихнуле тек 10. јуна. Милошевић се одржао, али не задуго. Србија је опустошена и рачун за то се још плаћа. Косово је тамо где је – признато од једне трећине чланица УН и непризнато од две трећине, али Србије тамо (углавном) нема.

У многим изјавама и књигама у међувремену је оповргнута пропаганда да је мотив за бомбардовање био хуманитарни – разлози су били политички. То дакле није био „добар рат” каквим је представљен. То је био тест кредибилитета и капацитета НАТО, што је био и остао витални амерички интерес. А ми смо се само згодно наместили...

Izvor: Politika

Pitanje za supervizora foruma, tj pokretača teme : Kada se već stidiš da napišeš reči "NATO agresija" što temu nisi naslovio - "deset godina od humanitarne intervencije,deset godina posle" ?
Tvoj politički stav sadržan je u naslovu...toliko o diskusiji 

Al si mu pripretio...

Pokretač teme je preneo vest sa izvora, u ovom slučaju "MTSmondo", naslov je njihov... vidiš:



 

Danas su se u srednjim skolama citali svi podaci o tom nemilom dogadaju sa kompletnom statistikom unistenih objekata zatim povredjenih, poginulih lica i sll.

Naravno, pored toga odrzan je i minut cutanja.

Da ne dupliramo

http://forum.burek.com/10-godina-nato-bombardovanja-t415054