NATO agresija na tadasnju SRJ ~ Slike ~ Video[+18] :: Politicki ~ Geopoliticki forum

eво једне озбиљне анализе,за разлику од овог тутумрака што је завршио основну школу,да не лупа више Smile

Citat

po struci sam nuklearni hemičar, i posle dodatnog školovanja iz oblasti elektronike, završio sam kao instrumentacioni elektroničar u oblasti upravo nuklearne instrumentacije, što podrazumeva instrumente za merenje različitih tipova jonizujućeg zračenja, zatim pomoćnu opremu za kontrolu nuklearnih postrojenja (reaktori, akceleratori...) i konačno medicinsku opremu koja koristi jonizujuće zračenje, bilo u diagnostičke bilo u kurativne svrhe. Prvo da odgovorim šta je nuklearna hemija. To je nauka koja se bavi proučavanjem hemije radioaktivnih elemenata i dejstva zračenja na tok hemijskih reakcija. Radioaktivni elementi, odnosno izotopi nisu hemijski puno drugačiji od svojih neaktivnih 'rođaka', ali njihove količine, i način dobijanja su takvi da je prateća hemija potrebna za njihovo izdvajanje, zatim obradu i pretvaranje u upotrebljive forme prilično zahtevna te je za vreme projekta Menhetn (izrada nuklearne bombe 1940ih u SAD) odvojena kao posebna grana klasične hemije. Drugi deo mog zanimanja je radiohemija, odnosno nauka koja proučava dejstvo zračenja (jonizujućih i nejonizujućih) na odvijanje hemijskih reakcija. Zračenje je forma energije, poput toplote, te je njegov uticaj na hemijske reakcije znatan, i upravo recimo od dejstva jonizujućeg zračenja na molekule vode dolazi njegovo kancerogeno i u većim dozama letalno dejstvo. O ovome ću govoriti nešto kasnije.

Dakle prvo da rezimiramo šta je radioaktivnost. Bez da ulazimo u neku akademsku definiciju ove pojave, možemo reći da je radioaktivnost pojava emisije čestica i elektromagnetnog zračenja iz jezgra atoma. Osnovni tipovi radioaktivnosti su alfa, beta i gama (postoji ih još nekoliko ali ovo su tri osnovna i bitna za ovo što ću pisati). Alfa zračenje je emisija jezgra helijuma iz jezgra teškog radioaktivnog elementa. Jezgro helijuma sadrži dva neutrona i dva protonam dakle nalektrisanje mu je +2, a masa 4. Emisijom alfa čestice jezgro teškog radioaktivnog elementa se oslobađa viška ugrađene energije i tim putem prelazi u stabilniji element. Na ovaj način recimo od uranijuma kroz nekoliko sukcesivnih alfa i beta raspada postaje olovo, koje nije radioaktivno.
Drugi tip raspada je beta raspad i on predstavlja emisiju elektrona iz jezgra radioaktivnog elementa. Elektroni su veoma male negativno naelektrisane čestice, i njihovo postojanje je uzrok pojavama poput elektriciteta, električne struje, magnetizma itd.
Treći tip raspada je gama raspad, i on se najčešće odvija odmah posle alfa ili beta raspada i služi tome da se jezgro koje se upravo raspalo pri rekonfiguraciji oslobodi viška energije. Poput radio talasa , svetlosti ili x-zračenja gama zraci su elektromagnetno zračenje samo jako male talasne dužine. Primera radi, crvena boja ima talasnu dužinu oko 700nm, plava oko 400nm, a talasne dužine gama zraka su oko 0,001nm. Zato što su jako male talasne dužine ovi zraci nose ogromnu energiju.
Ako bi smo preveli energije koje se oslobađaju tokom radioaktivnih raspada u formu toplote kao nešto što nam je koliko-toliko intuitivno pojmljivo, radilo bi se o sistemima koji se nalaze na nekoliko desetina miliona stepeni celzijusa.
Radioaktivni raspad je okarakterisan nečime što se zove vreme poluraspada ili kratko, poluživot. Iako zvuči rogobatno, u pitanju je vrlo jednostavan koncept. Posmatrajmo recimo 1000 atoma radioaktivnog elementa sa poluživotom od sat vremena.
To znači da će nakon sat vremena od početnih 1000 ostati samo 500. Nakon dva sta će ostati 250, nakon 3 svega 125 i tako dalje. Odavde se zaključuje da će i posle jako dugačkog (nazovimo beskonačnog) vremena i dalje ostati makar jedan radioaktivni atom ako je početna količina bila dovoljno velika. Iako ovo zvuči malo besmisleno, zapravo nije. Priroda je podesila da je radioaktivni raspad slučajna pojava (poput nenameštenog loto izvlačenja) i kao takav podleže zakonima verovatnoće, a oni kažu da je moguće da se radioaktivni element nikad ne raspadne, samo je verovatnoća za to jako mala (skoro 0). Sada kad sam definisao ove početne pojmove, pokušaću da objasnim šta je jonizacija, i zašto je neko zračenje jonizujuće...

Jonizacija je proces otkidanja elektrona iz atoma ili molekula. Kada se ovo desi nekoj hemijskoj jedinki (atom ili molekul) ona postaje nešto što se naziva jon. Jon je naelektrisana tvorevina koja u sebi nosi veliku energiju i stoga jako lako podleže hemijskim reakcijama.
Jonizacija nije štetna pojava, i joni sami po sebi nisu štetni, šta više kompletna biohemija čoveka ili bilo kog drugog živog organizma počiva na jonima. Međutim neki joni su ipak jako štetni, i ako ih je mnogo mogu da oštete živu ćeliju tako što će izazvati neželjene hemijske reakcije u njoj. Jedan od najštetnijih jona ako je u većini jeste jon vode. Pozitivan jon je formule H3O+ i naziva se hidronijum-jon a negativan je formule OH- i naziva se hidroksid-jon. Ako se u ćeliji pojavi jako veliki višak ovih jona, oni počinju da oštećuju njene sastavne delove, što najčeće dovodi do smrti ćelije ili kako se to stručno kaže 'apoptoze'. Najpogubniji uticaj ovi joni imaju na molekul DNK koji je zapravo nosilac genetskih informacija za funkcionisanje ćelije. Zdrava ćelija najčešće uspeva da popravi oštećenja na DNK ili pak da 'izvrši samoubistvo' ako ta popravka ne uspe, međutim u određenom broju slučajeva ćelija postaje izdegenerisana (mutirana) na takav način da postaje ćelija karcinoma. Sada nastupa imuni sistem koji u najvećem broju ubije ovakve ćelije pre nego što počnu da se razmnožavaju i pričine zdravom tkivu štetu. Na žalost u određenom broju slučajeva ove ćelije prežive i izazovu karcinom. (postoji još dosta mehanizama nastanka karcinoma, ja sam naveo samo onaj koji je vezan za zračenje).
Radioaktivno zračenje jonizuje materiju (uključujući i vodu naravno) tako što kada se sudari sa atomima ili molekulima iz njih izbija elektrone, i predaje im višak energije. Jedna od karakteristika kojima se zračenje opisuje je njegova tzv. jonizaciona moć. Ova veličina nam govori o tome koliko jona zračenje napravi po milimetru puta koji pređe. Najveću jonizacionu moć ima alfa zračenje, jer jedna alfa čestica napravi oko 10000 jona po milimetru puta (u vazduhu). Zbog toga alfa čestice jako brzo gube energiju i zaustavljaju se posle prolaska korz maksimum par centimetara vazduha, ili posle svega par hiljaditih delova milimetra u recimo papiru. Ove čestice ne mogu čak da probiju ni površinske slojeve kože.
Nešto manju jonizacionu moć imaju beta čestice i ona iznosi oko 100 jona po mm puta, stoga one sporije gube energiju i zaustavljaju se nakon nekoliko metara u vazduhu ili nakon par milimetara u aluminijumu ili plastici. Treći tip je gama zračenje koje je najmanje jonizacione moći (oko 1 jon po mm puta) i ono najsporije gubi energiju, stoga može da prođe kroz kilometre vazduha ili pak kroz desetine centimetara olova. Zbog toga se ovo zračenje koristi za recimo snimanje zavarenih metalnih blokova itd.

Ako je izvor radioaktivnog zračenja izvan čoveka, odnosno proed njega, a ne u njemu i njegovim ćelijama, najmanje je opasno alfa zračenje jer ni ne stiže do njega. Zatim ide beta zračenje koje je gotovo potpuno bezopasno, i konačno ide gama zračenje koje je jako opasno. X-zraci su slični gama zracima, i stoga će pri snimanju pacijenta, rentgen tehničar stati iza paravana napravljenog od olova, lekar koji snima pacijente pri posebnim procedurama mora da nosi rukavice i kecelju načinjenu od gume sa česticama olova, zatim bolnička odeljenja u kojima se koristi zračenje su ozidana betonom u koji se pomeša barijum ili olovo itd itd.
Ako pak dođe do ingestije (gutanja) ili inhalacije (udisanja) radioaktivnog izvora, situacija se drastično menja. Tada određenim hemijskim putevima radioaktivni atomi postaju deo čoveka i ulaze u njegove ćelije. Sad je alfa zračenje najopasnije jer će napraviti najviše jona, zatim beta zračenje i najmanje će biti opasno gama zračenje. Ironično zar ne? Situacija je potpuno suprotna kada unesete radioaktivni izvor u sebe...

Uranijum je prirodni radioaktivni element i postoji dosta njegovih izotopa. U najvećoj koncentraciji su uranijum-238 i uranijum-235. Oba elementa su radioaktivna i emituju alfa čestice. Poluživot U-238 je oko 4,5milijardi godina, dok je poluživot U-235, 704 miliona godina. Od 10000 atoma uranijuma u prirodi svega će 72 biti U-235 dok će ostalih 9928 atoma biti U-238. Odnosno U-235 je zastupljen sa 99,28% a U-235 sa svega 0,72%. Pošto U-235 podleže nuklearnoj fisiji odnosno cepanju pri čemu se oslobađa energija, to se on koristi za izradu nuklearnih reaktora i atomskih (nuklearnih) bombi. Iako ga je kao što vidite veoma malo, ljudi su ipak našli način da ga izdvoje iz prorode, i tom prilikom nastaju obogaćeni i osiromašeni uranijum. Što je uranijum 'bogatiji' to je u njemu više U-235. Pa je tako uranijum za nuklearne reaktore obogaćen do oko 3 ili 5%, a za atomske bombe do 99,99%, mada se visokoobogaćenim uranijumom prema konvenciji smatra onaj uranijum koji je obogaćeniji od 80%.
Tokom procesa obogaćivanja ostaje višak atoma U-238 koji su bukvalno otpad. Nepoželjni su i kao takvi se prerađuju i vraćaju u zemlju ili koriste u vojne svrhe. Osiromašeni uranijum je dakle otpad, koji je po sastavu gotovo potpuno U-238 u kome ima gotovo nemerljivo malo U-235.
Uranijum je hemijski gledano metal, i veoma je reaktivan. Po načinu na koji reaguje je dosta sličan kalcijumu, te je njegov put u organizmu sličan putu kalcijuma i stoga se uranijum kod osoba koje su mu izložene masivno taloži u kostima. Pri velikim unetim količinama uranijum postaje akutno otrovan, poput svih teških metala i izaziva otkazivanje jetre, bubrega i mozga, kao i odumiranje koštane srži.
Međutim pored ove obične hemijske toksičnosti uranijum poseduje i radiotoksičnost. Odnosno kada unesete uranijum gutanjem ili udisanjem njegovi atomi direktno u vašim ćelijama emituju alfa zračenje koje jonizuje vodu, a ti joni uništavaju ćelije (oko 80% ćelije je voda, imajte to na umu). Uranijum je u vrhu na tabeli radiotoksičnosti. Kao za inat, pošto mu je hemijski 'potpis' sličan kalcijumu to ga je iz organizma veoma teško odstraniti.

Sada ću da objasnim kako neko udaljen desetinama kilometara od mesta na kome je detonirala bomba sa osiromašenim uranijumom može da unese dovoljne količine da izazovu opasnost po njegovo zdravlje. Naime pri detonaciji bombe, osim gelera nastaju i mikroskopska zrnca koja putuju stotinama metara okolo, poput najfinije prašine. Isto tako nastaju i takozvani aerosoli, a to su specifična jedinjenja uranijuma koja postoje u vidu posebno malih čestica, toliko malih da se jedva mogu videti elektronskim mikroskopom, a koja mogu da putuju desetinama ili stotinam akilometara od mesta na kome su nastala. Takođe veoma sporo se talože iz vazduha, i vreme zadžavanja aerosola uranijuma u vazduhu se meri stotinama godina. Sreća vetar duva pa se taj uranijum raseje svud po svetu, međutim upravo taj najzagađeniji vazduh smo disali 1999. Najviše oni najbliži eksplozijama, pa onda ovi udaljeniji. Jednom unet u organizam uranijum ga jako sporo napušta. Takođe onog uranijumska prašina i aerosoli iz vazduha padaju na zemlju i u vodu, i zagađuju ih trajno. Zemlja koja je na ovaj način zasejana uranijumom će taj uranijum prenositi u bilje, a odatle će deo tog uranijuma stići i do ljudi koji će ga direktno uneti u sebe.

Upravo shvatam da ovaj odgovor postaje predugačak, te ću se otprilike ovde zaustaviti, uz dodatak da sam voljan da javno odgovaram na pitanja iz ove oblasti na bilo kom nivou. Dakle ako nekome nešto nije jasno, neka slobodno pita, rado ću mu odgovoriti i uputiti ga na literaturu.

Dalje, poštovani dr. Aleksandre Ivkoviću, ne znam kako objašnjavate merljive količine uranijuma i njegovih potomaka (atomi koji nastaju radioaktivnim raspadom) u uzorcima sputuma pulmoloških bolesnika sa ovih prostora. I to, kakvog li iznenađenja, ogromnih koncentracija kod pacijenata upravo iz oblasti u kojima su bacane pomenute bombe i uranijumska municija. Pri tome, ova merenja sam radio lično, i ne može da ih opovrgne niko. Mene kao osobu je moguće ućutkati, ali merenje se ne može opovrgnuti pošto je rađeno na odgovarajućim instrumentima uz veoma precizno pridržavanje propisanih procedura za pripremu uzoraka.

Iako postoje još hiljade visokokancerogenih agenasa koji su nam stigli na poklon od naših NATO prijatelja tokom 1999. i koji doprinose punim onkologijama, uranijum nije jedini krivac za ovo, mada jeste jedan od njih, i bilo kakvo umanjivanje njegove opasnosti je obmana i trebalo bi biti kažnjivo zakonom. Svakako politička atmosfera je takva da preovlađuje EUljublje i NATOljublje, te se ovo zataškava a tekstovi poput vašeg polako favorizuju...