Nastavnik ima miljenike

U nekom idealnom svetu nastavnici bi na svakog đaka gledali na isti način. Ne bi moglo da im se desi da imaju miljenike, da im se neki učenici dopadaju više, a neki manje, da nekima češće progledaju kroz prste, a nekima nikad. Ili, možda, ipak bi?

Naravno, situacija u kojoj je neko nastavnikov miljenik jer mu donosi poklone ili ga na drugi način podmićuje je nedopustiva, i to bi trebalo prijaviti (najbolje je da o tome kažete roditeljima, ako vidite takav slučaj, oni će već razgovarati s pravim ljudima o tome, naročito ako su učenici koji nastavnika ne podmićuju - uključujući i vas - na neki način oštećeni). Međutim, najčešće se ne radi o tome. Najčešće neka druga vrsta đaka postane miljenik nekog nastavnika.

Kakva? Recimo, najbolji sportista u razredu. Njemu će mnogi nastavnici često popuštati i gledati kroz prste, naročito ako i školi donosi medalje. Ili, najbolji đaci u razredu; njima će se retko dešavati da nešto ne znaju, a ako im se i desi, nastavnik će biti pun razumevanja. Ili, đaci koji svaki čas nešto zapitkuju, makar im pitanja i bila glupa i često pokazivala da uopšte nisu razmislili pre nego što su pitali - oni često dobiju bolje ocene "jer se trude". "Trud" je tu ključna reč.

Što se najboljeg sportiste tiče, nastavnicima je jasno da se on i te kako trudi - možda ne oko njihovog predmeta, ali je pronašao nešto u čemu je dobar i trudi se da tu pruži svoj maksimum, a redovni treninzi, ako su stvarno redovni i ne radi se samo o rekreiranju, veoma su naporni i zahtevni. Nastavnici to znaju, a jasno im je i da takav učenik svojim uspesima doprinosi dobrom glasu cele škole.

Što se ostalih "miljenika" tiče, radi se jednostavno o đacima koji se nečim ističu na času, koji pokazuju da obraćaju pažnju na ono što se radi. I nastavnici su ljudi - ako neko na času deluje zainteresovano, i oni će toj osobi pokloniti pažnju. Kako se vi ponašate prema ljudima koji razgovaraju s vama i s pažnjom vas slušaju, a kako prema onima koji se maksimalno trude da ignorišu to što ste vi tu ili deluju kao da im je dosadno dok se vi upinjete da nešto objasnite? Ako u jedan međuljudski odnos (a odnos nastavnik-učenik je i odnos između dva ljudska bića) ne uložite ništa, ako samo pasivno odslušate nastavu i pobegnete čim čujete zvono, i vas će nastavnik pasivno da odsluša kad odgovarate ili će pasivno pregledati vaš kontrolni; trudiće se da vam da fer ocenu, ali se neće udubljivati u moguće razloge vašeg lošeg odgovaranja (ako je bilo loše).

Ukoliko želite da i vi postanete nastavnikov "miljenik", nije neophodno da budete "štreber" (ovo ne znači da imamo nešto protiv učenika koji se trude da imaju dobre ocene i da redovno uče - škola služi tome da se potrudite da nešto naučite) niti da se "šlihtate" nastavniku. Dovoljno je da unesete neki minimum komunikacije u odnos s tim ljudskim bićem, da ga redovno pozdravljate kada ga sretnete van učionice, da na času povremeno nešto prokomentarišete, pitate, predložite... Ako vam je glupo da postavljate pitanja kad ste sve razumeli, pitajte nešto o gradivu što nastavnik nije spomenuo (ne mora da bude tesno povezano s lekcijom koju ste tog dana obrađivali), dajte neki komentar, na neki način (ne mislimo na pravljenje nereda!) pokažite da niste samo deo inventara - i videćete da ćete vrlo brzo i vi postati "miljenik".

Izvor: Krstarica

Iz nekog razloga, u osnovnoj i gimnaziji sam bio miljenik jednom broju profesora.
Iako sam se trudio da se ne isticem, jer to nije u mom fazonu, uvek su me gotivili.
Sve u fazonu: Meni je Igor najmilije dete u skoli! Zamisli moje sramote kad to kaze pred svima.
Situaciju su jedino vadili neki profesori, poput srpkinje u gimnaziji koja me je na kraju cetvrte godine
i srpskog koji smo imali 3 ili 4 puta sedmicno pitala: A ko si ti decko? Neki novi?

Šta kada pozdraviš, a oni te iskuliraju 
Sledeći put ne treba ni pozdraviti, ko ih j*ebe kada su takvi namćori..... 

hm...tema o kojoj sam daleko manje razmisljalako klinka jer sam vecito bila ajmladja u skoli, najumiljaija valjdapa me je vecina nastavnika gotovilo..a uz sve to sam i bila dobar djak pa mi nije bila frka..u ono veme bar dok sam brinula o tome gotive li me ili ne..posle me je bas bilo briga..ali u svakom slucaju sada nekako drugacije gledam na tu temu...cinjenica jeste da nastavnici vecinom gledaju nekako drugacije na decu burzijcica, uglednih ljudi u gradu i bla bla bla...nekako se trud sve manje ceni i isplati a daleko je vaznije sta koliko i kada mogu roditelji dece da ucine za nastavnike..i gle cuda, p to dete i nije tako "glupo"kad malo bolje razmislimo jelte?Pneka petica ne boli a znate kako dete je dobro, trudi se bla bla bla...
E sad, svaki ce nastavnik reci nije tako..i verujem da i dalje ima postenih, mladih i neiskvarenih kod kojih ovo zaista ne vazi(tu svrstavam sebe jel'te hahahaha) ali zaista..meni je simpaticnije dete koje se trudi, koje prati na casu, odvali poneku glupost, javi se na hodniku i odvali onako kez deciji od uva do uv nego nalickano nafrackano dete ciji roditelji u slobodno vreme primaju najavljene stranke i posete..mislim  ali to sam ja...veza i vezica, miljenika i izdavajanja j uvek bilo i bice.its the nature of the beast

Kako nam se neki ljudi sviđaju a neki ne, tako se i nastavnicima iz raznih razloga sviđaju ili ne neka deca. Naravno da bi u teoriji nastavnici morali da se tome odupru. U praksi treba da imaju pomoć psihologa koji bi neko takvo dete socijalizovao. Ali i koji bi vodio računa da nastavnik ne postane izvor nesporazuma u školi.