a onda postao svestan čudne energije koja je započela da struji njegovim telom, koje kao da je bilo izdeljeno nekom elektro-magnetnom šemom, i već posle nekoliko koraka, shvatio je svoju ulogu u tom prizoru..

...i tada se sve pokrenulo...

Dugacke utvare prekrivrnih licu u sivim odorama se polako okrenuse ka njemu..Opet je osetio strujanje nekih cudnih energija kroz telo...Nesto mu je govorilo da krene napred..Morao je da....

natera svest da se prihvati čudnog zadatka koji mu je čitavo telo već obavljalo. Svaki korak, veći osećaj moći: od zastrašenosti, preko poslušnika, zatim vođe, prihvatio je ulogu nekakvog demonskog božanstva, čija se energija...

Razvijala do besveti, ili je barem on mislio da je tako, zbog nenormalne kolicine adrenalina, terajuci ga da prvi krene u juris, ne ocekujucu da................

će pod njim da se materijalizuje ogroman sivi konj, i da će utvare da podrže njegov poklič, i jednostavno mu se pridruže kao vođi u jurišu na sasvim drugi cilj, ka kom su sada galopirali zajedno, dižući neopisiv oblak prašine...

Tenzija je rasla a  poklichi utvara bili su sve jaci i sve jeziviji dok na kraju nisu presle granice svega  prirodnog..Vise nije mogao da da ime njihovim nezemaljskim zvucima...Njihovi sablasni krici parali su mu usi sve jace i jace dok na kraju nije cuo vise nista...Okrenuo se iza sebe i video prizor  sivih utvara kako trijumfalno dizu i vitlaju machevima iznad njihovih sablasnih kukuljica....Nije cuo vise nista, samo je video, kao u kakvom snu, neme pokretne slike...Jahao je napred, osecajuci da....

gubi svaki osećaj materijalnosti, i da, i protiv svoje volje i sam postaje utvara čija kolektivna svest preuzima neverovatnom brzinom deo po deo njegovih ličnih sećanja...

''Staaaa, sta je ovo?!''  pomislio je panicno dok mu je i zadnja razumna misao nestajala i utapala se u bezoblicnu  sivu masu u koju su se pretvorile sve njegove misli..Odjednom je sve postalo etericno; osetio je nesto slicno osecaju padanja u san... I onda, odjednom...

postalo je glasno, vibrirajuće, ono s početka jedva čujno zujanje u njegovoj glavi, kao da se odmotava stara filmska traka, uz sve besomučnije ubrzanje, pištanje, i klaparanje nekakvog imaginarnog ostatka koji udara o metalnu aparaturu projektora... rep.. rep.., to je jedina reč koja se uopšte povezala u celinu od nekakvih magličastih parčića...i kao nekakva nastrana mantra, krenula da izaziva nejasna sećanja.. neobjašnjivi uzroci, a opet jasni, objedinjeni tim pojmom.. ono što se vuče, skriveno...prošlost, neamputirana..