Том Круз и Бред Пит су дебели, вашем детету је врло вероватно потребна терапија психостимулансима, а четири од пет српских породица огрезло је у насиљу. Ако вам све ово звучи потпуно идиотски, то је само зато што своје стандарде нисте набаждарили према стандардима оних који су за те ствари „стручни“ и „компетентни“. Па сте наивно помислили да је то како неко изгледа, меродавније од тога шта каже његов индекс телесне масе, а који за ове холивудске богове чији изглед милијарде људи сматрају идеалом савршенства каже да су претовљени. Или сте помислили да је ваше дете само мало живахно зато што је дете или зато што му превише попуштате, а оно у ствари пати од озбиљног стања мо имену „поремећај хиперактивности и дефицита пажње“ који се третира озбиљним лековима. Или сте помислили да живите у мање-више срећној и нормалној породици у којој се људи понекад и посвађају, осете занемареним, премореним или фрустрираним  – а заправо живите у патологији и терору.
Наиме, како у Политици од 17.3. пише социолог др. Весна Милетић Степановић у тексту бомбастичног наслова Тек свака пета породица без икаквог насиља: „Насиље над женама у породици ни у ком случају није појава која се само везује за дисфункционалне породице већ да је свакодневна појава у скоро свим породицама: чак у 83 одсто испитиваних породица постоји неки облик понашања који чини насиље над женама.“ „Насиље над женама је дефинисано тако да мери седам конкретних понашања, која су дата на скали, од најмање опасних до најризичнијих: 1. ускраћивање пажње, 2. ускраћивање новца, 3. ускраћивање слободног времена, 4. викање и вређање, 5. претње, 6. бацање и разбијање ствари и 7. ударање“

Дакле, оних бедних 17% породица у којима се не негује насиље према женама једино су острво нормалности у овој нашој болесној патријархалној Србијици. Како ли само изгледа живот у тим породицама у којима нико никад ником не ускраћује пажњу, нема викања, сви се нуткају парама а време је увек слободно. Вероватно као у живот у рекламама: мајка је успешна предузетница чији породични бизнис цвета захваљујући снежној белини њених стољњака и уштеди коју остварује избором правог детерџента, отац је нежан и пун поштовања према њеној вештини да гради каријеру док јој пешкири и рубље увек одишу мекоћом и свежином а коса јој је јака као и она, деца уживају у слободи покрета коју им пружа најновији модел пелена док пузе по стерилном поду опраном најновијим антисептиком или у наручју насмејаних родитеља одлазе у банку по нови фантастични кредит, кућни љубимци су здрави, срећни и захвални на квалитетној исхрани обогаћеној минералима, а на отирачу испред улаза у ово мало царство нормалности пише „дом је тамо где је пудинг“.

Шалу на страну, тврдити да практично целокупно српско друштво није нормално на основу неких произвољних критеријума који су тако згодно формулисани да резултати истраживања не могу а да не испадну сензационални, читав проблем стварног породичног насиља претвара у спрдњу. То што једну жену муж пребија, а другу њен неће да саслуша док гледа Дневник или јој је рекао да није нормална када је купила још једне ципеле (шта је она њему све рекла њега нико није ни питао), требало би изгледа да нас једнако забрињава. Проблем је у томе што, колико год они који износе у јавност овакве статистике желе да нас обе ове ствари врло забрињавају, на крају људе, засићене сталним плашењем и алармирањем, обе појаве почињу једнако мало да занимају и брину.

То, наравно, не значи да они који нас таквим подацима бомбардују и даље не профитирају –  најзад, баратање тако спектакуларним цифрама обезбеђује вам сталну медијску пажњу, а чињеница да се бавите тако озбиљном проблемом који погађа 83% српских породица чини вас више него неопходним друштвним фактором. Исто као што и стручњаци за здраву исхрану и дечју психу постају неопходнији када већину људи прогласите дебелим, а сваки проблем дечјег понашања прогласите болешћу.

Што је најгоре, колико год бесмислено ови резултати звучали, и колико год бескорисни они били за разумевање правог проблема насиља, они ће готово сигурно убудуће бити цитирани и папагајски понављани сваки пут када се говори на ову тему, ем зато што тако добро звуче, ем што представљају непобитан аргумент у корист идеје да борби против породичног насиља треба посветити још више пажње а онима који се њом баве придавати још већи значај. А онда, када услед свих тих силних пара потрошених на скупе кампање, рекламе, плакате, брошуре, перформансе и остало, што ће упослити толико квалитетних људи из грађанског сектора, насиље у породици коначно буде искорењено и оних 83% патолошких српских породица почне да се понаша као у реклами за прашак, стручњаци за насиље и читава армија оних који се њиме баве, сигурно ће поносно изаћи испред нас и рећи: „Ствар је сређена, ми вам више нисмо потребни, време је да се пажња посвети неким другим приоритетима.“

Неки злобници вероватно сумњају у овај сценарио и сматрају да би се, чак и кад би се тако нешто једног дана заиста десило, критеријуми насиља вероватно само још мало померили у корист добијања нових забрињавајућих резултата и сензационалних цифара, макар то значило да насиљем треба прогласити и гледање фудбала или причање пуним устима. Најзад, важно је како се осећа она оштећена страна, а уз мало пријатељског убеђивања експерата и уз добро реализовану медијску кампању, жртве мљацкања и преноса Лиге шампиона брзо ће се освестити и престати да поричу своју душевну патњу.  И ето нама опет 83% породица са насиљем против кога треба нешто под хитно предузети.

Јована Папан NSPM

Celokupno srpsko drustvo i nije normalno.

Mislim... mogu se problemi gurati pod tepih, ali... nasilje tek sada postaje vidljivo.

Koliko smo mi idiotska zajednica govori cinjenica da ne postoji aposlutno nikakva podrska za osobe koje su ucestvovale u ratovima 1991-99. i njihove porodice. Ispada da su Srbi prekaljeni ratnici i da 10 godina ratova i krize nije ostavilo ikakvog traga na psihu...

A to je samo vrh... sta je sa nenormalnim povecanjem kancerogenih oboljenja... o tome se cuti...

Postoji jedan naziv koji se odnosi na taj problem - rata i postraumatskog sindroma i bolesti - "nepostojeca statistika"

Svi smo mi brojevi u nekoj statistici koja postoji, ali se skriva...

Stvar je u tome što se objavljuje navodna statistika, čak i da je ispravna, izvode se zaključci koji ne pomažu rešavanju problema nego služe za demontiranje društva. TZV. socijalni inženjering..
Ako je neko stvarno lud ili društvo nenormalno, a ja mislim da nije, onda nema nikave svrhe takvom društvu to i ukazivati. Osim ako cilj nije da se društvo što više ubije u mozak kako bi bilo prijemčivije za reprogramiranje.

I dok u raznim rijaliti šouima pobeđuju glasovima publike normalni, obični i neiskompleksirani ljudi znam da ovo društvo ima perspektivu i da ispod ljudi koji su javno eksponirani živi jedan normalan, običan svet koji ima budućnost.

Ali recimo slovenačko društvo je normalno. Tamo su poznati lekari promenili pol da bi se seksualno iživljavali nad životinjama, a ceo državni vrh na neki način učestvuje u tome.... Hvala ti bože što je narod još normalan svuda osim na vrhu.

Otkud znas da toga nema u Srbiji?
Eto, u normalnoj Srbiji je normalno da muz pretuce i skine zenu, te je golu proseta po gradu. Niko se nije pobunio je muz narkoman, pa je strasan. Sta moze jedan raspali narkoman da ti uradi? Da pokusa da te udari, promasi i patosira se?
Ili ona mala sto se porodila u wc i ubila bebu na nagovor majke?
A sve su to vesti sa oboda problema. A Beograd i gradovi nisu Srbija.

Ja samo pokušavam da ukažem, znam odnosno pretpostavljam da ima i takvih slučajeva o kojima pišeš, da sva medijska i NVO aktivnost ne služi da pomogne žrtvama, nego da pronađe negde neku prljvštinu i problem u društvu i da onda sa prljavom vodom izbaci i dete...

Srpsko društvo je zlo i sl... Svi smo nenormalni, zločinci, fašisti, muškarci u Srbiji su sliedžije i sl... Da, popovi su pederi i pedofili, pa onda uništimo crkvu, na to se svodi

Slovenija je navodno svet kojem naša prosvećena elita teži, tamo bi trebalo da je bolje i samo zato sam ih pomenuo.

A evo teksta koji je povod:

Весна Милетић-Степановић

Истраживање о насиљу над женама у породици спроведено је уз финансијску подршку Министарства за науку и технологију, у оквиру научног пројекта „Србија у компаративној социолошкој перспективи”, у Институту за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. Истраживање је основа магистарског рада „Насиље над женама у породици: начин производње насиља над женама у Србији крајем деведесетих”, одбрањеног на Филозофском факултету у Београду 2004. године.

Насиље над женама је дефинисано тако да мери седам конкретних понашања, која су дата на скали, од најмање опасних до најризичнијих: 1. ускраћивање пажње, 2. ускраћивање новца, 3. ускраћивање слободног времена, 4. викање и вређање, 5. претње, 6. бацање и разбијање ствари и 7. ударање. Истраживањем је мерена и учесталост појединачних понашања која чине насиље над женама у породици. На тај начин, извршено је двоструко пондерисање добијених података. Основни узроци насиља над женама леже у вредносно-нормативном систему традиционалне патријархалне културе у којој је насиље дефинисано као културни образац, средство за дисциплиновање жена које користе мушкарци као апсолутни носиоци моралног ауторитета. Истовремено, жена је представљена као особа са негативним симболичким коефицијентом.

Један од основних налаза истраживања је чињеница да насиље над женама у породици ни у ком случају није појава која се само везује за дисфункционалне породице већ да је свакодневна појава у скоро свим породицама: чак у 83 одсто испитиваних породица постоји неки облик понашања који чини насиље над женама. На тај начин, насиље над женама постаје типично понашање које брише разлике између нормалног и патолошког, јер се практикује и доживљава као потпуно уобичајена појава. Тако је насиље над женама важан део социјалне репродукције неједнаких односа моћи између родова, основни стуб социјалне продукције патријархата и најмасовнији процес који крши права жена. Понашања која чине насиље над женама су, међутим, идеолошки маскирана, представљена као безопасна и нормална, и тако уграђена у свакодневицу породица као уобичајена. Оваква ситуација доводи до минималног интересовања околине за оваква понашања, тако да насиље над женама не изазива скоро никакву или макар неодговарајућу реакцију околине и надлежних институција.

Ако појаву погледамо кроз историјску перспективу и упоредимо са истраживањем Вере Ерлих: „Породица у трансформацији: студија о три стотине југословенских села”, које је обављено непосредно пред Други светски рат, видећемо да је учесталост насиља над женама крајем деведесетих година 20. века на истом нивоу као и на почетку века. Овај податак нам говори о конзервацији патријархата током целог 20. века, у коме су се догодиле снажне модернизацијске промене, али оне очигледно нису значајније утицале на полно-родни систем и положај жена у породици у Србији. Истраживање је осим тога показало да у породичној свакодневици постоји снажна хомогенизација између друштвених слојева, тј. да је насиље над женама присутно у свим социјалним слојевима. Потребно је ангажовати и институције и невладин сектор да би се постигло јачање друштвене свести о снази насиља над женама као системског сексистичког ризика, који производи снажну социјалну искљученост, дискриминацију и кршење људских права и људске безбедности жена. Родна дискриминација жена мора се схватити као заједнички социјални проблем, а родна равноправност као заједнички интерес целог друштва, јавно добро и нужан услов за социјални развој, који има велики потенцијал за остваривање социјалне кохезије целокупног друштва.

*Доктор социолошких наука


Obratite pažnju na tezu koja se protura kroz tekst, a ničim nije dokazana:"Основни узроци насиља над женама леже у вредносно-нормативном систему традиционалне патријархалне културе у којој је насиље дефинисано као културни образац, средство за дисциплиновање жена које користе мушкарци као апсолутни носиоци моралног ауторитета. Истовремено, жена је представљена као особа са негативним симболичким коефицијентом".

Mi smo jedno bolesno primitivno drustvo, koje bi da bude moderno u nekim segmentima a u nekim ne...
Tuci cu svoju zenu, a necu ni pogledati manijaka koji hoce da kidnapuje dete u autobusu

Nismo ništa ni bolji ni lošiji od ostalih društava.

Hoćeš da kažeš kako su oni koji se iživljavaju na slabijima uglavnom kukavice kada treba nešto zaista da preduzmu...

Slažem se, samo to je opšte poznata stvar...

Ali reći kako je nasilje nad ženama posledica vrednosnog sistema tradicionalne patrijahalne sredine je podmetanje kukavičijeg jajeta.

Tu dolazimo do motiva navodne zabrinutosti za žene žrtve nasilja, a u pomenutom članku se kaže da je skoro
83 % žena u Srbiji žrtva nasilja . Verujete li vi u to.

Zaista, kako se prođe beogradskim ulicama, ne može se videti ni jedna zdrava žena- to je sve prebijeno, modro, obogaljeno, sve u masnicama i podlivima, a decu kidnapuju bez ičije reakcije. A to je zato što mi, srpski muškarci, ne znamo šta je ljubav prema ženi, nikada se nismo zaljubljivali ni voleli....

Njih, te navodne dušebrižnike, brine da se naše društvo ne vrati tradicionalnim vrednostima morala...

Савремени мушкарац је ментално докусурен, застрашен и урушен у самога себе, и све приче о ''насиљу над женама'', без обзира на такве ( у суштини веома ретке примере ), срачунате су не на заштиту жена, него на потпуну деградацију мушкарчеве исконске природе, самим тим и неутрализацију мушкарца као лидера, браниоца отаџбине и заштитника исконског поретка људских вредности. А без таквих мушкараца, ниједан народ не може опстати пред најездама великих и малих ''усрећитеља'' и ''миротвораца'' из белога света. Зато их агресивним оптужбама и треба уклонити као ''реметилачки фактор''.

Kriminalistička policija uhapsila je 25-godišnjeg Mendreu Jonela, za koga se sumnja da je pre nekoliko dana pokušao da kidnapuje 13-godišnju devojčicu u gradskom autobusu broj 26 u Beogradu, izjavio je načelnik kriminalističke policije Darko Senić.

Podsetimo, otmica je tada sprečena zahvaljujući reakciji vozača autobusa i dve putnice. Senić je rekao da je Jonel poznat kriminalističkoj policiji po ranijim krivičnim delima, a da su u pitanju uglavnom bili imovinski delikti.

Šteta što otmičar nije bio Srbin i što je ipak neko reagovao. Bar bi imali povod da još jednom pljunemo po sebi

Bila jednom jedna zemlja i u njoj gomila raseljenih koji su "privremeno" smjesteni u kolektivne centre i kasarne.

Proslo je 20 godina i oni su i dalje tamo. Ja sam prije par dana imala priluku da upoznam jednu divnu djevojku, koja se rodila i odrasla u kasarni. Ona za drugi dom ne zna.

E sad, to sto ona misli da je to normalno i to sto mi mislimo da je normalno da nam se djeca radjaju, odrastaju i vjencavaju u takvim uslovima samo po sebi je dokaz koliko ovde nista nije normalno.

Da je lezbejka, romkinja, šiptarka i sl... Možda bi po njoj čak i film napravili.

Ovako,... samo ima malo manje sreće od većine koja je u Srbiji najugroženija.