Ljudi vrlo tesko priznaju mane-greske,jer zasto samokritikom izazvati mucninu do povracanja koja nam nije trebala? Ustoliceni Kihot,Terminator,Hanibal,vjecni vladari naseg carstva samopouzdanja,zar ih treba na giljotinu samokritike staviti?

Ako smo zdrave pameti,sto svakako mislim da jesmo,toliko i zdrava samokritika nije bauk od kojeg treba bjezati.Priznati u tisini da bas nismo savrseni vise je potreba za otvaranjem novih mogucnosti,nego prezir samog sebe.
Samokritika mozda dodje kao nas bedem od vojske razocarenja.
Ipak, ljudi smo dok kritiku dijelimo,a ospice dobijemo kada istu primamo.Da li idealan balans postoji u vidu rijeci samokrtika?

Usudim se "onako" drsko reci da kritika je uzaludan bijeg od samog sebe trazeci krivca u svakome samo da to nismo mi.

Moja samokritika...sto mislim to treba da kazem.

Koliko smo samoktritični?
Ja sam do prije neke 2-3  godine bila u tripu da je uvijek neko drugi makar više kriv,ako već nije u potpunosti. A onda se,ničim velikim izazvana,javila samokritika,oštra samokritika.
Šta god se desi,a da me onako poljulja,gotovo uvijek podjem od mog 'doprinosa',pa tek onda sagledam tudju krivicu. Sem kad je očito neko drugi skot

Mislim da u ovoj fazi pretjerujem,ali treba imati samokritiku i generalno kritički posmatrati,jer je to neki put u napredak. U suprotnom cupkaš u mjestu ili još gore,ideš unazad,jer si nerealan

nema potrebe.. uvek se nadje neko ko te bolje poznaje nego ti samog sebe, da ti da propisnu analizu i kritiku ..   

Imam misljenje da su ljudi dosta samoktiticni prema sebi i da vrlo dobro znaju svoje mane. Cak poneki put budu previse samokriticni u tome pa ne vide i vrline. Jos uvek nisam upoznao osobu(a da je bas poznajem u smislu bas prijateljstva) da se bas ponasa ono "uber" pa da u sebi vidi samo vrline. Dosta ljudi ume da sagleda sebe iz nekog kritickog ugla jer normalno znaju da uvekima bolje i da nisu savrseni.

Vecina ljudi ima drugi problem a to je prihvatanje kritike pa bila ona cak i konstruktivna. Ne vole da im neko kaze neke stvari pa makar to rekao i u potpuno prijateljskom manitu i bez zadnje namere. Ali to je do ljudi i do toga da uvek misle da im je to neko rekao upravo sa tom zadnjom namerom...

Samokritika je pogled u ogledalo...oci u oci.
Zalud ne oznjenom pricati kako je dobro biti ozenjen,jer tek kada pokuca na svadbarska vrata svati sta je onaj prvi  zelio reci.
Moja samokritika...ne objasnjavaj slijepom covjeku jutro

uvijek je lakse nekog drugog okriviti...

ja sam stotinu puta sebe samokritikovao...
i vec za par dana sam uradio istu glupost...
nema od toga hajra...
kad te neko drugi izriba..tad i naucis nesto...
jer covjek je uvijek preblag sam prema sebi...

Pozitivna samokritika, ne ona koja omalovažava. Svaka osoba treba da je ima da bi mogla da se poboljšava.

U poslednje vreme se javilo par osoba koje bolje od mene znaju sta se desava u mom zivotu... Sreca moja, pa one postoje... da nema njih ja bih i dalje zivela u zabludi da zivim svoj sopstveni zivot...
Sada sam duzna da zivim njihove fantazije o zivotu... 




Sto se samokritike tice, nijedna forumska budal... kritika ili budal... kritika uopste ne moze da me iskrtikuje koliko ja to sama mogu...

Draga mama, hvala ti sto si me naucila tri stvari (izmedju ostalog): bezuslovnoj ljubavi, sopstvenoj odgovornosti i samokrtici.. 

Ima samo jedna stvar koja je nezgodna kod samokritike...to se je ugao posmatranja uvek isti...tako da ako imate neki ozbiljan problem...samo vam psihijatar moze pomoci....

Samokritika..bez obzira kako ti vidis...nije to neka izmaglica.
Svi smo mi samokriticni.Neki manje neki vise..(poneki uopste).
Malo samokritike nije na odmet..ali previse samokritike dovodi i do depresije i samopouzdanja