Pre nekoliko dana smo, opet, imali priliku da se podsetimo suštine. Na kragujevačkom varoškom groblju održan je pomen dr Elizabet Ros i ostalim članicama "Škotske medicinske misije", koje su došle u Srbiju tokom Prvog svetskog rata, da bi pomogle u borbi protiv epidemije tifusa.

Treba znati da je situacija u Srbiji 1915. godine bila jako teška - izbila je epidemija tifusa, a nije bilo dovoljno lekara i sestara, nije bilo načina da se izoluju inficirani pacijenti, nije bilo vremena da se dezinfikuje odeća, kao ni sredstava kojima bi se zaštitili od vaši, koje su širile epidemiju. Od oko 400 lekara koliko ih je u tom trenutku bilo u Srbiji, 126 je ubrzo umrlo.

Iako su bile svesne da je tifus veoma smrtonosan, članice britanske misije su odmah došle da pomognu. Preko 20 britanskih medicinskih jedinica bilo je stacionirano u Kragujevcu, Mladenovcu, Vranju...a povlačili su se i sa srpskom vojskom preko Albanije. U sastavu britanske misije bili su i lekari i medicinske sestre iz Kanade i Australije, a moram da napomenem da su, u pomoć Srbiji, došle i njihove kolege iz Amerike, Francuske, Holandije, Grčke, Švajcarske i Rusije.



Prva britanska žrtva bila je upravo doktorka Ros. Imala je samo 37 godina. Na njenom nadgrobnom spomeniku, na groblju u Kragujevcu, stoji epitaf "Narodu ste srpskom darovale srce".


Stephen Wordsworth
ambasador

_{izvor: blogB92 - preneto uz manje izmene}

Hvala vam...stojte chasno rame uz rame sa ostalim srpskim herojima.

Ledi Pedžet i njeni Srbi



„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”

Nekoliko dana pre nego što je preminula pre pola veka, 24. septembra 1958, ove reči je izgovorila ledi Lejla Pedžet (rođena 1881), engleska plemkinja, velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, koja je posle Drugog svetskog rata Srbima, sada političkim izbeglicama, širom otvorila vrata svog imanja i više od četrdeset odaja zamka „Varen hauz”.

Kako je napisao Kosta St. Pavlović godinu dana posle njene smrti, „ledi Pedžet je u svom životu imala tri ljubavi: ljubav za pticama, ljubav za cvećem i ljubav za Srbima”.

Kao supruga britanskog poslanika u Srbiji, ser Rafa Pedžeta, mlada ledi Pedžet je stigla u Beograd 1910. godine. U Prvom balkanskom ratu ledi Pedžet se odmah posvetila brizi o drugima, postala je jedna od prvih dobrovoljnih bolničarki u vojnim bolnicama u Beogradu. Uz brigu za ranjene, njena svakodnevica su postali i ribanje podova ili iznošenje okrvavljenog rublja. Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.

Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.

Vratila se u Skoplje već u julu, opet je upravljala bolnicom, a kada se srpska vojska povukla, ostala je u tom gradu, sada pod bugarskim okupatorom, uz ranjenike koji nisu mogli da se evakuišu. Odbila je zahteve svog muža i starog oca da sa srpskom vojskom odstupi preko Albanije.

Kada su poslednji ranjenici napustili skopsku bolnicu, u februaru 1916. godine, ledi Pedžet se vratila u Englesku. Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cveće i hranila ptice.

Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povučenosti, čak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slučaj je hteo da na njen 53. rođendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karađorđević. Došla je u Beograd na sahranu monarha, posle čega se opet povukla u tišinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući otvorila veliku bolnicu, uzdržavajući se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji.

A onda je, u miru, pošto je rat okončan, njeno imanje postalo središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. „Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo sužanjstvu. Njima je moja kuća otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedžet, dajući sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz „njene Srbije”. Pomogla je Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo, osim što je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobročiniteljstvu ledi Pedžet je dala presudnu novčanu pomoć za uređenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.

Kosta St. Pavlović piše da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala je kuću u kojoj je odrasla, vek vekovala, za koju su bile vezane tolike uspomene, otuđila je park koji je toliko volela, cveće koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oproštajno veče, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”.

Nedugo zatim, ledi Pedžet je preminula, pritisnuta pred kraj života jedino mišlju da li će je njeni Srbi zaboraviti.

Valjda se to nije dogodilo.

1915-a i 1916-a godina su bile jedne od najtragičnijih po Srpski narod , hvala svima onima koji su nam tada pomogli , a još veće im hvala šta su nam sve radili u prošlosti...

Ovim hrabrim ženama svako poštovanje i divljenje.