Napad na Perl Harbor :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

ПЕРЛ ХАРБОР

Шест носача авиона, два бојна брода, две тешке крстарице, и једна лакша, девет разарача и три подморнице испловили су између 10. и 18. новембра 1941, један по један или по два, један за другим, из јапанске базе Куре, смештене с унутрашње стране Јапанског мора. И осам танкера за превоз нафте је такође напустило луку. Имена танкера су лажно поетска: „Повећана радост“, „Сребрни ждрал“, „Магла цвећа“, „Светлећа пена“, „Долина ветра“. Тешки терет је подједнако распоређен на сваки од бродова, а топови и митраљези су закамуфлирани. Забрањена је свака радио веза, како би амерички прислушкивачи могли да констатују потпуни мир над јапанском базом.

Посада јапанског брода "Муцу".У даљини се види носач авиона "Акаги"Тридесет и један брод као и три подморнице великог акционог радијуса сусрели су се у заливу Танкан на највећем Курилском острву Еторофу. Ту је било тако пусто како се само пожелети могло: један бетонски стуб радиостанице и три рибарске колибе. Ту је чекало на хиљаде буради нафте и бензина који су се утоварили на носаче авиона; из њих ће се узимати гориво ако би рђаво време онемогућило узимаље горива из осам танкера усидрених на пучини. Тек ту је свим припадницима оружаних снага одређених за извршење специјалног задатка саопштена сврха овог пута.

Адмирал Нагумо је 26. новембра наредио да за његовим бродом исплови носач авиона „Акаги“. Пловили су најсевернијом рутом ка истоку, тачно по 43. северној паралели, где је време најрђавије и шансе да буду откривени најмање. На стотине пилота и на хиљаде њихових помоћника добилм су наредбу да ни најмање отпатке не бацају у море јер би и то могло да послужи „непријатељу“ да их открије. Првог дана навигација је отежана ветром и јаком маглом. Сваки амерички, британски или холандски брод који би случајно сусрели морао би да се потопи. На бродове неутралних земаља поставила 6и се наоружана посада и искључила радиостаница.

Једини брод који су сусрели у току двнаестодневног путовања, био је јапански трговачки брод. Оркански ветрови цепали су заставе и бацали на десетине морнара у таласе. Будући да је сваке године за време маневара на мору нестајало педесет до стотину људи, ови су се губици сматрали нормалним. Адмирал Нагумо је дао заповест да се свакога дана слуша радио Хонолулу.Ништа се није могло констатотовати осим нормалног забавног програма.На Хавајским острвима нико није ни био свестав опасности која ће ускоро да их стигне.

Другог децембра адмирал Јамамото сигнализирао је радиографски са свога брода у Јапан: „Попните се на брдо Ниитака“, што је био договорени знак за извођење напада. Касније тога дана следи упутство: „Дан X је 8. децембар“, што је за Хаваје 7. децембар - недеља. У Токију аутобуси пуни поморских официра и морнара, који су дошли из базе Јокосуке, обилазе туристичка места. Овим је требало показати пријатељу и непријатељу да највећи део атланске флоте лежи у домаћим лукама; посади се пружила прилика да се безбрижно проводи. Њихове мање сретне колеге, који су пловили кроз оркане и таласе високе као кућа, су приликом проласка 170. меридијана, З.децембра, узимали гориво. Три испражњена танкера добила су наређење да се врате кући; а других пет их је следило. Приликом преласка датумске линије (180. меридијана), 3. децембар не траје 24 часа, већ 43 часа и 30 минута; прелази се са токијског на хавајско време. Кратко време после преласка датумске линије флота је напустила 43. паралелу и узела курс ка југоистоку. Напетост је расла. Ако буду откривени пре или на сам 5. децембар, неће бити напада на Перл Харбор; ако буду откривени 6. децембра, адмирал Нагумо ће одлучити да ли ће напасти или неће; ако буду откривени тек 7. децембра напад ће бити извршен у сваком случају.

Путања доласка и одласка јапанске флоте

У суботу 6. децембра, у девет часова увече, флота је стигла до 158. меридијана, 490 миља северно од Хавајског острва Оаху, на коме се налазе Хонолулу и Перл Харбор. На „Акаги“ адмирал Нагумо је наредио да се истакне З-застава, она иста застава која се у мају 1905. вијорила на броду адмирала Тогоа, кад је јапанска морнарица победила руску код Цушиме.

Прецизно пловећи на југ стигли су брзином од 24 до 26 чворова на тачку предвиђену за узлетање авиона, 275 миља северно од Перл Харбора. Нагумов навигациони официр показао се изврсним; данима није било могуће оријентисати се према небу, а ипак је довео флоту на жељену тачку. На палубама је 190 авиона стављено у стање приправности. Пилоти су располагали веома јасним картама Перл Харбора, које су допуњавали тајним информацијама све до последњег часа. Слао им их је јапански конзул из Хонолулуа, који се касније са километарске удаљености дивио резултатима своје шпијунаже. Недеља ујутро, 3:42 часа. Са америчког миноловца „Кондор“ који је крстарио на две миље од уласка у луку, угледао је официр страже Маклој на непуних стотинак метара још у тами, један чудни бели талас. Овај талас, бели траг перископа једне подморнице, приближио се миноловцу на педесетак метара, приметио га, окренуо се и почео да бежи. Са „Кондора“ су сигнализирали патролном разарачу „Ворд“, који се налазио у близини, следеће: „Подморница под водом примећена, курс запад, брзина девет чворова“. Оба брода полазе у потрагу. Најближа радио-станица на Бишопс Поенту чује разговоре између „Кондора“ и „Ворда“ и не рапортира ништа. У 6:45 часова „Ворд“ проналази једну мини-подморницу дужине 13 метара са два члана посаде и уништава је паљбом из топоваи дубинским бомбама. Ово саопштење стигло је хијерархијском линијом, која има много степеника, између 7:20 и 7:25 часова до адмирала Кимела, команданта Пацифичке флоте. Он изјављује: „долазим одмах“ и упућује се у штаб. У међувремену, антиторпедна мрежа на самом улазу у луку сатима је стајала отворена, пошто је у 4:58 испустила два миноловца. Било је то супротно свим мерама предострожности. Ову америчку безбрижност искористила је једна јапанска мини-подморница и незапажено ушла у луку.

Покрет јапанске флоте према Перл ХарборуНедеља, 6 часова ујутро. Две тешке крстарице јапанске ескадре пролазе покрај места одакле ће са носача авиона полетети ловци и бомбардери, те шаљу четири извиђачка авиона типа „зеро“ у правцу Перл Харбора. Иза њих се упућује први талас који напада: четрдесет „катеса“ са торпедима, 50 „катеса“ са бомбама које ће бити бачене са великих висина, 50 других бомбардера и 50 ловаца типа „зеке“.

Са палуба су одјекивали узвици оних који су остали.Уз североисточни ветар, 190 авиона пењало се у свитање зоре, пробијали су густе облаке да би на 3000 метара висине угледали сунчев излазак. Недеља, 6:45 ујутро. У радарској станици Опана на северној тачки Оахуа која је укључена од 4 до 7 часова, читав персонал се састојао од две особе: војника Локарда и Елиота. У четврт до седам њихов радар је регистровао на 195. километру авионе што су долазили са североистока. Локард је проследио информацију према прописима, центру за информације у Форт Шафтеру, који је у 6:54 телефонирао: „Хвала на саопштењу. Ништа нарочито. Затварај радњу“. Али Локард и Елиот су остали да посматрају. У 7:06 Елиот је назвао централу: „Велики број авиона надире са севера, три степена источно“. Поручник Тајлер, из централе не налази да су вести вредне пажње. У 7:15 Елиот је поново звао: „Никад у животу нисам видео толико тачака на екрану. Најмање 50 авиона налази се на 147 km удаљености“. У централи Тајлер констатује: „То не треба ништа да значи“. У луци Перл Харбор леже усидрена 93 од укупно 94 брода морнарице (70 ратних бродова и 24 помоћна пловна средства). Само је разарач „Хелм“ испловио. Морнари лаште бакар, пишу писма кућама, бришу прашину са митраљеза за противавионску одбрану. Муниција се налази добро спремљена у орманима чије кључеве носе са собом официри (који нису увек присутни). Од укупно 231 авиона, који су највећим делом беспрекорно поређани на аеродромима Вилар Филд и Хикем Филд, 143 су спремна за полетање док их је 88 на оправци. На бродоградилишту морнарице налазио се добар број разног оруђа за противавионску одбрану. Три четвртине их није уопште имало посаду: ниједан није био снабдевен муницијом. После сваке вежбе остатак муниције се враћа у депо. Око пола осам угледао је морнар Милиген са разарача „Ален“ два туцета авиона како круже на висини од 1500 m. Која ли је то вежба по реду, помислио је Милиген и наставио свој посао.

У Токију и Вашингтону преговарају јапански дипломати са смешком на лицима, о томе како се амерички и јапански интереси на Пацифику морају решити на миран начин. У Перл Харбору у четврт до осам огласила су се црквена звона за мису. Десет минута касније пала је прва бомба.

Адмирал Хасбанд Кимел комадант америчке Пацифичке флотеДан пре објаве ембарга на увоз сировина од стратегијског значаја у Јапан, из Вашингтона су упозорени команданти у Перл Харбору: „Предузмите мере предострожности против сваке евентуалне могућности“. Упозорење је упућено у Перл Харбор зато јер је од маја 1940. ова лука проглашена за сталну базу флоте Сједињених Држава, која почетком 1941. добија тачнији назив „Пацифичка флота“. Тек што је преузео дужност, нови командант америчке флоте на Пацифику адмирал Хасбанд Кимел примио је вести из Вашингтона, које су дошле од америчког амбасадора у Токију, Груја: „Један члан амбасаде обавештен је од мог перуанског колеге да је чуо са разних страна, од којих је једна била јапанска, да јапанске војне снаге планирају општи препад на Перл Харбор уколико дође до проблема између Јапана и Сједињених Држава, и да би у нападу учествовала сва могућа ратна средства. Мој колега каже да се осећа обавезним да ми пренесе ову информацију, будући да је потврђена са разних страна, иако му се тај план чини фантастичним“. У пропратном писму, морнаричка служба информација каже: „Овим гласинама не треба веровати“, сигурни да „ускоро или у догледно време“ нема основе да се страхује од јапанског напада на Перл Харбор. Адмирал Кимел је ипак био опрезнији, па је јављао Вашингтону: „По мени постоји могућност да Перл Харбор буде нападнут (подморницама, авионима или обома)“. Само један дан касније, и генерал Волтер Шорт, који је некако у исто време кад и Кимел био постављен за команданта војске Генерал Волтер Шорт комадант америчких копнених и ваздушних снага на Хавајимана Хавајима, захтевао је од Вашингтона више оружја за противавионску одбрану. Генерал Маршал, начелник Генералштаба је свестан тога да је дужност војске на Хавајима да брани флоту те да постоји и те каква потреба за ловцима и оружјем за противавионску одбрану. „Оно чега Кимел није свестан“, писао је Маршал у своме одговору, „је да читавој нашој војсци недостаје овај материјал и да Хаваји стоје далеко боље од било које друге базе“. Капетан бојног брода Захаријес, командант тешке крстарице „Солт Лејк Сити“, говорио је јапански, добро познавао шпијунске методе и поседовао веома брз начин размишљња који код већине оних који размишљају по неком клишеу, буди сумњу. Према његовим речима, он је крајем марта прорицао Кимелу: „Ако се Јапан одлучи на рат, почеће ваздушним нападом на нашу флоту у Перл Харбору, и то једног викенда, вероватно једне недеље ујутро. Циљ напада биће избацивање наша четири бојна брода. Било би добро да се пређе на патролирање авијацијом, и то и до 500 миља унаоколо“. Кад је на то Кимел одговорио да за тако нешто нема довољно авиона, Захаријес је рекао: „Побрините се да их добијете, адмиралу, јер догодиће се онако како сам вам рекао“. Шта је Кимел могао да учини но да тражи и да настави да тражи.

Вашингтон је одбијао његова тражења. На захтев Министарства спољних послова, морао је да упути једну ескадру на прославу Британаца на Новом Зеланду, Аустралији, Тахитима и Фиџи острвима да би се на тај начин подвукла америчка солидарност са Британијом.

Активност немачких подморница и бродова на Атлантику присилила је Сједињене Америчке Државе да ојачају атлантску флоту. Да би се то постигло, морало је ићи на рачун Пацифичке флоте. Тако је у априлу, мају и јуну отпловило из Перл Харбора 20% њених бродова: носач авиона „Јорктаун“, брјни брод „Ајдахо“, „Мисисипи“ и „Њу Мексико“, 4 лакше крстарице и 2 дивизиона разарача. Средином лета се на Атлантик селе и 3 танкера за нафту, 3 транспортна и неколико помоћних бродова. Три месеца пре напада на Перл Харбор, војна атмосфера на острву Оаху на Хавајима била је безбрижна. Адмирал Кимел је био опседнут својим проблемима око увежбавања. Непрестано су на његову заповест смењивани искусни официре и постављани на нове бродове, а на њихово место су долазили нови који су морали да се навикну на Перл Харбор те да буду обучени. Кимел је био стављен пред избор: или да му људи стално буду у стању приправности, или да их сконцентрише на обуку што би ишло на рачун будности. Он се опредељује за ово прво.

Вашингтон је 27. новембра послао „последњи аларм“ свим командантима на Пацифику да буду у стању приправности „за сваки вид напада“. Кимелова депеша почиње овом реченицом: „Ова се вест мора сматрати као упозорење да је рат на видику“.

Адмирал Исороку Јамамото комадант целе јапанске флотеУ суботу увече, 6. децембра на јужној страни Форд Ајленда, лежала је америчка Пацифичка флота, обасјана морем светлости: 7 бојних бродова, међу којима бојни брод „Роу“; осми, „Пенсилванија“, био је у доку. Од јула био је то први пут како је свих осам бродова било на окупу унутар луке. Подморнице и разарачи лежали су у групама од три до пет. Ту је била усидрена: лака крстарица „Хонолулу“, као и стари минополагач „Огалала“, који је лежао поред модерне лаке крстарице „Хелена“. С времена на време, рефлектори су обасјавали небо. Посматрајући ову слику изустио је генерал Шорт: „Није ли то величанствена слика?“ И додао: „А тек каква би то била мета за гађање...“

Седмог децембра 1941. посматрао је вицеадмирал Нагумо Чуичи са палубе носача авиона „Акаги“ како се Сунце помаља над морем. Дувао је јак источни ветар а уз то су и таласи били превисоки да би авиони сасвим сигурно могли да узлете. Али Нагумо није више имао избора. Његова флота која се састојала од 6 носача авиона, Адмирал Нагумо комадант јапанских бродова који су напали Перл Харбор2 бојна брода, 2 тешке и једне лаке крстарице, 9 разарача, те три подморнице налазила се на свега 500 километара удаљености од острва Оаху, америчке поморске базе Перл Харбор. Једанаест дана је ову огромну флоту пратило 8 танкера од базе на Курилским острвима па све до ове тачке на Пацифику. И свих једанаест дана је ова пловећа ескадра остала непримећена. Сада дакле није било повратка.На палубама носача авиона, групе пилота у пилотским униформама, а понеки и са хашамакијем, традиционалним повезима око главе следбеника шинто-религије, клањали су се испред портрета свога цара, молили се прадедовима и пили по шољу млаког вина од пиринча. Механичари су у међувремену прегледавали по последњи пут бомбардере и ловце. Мотори су се палили, а пропелери грабили ваздух. На мостовима носача авиона официри са двогледима у руци посматрали су сигналну катарку брода „Акаги“. Нешто пре шест часова сигналне заставе су се дигле на пола копља, што је значило: „Спреми се за старт“. Полако су ови покретни колоси окретали своја кормила у ветар. Тада је избило 6 часова. Сигналне заставице на броду „Акаги“ брзо су се дизале а потом опет спуштале. Један по један, загрмели су ловци на палубама а њихову буку надјачавао је поклич „банзаи“ који се орио са свих бродова. Јапан је ступио у рат са Америком.

Дотле, у разуђеној луци ПерлХарбор лежали су усидрени бројни бродови америчке морнарице. У луци није била таква гужва каква понекад зна бити. Добар део флоте био је на отвореном мору, између осталог и три носача авиона, која ће касније Јапанцима задати тешкоће. Вицеадмирал Холси је са носачем „Ентерпрајс“ био на 350 километара западно од Хаваја и налазио се на путу за Перл Харбор пошто је превезао неколико ловаца на острво Вејк. Пратиле су га три тешке крстарице и девет разарача. Адмирал Њутон је са носачем авиона „Лексингтон“ био на путу за Мидвеј да тамо пренесе бомбардере за морнарицу. Њега су пратиле три крстарице и пет разарача. Носач авиона „Саратога“ лежао је усидрен у доку на западној обали Сједињених Држава. Вицеадмирал Браун је са једном тешком крстарицом, пет разарача и групом миноловаца био код острва Џонстон. Даље, три тешке крстарице, четири разарача и четири подморнице биле су на вежби на разним местима у Тихом океану.

Распоред америчких бродова у Перл Харбору пред сам напад (Кликни за приказ веће карте)За све време док су узлетале прве јапанске ескадриле, око 180 авиона разних врста, и узимале курс према Перл Харбору, на јапанским бродовима помно су слушали радиостаницу у Хонолулуу. Из звучника се чула само музика за игру. Ни најмањег знака да су Американци уопште слутили шта их чека. У 7:15 часова је полетео и други талас: 170 авиона. А кад и ови буду извршили своју дужност, надао се адмирал Нагумо, од америчких бродова у Перл Харбору неће много остати. Он је знао (јер јапанска обавештајна служба је одлично обављала свој посао до последњег тренутка), да у луци нема ни једног носача авиона, због чега му је било нарочито жао, али он сада није могао да чека да се они сада врате.Опасност да јапанска флота буде откривена била је превелика.

У децембру 1941. Америка још увек није имала посебно оформљено ваздухопловство као вид оружаних снага. Борбени авиони спадали су или под команду копнене војске или ратне морнарице. На острву Оаху три су аеродрома припадала копненој војсци. На два су постављени бомбардери, а на трећем су се налазили ловци. Морнарица је исто тако имала на Оаху своја три аеродрома: један на Форд Ајленду, у центру луке, један код Ива, а трећи код Канеохе. Аеродром на Форд Ајленду служио је, углавном, за авионе са носача авиона када се ови налазе у луци и због тога је моментално био празаи. Тог 7. децембра је укупно 100 америчких авиона било спремно за борбу. Највећи их је број био постављен у групама, и то крило до крила. Овакав распоред је наредио генерал Шорт, који је опет добио наређење из Вашингтона да буде крајње опрезан због могућих саботажа. На Хавајима је, наиме, живело на хиљаде Јапанаца. Најлакши начин да се авиони добро чувају био је груписати их. Шорт није могао Јапанцима да учини бољу услугу. У седам и двадесет телефон је звонио у кући адмирала Кимела. На вези је био један официр из његовог штаба, капетан корвете Марфи, са сензационалном новошћу: разарач „Ворд“, је у четврт до седам у свом уобичајеном патролирању наишао на неидентификовану подморницу на коју је отворио ватру и највероватније је потопио“.„Долазим одмах“, одговорио је Кимел. Десет до осам, Марфи се опет јавља: „Ворд“ је зауставио један сумњиви рибарски јапански брод и настоји да тај брод доведе у Хонолулу. Још пре но што је Марфи завршио, у његову собу у штабу упао је један морнар који се налазио на стражи. „Сигнални торањ јавља ваздушни напад Јапанаца на Перл Харбор. И то сигурно није вежба!“ Марфи је вест истог момента пренео Кимелу и још пре но што је адмирал обесио слушалицу зачуо је експлозије у луци као и урлање авиона. Изјурио је напоље. Генерал Шорт је слушао ову тутњаву из свог стана и чудио се откуд толика бука. Помислио је да је морнарица отпочела своје пробне вежбе.И то недељом! Питао се да ли ће договорена партија голфа са Кимелом да се одржи. Три минута после осам у његову кућу упао је начелник персоналне службе, пуковник Филипс и јавио: „Јапанци су напали Хикен и Вилер! Овог пута ствар изгледа веома озбиљно“.

Мицуо Фушида је предводио прву формацију од 36 бомбардера приликом напада на Перл ХарборКапетан бојног брода Мицуо Фушида, вођа јапанске ударне групе, прекинуо је у 11 минута до осам по први пут тишину на радију и сигнализирао „То... то... то... то...“ Сигнал за напад. А када ни после 4 минута ни на једној америчкој бродској палуби није било трага од узбуне, и ниједна граната није испаљена у плаво небо, Фушида шаље своме адмиралу уговорену радио-поруку: „Тора... тора... тора“, што је значило да је напад успео. Пале су прве јапанске бомбе на Форд Ајленд, а прва торпеда пљуштала су по заливу.

Један од првих торпеда погодио је крстарицу „Рели“, два друга зарила су се у стари бојни брод „Јута“, који је служио још само као мета авионима. Три минута пре осам погођена је крстарица „Хелена“, и то у центар. Експлозија је оштетила и минополагач „Огалала“ који се налазио до ње. Било је осам часова. Морнаричка капела на „Невади“ почела је да свира химну. Застава се дизала лагано и поносно. Један јапански авион се спустио до изнад саме воде, бацио торпедо на „Аризону“, а из митраљеза обасуо паљбу на крму брода „Невада“. Меци су разнели заставу у комадиће док ни један једини морнар није био озлеђен.

На палубама америчких бродова отварали су сандуке са муницијом на силу чекићима и полугама. И док су, после торпеда, бомбе почеле да пљуште по бојним бродовима и крстарицама, америчка флота је почела да узвраћа ватром. Са бродова који су горели и полако тонули, штектали су митраљези и разлегала се грмљавина противавионских оруђа. Први Јапанци се сурвавају у залив Форд Ајленда, те између брежуљака на обали. Али пристизало је све више и више нових. А посебно је било застрашујуће што нико и није знао одакле долазе. Са Форд Ајленда видело се како „Оклахома“ експлодира. Осам минута после експлозије првог торпеда „Оклахома“ је лежала преврнута на води. Нешто касније експлодирало је и складиште муниције на предњем делу брода „Аризона“. Огромна ватрена лопта се дигла 150 m у ваздух. Снага експлозије је однела посаду која се налазила на палуби бродова „Невада“, „Вестал“ и „Вест Вирџинија“. Стотине њих са палубе „Аризона“ се претворише у пепео. Више од хиљаду људи умрло је у свега неколико секунди. Сада је горела и вода у заливима луке: из погођених бродова излила се нафта која је одмах почела да гори. У осам и десет, када се адмирал Кимел појавио у свом штабу, морао је беспомоћно да констатује како је у непуних 15 до 20 минута нестала флота која је била његов понос: „0клахома“, „Аризона“ и „Вирџинија“ су потопљене, док „Калифорнија“ још тоне. „Мериленд“ и „Тенеси“ су тешко оштећени и не могу се померити јер су окружени олупинама. „Невада“ која је погођена једним торпедом и двема бомбама, гори и једва се одржава на води. „Рели“ је остављао јадан утисак сав обавијен димом. Ниједан од бродова није био у стању да реагује на наредбу која је била дата одмах после напада: „Сви бродови нека исплове!“ Кимел у овом моменту није чак ни знао да ли је неком од бродова и успело да побегне из луке, а и то не би значило спас. Јапанци су мислили на све, те су тако испред обале Оаху поставили 28 великих подморница за велике удаљености које су вребале. Пет од ових подморница је у ноћи између 6. и 7. децембра лансирало минијатурне подморнице-торпеда којима су управљала само по 2 човека, који нису успели да Американцима нанесу знатнију штету.
Амерички бојни брод "Аризона" полако тоне Олупине "Вест Бирџиније" и "Тенесија" после ваздушног напада

И док је напад на Перл Харбор достизао највишу тачку, а лука се претворила у горуће море, у коме се давило и сагоревало на стотине људи, наишли су са две стране на острво Оаху амерички авиони који о свему томе ништа и нису слутили. Једна се група састојала од бомбардера Б-17 који су се налазили на путу са копна за Хикем. Када су пилоти ових авиона угледали облаке дима над Перл Харбором, једни су мислили да су то вежбе са вештачким димом, а други, како се управо данас спаљују огромне количине шећерне трске на брежуљцима. Тек када су контролни торањ на Хикему замолили за инструкције за слетање, одговорио им је један миран глас како је аеродром нападнут од неидентификованих непријатељских авиона. Одмах након тога угледали су јапанске ловце који су се жестоко на њих окомили. Први бомбардер Б-17 се сигурно спустио на писту док је другог пре слетања погодио непријатељ, а трећи се спустио са три Ј-панца уз сам реп авиона. Неки су се одлучили да побегну на друге аеродроме, али убрзо су увидели да тамо ситуација није боља. Осим јапанских ловаца њих је сада гађала и сопствена противавионска артиљерија, јер су копнена војска и морнарица са Оахуа пуцале у све шта је летело. У исту ситуацију је наишла и група од 18 авиона који су долазили са „Ентерпрајса“ и намеравали да се спусте на Форд Ајленд.

Брод "Калифорнија" полако тоне предходно погођена торпедима и бомбама

Један од бојних бродова разорен од торпеда и бомби из ваздуха полако тоне

Они су прошли још горе од бомбардера Б-17. Четири авиона су Јапанци одмах срушили изнад самог Оахуа, док је пети погодила сопствена противавионска одбрана. Ускоро су амерички пилоти схватили да је најсигурнији начин спустити се на Оаху: понашати се као непријатељ. Дакле они су погасили светла, летели што је могуће било ниже и готово шуњајући спустили се.Сада се појавио и други талас јапанских авиона изнад Перл Харбора. А када су ови јапански авиони побацали и последње своје бомбе, остао је дим, пламен, горуће уље на води, ропци умирућих, избезумљено лупање и позив у помоћ стотине оних који су се нашли у олупинама потопљених бродова. Капетан бојног брода Фушида могао је да буде задовољан. Он је направио још један круг да би снимио коју фотографију а онда је дао курс ка „Акаги“. Адмирал Нагумо 8. децембра 1941. "Њујорк Тајмс" објављује вест о изненадном нападу Јапана на Перл Харборпримио га је са широким осмехом. Успех напада био је далеко већи но што се ико могао и надати, а губици на јапанској страни били су невероватно мали: само 29 авиона се није вратило, а свега је 55 људи нестало.

И у Перл Харбору се правио биланс: 18 бродова је потопљено или тешко оштећено. Заувек су изгубљени бојни брод „0клахома“, „Аризона“ и стари бојни брод „Јута“ који је служио као мета за школско гађање као и разарачи „Кесин“ и „Доунес“. Други бродови ће можда моћи бити поправљени, али ће сигурно месецима или годинама бити ван употребе. На аеродромима је уништено 188 авиона а 159 оштећено. Више од 2000 Американаца је изгубило животе, а више од 1000 рањених било је у болницама. Од оних на стотине несталих многи су били живи заробљени у просторијама потонулих бродова, као она тројица на „Вест Вирџинији“. Имали су довољно ваздуха, слатке воде и хране да издрже до 23. децембра. Они су правили сами свој календар: сваког дана су стављали по један крстић. Тек после неколико месеци, кад је „Вест Вирџинија“ била извучена, пронађена су њихова тела.

даље_СОВЈЕТСКА ЗИМСКА КОНТРАОФАНЗИВА