Najznačajniji umetnici 20. veka u centru „Pompidu“

„Veliki prasak“ u Parizu

Izložba pod nazivom „Veliki prasak“ („Big Bang“) u pariskom centru moderne umetnosti „Pompidu“, koja je nedavno otvorena, predstavlja naizmenično uveseljavajuću i uzrujavajuću odiseju kroz 20. vek, viđenu očima njegovih velikih umetnika.

Vrtoglava postavka 850 slika, skulptura, filmova, arhitektonskih modela, multimedijalnih instalacija, čak i knjiga, posebno je izazovna za posetioce zbog načina na koji je organizovana. Radovi nisu grupisani ni hronološki ni stilski već tematski, po jin-jang principu destrukcija i kreacija. Tako video snimak Čen Ksijuvena, iz 2000, kineskih prostitutki kako se doteruju ispred ogledala u kupatilu, nesvesnih kamere, stoji na zidu odmah do remek-dela Žorža Ruoa iz 1906. „Devojka pred ogledalom“. Oslonivši se na jednu od najbogatijih stalnih kolekcija u svetu, kustosi francuskog nacionalnog muzeja moderne umetnosti namerno su odlučili da naprave nešto novo.

Razlika je očigledna već od ulaza. „Destrukcija“, prva od osam tema, započinje sa De Kuningovom bronzom u prirodnoj veličini „Kopača školjki“ iz 1972, uz njega je „Ogre“ iz 1947. Žermena Rišijea koji se, opet, nalazi pored Pikasovih „Žena pokraj mora“ i Bejkonove „Tri figure u sobi“. Drugih sedam tema rasprostrtih na 5.400 kvadratnih metara su konstrukcija/dekonstrukcija, arhaizam, seks, rat, subverzija, melanholija i, konačno, ponovna opčinjenost, manje nego ubedljiv pokušaj da se pregled razarajućeg veka završi pozitivnijom notom.

Jedna od najsuptilnijih i najrazumljivijih podtema jeste grupa vezana za seks, prostorija u kojoj je smeštena Ruoova mlada devojka koja se ogleda i skoro pornografski Baltusov portret „Alisa“. To je jedina oblast koja „može da odrazi činjenicu da su svih šest kustosa izložbe ženskog pola“, prokomentarisala je jedna od njih, Kamij Morino. „Zainteresovao nas je način na koji muški pogled dominira modernom umetnošću i činjenica da je to vek u kome su žene kritikovale taj pogled.“ Preko dvadeset eksponata u ovom odeljku istražuje sliku žena kao nevesti i kurvi, uz usputne ekskurzije na temu voajerstva, opscenosti, svetogrđa i greha.

Mnoga dela savremene umetnosti su i odrazi pogleda na samu istoriju umetnosti, poput nedolične - po nekima i bogohulne - Dišanove brkate verzije Mona Lize, nazvane „LHOOQ La Joconde“, što je vulgarna igra reči na francuskom. Manje ubedljivi su odeljci posvećeni ratu i repvoluciji, budući da nekako izgledaju previše akademski i učtivo, s obzirom na užasan broj žrtava koje je u 20. veku izrodio teror vođen ideologijom.

Bez obzira na to da li će izložba uspeti da ostvari svoj cilj i predoči nov način gledanja na poslednjih 100 godina umetnosti, „Veliki prasak“ je retka prilika da posetilac uroni u veličanstven haos naše skorašnje prošlosti.

Blic \ M. K.