Сву фактографију коју ћете прочитати треба сагледати кроз призму наслова. Љубав овде није тек илустрација за историју, оно мало пикантног зачина који тој опасној каши даје узбудљивији и деликатнији укус. Напротив, историја је овде само оквир за те необичне љубави или за те чувене бракове. Иза свих тих ратних труба и дворских виолина, иза звецкања мачева и златног есцајга, иза погледа са командних осматрачница и салонског одмеравања кроз монокл од слонове кости, иза политичких рачуница и сурових преврата, иза дипломатских игара и отмених сплеткарења, иза својих и туђих ложница, иза поверљивих извештаја и опаких гласина,  куцала су њихова људска срца и текло њихово време, које се никоме, па ни њима, не враћа.

Да ли су се заиста, и колико, волели? Да ли су у оном другом успевали да покре ну љубав или само пристајање, мирење? Да ли су их, након осећања дужности, водила осећања?
Много тога талентовани читалац ваљало би сам да домисли, јер су подаци o томе, разумљиво, оскудни...

Владимир и Косара

Цитат је из XII века, преузет из Љетописа попа Дукљанина, најстаријег познатог јужнословенског писаног историјског извора: "И тако једног дана кћер цара Самуила, по имену Косара, потакнута и надахнута Светим Духом, приђе оцу и замоли га да сиђе са својим слушкињама да опере
главу и ноге окованих и заробљених, што јој отац дозволи. Међутим, угледавши Владимира и видевши да је лепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се с њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће". Извесно је да „ни једној особи у свом Љетопису није Дукља-нин посветио толико пажње и простора као Владимиру, a око његове главе исплео чудесну светачку легенду која је сигурноу народу и прије постојала, па ју је он само забиљежио како ју је знао и чуо од других". По доступним изворима, владао је Дукљом од око 990. до 1016. године и покушао да сачува кнежевину стиснуту између Византије и Самуиловог царства. Кад се приклонио Византији, Самуило га је заробио и свезаног послао у своју престоницу Преспу. Ту је и зачета љубав између Самуилове кћери Теодоре Косаре и заточеног кнеза Јована Владимира, „љубав ватрена и девствена, нежна и предубока, неизмерна, као бајка". Као зет и вазал, Владимир се вратио у Дукљу. После Самуиловог пораза од Византинаца (1014) и смрти, власти се докопао његов синовац Јован Владислав, жељан и територије Дукље. Позвао је Владимира у Преспу, шаљући му златни крст на коме се заклео да му неће учинити никакво зло. Владар Дукље је, слутећи невољу, затражио да му пошаље дрвени „па ћу доћи, будући да се, вјером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцјено дрво". Отишао је и изгубио главу. Сахрањен је у Преспи одакле га је несрећна Косара, по легенди, пренела у Цркву св. Марије у Крајини (на обали Скадарског језера), где је и сама сахрањена поред његових ногу. Владимир је врло брзо проглашен за свеца, по неким изворима првог у Срба, али ни мртав није имао мира. Мошти су му прво пренесене у Драч, па у манастир Светог Јована (Шин Ђон) код Елбасана, да би од 1995. почивао у Саборној цркви у Тирани, седишту Ал-банске православне цркве. Дрвени крст који га је, по предању, коштао главе, већ вековима је у поседу породице Адровић из околине Бара и сваке године, на Свету Тројицу, износи се на врх Румије.

Стефан Урош I и Јелена Немањић (од рода Анжујских)



Кад, онако с пролећа, процветају јорговани долином Ибра, мало ко може да савлада дрхтурење око срца. И да са завишћу не отплови кроз време, по свој прилици у 1250, кад је један млади краљ, уместо нарамка цвећа, своју будућу краљицу чекао посадивши уз реку, куда је она требало до пристигне из своје Провансе, стабљике јоргована. Успомена на ту бајколику причу траје и данас, пре свега кроз традиционалну приредбу „Дани јоргована" која се сваке године, почетком маја, одржава у Краљеву. Да ли је принцеза, чије порекло није сасвим утврђено, мада се зна да је била у сродству с Карлом I Анжујским, краљем Напуља и Сицилије, те отуд и оно Јелена Анжујска, оправдала такав дочек од сина Првовенчаног и унука Немањиног, владаоца Србијом од 1243. до 1276. Верује се да је брак склопљен 1250, a зна се да су имали петоро деце, кћи и четворицу синова, од којих су Драгутин и Милутин краљевали. У то време у Србији цветају трговина и занати, вешти немачки рудари и металурзи, које је Урош довео из Мађарске, откривају на Тари, Руднику и другде богата налазишта олова, бакра и сребра. Ни краљица не дангуби, те обнавља и подиже неколико православних и католичких манастира, Јелена Немањић од којих је најпознатији Градац, њена задужбина, саграђен око 1275. На свом двору , у Брњацима, на северној страни горњоибарске Мокре горе, на самом рубу данашњег Косова и Метохије, окупљала је властелинске и сироте девојке, што се сматра првом женском школом на тлу Србије. Још се чува легенда да је управо захваљујући томе на Косову и Метохији развијена богата традиција израде ручних радова. Уз то, редовно је слала богатс дарове Светој гори, Јерусалиму, Синају, Ватикану, a највише манастирима у Србији. Колико је бринула o поданицима сведочи и податак да ју је народ назвао „мајка краљица", a архиепископ Данило II, њен савременик, надахнуто написао Житије прве српске краљице која је постала светитељка. Једно време након смрти мужа (1277), док је власт у држави била подељена на три дела (осталим су владали њихови синови Драгутин и Милутин), управљала је Зетом, Требињем, Плавом и Поибарјем. Замонашила се у Цркви св. Николе у Скадру, такође својој задужбини, и као монахиња Јелена ту и преминула (1314), a њено тело пренето је у Градац.

Стефан Урош II Милутин и његове краљице

 Поуздано је да се најспособнији владар у српској историји и највећи ктитор међу њима женио бар пет пута. Неки истраживачи верују да ни то није коначан број, и да је толико бракова било последица политичких, али и неких других разлога. Први брак склопио је, највероватније, негде 1271-2. с извесном Јеленом која му је родила Стефана, наследника, и Ану (Неду). O њој се зна само име, познато с фреске у манастиру Ћурђеви ступови. Извесно је и да није била (како се дуго веровало) кћи другог по реду Милутиновог таста, тесалског деспота Јована I Анђела, с којим се српски краљ ородио око 1282. зарад заједничких похода против византијских Палеолога. По неким назнакама, врло је могуће да је прва Милутинова краљица била српског властелинског порекла. Тесалска принцеза, друга Милутинова краљица, чије име историја не памти, била је с њим веома кратко. Већ 1283, боравећи у гостима код брата Драгутина, Милутин се смртно заљубио у братовљеву свастику, монахињу Јелисавету, једну од сестара мађарског краља Ладислава IV. Она је краљу родила кћер Царицу (Зорицу?), али је њено место у мужевљевом срцу догодине заузела Ана, кћи новог српског савезника, бугарског цара Георгија Тертера. За Милутинову наклоност према лепшој половини човечанства знало се надалеко, na је то, по једнима, искористио византијски цар Андроник II, кад више није знао како да изађе на крај са Србима. Четрдесетчетворогодишњем српском краљу (пет година старијем од њега) понудио је за жену своју „шаљиву кћеркицу" Симониду, дете од непуних шест година. По другима, Милутин је проценио да би пријатељство с Византијом подигло углед тад већ врло моћној и богатој Србији и затражио је руку цареве сестре Јевдокије. Знајући да би му то био пети брак и да је својим поступцима према женама саблажњавао Европу, Јевдокија одбија просидбу. Цар му онда нуди кћи Симониду, под условом да је гаји као кћерку док не Симонида Немањић, напуни дванаест година и да поништи све раније бракове. Милутин пристаје. Теодор Метохит, цариградски дипломата, научник и књижевник, који je с византијске стране уговарао свадбу, оставио је занимљив опис једног од Милутинових дворова (вероватно српског). Све је ту видно одударало од призора што су га, тридесетак година раније, цариградски иѕасланици затекли у сиротињском и припростом дому Милутиновог оца Уроша (цео двор бљештао је од свилених и златом извезених тканина..) Општи процват омогућен је експлоатацијом седам рудника сребра, одакле је финансирана и српска војна моћ, јер Милутин почиње да узима веће најамничке јединице. Међутим, његов пети брак проузроковао је озбиљне породичне и државне размирице. Пре свега, раскид и десетогодишњи рат са Драгутином, размирице с мајком, незадовоњство и буна љеговог наследника Стефана који се плашио да ће Симонидина лукава мајка Ирина Јоланта (с којом је, по некима, чекајући да његова краљица одрасте имао страсну љубавну везу) једном од својих синова осигура српски престо... Милутин је касније умро од шлога у свом двору у Неродимљу (поред Урошевца). Сахрањен је у манастиру Бањска, откуд су 1389 његове мошти пренесене у Трепчу, па у Софију (1460), где се и данас, пред олтаром тамошње саборне цркве налази његов ћивот. По неким изворима, Симонида је као монахиња у Цариграду била жива 1340.

Стефан Урош III Дечански и Теодора.

Несумњиво једна од најтрагичнијих личности српске историје. Одрастао је као српски талац код моћног татарског кана Ногаја, отац Милутин је касније наредио да га ослепе и прогнао га, син Душан у побуни му преотео престо и (по једној верзији) наредио да га усмрте. Негде пред 1299, после слома кана Ногајевог и погибије у међутатарским сукобима, Стефан је побегао из заточеништва и вратио се у Србију. Оженио се принцезом Теодором, кћерком бугарског цара Смилца, исте оне године кад му је шестогодишња Симонида постала маћеха. Много векова касније песник и драматичар Милутин Бојић у свом позоришном комаду Краљева јесен натукнуће да је отац ослепео сина због љубоморе. Учинило му се да види распламсалу љубав између своје младе жене Симониде и свог сина Стефана. Историчари, разумљиво, несрећу Стефанову приписују побуни против оца. Нема неспорних доказа ни за једно ни за друго. Судбину заточеника на царигралгком двору Симонидиног оца Андроника, Стефан је поделио са женом Теодором и двојицом малолетних синова, Душаном и Душицом. После Милутинове смрти (1321), вратио се са породицом у Србију. Објавио је да му је свети Никола повратио вид који му је отац својевремено немилосрдно узео. успешно савладао двојицу других претендената на престо и постао српски краљ. У Жичи, 6. јануара 1322, за краља га је крунисао архиепископ Никодим, a његовог сина Душана за „младог краља", очевог савладара. И тек што су почели да је ословљавају и поштују као краљицу и краљицу-мајку, Теодора је умрла (октобра 1322) и сахрањена у Бањској. Две године касније, Стефан се оженио дванаестогодишњом Маријом Палеолог, чији је отац Јован, намесник солунски, био рођени братанац византијског цара Анлроника. C њом je изродио троје деце: сина Симеона (Синишу) и кћери Јелену и Теодору. Мука је, пак, имао са својим првенцем Душаном, „младим краљем", који се побунио у страху да ће престо припасти полубрату. Стефан је скршио побуну, али је само три месеца касније, 31. августа 1331, у краљеву резиденцију у Неродимљу неочекивано опсела Душанова војска. Стефанје с породицом затворен у звечанску тврђаву, где је 11. новембра исте године „умро под тајанственим околностима" (највероватније удављен). Сахрањен је у својој тада још незавршеној задужбини Високим Дечанима.

Цар Стефан Душан и царица Јелена

Најмоћнији српски владар у свој познатој историји, краљ од 1331, цар од 1346. до 1355. Његово царство запљускивала су три мора (Јадранско, Јонско и Егејско). у њему живело десет народа, свако се служио својим језиком, a освајачи и покорени уживали су једнака права. Са Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, венчао се на Ускрс 1322. Крунисан је за цара 14. априла 1346. у Скопљу, добивши том приликом, по византијском обичају, скиптар и црвене ципеле. У августу исте године његов и Јеленин син Урош, још дете, произведен је за краља. Неколико је верзија тумачења зашто је Душан Силни остао једини неканонизовани српски владар из рода Немањића. Најозбиљнија је она која то објашњава оцеубиством (и крунисао се 6. септембра 1331, још док је Стефан Дечански у звечанском притвору бројао последње дане). Народно предање за тај злочин, ваљда им тако било лакше да са тим живе, оптужује царицу Јелену. Зна се да је имала голем утицај на мужа и пратила га у многим ратним походима, верује се да је била храбра и изузетно способна. Постоји тумачење да је она, као једина жена која је крочила на Свету ropy, навукла проклетство на свој дом и оставила мужа без светачког ореола. Зна се да цар и царица јесу 1347. боравили у Хиландару. Неки тврде да су се склонили пред епидемијом куге, али проверљиви подаци o овој посети су више пего оскудни. Кад нема чињеница, онда се предање разигра. Према једном, царица је била маскирана у мушкарца, по другом није ни устала с носиљке, па, технички, није ни крочила на тло Свете rope, a треће вели да је кренула у Хиландар, али се у последњем часу предомислила, оставши да цара чека на броду... Умрла је као монахиња Јелисавета, двадесет једну годину после изненадне и неразјашњене смрти цара Душана (20. децембра 1355).

Деспот Стефан и Јелена Лазаревић (Гатилузи)

Плод дубоке љубави кнеза Лазара и кнегиње Милице, њихово шесто дете и најстарији син, имао је само дванаест година кад је остао без оца. Уз помоћ мајке и монахиње Јефимије (удове деспота Јована Угљеше Мрњавчевића), расте спремајући се да на своја плећа прими и сачува оно што му је остало од оца. Када се 1402. враћао из Ангорске битке, те турске погибељи, у Цариграду га је цар Јован VII Палеолог прогласио за деспота, што је византијска титула прва после царске. Тада је уговорен и брак с царевом свастиком Јеленом (или Јелачом) Гатилузи, чији су отац и деда господарили острвом Лезбос. У браку нису имали деце. Историчари износе претпоставку да је узрок томе повреда коју је Стефан задобио као младић, падом с коња. Некако тихо, дубоко иза кулиса историје, текао је њихов брак, одвијала се њихова љубав. Љубав? Знамо и стално спомињемо толико тога o славном деспоту. Победник над непријатељима споља и унутра, први међу јсднакима у европском витешком Реду Змајат обновилац Београда (који је по други пут у историји учинио српском престоницом), ктитор манастира Ресава, поседник праве „александријске библиотеке" o којој су испредане бајке, преводилац важних историјских књига Константина Манаса, песник и писац (Слово љубве; Натпис на косовском стубу)... Да ли ју је склонио или заштитио, из љубави или нечег другог, у своје срце или у неку раскошну тамницу? Зна се да је живео аскетски. бринући o врлини бар колико и o вештини, неки би данас можда радије рекли самурајски. Умро је изненада, 1427, претпоставља се од можданог удара, у тренутку кад су се Турци најозбиљније приближавали Србији. Пошто није имао дирсктне наследнике, на престо је, по Стефановој вољи, дошао сестрић му Ђурђе Бранковић.

Деспот Ђурђе Бранковић и Ирина (од рода Кантакузина)

 Последња династија средњовековне Србије - Бранковићи - имала је ту несрећу да њен најистакнутији представник, господин и самодржац Ђурђе (средњи син Вука и Mape, кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице) буде и последњи значајан српски владар у средњем веку. Иако способан политичар и дипломата, није успео да са својом несрећном породицом спасе српску државу од коначне пропасти и пада у ропство под Турцима. Уз то, народно предање на њихово бреме додаје, неоправдано, издају Вука Бранковића на Косову 1389, те мит o „проклетој Јерини", који Ирину проглашава најомраженијом женом у српској историји. Историчари, који оперишу чињеницама, тврде другачије. Кад се (1414) оженио Ирином Кантакузин, кћерком Димитрија Првог, севастократора a потом деспота Мореје, Ђурађ је имао око 39 година и верује се да му то није био први брак. C Ирином је изродио шесторо деце: Тодора, Гргура, Стефана. Лазара, Мару и Катарину. Убрзо пошто је на престолу деспотовине наследио ујака, деспота Стефана, морао је по уговору да престони Београд врати Угрима. Стога у пролеће 1429. започиње интензивну градњу Смедерева, нове престонице. Тај велики подухват, наравно, подразумевао је исте толике народне жртве („разрез и кулук"). Градњом, која је и по данашњим мерилима завршена невероватно брзо, управљао је деспотичин брат Тома Кантакузин. Отуд народни песник кривца за муке кулучке проналази управо у деспотици Ирини, „проклетој Јерини". Но, каква је била њихова љубав, њихов брак? Колико је у тим трагичним вртлозима историје било места и слуха за лично, интимно, танано (и није ли баш то, „невидљиво", било најчвршћи ослонац за оно „на страшном месту постојати")? Зна се да су морали кћер Мару дати у харем султана Мурата II, 1435, као залогу за варљиви и краткотрајни мир, да им је исти султан шест година касније ослепео синове Гргура и Стефана, који су узалудно бранили Смедерево. Зна се да су живели и владали пред само згаснуће златног средњовековља, да им је била остала само Зета, да се он на крају, уцењене главе, потуцао од немила до недрага. Умро је, сам и ојађен, у осамдесет првој години (1456), a Ирина пола године доцније.

Карађорђе и Јелена

Поузданих података нема. Легенда вели да су неки Турци пресрели Николу Јовановића с малолетном кћерком Јеленом, њега свезали, a њу почели да вуку према чардаку. Тад се, као у правим великим бајкама, појавио спасилац, наочит и црн, с два друга. Шта је било после и сами знате. Тај Црни, Ђорђе Петровић, трговац још увек само у намери, доцније је постао вожд Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић. Друга прича каже да је кћерку Босе и јаскивачког оберкнеза из села Маслошева у Шумадији Ђорђе Петровић „из Јагњила отео и одвео дома, кад је једном дошла с котловима на воду". Радош Љушић, изузетан познавалац тог дела српске историје, тврди да се тај сусрет могао догодити у јесен 1785, a најкасније с пролећа 1786. Зна се да га је пратила кад је из Србије избегао у Срем (1787), као и после пропасти Устанка. Утврђено је и да су имали седморо деце, тројицу синова и четири кћерке. Најмлађе дете, син Александар (рођен у Тополи 1806, у време великих победа у Устанку) кнезовао је Србијом шеснаест година, a на престо ступио непуних девет месеци после мајчине смрти (30. јануар 1842). Иако је, разумљиво не само за оно време, живела дубоко у сенци мужа и историје, остало је забележено да је (1808) потплатила Павла Цукића да убије Карађорђеву милосницу која је, преобучена у мушко под именом Марјан, живела с вождом у тек ослобођеном Београду. Била је то једина позната Карађорђева ванбрачна љубавна веза. После мужевљевог убиства (1817) злопатила се с децом по Русији и Бесарабији, пошто кнез Милош није дозвољавао да се врати у Србију. Тек кад је кнез Михаило дошао на власт, вратила се у Београд, након двадесет шест година избеглиштва, и ту скончала. Сахрањена је у Тополи, поред Карађорђа.

Милош и Љубица Обреновић

 Приче су потврдили и озбиљни историчари. Владар који је вештом дипломатијом (протканом безмерном препреденошћу) успео да Србију извуче из вишевековног ропства, био је највећи женскарош свог времена, неки верују и највећи међу српским вођама XIX и XX века. Ко би то рекао за „неугледног шипарца, с расеченом горњом усном, због које су га звали Крњо?! Милош се једва оженио, уз братовљеву помоћ, али као кнез, славан и моћан, лако се упуштао у љубавне авантуре". У брак, наводе стручњаци, и он и Љубица ступили су невини. A за сведока да је љубав између будућег кнеза и Љубице Вукомановић, бар она с почетка, била испуњена заносом, понајбоље је позвати самог Милоша: „Тада ми је било прошло 20 година, a још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазивши мене, изиђоше из воде и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду и на другом брегу седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу Е, чиниш волико, јест била лепа за чудо." Венчали су се с пролећа 1804, a кумовао им је Карађорђе (тада су се он и Милош први пут срели). Изродили су четворо деце, али су највећи део времена живели одвојено, свако по своме. Била је једна од ретких жена, можда и једина у то време, која се није слепо покоравала мужу. Умела је да буде своја и у приватном животу и у државничком пословању своје „јаче половине". Тако, у налету љубоморе убила је Петрију, прву познату љубавницу кнеза Милоша, али се и придружила његовој опозицији, уставобранитељима, посредно учествујући у Кнез-Милетиној буни (којом је, 1835, Милош био принуђен да прихвати Сретењски устав, први у нововековној српској историји). Ипак, кад је Милош, без ње, отишао у емиграцију, писмима
му се жалила због насиља које су нове власти спроводиле према његовим присталицама. Упркос томе што је, попут Милоша, била неписмена, дружила се с ученим људима, a неке чак и новчано помагала, између осталих и Вука Караџића. Остало је у причи и да је управо она дала паре да сс подигне црква Покајница, у спомен на место где је убијен Карађорђе, њихов венчани кум. Умрла је у Бечу, 26. маја 1843, a сахрањена у фрушкогорском манастиру Крушедол. Данас на њу, поред осталог, подсећа њена приватна резиденција, позната као Конак кнегиње Љубице, у самом центру Београда, подигнут по налогу кнеза Милоша 1831, a у извођењу неимара Хаџи-Николе Живковића.