Najlepsi grad u SCG :: Turizam ~ Putovanja ~ Avanture

Petrovaradinska Tvrdjava
Na ostroj okuci reke Dunav, koja sa tri strane zapljuskuje talasima stenu, od davnina se nalazi Petrovaradinska tvrdava. Podignuta na serpentinskoj steni, pedeset metara iznad povrsine reke, dominira svojom okolinom. Za sve osvajace ova prirodna osmatracnica predstavljala je znacajnu vojnu stratesku tacku. Sam njen polozaj nudio je coveku sve sto je za zivot bilo potrebno.

Pre nase ere, na ovom terenu ziveli su razni narodi medu kojima Kelti i Iliri. U prvim godinama nase ere Rimljani su osvojili ove krajeve, pokorili starosedelacka plemena i odmah poceli da osiguravaju svoju granicu (limes), koja se protezala duz obala Dunava. Uz celu granicu izgradili su utvrdenja - kastrume. Jedno od njih nalazilo se na dva kilometra prema Sremskoj Kamenici pod nazivom Veste Kuzum. Kao godina osnivanja spominje se 30. godina pre nove ere. Ti kastrumi sluzili su za odbranu tadasnje rimske granicne teritorije od upada varvara sa leve obale Dunava. Huni su 441.godine presli preko Dunava u nameri da poruse rimske kastrume, pa je tom prilikom unisten i kuzum.
Dugo posle toga ovde nije bilo nikakvog gospodara. Vladali su Gepidi, Avari, Vizantinci, Franci, Sloveni, Bugari i Madari. U srednjovekovnom periodu, za vreme ratovanja vizantijskog cara Manojla Komnena sa Ugarima pominje se na ovom mestu utvrdenje pod imenom Petrikon. Godine 1237. poklonio je ugarski kralj Bela IV kaluderima cistercitskog reda mesto Ukurd u cijem je posedu bila i ova stena. Utvrdjenje koje podizu monasi Cisterciti od 1247. do 1252. postaje prva ratna tvrdjava koja vec tada prema nekim istorijskim izvorima bila neosvojiva. Bila je tipican primer srednjovekovne gradnje. Imala je kule i tornjeva, opasana visokim zidom i lezala na samom vrhu stene zatvorena sa svih strana.

Dugo je ova srednjovekovna tvrdjava igrala bitnu ulogu u ratovima s Turcima, sve dok je 1526. Sulejman II Velicanstveni nije zauzeo mesec dana pred Mohacku bitku. U turskim rukama tvrdjava ostaje 161 godinu. S opadanjem turske moci u ovim krajevima Austrijska carevina 1687.osvaja i Petrovaradin. Zbog situacije - ni rata ni mira, posle dugog savetovanja, austrijska carevina odlucuje da se ova vazna strateska tacka bolje utvrdi. Kamen temeljac polozio je u subotu 18. oktobra 1692. godine zastupnik cara Leopolda I, knez Kroj i od toga dana zapocinje izgradnja tvrdjave, koja je 1780. i okoncana. Petrovaradinska tvrdjava izgradjena je po sistemu koji je u to vreme bio najsavremeniji. To je sistem francuskog vojnog inzinjera marsala Sebastijana Vobana. On je u Francuskoj sazidao 33 tvrdjave medju kojima su: Verden, Strazbur i Mec, a u celoj Evropi je preuredjeno tri stotine starih tvrdjava na ovaj nacin. Specificnost tvrdjave je u tome sto je ovaj novi sistem osmisljen za ravnicarske krajeve, prilagodjen je ovom terenu i izveden kroz gornju i donju tvrdjavu. Planovi za izgradju poticu od vojnih inzinjera Matije Kajzersfelda, Alojzija Ferdinanda Marsilija i Mihajila Vamberga. Tvrdjavu cine tri dela: gornji grad sa pet bastiona, donji grad u kome su ulice i zgrade i hornverk - istureno utvrdjenje prema Sremskoj Kamenici. Zbog stalnih napada Turaka, gradnja je isla veoma brzo. Svega dve godine od pocetka izgradnje, Turci opsedaju nedovrsenu tvrdjavu. Gornji deo tvrdjave cinili su bastioni Ludvig, Terezija, Inocent, Leopold i Jozef i zahvaljujuci ovom odbrambenom sistemu, opsada je odbijena. Prvih 25 godina brzo se gradilo, ali godine 1717. Austrijanci zauzimaju Beograd i odmah pocinju da grade Kalemegdan (beogradsku tvrdjavu), sa namerom da tamo postave glavnu posadu, kako bi po pravilima strategije bili sto blizi neprijatelju. Za izgradnju Petrovaradinske tvrdjave nedostajalo je sredstava, radovi su usporili i skoro sasvim prestali. Sada je Pertovaradinska tvrdjava u senci mnogo vaznije austrijske tvrdjave na uscu Save u Dunav - Kalemegdan.

Mir u Beogradu 1739. doneo je, posle vise godina, jedno trajnije resenje u austro-turskim odnosima. Za Petrovaradinsku tvrdjavu ono znaci novo aktiviranje. Posle tri decenije mirovanja (1726-1753) izgradnja 1753-1780. godine dovodi do konacnog zavrsetka tvrdjave, zbog raskosne lepote i sjaja zvane "Gibraltar na Dunavu". U ovom periodu donja tvrdjava se prosiruje i na prostor prema podgradju . Uklanjaju se svi znaci turskog prisustva na tvrdjavi. Na gornjem glavnom platou tvrdjave izgradjena je dugacka i jednostavna kasarna, arsenal "Topovnnjaca". Gradi se vodovod, a na bastionu Ludvig izgradjena je i Sahat-kula. U ovo vreme i podgradje dobija karakteristicne arhitektonske konture kao urbanizovano naselje sa vecim zgradama za smestaj oficira, administracije, bolnice i drugih objekata. Ispod same tvrdjave, na osnovu ratnih iskustava i sistema fortifikacije izgradnjen je splet Podzemnih vojnih galerija. Lagum - Podzemne galerije zidani su na spratove kojih ima cetiri. Duzina hodnika iznosi oko 16 kilometara. Ovakav sistem omogucavao je postavljanje minskih polja, rusenje odnosno dizanje u vazduh pojedinih spratova u slucaju opasnosti od neprijatelja. Kada je konacno zavrsena 1780. godine, posle punih 88 godina izgradnje, tvrdjava dobija lik koji je sacuvan do danas. Iako pod dejstvom ratnih operacija Petrovaradniska tvrdjava je pocetkom XIX veka bila najpoznatija trdjava Austrijske monarhije. Kada je tvrdjava zavrsna njena uloga kao objekta ratne namene pocela je da opada.

Posle zavrsetka rusko-turskih ratova (1788-1789), a kada je Austrija bila saveznik Rusije, Petrovaradin je postao istaknut administrativno-vojni centar sa vojnom komandom i spijunsko-obavestajni centar odakle su isle mnoge vojne i politicke akcije ka Balkanskom poluostrvu. Tvrdjava se prostirala na 112,2 hektara, a njen garnizon brojao je 4000 ljudi naoruzanih sa 400 topova, haubica i merzera. U barutanama je bilo smesteno 2000 metrickih centi baruta. Iz 12000 puskarnica koje su se nalazile u podzemlju i uz ovako veliku vatrenu moc, tvrdjava je zaista bila neosvojiva, o cemu svedoci zapis da je carska porodica u vreme Napoleonovih ratova bas u ovu tvrdjavu smestila svoju riznicu, arhivu i brojne dragocenosti.
Ova ogromna tvrdjava, gradjena skoro jedan vek, bila je grobnica hiljade ljudi koji su ugradili svoje kosti u zidine ovog monumentalnog spomenika. Po nekim podacima u vreme najintenzivnije izgradnje, zbog lose klime, slabe ishrane, teskog prinudnog rada i epidemija umiralo je dnevno i do 70 ljudi. "Grobnica stranaca" naziv je tvrdjave sredinom XVIII veka. Tokom XIX veka, a narocito za vreme i posle Prvog srpskog ustanka, Petrovaradinska tvrdjava je postala predstraza i bastion zastite interesa carevine prema Balkanskom poluostrvu. Ona je velika tamnica u koju su bili zatoceni brojni borci za nacionalno, kulturno i socijalno oslobodjenje.

Jedan od zatocenika tvrdjave bio je vodja Prvog srpskog ustanka koji je ovde proveo u internaciji nekoliko meseci, krajem 1813. i pocetkom 1814. godine. Za vreme revolucionarnog pokreta 1848.-1849. godine Petrovaradin ce biti jedan od glavnih centara Madjara ustanika. U pokusaju da se tvrdjava osvoji komandant tvrdjave 12. juna 1849. godine naredjuje da se Novi Sad bombarduje, sto ce dovesti do skoro potpunog unistenja grada. Porazom madjarske revolucije Petrovaradin postaje ponovo tvrdjava sve do pada Habzburske monarhije 1918. godine. 1951. tvrdjava gubi vojni znacaj i pocinje da biva kulturno-istorijski spomenik. Sada se na prostoru Petrovaradinske tvrdjave nalaze brojni slikarski ateljei, Akademija umetnosti, umetnicka radionica tapiserija "Atelje 61", hoteli, Istorijski arhiv i Muzej grada Novog Sada.

Obavestenje: Poruka je preseljena od strane moderatora Anea (Vreme: 12. Jul 2008, 14:15:41)

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

tvrdjava1.jpg (0 KB)