Pisac besteselera Nik Hornbi o svom omiljenom bendu, rokenrolu, fudbalu...
Najkraći put do srca
Muzika može da bude jedino zadovoljstvo. Fudbal te nekako na kraju uvek čini pomalo nesrećnim, čak i kada se nadaš nečem drugom

Uoči beogradskog koncerta filadelfijske petorke Mara (Marah), njihov najveći fan među poznatima - britanski pisac besteselera Nik Hornbi - ljubazno se odazvao da "pomogne promociji". Iz intervjua koji je dao veb magazinu Popboks prenosimo najzanimljivije odgovore.

Kako su Mara postali tvoj omiljeni bend?
- Njihov prvi album je fantastičan, jedan od najboljih albuma svih vremena, prema mom mišljenju. I drugi (Kids In Philly, 2000) bio je podjednako dobar, ali mislim da su me konačno kupili 2001, kada sam ih gledao na zapanjujuće dobrom koncertu. I to je bilo to.

Koji proizvod bi mogao da se reklamira uz njihovu muziku?
- Pivo - oni su drinking bend. I to ne američko pivo već tamno, jako - englesko. Posebno što Mara na hebrejskom znači "gorak".

U svetlu postojanja "lažnih dokumentaraca" ili "izmišljenih filmskih biografija", a imajući u vidu tvoje interesovanje za muziku i smisao za humor, da li te mami ideja o pisanju izmišljene ili prave biografije rok benda?
- Taj žanr me nekako ne zanima. U njemu postoje samo tri priče - ona koja se završava uspehom, ona koja se završava neuspehom i ona koja se završava smrću. Smatram da je piscu potrebno nešto više od toga.

Da li si ikada pisao tekst za neku pesmu?
- Napisao sam pesmu sa Benom Foldsom za Vilijama Šetnera (That's Me Trying sa albuma Has Been, 2004).

Koji su još tvoji prijatelji u svetu rokenrola?
- Ja sam džentlmen - ne pričam o svojim ljubavima.

Šta te intrigira iz aktuelne muzičke ponude?
- Uživam u novom albumu Cat Ponjer.

Ponekad izgleda da pisac uopšte ne mora da napusti svoju sobu da bi uspostavio odnos sa publikom, dok se kod rok muzičara to podrazumeva. Kako ti se čini taj odnos pisaca i muzičara prema publici nekad i sad?
- Danas više ne važi to da pisac ne mora da napusti svoju sobu. U trenutku kad završimo pisanje knjige, i mi krećemo na turneju da je u živom kontaktu približimo svojoj publici. Samo prošle godine proveo sam tri nedelje u Americi promovišući svoj poslednji roman. Dikens je bio taj koji je uneo rok slavu u književnost, decenijama pre nego što je rokenrol uopšte postojao. Putovao je po celoj Britaniji i Americi čitajući javno svoje knjige pred publikom.

Veliki si ljubitelj muzike i fudbala. Šta misliš koje su sličnosti i razlike između te dve vrste posvećenosti?
- Velika razlika je to što muzika može da bude jedino zadovoljstvo, prijatnost. Postoji, naravno, i tužna muzika, ali i nju slušamo zato što to želimo. Fudbal te nekako na kraju uvek čini pomalo nesrećnim, čak i kada se nadaš nečem drugom.

Jednom si rekao: "I dalje smatram da je muzika najbolji način da izraziš sebe". Šta, u tom smislu, nedostaje pisanju? Kakva je to čarolija u muzici?
- Konciznost je ono na čemu pisac zavidi muzičaru. Muzika, samim tim, poznaje najdirektniji put do srca.

izvor: glas javnosti