Zna li neko koja je razlika izmedju karatea, kung fua, dziu dzice i aikida???

Карате (јап. празна рука) јесте једна борилачка вештина пореклом из Јапана. У буквалном преводу са јапанског језика на српски кара значи празна (гола) или кинеска (по начину изговора), те рукa или шакa, дакле празна рука, и мисли како се одбранити односно борити "без оружја у рукама". Настанак каратеа веже се за старе борилачке вештине острва Окинавe 19. века, где су се домаће традиције измешале са кинеским и јапанским утицајима. Почетком 20. века карате је стигао до Јапана, а после Другог светског рата раширио се широм света.

Модерни назив каратедо (Karate-dō) жели да сврста карате у једну исту линију са другим стиловима из будо (Budō), али супротно овој намери и даље се преферира уобичајни израз карате.

Карате припада такозваним тврдим стиловима. Насупрот меким стиловима (аикидо, винг цун итд.) који гледају да користе снагу и енергију нападача, тврди стилови истичу телесну кондицију, пре свега брзину и снагу из брзине. Технички, карате користи ударце песницом, шаком, прстима, лактовима, коленом и ногама, разне блокаде, а понекад се уче и полуге, бацања, болни хватови, ударци у виталне тачке (у очи, грло, нос итд.), и технике руковањем оружја - кобудо. Модерни карате је често спортски оријентисан, тиме такмичења имају велики значај. Ово може да буде на штету реалних техника самоодбране, који су исто део каратеа.

Историја

Име

Каратедо (јапански = пут празне руке) раније се звало само карате и тако се и дан данас најчешће користи. Додатак до додаје се ради истицања философије каратеа и његовог значаја као животног пута. До тридесетих година 20. века карате се на јапанском писао са 唐手, што значи кинеска рука. Oва су слова биле наводно у вези са Кином Танг-династије (618 до 907. године). Тиме је кинезко порекло ове борилачке вештине било у самом имену манифестирано. Онда ce у Јапану из политичких разлога (национализам) почело за карате писати 空手, дакле празна рука. Нова слова су се исто као стара читале са кара-те и одговарале су истом, то јест да се бори углавном са празним, голим рукама без оружја.


Порекло

Легенде говоре, да је у 6. веку будистички монах Таиши Бодидарма из Канчи Пурама у јужној Индији дошао у кинески манастир Шаолин (јап. Шоринји) и ту не само основао Зен-Будизам, него и монахе упутио у посебна телесна вежбања како би издржали дугa медитирањa. Hастао je такозвани шаолински кунгфу (правилно транскрибирано кванфа, јап. кемпо), из којег су се развили највећи број кинеских борилачких вештина. Пошто и карате зна за своје кинеско порекло, себе исто радо види за наследником ове традиције, чија је историјска истинитост сумњива.


Из Кине на Окинаву

Карате у данашњем облику наcтао је на пацифичким риукиу-острвама, ту посебно на главном острву Окинава. Окинава се налази око 600 километра јужно од јапанских централних острва у јужнокинеском мору и данас је најјужнија јапанска префектура. Још у 14. веку Окинава је, тада једна самостална краљевина, имала тесне трговачке контакте са Јапаном, Кином и Корејом. Урбански центри острва, Наха, Шури и Томари, били су значајна трговачка средишта и нудиле живи форум културне размене са кинеским копном. Тиме су на Окинаву доспели и први утисци кинеских борилачких вештина из кванфа/кемпо, где су се измешали са домаћом борилачком вештином из те/де и развили у тоде и окинава-те. Те буквално преведено значи рука, а у даљем смислу означава исто технику односно ручну технику. Првобитни назив за карате, окинава-те, може се, дакле, превести исто као ручна техника из Окинаве (мисли али наравно на разне технике свеукупно).

Економски значај риукиу-острва доводило је до сталних немира и устанка. Године 1416 краљ Шо Шин (исто Шо Хаши) успео je да уједини сва острва. Ради одржавања мира у побуњеном народу забранио је ношење сваког оружја. Да би контролисао све регионе, обавезао је сваког локалног кнеза на трајно присуство на свом двору у Шури - овај начин контроле касније су преузели јапански токугава-шогуни. Због забране оружја, борилачка вештина окинава-те постајала je све више омиљена и многи његови мајстори путовали су за Кину да би се тамо усавршавали у кванфау (кунгфу).

Године 1609 јапански Сацума (Сатсума)-клан заузео је риукиу-острва, и њихов намесник на Окинави, Шимацу, заоштрио је забрану оружја у таквој мери, да cе својство сваког оружја, па и церемонијалних, строго кажњавало. Ова забрана оружја звала се катанагари, што би значило близу "лов на мачеве". Мачеви, каме, ножеви и све оштре алатке биле су систематски прикупљене. Ишло се чак до тога, да се једном селу признавао само један једини нож, са конопцем везан при сеоском бунару (или на другом централном месту) и строго чуван. Заоштрена забрана оружја требала је да спречи немире и наоружане отпоре против нових владара. Међутим, јапански самураји имали су право на такозвану "пробу мачева", по којом cу оштрину свог мача могли да испробирају на лешевима, рањенима али и самовољно на сељацима, што се и десило. Тако је јапанска анексија довела до повећавања потребе самоодбране, јесу поред осталог на феудалној Окинави фалиле исто полицијска управа и правни поступак, које би појединца штитиле од самовоље других. Недостатак правних институција и повећана потреба самоодбране од самовоље нових владара покренули су, дакле, процес интензивирања и субтилизирања од те (=борилачки систем) у карате (=борилачка вештина).

Око двадесет година трајало је, докле cу се велики мајстори окинава-теа ујединили у један опозициони савез и одредили, да се окинава-те у даље предаје тајно и једино изабраним људима.

Међувременом се у сељачком становништву развио такозвани кобудо, који је алатке и свакодневне ствари са својим специјалним техникама употребљавао као оружје. При томе су изгубљени спиритуални, ментални и здравствени аспекти, као што их је било у кванфау (кунгфу). Да би се уздигла ефицијентност борбене вештине нису се вежбале технике, које су у себи носиле непотребне ризике. Кобудо и његова из алатка и свакодневних ствари изведена оружја нису се могле из самих економских разлога забранити, јесу просто служиле за снабдевање сељака и окупатора. Али ипак је било веома тешко супроставити се с таквим оружјем једном усавршеном и добро наоружаном ратнику.

Због тога се развила у окинава-те и кобудо, које су се тад заједнички повезано училе, максима да се не буде погођен, истовременом искористи ретке могућности које би се нудиле, да се противник са једним ударцем усмрти. Тај за карате специфични принцип зове се икен хисацу (икен хисатсу). Природна селекција од што могуће ефицијентниjих борбених техника и икен-хисацу-принцип донеле су карате репутацију једног агресивног борилачког система, па и да је "најгрубнији од свих борилачких вештина".

Неколико јако високе технике ударцима ногама имају очигледно специфичну позадину. Кад би неки ратник на коњу јахао кроз село, једном напредном борцу окинава-теа било је могуће, да у правом тренутку потрчи преко једне дрвене рампе и ратника шутне с коња (јоко тоби гери). Вероватност да би овакав напад успео била је релативно мала, али ипак једна шанса у једној иначе више безнадежној борби.

Смртноносно дејство ове борилачке вештине изазвало је јапанске окупаторе да заоштре забрану и учење окинава-теа ставе под веома оштрим казнама. Међутим, оно се и даље у тајноме предавало. Тиме је знање о борилачким вештинама било ограничено на неколико мањих елитних школа и поједине породице, пошто је студирање борилачких вештина на кинеском копну било само једнoм малoм броју богатим грађанима могуће.


Двадесети век

До краја 19. века карате се предавало увек у тајноме и од мајстора на ученика. За време меији-рестаурације Окинава је 1875 постала званично јапанска префектура. У том времену друштвене промене, када се становништво Окинаве почело прилагодити јапанским начинима живота а сам Јапан после вишевековне изолације отварати према свету, почело је и карате да се поново враћа у јавност.

Огава Шинтаро, комисар за васпитање у префектури Окинава, запазио је 1890 у току смотре за војне јединице у једне групе младића њихову нарочито добру кондицију. Младићи су изјавили, да су у јинјо кото шогако (јинјо кото основна школа) учили карате. На то је локална влада дала налог мајстору Јасуцуне Итосу да састави лекције, које су међу другим садржавале једноставне и основне кате (пинан и хајан), из којих је издвојио тактику и методику борбе и у први план ставио здравствени аспект као држање, покретљивост, савитљивост, дисање итд. 1902 онда je карате званично постаo школски спорт на Окинави. Овај за карате важан догађај маркира време, где учење и вежбање каратеа није више служило само ради самоодбране, него се исто сматрало за једну врсту фискултуре.

После 1900 кренуо је из Окинаве један талас емиграције на Хаваје. Тиме је карате доспео у САД, које су анектирале Хаваје 1898. године.

Гичин Фунакоши, ученик мајстора Јасуцуне Итосу и Анко Асато, посебно се истекао у реформи каратеа. На основима шорин-риу (исто шури-те, по родном граду Шури) и шореј-риу (наха-те, по родном граду Наха) почео је да систематизира карате. Фунакоши је разумео карате поред његове фискултурне улоге исто као средство за развијање карактера.

Поред три наведених мајстора, и Канрио Хигаона био је утицајни реформер каратеа. Његов стил интегрисао је меке, избегавајућиве дефенсивне технике са трвдим, директним контернападима. Његови ученици Чојун Миjаги и Кенва Мабуни основали су на његовој бази сопствене стилове гоју-риу односно шито-риу, који cе данас рачунају у четири главних карате-стилова.

Између 1906 до 1915 Гичин Фунакоши је са својим најбољим ученицима путовао кроз целу Окинаву демонстрирајући јавно карате-технике. У потоњим годинама ондашњи престонаследник и касније јапански цар Хирохито бeшe сведок таквих представа и позвао је Фунакошија, који је тада већ био председник једног окинавског савеза борилачких вештина, да на националном будо-конгресу у Токиу 1922. године презентује свој карате. Презентација је изазвала жестоки интерес, и Фунакоши је позван да своју уметност практично демонстрира у кодокану. Одушевљена публика, међу њима и оснивач џудоа Јигоро Кано, успела је да наговори Фунакошија да остане на кодокану и ту предаје. Две године касније, 1924, Фунакоши је основао свој први дођо.

Izvor: Wikipedia

Аикидо (合気道 Aikidō, или 合氣道) буквално значење „усаглашени пут енергије“ или са песничком нотом „пут хармоничног духа“ је en:gendai budo, модерна јапанска борилачка вештина. Аикидокама се називају особе које вежбају аикидо. Основао га је en:Morihei Ueshiba (植芝盛平) (познат међу аикидокама као о сенсеи (大先生))) у периоду од 1930. до 1960.године. Технички главни делови аикидоа су преузети из Daitō-ryū Aiki-jūjutsu (大東流合気柔術) , врсте џуџице са много придружених техника и en:kenjutsu 　(剣術) јапанске технике мача. Сматра се да аикидо садржи у себи значајну духовну компоненту

Историјат

Назив аикидо чине три јапанска слога- аи, ки и до. Често су превођени као хармонија, енергија и пут, тако да се аикидо може превести као „ пут хармоније кроз енергију“.
Друго често превођење ових слогова је хармонија, дух и пут, тако да аикидо може да значи и „пут духовне хармоније“.Оба значења привлаче пажњу на чињеницу да технике аикидоа контролишу нападача и преусмеравају његову енергију уместо да је блокирају.Намеће се поређење- врбе која се савија у лук при олуји и црног храста који се ломи ако су удари ветра сувише јаки (Корејска борилачка вештина позната под именом хапкидо, користи иста три знака тј. слога, што сугерише на историјску повезаност са en:Daito Ryu Даито Рy, извором аикидоа.)
Морихеи Уешиба је развио аикидо углавном из Даито Рya en:aikijutsu, укључујући у тренинг покрете са копљем-yари, јо- и можда јукен-бајонет. Али најјачи утицај је извршило коришћење en:katana. На много начина, један аикидо вежбач се креће као ненаоружани мачевалац. Аикидо напади- шоменучи и јокоменучи воде порекло из оружаног напада, и резултрају техникама као што су технике при одузимању оружја. Неке школе аикидоа не држе тренинг са оружјем уопште, друге попут en:Iwama Ryu, значајно време користе за вежбање са бокеном-дрвеним мачемen:bokken, јо и ножем-танто. У неким школама аикидоа, све технике аикидоа се могу изводити са мачем и ненаоружан.

Аикидо је стигао у Уједињено Краљевство 1955.године, у САД 1960., и Аустралију 1965, у Србију 1970 и у многе друге земље. Данас широм света, постоји велики број вежбаоница у којима може да се тренира аикидо.

Технике

Аикидо уједињује велики број техника које користе принципе енергије и покрета да би преусмерили, неутрализовали и контролисали нападача. Зато што аикидо технике омогућавају вежбачима стално кретање током извођења, као и из других разлога, неки верују да аикидо може да предвиди више истовремених напада. Али и то је дискутабилно. На свом највишем нивоу, појединац може да користи аикидо за самоодбрану без наношења озбиљних повреда било нападачу или ономе који се брани. Ако се техника правилно изведе, величина и јачина противника није битна за ефикасност исте. Сматра се да је аикидо најтежа јапанска борилачка вештина

Тренинг

Методи тренирања варирају од организације до организације, па чак и међу различитим вежбаоницама једне исте организације, али типично, час се одвија тако да учитељ показује технике или начела, а ученици га опонашају. Тренинг се завршава међусобним увежбавањем техника, а не спаринговањем. Уке, прималац технике, обично иницира напад против наге или тори, који га неутрализује једном аикидо техником. Уке и наге имају подједнако значајне улоге.. Ученици морају да увежбавају обе позиције да би научили да се одбране у нападу и сигурно да приме одбрану. Како је О сенсеи мислио, сви његови ученици су уке док их он довољно неоспособи да буду наге. Кретање, концентрација, прецизност и тајминг су веома важни при извођењу техника како ученици напредују од круто дефинисаних вежби ка слободнијим и примењивијим облицима. Чак ученици учествују у џиу вази и или рандори, где су напади мање предвидиви. Неке школе, као en:Shodokan Aikido, вежбају методе где уке активно настоји да запосли технику бројања или кеичи-ваза. О сенсеи није дозвољавао такмичење на тренингу јер се сматрало да су неке технике сувише опасне и зато што је веровао да такмичење не развија добар карактер код ученика. Многи стилови аикидоа настављају ову традицију, мада је Шодокан Аикидо почео раније са такмичењем. У en:Ki SocietyКи школи се одржавају такмичења, али у мањем обиму.

Одбрана

Аикидо технике се углавном базирају на избацивању нападача из равнотеже и полузи.Много из аикидо репертоара одбране се може извести као техника бацања наге-ваза или техника контроле катаме-ваза, у зависности од ситуације. Улазак-ирими, и окрет-тенкан, су веома у употреби као и напад-атеми, мада се он чешће изводи да би омео него повредио. Избацивање укеа из равнотеже уласком, чешће се назива узимање укеовог центра. Понекад се каже да аикидо има само одбрану и да напади који се изводе нису прави аикидо. Са историјске тачке гледишта ова тврдња је под знаком питања, али многе ,ако не и све аикидоке, технике одбране узимају као центар свог тренинга.

Напад

Иако се напади ређе уче у истом обиму као вештине агресивније природе, потребно је добро изучити и ефективно применити технику. вазаПравилни нападиваза су веома важни мада мишљења о томе како прави напади треба да изгледају варирају од школе до школе.. Аикидо напади који су у употреби при нормалним тренинзима садрже различито стилизоване ударце и захвате као што су шоменучи (усправан ударац у главу), јокоменучи (бочни ударац у део главе и или врат), мунетцуки (изравни ударац), ријотетори (захват са обе руке) или кататори (рамени захват).Многи од ових уке удараца подсећају на ударе мачем или неким другим оружјем.Ударци се понекад користе, али нису уобичајени део наставе.Многе аикидо технике могу се употребити као одговор на напад, нпр. блокада и неке школе их користе као основу за одржавање часа из технике. Почетници настоје да раде технику извршења као одговор на хват. Хватови су добра основа за вежбање зато што је веза са укеом веома јасна и снажна и много је лакше испипати механику тела и правце силе. Али ту је и питање атемија-напада или удараца који се изводе током аикидо технике. Улога и значај атемија је предмет разговора у аикидоу. Неки виде атеми као ударце у виталне тачке који се могу упутити током примене технике да би се повећала ефикасност.. Неки посматрају атеми као метод уништења, поготово кад је упућен у лице.На пример, ако се у моменту аикидока нађе изложен нападу, он или она може извести брз ударац како би омео нападача или га застрашио. Атеми може да се уради не само песницом већ нпр. лактом, раменом Нека бацања су мање успешна уколико се атеми не изведе добро. Многа учења о атемију се приписују Морихеи Уешиби иако њихов тачан садржај варира у зависности од онога ко их предаје. Много приче о атемију или ударцу

Оружје

Тренинг са оружјем чини јо-предмет и бокен-мач и или танто-нож. Сматра се да узимање и задржавање оружја спаја оружани и ненаоружани аспект аикидоа. На пример, техника изравног ударца се може извести са ножем или предметом, а техника хвата се може приказати као ударац оружјем док си у клинчу. Многе школе, поготово оне које нису у роду, вежбају систем оружја en:Morihiro Saito Морихео Саитоса-аики-јо и аики-кен. Он садржи кату са јо и пар који вежба са јо и бокеном. У другим школама аикидоа у исто време се вежба ката са мачем, што потиче из старе школе мача. Неколицина аикидо учитеља је развило свој сопствени систем оружја, попут en:Mitsugi Saotome „аикидо два мача“.

Духовност

Завршни слог до у речи аикидо упућује на духовну црту, насупрот завршетку јитсу у речи аикијујитсу, што значи уметност ратовања. Многи ову разлику сматрају важном као што је однос између иаијитсу и иаидо, џиуџицу и џудоа и en:kenjutsu и кенда. Други виде ову разлику као истoријску неправилност и у неку руку неприродну поделу. Уешиба је сматрао да иако је веома важно бити успешан у телесним техникама, то није коначни циљ тренинга. Он је мислио да су принципи научени на тренингу физичких техника универзални и да се могу применити у свим животним ситуацијама. Једном је прокоментарисао да он своје студенте није учио да покрећу своје ноге већ свој мозак. Многи се слажу да је Уешибин стил постао мекши, течнији и лакши како је постајао старији. Неки сматрају да је узрок томе фокусирање на духовне аспекте вештине, док други мисле да је то резултат велике вештине коју је Уешиба развио у телесним техникама. Различита мишљења су се појавила након Уешибине смрти. Аикидо школе се могу рангирати у односу на значај који придају телесним техникама, истакнутих начела и духовности, а све у односу на период у ком је оснивач те школе вежбао са Уешибом – ранији или каснији период његовог живота. У ранијем периоду већи значај се придавао физичким техникама док је у каснијем периоду преовладао духовни концепт. Али без обзира на све, овоме не треба придавати велики значај, поготово што постоје значајне разлике од сенсеиа до сенсеиа и прилично је проблематично направити континуитет аикидоа. Неке аикидоке однос физичког насупрот духовног виде као лажну подвојеност или као неуспели покушај стављана грана аикидоа у шаблон. Друштво Ки је пример школе која се базирала углавном на духовни концепт аикидоа, радије него на физичке технике.

Ки


Ниједан чланак о аикидоу не може бити комплетан без приче о концепту Ки. Аикидоке обично преводе ки као дах снаге, сила, енергија и понекад чак и као душа. Ово ки је исто што и qи у en:Qigong, али не што и чи и t'ai chi. Када аикидока за некога каже (обично за учитеље са високим звањем) да вежба са много ки обично желе да кажу да је особа о којој се прича развила висок ниво хармоније у извођењу технике. Тајминг, осећај за простор и усредсређеност мисли и тела су нарочито важни. Већина учитеља смешта ки у хара, што се слободно може означити као центар телесне теже, који се налази у доњем делу стомака, тачно испод пупка. На тренингу се стално наглашава да појединац мора чувати своју хара, односно остати сконцентрисан, да не би изгубио свој ки. Учитељи са високим звањем понекад достигну ниво координације која им омогућава да изводе технике са веома мало раздвојених покрета, понекад се чини и да не дотичу тело противника. Основно, ки кореспондира физички концепт центра теже, центра тренутка и центра силе. Ови центри нису увек исти тако да ки обухвата биолошке и менталне аспекте вежбања појединца да би остварио изузетну контролу над покретом. Напокон, ту је и духовни аспект на који начин тачно усагласити ове центре. Наравно духовна интерпретација ки зависи много од школе аикидоа коју похађате јер га неке више наглашавају. Аикикаи вежбаонице, нпр., више времена посвећују односима према ки него што га вежбају што је случај са Yoshinkan вежбаоницама. Значај ки у Аикидоу се не може порећи, назив борилачкe вештинe, напокон, се може слободно превести као „пут сарадње са ки“ или „пут хармоније са ки“. Али, шта је то ки, је тема многих који се баве овом вештином. Изгледа да је и О сенсеи лично, временом мењао своја схватања-нпр. Yoshinkan аикидо, који у великом обиму прати учење О сенсеиа пре рата, је више у суштини борилачки, у односу на млађе, више насилан , а мање духован О сенсеи. У овој школи, ки би можда боље био схваћен да је коришћено изворно кинеско значење даха, и аикидо као координатор покрета са дахом, да повећа сангу. Како се О сенсеи развијао тако су се и његови погледи мењали, његово учење је доспело на много виши духовни ниво, и многи од његових каснијих ученика (скоро сви сенсеи са високим звањем у Аикикаи) уче о ки са много више духовнох аспекта.


Без обзира на све, ово цитирамо (из Аикидо најчешће постављених питања) све објашњава реченица можеш да не верујеш у ки, али га сигурно мораш развијати. Било да мислиш о ки као даху, духу или једноставно нечем што се понавља ако га сувише анализираш, јасно је било ком ученику Аикидоа да борилачка вештина веома много користи ки.. Због овога и зато што се ки често везује за духовно, аикидо се сматра једном од најдуховнијих борилачких вештина и назива се покретним зеном. Неки верују да физичко биће ки не постоји, већ је то концепт који се користи за учење духа, воље и координације физичког и психолошког кроз одмор и контролу.. Ове аикидоке се мрште на пренаглашавање филозофског и духовног аспекта ки. С друге стране, неке духовно оријентисане аикидоке верују да ки заиста постоји као физичко биће и да се може преносити кроз простор. Они користе концепт- ки универзума, растући ки и слично. Док ревносни у свакој групи проналазе разна тумачења због својих фрустрација, већина умерених аикидока сматра ово неслагање продуктивним за већи део Аикидо заједнице. Неки, иако одбијени духовношћу, не занемарују лепоту борилачке вештине и постојање школа где је духовност занемарена, омогућава овим људима да уживају у аикидоу и имају користи од њега. У исто време, неки који нису привучени физичком, борилачком природом аикидоа и његову духовност сматрају најзначајинијим квалитетом, они свакако имају користи у вежбаоницама где се она ставља у први план. Упркос томе, аикидоке ће наставити да се питају шта је ки. О сенсеи је изрекао чувену Реченицу да је он аикидока попут својих ученика и да је тек почео да учи.

Izvor: Wikipedia

Ne znam dal je od pomoci al to sam jedino nasao 

Bravo, kolega, za trud! 

to je kao da neko pita koja je razlika izmedju piva,vina,vodke,viskija,absenta... sve je to alkohol ali nije ni priblizno isto