PSIHIJATAR TALIBANA Ovaj čovek zavirio je u dušu največih zločinaca, i evo šta je otkrio

V. Filipović / BBC   | 26. 11. 2014. - 19:13h | Foto: AP   |
Krajem devedesetih godina prošlog veka, talibani su kontrolisali Avganistan. Međutim, borba za tu kontrolu ostavila je trajne psihološke posledice i traume na mnogim borcima. Jedan lekar je prvi uvideo taj problem, i uprskos svom neslaganju sa talibanskom ideologijom, odlučio da pomogne nesećnim vojnicima.


Spasao je mnoge izgubljene duše: Nader Alemi
- Sećam se prve grupe talibanskih vojnika koji su došli kod mene. Uvek su dolazili u grupama, nikada individualno - započinje svoju priču psihijatar Nader Alemi.
 
- Glasine su počele da kruže, a vojnici su samo dobijali papirić sa mojim imenom. Rekli bi mi da su ga dobili od prijatelja koje sam ja izlečio, te da i oni žele da ozdrave. Većina njih nikada nije posetila lekara - priseća se Alemi.
 
Alami živi u Mazar-e-Šarifu, na severu države. Talibanske snage zauzele su ovaj grad 1998. godine. Međutim, dok su osvajali bitke, Alemi je primetio njihove mentalne poteškoće, uzrokovane godinama neprekidnog ratovanja. Bio je jedini psihijatar u tom delu države koji je govorio jezik "pašto", koji koristi većina talibana.
 
- Jezik je jako bitan. Pošto sam ga govorio, osećali su se opuštenije, i lakše su se otvarali - rekao je.
 
Poziv jednog od talibanskih vođa

Jednog dana Alemi je dobio poziv od talibanskog provincijskog guvernera Ahtara Osmanija. Ahtar je bio drugi čovek u talibanskoj hijerarhiji vlasti, odmah ispod duhovnog vođe Mulaha Omara.
 
- Čuo je glasove i imao priviđenja. Njegovi telohranitelji su mi rekli da su ga noćima čuli kako vrišti i plače. Često se dešavalo da ne prepoznaje sopstveno obezbeđenje - priča avganistanski psihijatar.
 
- Taj čovek je toliko puta bio na prvoj liniji fronta, video bezbroj mrtvih tela svojim očima. Sve te eksplozije, puškaranje i vrisci i dalje su odzvanjali u njegovoj glavi, čak i kada je uživao u toplini svog doma.
 
Alemi je želeo da Ahtaru pruži dugoročno lečenje, ali je to bilo teško izvodljivo s obzirom na to da je taliban na svaka tri meseca odlazio na misije, pa su stoga imali svega nekoliko susreta.
 
Dosta kasnije, 2006. godine Ahtar je ubijen u vazdušnom napadu Amerikanaca. Psihijatar je lečio i ostale talibanske oficire.
 
Neobično prijateljstvo

- Postali smo neobični prijatelji. Jedan je od mene tražio da dođem do štaba, jer se zbog hronične depresije i užasnih bolova plašio da dođe do mene. Ne sećam se tačnog broja vojnika koje sam lečio, s obzirom na to da ih je bilo na hiljade. Lečio sam ih čitave tri godine, sve dok 2001. godine nisu proterani iz Mazara - kaže Nader Alemi.
 
- S obzirom na činjenicu da iznenađujuće veliki broj talibana nikada nije bio kod doktora, upitao sam ih da li im njihovi nadređeni to zabranjuju, međutim odgovorili su mi odrično. "Da budemo iskreni, toliko ratujemo da nemamo vremena za lečenje", jedan od njih mi je odgovorio. Ipak, iznenađujuće, svi su verovali u moju terapiju - objašnjava on.
 
- Smatram da je jedan od razloga zbog kojih su mi dozvolili da uđem u njihove glave taj što nisu znali da li će dočekati sutrašnji dan. Nisu imali nikakvu kontrolu nad situacijom, sve je bilo u rukama njihovih komandira. To je bio jedan od uzroka njihove depresije. Plus, mnogi nisu videli porodice mesecima, a neki čak i godinama. Rođena deca ih ne bi prepoznala - opisuje Alemi stanje svojih tadašnjih pacijenata.
 
Žudnja za smrću

On je iz njihovih ispovesti saznao da velika većina žudi za smrću. Rekli su mu da jednostavno žele da počine samoubistvo, ali nisu mogli jer veruju u islamske vrednosti. Jedan od njih mu je rekao da svaki put kada ode na ratište želi da ga neko "upuca među oči i skrati njegovu patnju od života".
 
- Tretirao sam ih kao ljudska bića, što i jesu. Uprkos svim problemima koje su doneli Avganistanu, uprkos tome što sam zakleti protivnik njihove politike, pomogao sam ih. Ipak su to bila nečija braća, sinovi, muževi... Koji su u sve to uvučeni tuđom odlukom, predstavljajući obične marionete i potrošnu robu - tužno konstatuje psihijatar.
 
Konsultacije je naplaćivao simboličnim iznosom od jednog dolara, a talibani su neretko slali i članove svoje porodice kod njega, koje su takođe patile.
 
Toliko je bio uspešan u svom poslu da mu je i najekstremnija, šerijatska islamska policija Amr Bil Ma'ruf dozvolila da nastavi sa svojom praksom.
 
Opasna škola za jedan dolar

Istovremeno, Alamijeva žena je organizovala podzemnu školu za oko 100 talibanskih devojčica. Ovaj "zločin" se po talibanskom zakonu kažnjava smrću, pošto devojčicama nije dozvoljeno da uče.
 
Parvin Alemi ih je podučavala matematici, jezicima, književnosti i islamskim vrednostima. Cena škole je bila simbolična - jedan dolar. Neke od devojčica su, zahvaljujući gospođi Alemi, danas postale inženjeri, lekari i profesori.
 
- Molio sam ih da dolaze u malim grupama, kako ne bi privlačile pažnju, jer je dovoljno bilo da nas primeti neko od članova šerijatske policije i da svi izgubimo glavu - rekli su Alemijevi.
 
Danas, 15 godina kasnije, Alemi se i dalje bavim istim poslom, i još uvek naplaćuje isti simboličan iznos.

Izvor: Blic

Nedostatak opcija i besmislenost...