Bez obzira na to da li je reč o muškarcima ili ženama, svakome od nas prija neka vrsta pažnje: ona koja se manifestuje gestom, rečju, vremenom koje se nekome poklanja, ponekad i samo pogledom... Pažnja koju nam neko poklanja ume da učini da se osetimo jačim i spremnijim da donesemo određenu odluku, da pravimo nove planove i da uspostavljamo nove kontakte. Ali, pažnja ponekad može da učini i suprotno - da budemo skloniji prebrzom donošenju pojedinih zaključaka. Čak i kada se prevarimo zbog ukazane pažnje, opet ne možemo poreći da nam je prijalo što smo je osetili.

Da bismo zavredeli nečiju pažnju, ponekad je potrebno da uložimo nadljudske napore, a ponekad nije potrebno ni da "mrdnemo prstom" - ona se jednostavno dogodi. I tada se i ne pitamo zbog čega se to dogodilo, prosto uživamo u trenutku. Situacije u kojoj nas nečije pohvale i pažnja konstantno zaobilaze čini da razmišljamo drugačije. Preispitivanje je neminovno. Da li su u igri neke rekla-kazala priče koje rade protiv vas, da li kolaju neke neproverene informacije koje nečiju pažnju uporno odlače od nas? Otvorenost za nove ideje i predloge, pokazivanje inicijative i upornosti možda može da prusmeri nečiju pažnju u željenom pravcu. Problem je samo kada se to ne dešava duže vremena, a osećaj gubljenja energije počinje da uzima svoj danak.

Ključna opasnost u tim situacijama jeste to što biste mogli da se pretvorite u osobu koja je očajnički željna da bude primećena. To je krajnje kontraproduktivno u odnosu na ono što ste želeli da postignete i što vam je bila primarna namera. Takav stav okoline prema vama neće vam doneti ništa dobro. Zbog toga je ponekad dobro pustiti da se stvari odvijaju same od sebe. Ukoliko neko treba da vas primeti - primetiće vas. Ali samo ukoliko ono što radite radite najbolje što umete.


Izvor: Krstarica