Oko 250 gladnih radnika pokušalo da uđe u CZ da bi imali redovne obroke!
Na ručak u ćuzu!
Utorak - 03.11.2009

Sloboda ima cenu i vredi nekoliko redovnih obroka, poručili su juče radnici fabrike autobusa „Ikarbus“, koji već šest meseci nemaju nikakva primanja.

Oko 250 očajnih ljudi pokušalo je da upadne u Centralni zatvor u potrazi za, kako kažu, sigurnošću i kvalitetnijim životom.
„Gladni smo, hoćemo u zatvor“ orilo se nešto pre podneva ispred CZ-a. Naoružani transparentima poput „predsedniče, ko štiti lopove iz ‚Ikarbusa‘“, demonstranti su odmah pokušali da probiju policijski kordon i priđu kapiji zatvora. U opštem metežu, radnici su padali jedan preko drugog, a jedan policajac je dobio udarac motkom od transparenta. To je bilo dovoljno da organi reda Nenadu Ivanoviću stave lisice na ruke.
Pomalo grubo hapšenje Ivanovića izazvalo je gnev i negodovanje ostalih demonstranata koji su policiji dovikivali: „Bolje ga pitajte kad je poslednji put pristojno jeo!“
Strasti su se ubrzo stišale, a zauzdani radnik, inače otac dvoje maloletne dece, se ležeći na zemlji izvinio policajcu za udarac, posle čega je odveden u policijsku stanicu.
Simbolička akcija radnika nekadašnjeg giganta, kažu, ima dvostruku poruku.
- Pre tri meseca smo podneli krivičnu prijavu protiv generalnog direktora Srećka Njemčevića zbog zloupotrebe i neracionalnog zaduživanja kojima je doveo firmu u ovu situaciju. Međutim, pošto je istraga zastala, a on i ostatak menadžmenta očigledno nisu odgovorni za propast fabrike, mora da smo odgovorni mi. Zato smo odlučili sa idemo u zatvor - ironičan je predstavnik radnika Milenko Babić. On dodaje da bi za mnoge radnike tri redovna obroka u zatvoru predstavljala izuzetno poboljšanje kvaliteta života.
Babić kaže da je skupština pre dve nedelje izabrala članove novog upravnog odbora, ali da odlaganje formiranja novog menadžmenta izuzetno šteti sklapanju većih poslova.
U „Ikarbusu“, čiji se dug procenjuje na oko 16,5 miliona evra, zaposleno je oko 600 radnika. Oni su početkom godine dobili po četiri minimalca, posle čega su prestali da primaju plate.
 
Milan Skorić (54) limar monter, 32 god. staža
Živim bez struje
Ne pamtim da mi je bilo teže. Primio sam 20.000 u aprilu i od tad presipam iz šupljeg u prazno. Skoro su mi isključili struju jer nisam imao da platim i siguran sam da bi u zatvoru pristojnije živeo.

Ilija Grujić (59) šef magacina, 39 god. staža
Samo kifla na dan
Za šest meseci odlazim u penziju bez ičega. Imam bolesnu ženu i sina studenta, ne pitajte me kako mi je. Ako pojedem kiflu u toku dana, dobar sam.
 
Slobodan Oljača (61) projektant, 16 godina u „Ikarbusu“
Deca me izdržavaju
Doživeo sam ono najgore što čoveku može da se desi, da me deca izdržavaju. Ćerka me pošalje u prodavnicu i kaže:“Ćale, ne moraš da vraćaš kusur“. Eto, dotle su nas doveli.

Slobodan Kričak (21) bravar, godinu dana staža
Kod roditelja sam na hrani
Tek sam na početku radnog veka, a već moram da se snalazim sa strane da bi mogao da preživim. Srećom ne moram nikog da izdržavam, ali otkad ne primamo plate, moram ponovo kod roditelja na hranu.
 
Dobrivoje Panić (56) montaža autobusa, 39 godina staža
Hranim dvoje dece, a bez plate
Nek ministar dođe da nas vodi u zatvor, ne treba mu ni ovoliko policije. Imam ženu i dvoje dece koje izdržavam, a od februara smo primili samo dve plate. Da nije bilo Rasima Ljajića da nam namesti taj posao, ni to ne bi imali.

Živko Rastovac (59) montaža autobusa, 39 godina staža
Policijo, sram vas bilo
Živim sa sinom i suprugom koja ne radi. Sin takođe radi u „Ikarbusu“ kao metalostrugar, pa zamislite kako nam je. U onom metežu me policajac oborio na zemlju, a ja ga plaćam. Sramota prema nama.

Пренето са...

Zivela nasa "socijalno odgovorna drzava"