Na pesku otisak nasih tela

Prošao sam četu čuvara koji me,
spremajuć mi časnu smrt, vrebahu;
kad se na nebu ukazaše Vlašići,
poput niza bisera na pojasu,

uđoh a ona beše zbog počinka odložila
svu odeću kraj zavese, osim tunike lagane.
Ne! Zaboga! Lukavstvo ti ne uspijeva ovde, reče mi,
vidim, ne nameravaš prestati zavoditi me.

I povedoh je odmah; krčih joj put, a ona je,
vukuć po zemlji ogrtač, brisala naše tragove.

Kad pređosmo preko seoskog trga
i stigosmo do male doline, okružene dinama,
rukama na njenim slepoočnicama nagnuh je,
ona se, vitka stasa i oblog bedra, privi uz mene, ukrašena prstenjem.

Tanka i bela, nikakvu pravu samoću nije dopuštala;
glatke i sjajne kao ogledalo grudi joj behu.
Odrazi odbijanja il' želje na glatkome licu,
zadovoljni pogled divljeg Wadjaraha na njegovom detetu,

Lepi vrat kao onaj bele gazele,
nežan, kada se uspravi, i bez ikakva ukrasa;
bujna i potpuno crna kosa, što ukrašava leđa,
bogata poput palmine grane pune plodova;

I neposlušne joj kovrče dižu se neukroćene,
potapajući vrpcu u zamršene talase;
Nežni bokovi, gipki kao uže spleteno;
noga, postojani čokot u plodnoj zemlji,

I prosute mrvice mošusa po njenom ležaju
ona spava, pod visokim suncem, opuštena nehajno.

Imru'l-Kais (umro 540.) Arabija

TELO ŽENE


Telo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nežnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u seni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cveća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, reko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i večna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gde sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li lepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobeđene i gole, ali ko će proći
ispod slavoluka sa vencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
deo po deo tvog tela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih veđa.

Zvonimir Golob

HALJINA MODRA I PLAVE OČI



Haljina modra i plave oči
Lagao sam dragoj jedne noći
Draga pitala: "Mećava veje?
Spremiu postelju, peć se greje."


Odgovorih dragoj: "Neko sa visine
cvetovima belim pokriva daljine.
Postelju spremi peć se greje,
bez tebe u srcu mećava veje."

Jesenjin

TRAG

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

Miloš Crnjanski

Njemu pločnik jede
Sumporno meso
Njoj pije živu iz žila

On uzima nju na ruke
Podiže je na oblak
Visoko iznad tornjeva

Vole se tako sa zanosom
Mladih ukrštenih munja

Ona mu rađa
Sina zelenooki mač
I kćerku riđokosu frulu

Neguju srećni
Svoju nebesku decu
I nastavljaju da se vole

Na zlatožderski pločnik
Nikad više ne silaze.

Vasko Popa