Povratak u zavičaj posle dužeg odsustva je uznemiravajuće iskustvo i pomalo liči na buđenje iz duge kome.

Postoje tri stvari koje kao običan čovek nikada ne možete uraditi: ne možete da zajebete provajdera mobilne telefonije, ne možete sebe učiniti “vidljivijim” za lepe žene i konobare sve dok one/oni ne odluče da vas “ugledaju” i nikada se ne možete ponovo vratiti kući.  Prve dve stvari ne mogu da objasnim a za treću mislim da znam objašnjenje.  Jednostavno, ili ste otišli ili niste.  Što se povrataka tiče ili se sa vama vrati samo deo vas ili vam se učini da ste promašili mesto, iako navigator kaže da ste baš tu gde želite da budete.  Svejedno, osećaj da se niste vratili kući i “da to nije to” vas ne napušta.

   Da bi izdaleka stigli kući sve što treba da uradite je da više verujete navigatoru nego svojim očima.  Posle toga zajebite navigator i vratite se svojim čulima.  Ima razloga i potrebe za tim jer kretanje zavičajnim gradom najviše liči na ponovno učenje hodanja . . .  i govora.  Da, zablokirao sam u farbari, hteo sam da kupim . . .  kako se zvaše . . .  ono čime se popunjavaju rupe i neravnine na zidu . . .  “Glet masa!” kao EUREKA viknu prodavac.  E to, baš to.  Kupih jebenu glet masu.

   Grad je urbano transformisan ali ne i ljudi.  Doduše oni jesu metamorfozirali i “prebacili se” u starija tela, ali su u suštini ostali isti.  Gledajući ljude nisam imao utisak nikakvog napretka, jednostavno “pronašao” sam ih u onim istim problemima u kojima sam ih i “ostavio”.  Kao da godinama nose istu anakondu oko vrata i nikako da je se reše.

   Na kraju sam zaključio da je najzanimljivija stvar koja im se dešava povremeno ispadanje po kojeg zuba, a da vrhuncem zabave smatraju – neodlazak kod zubara, pa onda jedni drugima pokazuju unutrašnjost usta i satima razglabaju o tome kome je teže u životu.  Takođe sam primetio i to da broj zuba utiče na sposobnost konzumiranja alkohola, što manje zuba = više alkohola.

   Neizbežno, sreo sam drage i stare drugove.  Poželeo sam da popričam sa njima o svemu ali je taj entuzijazam brzo iščezao kada je počelo prepričavanje dana kada sam obema rukama obuhvatio malu zadnjicu “engleskinje” i da me jedino po tome pamte.  Isti ti drugari su tada mislili da sam to uradio zbog opklade, “engleskinja” je tvrdila da sam se “dokazivao”, a ja sam znao da sam to uradio zato što sam ŽELEO da je opipam.  Zanimljivo je da moji drugari i danas misle da sam to uradio zbog opklade.  Nažalost ne znam gde “engleskinja” živi danas i šta ona misli o “obuhvatanju” njene čudesne guze.

   Izbacivanja iz škole su me spasili, ko drugi nego, profesori fizike i hemije.  Kasnije sam morao da im detaljno objasnim kakav je bio osećaj držati “engleskinjino” dupe u šakama.  Zanimalo ih, šta ćeš.

   Povratak kući ili . . . ? Pa šta da vam kažem, sve su to samo uspomene, a njih ionako nosite sa sobom kud god da pođete.

hxxp:|| vukajlija. com/povratak-kuci-ili-engleskinjino-dupe-u-sakama/219121

мрзи ме да читам 

ниси ниш' пропустио 

Povratak kuci a 

вероваћу змају 

да се придружим низу 

ja se zajebo pa procito...

ja poceo i prestao! xD