"Zapisi starog beogradjanina" - Kosta N. Hristic

I pre prave zime pocela je vec velika sezona u nasem novom Beogradu. Mi se ponosismo na istina modernim uredjenjem prestonice: njenom kaldrmom preko koje lomimo vratove, njenim osvetljenjem, koje se prekida bas onda kad nam najvise treba, tramvajskim saobracajem koji jos podnosimo ako se ne zurimo na kakav posao, - ali se ponosimo velikim poletom koji je uzeo nas moderni drustveni zivot, primanjima po salonima, zabavama, koncertima, klubovima koji imaju svoje nazive po primeru velikih svetskih centara, i u kojima na jednoj strani gruva dzaz-band, a na drugoj klize karte i suste hiljadarke.
Ali zato ipak ne treba misliti, da u negdasnjem starom i malenom Beogradu nije bilo nikakvog zivota duhovnog ni drustvenog, nego da je camio u zastoju, cekajuci ova nova vremena, da tek prene iz mrtvila i dosade. Kad biste, da bi osvezili svoje secanje, jos i prelistali spise i novine iz ovih vremena, vi biste se zacudili kako su bujno i s kakvom ladalackom svezinom kucali damari ondasnjeg naseg Beograda i s kakvim je snaznim zamahom i rodoljubivim odusevljenjem stremio novom kulturnom i politickom zivotu.
Mnoge pojave iz ovog vremena i onoga zivota, mogu vam izgledati neverovatne i naivne, ali su one bas zvog toga neobicno mile i simpaticne.
Ja sam ih neke iz onoga vremena pobelezio i narocito ih sa danasnjim prilikama uporedio.
Vi, na primer, znate kako danas izgledaju predstave, narocito premijere u nasem pozoristu. Znate sjajno osvetljenu dvoranu, toplu i ugodnu. Videli ste publiku po lozama i sedistima, raskosne toalete, blistave kostime na pozornici, nove dekoracije, pun i snazan orkestar.
A pre sest godina davane su u Knezevoj pivari pozorisne predstave, bedne, siromasne i jedva osvetljene. Jedna beleska iz godine 1864. iznosi, kako je 6 januara te godine, davan »Silom bolesnik«. Pozoriste se nije grejalo, a temperatura je bila devetnaest stepeni Reomirovih ispod nule!
To se zove biti »ljubitelj« narodnog pozorista! A danas se cak cuju protesti zasto se tramvaji ne greju i ne pale vatre po ulicama.
A onda je umesto svakih praznih razgovora i protesta, odmah na nekoliko dana posle one ledene predstave, priredjen veliki bal s lutrijom u korist narodnog pozorista. Ulaznice su placali samo muski posetioci i to po jedan talir od osobe.
Znate vec kakve se igra igraju na danasnjim balovima i zabavama. A za jedan od tadasnjih balova, novine su objavile narocitu »senzaciju«. One su javile kako ce se za prvi opstinski bal uzeti izmedju ostalih novih igraca i srpski kadril »Danica« pa izjavljuje nadu, da gospodje i gospodjice koje te igre znaju, nece s toga bala izostati.
Isto tako ni koncerti, vokalni i instrumentalni, nisu bili nepoznati nasim starcima i babama, koje su i same bile priznate umetnice. Tako se narocito pominje jedan koncert Pevackog drustva od 8 marta 1864 godine. On je otvoren pesmom SV. Savi, koju je otpevao muski hor. Posle jedne vojnicke psme, gospodje Cecilija Popovic i Katarina Stanisic odsvirale su u cetiri ruke varijacije iz »Koradine« #da su gosti bili ocevidno tronuti«. I jos su obe gospodje »sa puno osecanja i divote«, otpevale duet od Mendelsona, a pratio ih Kornelije Stankovic. Ali je s najvecim odusevljenjem propracena »slovenska« pesma »Napred« i morala se jos jednom otpevati. »Sto se ta pesma toliko dopala, ima se pripisati, osim velike vestine kojoj je hor otpevao jos i njenom narodnom sadrzaju i narodnoj melodiji. U ovom pogledu vidi se s kakvim se zvucima najvise saglasava srce i dusa u Srbina. Stho god narodno, to u dusi nasoj nalazi najbise obzira«.
Jos se narocito pominje koncert, koji je 22 decembra 1864 davala na vionili Cehinja Budislava Halasova. Osobito se hvali njeno izvodjenje komada »Ticica na grani«, »gde je kulminirala sva vestacka snaga njezina; glasovi sto ivirahu ispod zica na vioni behu tako prirodni, kao da ih slusamo gdegod u zelenom lugu«.
Na ovom koncertu sudelovali su i nasi velikoskolci »pohvalnim deklamovanjem«. Koncertu su prusustvovali Knez Mihailo i Knjeginja Julija, koja je bila u »prekrasnom srpskom odelu«.
Velika ideja narodnog ujedinjenja i slobode strujala je u punom naponu i silnim odusevljenjem zagrevala ceo zivot narodni. Kao zanimljiva ilustracija toga velikog pokreta moze sluziti jedno pismo, koje je jos 1859 godine pisao mladi pitomac Vojne akademije Jovan Dragasevic u Pazir svome drugu, studentu Djoki Pavlovicu. To je pismo do neobicne aktuelne vrednosti.
U pismu od 23 septembra 1859 Dragasevic, izmedju ostaloga kaze Djoki Pavlovicu:
»Kao njanovije a odvec povoljno imam ti kazati, da je Knjaz Mijailo 20 septembra primio vrhovno zapovednistvo nad vojskom, koje je ne malu radost u nama vojnicima proizvelo, jer to znaci da ce se odsad na tu struku, koja nasoj drzavi treba temelj da bude, vise paziti. Da pak na vojsku najvise obracati se valja, mozes se uveriti i sam ako posmatras nase geografsko i politicko polozenje, koje zauzimamo u Evropi i ovom Balkanskom Poluostrvu. Koji polozaj zaprema u Italiji Pijemont, taj i jos bolji zaprema nasa domovina u Turskoj. Kao centrum juznih slovena, kao jak bedem i vladalac desne obale Dunava, kao isti element obitalaca leve Dunavske obale, mozemo biti kljuc celog donjeg Dunava, uzrok propasti dva carstva. Izmedju Arbanije i Srema, izmedju Bosne i Bugarske – mozemo biti drzava koja ce na isti nacin doci u dodir s Grckom kao Francuska i Engleska. Osim toga nama valja jos i osloboditi se i osloboditi i druge Srbe, koji nemaju ni oruzja, ni ruku ni glave. Mi imamo operisati ne samo u Turskoj, kuda nam je najprirodnije, nego i u Astriji. I kad posmotris stanje u kome je Austrija, neces li i sam pomisliti, priznati i reci, da nam predstoji u Austriji dejstvovati pre nego i u Turskoj. Nece dugo, ako samo pametni budemo, proci, pa ce karta Evrope sasvim drukcije izgledati. Drava i Dunav, Iskar, Balkan i Tesalija, Jadransko More – to treba da budu granice nasoj domovini. A ti dragi moj Srbije raduj se kad cujes da smo dobro i kazi ko te upita, da je Srbin upoznao svoje ime, cita istoriju svoje proslosti, obraca se jugu odakle je potisnut. Kazi ljubljenom Francuzu da Srbin sada peva ovaj irmos u hramu svoje nradnosti: Gospodi! Prizni na Prizren i da posjetit jegro ljubav tvoja«.
A znate li kako je izgledao i koliki je bio pre sest godina nas Beograd, koji je tako snazno koracao i napredovao na polju naseg politickog i kulturnog zivota?
Po sluzbenoj statistici Beograd je pre sest godina, 1864 godine, imao:
17.000 stanovnika, od kojih 9.600 muskih i 7.400 zenskih; 2.700 poreskih glava; 318 cinovnika; 19 svestenika; 7 kaludjera; 12 osnovnih skola muskih i toliko zenskih; 12 ucitelja; 7 uciteljica; 1.936 ucenika; 430 ucenica; 3.300 kuca; 5 crkava (?); 69 drzavnih i 14 opstinskih zgrada; 1.578 ducana; 300 mehana i kavana.
Uporedite ga s danasnjim Beogradom.