Nista, Karadjordjevo je bilo dosta ranije, pa niko nije verovao da je istina

Ма није он крив! То му је наређено! (омиљени изгобор ИЗДАЈНИКА из брозове армије)!
У том светлу треба гледати и на пријатељство Шљиве и Друга Председника!
Ставио се нечовек на располагање ''врховном команданту''!
Треба га очекивати у некој мировној мисији, тамо око Кандахара!

Шљиванчанин: Хапсили ме моји официри

Из књиге Веселина Шљиванчанина „Бранио сам истину“ (1): Никада се нисам крио. Педесети рођендан у згради МУП. Нико од колега не пита за мене. Генерал Крга гледа у под

12. јун. 2003.

Сутра ћу напунити педесет година! Кћерке су се шалиле говорећи како је пола века озбиљна цифра и како морам добро да размислим како ћу организовати другу половину свог живота. Око петнаест часова, зачуло се звонце на улазним вратима. Кћи Оља, која је нешто учила са Маријом, сестром од тетке, отишла је до врата, али, пошто је провирила кроз шпијунку, није их отворила. „Ко је?“ упитао сам, а она је узнемирено одговорила: „Нико, татице“. Убрзо се зачуо снажан ударац у врата. Зграда се затресла од тог ударца.

Устао сам и кренуо да видим шта се дешава. „Испред врата су људи са црним маскама на главама“, рекла је Оља. Погледао сам кроз шпијунку и видео да је ходник испуњен наоружаним полицајцима. Држали су металну црну шипку, велику као бандера. Тако су некада разбојници разваљивали врата на средњовековним замковима. Улубили су блиндирана врата око браве, па се кључ заглавио. Испред зграде сам видео три полицијска џипа и грађане који се препиру с полицијом. У стан мог брата од стрица Драгана, који се налази изнад мог стана, упали су полицајци. Малтретирали су Драганову породицу: забранили им да напусте стан, забранили да користе телефон... Покушали су да се са терасе спусте до мог стана, али су брзо одустали.

Како је време одмицало, испред зграде се повећавао број грађана и број полицајаца. Нисам хтео да се појављујем да не бих повећавао тензију, јер су односи између народа испред зграде и полиције већ били заоштрени. Разговарао сам телефоном са супругом Персом и млађом кћерком Сашом. Жена ми је рекла да је звао Гури, Горан Радосављевић, први човек српске жандармерије, и тражио да преговарају. Неки људи су јој рекли да су се на источној страни зграде, у блиндираном БМЊ-у, налазили Сретен Лукић и Чеда Јовановић, али су, наводно, побегли када су грађани почели да гађају возило камењем. Чуо сам како људи испред зграде узвикују „Шљиво“, „Весо, не дамо те“, „Србија“, „Весо, Србине“...

После шест часова – између 21 и 23 сата – пристигле су нове снаге жандармерије. Убрзо су употребили шок бомбе, гумене метке, сузавац... Простор око зграде захватио је пожар. Чуо сам Вулина, Вучића, Пелевића... Позивали су људе да остану и да се не плаше. Чуо сам глас мог брата Миливоја, а кроз прозор сам видео како се са полицијом рвају моји пријатељи, рођаци и комшије – Зорица, Лејла, Љиља, Вукица, Бане...

Око поноћи, грађани су отерани са улаза зграде, а пред врата мог стана дошло је двадесет полицајаца. Маљевима и штанглама почели су да руше зид и одваљују врата. Узалуд сам им са друге стране врата говорио да је кључ заглављен у брави. После пола сата лупања и рушења, ушли су у стан са аутоматима упереним у децу и викали: „Руке увис!“ Девојчице су плакале. Стао сам испред деце са рукама на леђима и рекао: „Оставите децу. Ево мене, ако мене тражите!“ Захтевали су да дигнем руке увис. Затим ми је један од њих рекао: „Господине пуковниче, нисмо ми криви. Нама је наређено“. Питао сам: „Ко си ти?“ Рекао је да се презива Стојановић и да је завршио 43. класу Војне академије. Узвратио сам: „Лепо богами! Моји официри, па ме хапсе! Да ли сам то заслужио?“

Ћутали су. Непријатну тишину прекинуо је Стојановић, који ми је рекао да Борис Тадић, министар одбране, тражи да разговара са мном. Покушали су да ми на главу ставе џак и лисице на руке. Нисам дозволио. Када смо се спустили низ степенице пришла су тројица полицајаца и свезали ми руке на леђима. Угурали су ме брзо у црни џип. Успут сам покушао да разговарам са полицајцима који су ме немо гледали, али нису проговарали. Још увек ми је све личило на неки нестваран сан. Само пре неколико месеци, министар полиције Душан Михајловић изјавио је: „Шљиванчанина ће ухапсити један позорник...“

13. јун 2003.

Педесети рођендан прослављам у згради МУП-а, у Улици 29. новембар. Колико се само апсурдне симболике скупило на једном месту! Са лисицама на рукама славим рођендан у улици која носи име по дану када је основана држава којој сам се заклео на вечну верност! Зар се због извршавања дужности према отаџбини човек везаних руку доводи у полицијски бастион! Скидам каиш, прстен, огрлицу добијену од свештеника са Хиландара... Полицајци ми се извињавају што то морају да раде. Одводе ме у подрумску просторију у којој гори неонско светло. Доле бетон, а са стране даске за седење и лежање, офарбане у сиво-зелену боју. Просторија је прљава и загушљива. Осећа се мокраћа. Полицајац ме теши: „Одабрали смо за вас најбољу просторију“. Други полицајац каже: „Полицајци из дежурне службе желе да дођу и да се поздраве са вама“. Долазе потиштени. Један од њих ми каже да се око мог стана и даље народ окупља и да је позвано додатно полицијско појачање. Дајем му број телефона и молим да јави мојој породици да сам добро. Нуде ми сок, воду, кафу, питају да ли сам гладан? Захваљујем им се, али не узимам ништа јер знам да то не би смели да раде.

Остајем сам у ћелији. Не знам шта се дешава са породицом...

ТАДИЋ: ВЕРУЈЕМ ДА ЋЕШ ПОБЕДИТИ!

19. јун 2003.

Дошли су ми у посету министар одбране Борис Тадић и начелник Генералштаба, генерал Бранко Крга. Биле су присутне моје кћерке и пријатељ Неђо Радовић. Питао сам зашто су ми ово направили? Тражио сам да не идем у Хаг, а ако већ морам да идем, да ме до поласка преместе негде где могу у бољим условима да дочекујем породицу и адвокате. Министар Тадић ми је рекао да је морало тако да се уради. Генерал Крга ништа није говорио. Гледао је све време у под. Министар је на крају обећао да ме држава неће заборавити и да ће Војска учинити све што може да ми се на суђењу помогне. Када смо се растајали, генерал Крга је заплакао. Министар Тадић ми је снажно стегнуо руку и рекао: „Ти си искрен и снажан човек. Верујем да ћеш победити“.

ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ НОВИНАРА ДУЛОВИЋА

15. јун 2003.

Новинар Јован Дуловић на суђењу Слободану Милошевићу говори о мени, а никад га на ратишту нисам срео. Испод части ми је да таквом човеку показујем извештаје из Вуковара, који доказују да смо били организована војска која поштује међународне конвенције. Према његовом сведочењу, ја сам био шериф, самовољни командант, а као доказ је користио измишљени интервју у „Монитору“. Покушао је да ме омаловажи причама како сам одрастао уз народне песме, али није био свестан да сам управо због тога постао човек који воли своју отаџбину и који се никада неће одрећи прошлости свог народа.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:373301-Sljivancanin-Hapsili-me-moji-oficiri

ako mi smo oficiri, braca

Kakva ova Daciceva murija, kad udaraju, tresu zgradu iz temelja 

Тад је била Михајловићева  А Тадија се претргао да помогне икоме у Хагу, као и било ко на власти од 5. октобра, изузев што су помогли тужилаштву

Шљиванчанин: Поново сам постао слободан човек!

Из књиге Веселина Шљиванчанина „Бранио сам истину“ (4). Шешељ примитивно провоцира. Ко је већи Црногорац. Руку су ми пружили и чувари

24. април 2007.

У просторијама за посету срео сам Шешеља. Одмах је почео своју причу о Црногорцима. Питао сам га зашто мрзи Црногорце, а он је распредао неку своју верзију о настанку Хрвата и Бошњака, а затим је закључио: „Црногорци нису народ. То је зло“. Окренуо се и почео да бежи говорећи: „Идем! Ко зна шта ћеш ми ти сада одговорити!“ Звао сам га да се врати. Није хтео, већ је, при уласку у „интимну собу“, рекао: „Жена ми је у посети. Оставиће ме ако не одем код ње.“ Његово објашњење само је на први поглед било шеретско, јер је почео да у комуникацији са мном користи увек исту тактику: прво напад, па брзо повлачење.

25. април 2007.

Опет сам се срео са Шешељем у време посете. Заиста не разумем зашто одмах креће са провокацијама уместо да време предвиђено за посете обојица утрошимо на разговор са најдражима? Иако сам се заклео да му нећу одговарати, морао сам бар нешто да му кажем када је опет убацио причу о мом црногорском пореклу: „Не знам шта желиш да постигнеш, али знам да си ти само Србин на језику. Својим делима непрестано брукаш и омаловажаваш Србе. Више волим Србију и Србе од тебе, а то сам показао својим понашањем. Ништа од оног што си причао и обећавао, ниси остварио“. Још сам говорио, а он се по обичају злурадо осмехивао, вероватно задовољан што је опет успео да ме избаци из такта.

21. август 2007.

У затвору свако покаже право лице.

Драган Јокић се дружи са генералом Павлом Стругаром. Кад њих двојица почну расправу о ЈНА и политици, одмах одлазим у ћелију. Бучни су, неодмерени, непрестано вређају. Да нисам дошао у Хаг, не бих знао да је у ЈНА било и оваквих официра. Стругар је прво тврдио да су Новак Ђоковић, Јелена Јанковић и Ана Ивановић припадници црногорске нације, па је здушно навијао за њих. После извесног времена наставио је да навија само за Ану, јер „Ивановића има само у Црној Гори“. „Све троје се изјашњавају као Срби, али знају своје порекло. Зар због тога нећеш навијати за њих? И зашто се уопште тиме оптерећујеш?“, питао сам га. Гунђао је, а ја сам отишао код Радића у ћелију. Наставили смо разговор о спорту.

Убрзо се појавио Стругар и малопређашњу спортску причу заменио историјским трактатом о томе како су Срби вековима угрожавали Црну Гору и Црногорце, па је то илустровао причом како су српски жандарми прогањали и мучили његову мајку.

Радић је ћутао, а ја сам покушао да смирим Стругара. Предлагао сам да причамо о нечему другом. Стругар је наставио са још тежим увредама. „Тај твој Тито је уништио црногорску нацију! Србији треба море, па хоће да га отме од Црне Горе.“ Пажљиво сам га саслушао, али сам се једва уздржавао: „Павле, срамота је то што причаш. До јуче смо живели заједно у Југославији, а највећи део живота и ти и ја смо проживели у Србији. И шта нам је фалило? Ниси ти већи Црногорац од мене! Нити ћеш то доказати тако што пљујеш Србију! Срамота је што вређаш српски народ“, рекао сам у једном даху. Павле је наставио: „Знам ја добро вас Ирвасе (Дурмиторци) и Херцеговце! Све најгоре сам доживео у Србији. А ти си научио да оговараш Црногорце, јер си србофил“. Устао сам и рекао: „Павле, време је за одлазак у ћелију“. Почео је да виче: „Немој да бежиш! Сачекај да расправимо!“ Дошао је чувар, па је дискусија завршена.

27. септембар 2007.

Председник претресног већа, судија Паркер, почео је у 15.30 да чита пресуду. Лакнуло ми је када је прочитао да отпада квалификација о удруженом злочиначком подухвату. После тога, наставио је да чита појединачне пресуде. Милета Мркшића прогласио је кривим по две тачке оптужнице, Мирослава Радића ослободио по свим тачкама оптужнице, а мене је прогласио кривим по основу индивидуалне одговорности помагања у мучењу. На крају је изрекао следеће казне: Мркшић – 20 година затвора, Радић – ослобођен и Шљиванчанин – 5 година затвора.

Било ми је јасно да је претресно веће морало да ме казни за нешто што ничим није доказано, јер је на суд вршен страшан, не само пропагандни, притисак. Прво су ми честитали моји адвокати, очигледно задовољни јер су досадашња искуства указивала на изрицање драконских казни. Руку су ми пружили и сви полицајци који обезбеђују судску зграду.

5. мај 2009.

Око подне одвели су ме на изрицање пресуде. Тамо је већ била и моја породица. Председник жалбеног већа Теодор Мерон, читао је пресуду. Након низа неистина и недоказаних чињеница, које нуди као доказе, у закључку је рекао да се у потпуности одбацује моја жалба. Затим тражи да устанем и – наставља са читањем. Уводи ново кривично дело, помагање у убиству и изриче нову казну – 17 година затвора са издвојеним мишљењем двојице судија – Покара и Ваз.

5. август 2010.

Жалбено веће усвојило је захтев Тужилаштва. Рок за подношење нових чињеница продужен је до десетог септембра. Досадашње искуство налаже да су могућа разнолика изненађења. Тужилац би могао да доведе неког сведока лажова, који би покушао да дискредитује Панића. Хрватске новине су се поново пробудиле. Између осталог, пишу: „Како херој Готовина може бити кажњен, а злочинац Шљиванчанин добија ревизију процеса?“

7. јул 2011.

На аеродрому „Никола Тесла“, када сам изашао из авиона, прекрстио сам се и рекао: „Здраво отаџбино...“ Још сам нешто говорио... Али, то нећу да запишем, јер ће некоме звучати патетично... После готово осам година проведених у затвору, постао сам свестан да живим у свету у којем влада закон јачег. Али сам такође постао свестан да се истина не може сакрити, без обзира на то колико је тежак и болан пут до ње.

СТИГЛА ЈЕ ОДЛУКА

5. јул 2011.

Само што сам ушао у спортску салу, дошао је чувар по мене и рекао ми да морам хитно да се јавим адвокату Лукићу. Потенцирао је: „Има нешто важно да вам каже“. Иако сам претпостављао о чему је реч, ипак сам стрепео, јер ово одуговлачење можда значи нешто што још увек не могу да докучим... Са стрепњом сам узео слушалицу. „Стигла је одлука. Веселине, ти си слободан човек“, говорио је Лукић у слушалицу гласом који је дрхтао од узбуђења и среће.

И мене је ухватила дрхтавица, па нисам успео да проговорим ни реч. Поново сам зачуо Лукићев глас: „Одлука је тајна и не смеш је саопштавати никоме. Сутра одлучују када путујеш за Београд.“ Позвао сам супругу.

СПОР ОКО РУЧКА

2. јул 2007. Тута Налетилић, већ неколико недеља, углавном шета сам. Данас се обратио Радићу и замолио га да ме пита је ли ме Шешељ позвао на ручак, који ће припремити седмог јула, јер је пре неколико дана упутио захтев управнику са списком људи које позива у госте. „Реци Тути да ти ниси мој курир. Зашто ме он то не пита?“, рекао сам Радићу. Као у некој дечијој игри, Радић одлази код Туте и преноси му моју поруку. Погледао ме је испод ока и полако ми пришао. „Да ли те је Шешељ позвао на ручак?“, питао је. „Није“, одговорио сам. „Како то да је позвао мене, а тебе није?“ упитао је Тута зачуђено. „Вероватно је то нека тајна на релацији усташе – четници“, казао сам заједљиво. „То је мој Војица! И зашто би звао тебе, Титово говече!“, љутито је одбрусио Тута и отишао на другу страну стазе.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:373651-Sljivancanin-Ponovo-sam-postao-slobodan-covek

 Веселин Шљиванчанин: Кад ће неко одговарати за моје војнике?
   PDF      Штампа      Ел. пошта   
понедељак, 27. мај 2013.

Београд -- Веселин Шљиванчанин је у Хагу провео укупно 2.450 дана - осуђујућа пресуда и тај “затвор” и данас му, како каже, изгледају “чудно и просто немогуће”.

Пензионисани официр ЈНА, гардиста који је на почетку ратова у бившој Југославији имао чин мајора, и данас верује да је према њему учињена неправда и тврди да је његов једини циљ, 1991. у Вуковару (и 1992. у Сарајеву) био да заштити народ и јединице југословенске војске. Пита: “Кад ће неко одговарати за моје војнике?”

У интервјуу Танјугу, Шљиванчанин каже да му је и данас једино жао што “није добро извршио задатак” у Вуковару - да разоружа паравојне формације и “по сваку цену нађе своје заробљене старешине и војнике”.

“Пронашли смо само четворицу тешко рањених, који су и дан данас инвалиди - видео сам их све кад сам дошао из затвора… а остале све мртве, чак неке спаљене, па смо скупљали пепео да шаљемо породицама да сахране своје синове”, сећа се и каже да је то покушао да предочи и Трибуналу.

“То сам покушао да кажем пред Хашким судом, а председавајући судија ми каже: 'Господине Шљиванчанин, ви сте залутали.' Ја питам: 'Зашто?' - 'Зато што ми не судимо за то, ми судимо за друге жртве.' Као, ти моји војници нису жртве? Они нису ништа… Ја не знам кад ће неко питати зашто су они побијени. А верујте, ти војници нису испалили метак ни на кога. И, што су убијени?”

Не постоје прецизни подаци о броју страдалих припадника ЈНА на почетку сукоба у Словенији, Хрватској и БиХ. Незваничне процене објављиване у медијима говоре о 2.300 “војних обвезника”, а ту рачунају и припаднике добровољачких јединица и наводе да је половина страдала на вуковарском ратишту. Сличну процену износи и Фонд за хуманитарно право, наводећи да је у Словенији, Хрватској и БиХ од 1991. до 1995. страдало је и нестало 2.028 држављана Србије, међу којима је највише припадника бивше ЈНА, њих 1.039. Од тог броја, 180 војника на редовном одслужењу војног рока.

Шљиванчанин сматра да се у том “вакуму” ЈНА “није добро снашла”.

“Нисам ја ишао тамо да водим никакав рат. Ја сам покушавао да умирим и спасим људе, да разоружамо паравојне формације, да пронађемо и ослободимо заробљене војнике и официре, да деблокирам касарне. Јасно - они су хтели независну државу, јасно су поставили циљ и борили се свим силама. Ми у то нисмо веровали. Ми се у томе нисмо снашли. ЈНА се у свему томе није баш добро снашла, посебно врх. Зато што смо се школовани да имамо непријатеља НАТО пакт или Варшавски уговор. Не шта да радимо ако се народ побуни, него како спречити окупатора да окупира земљу.”

Шљиванчанин истиче да су једини који у то време нису пуцали на војнике ЈНА били Срби: “Срби су некад узвикивали, појединци из странака: 'Ово су комуњаре - ови официри!' Али нису пуцали на нас. А припадници хрватских паравојних формација су постављали заседе да убијају моје војнике.”

Мајор који је постао нарочито познат због снимка са вуковарског ратишта на којем представнику Међународног црвеног крста поручује да “није добродошао”, прича како је тада био “узбуђен” због погибије младих војника. Не свиђају му се коментари да је “завршио на оптужници зато што се сликао”.

“Тражио сам да се пусти цео снимак у Хагу и да се види све - зашто сам се тако понашао. А ја сам само говорио гласно јер сам био узбуђен због погибије својих младих војника. И кад је видео то председник судског већа, рекао је: 'Господине тужиоце, ја не знам зашто ви ово пуштате?' и забранио је да га пуштају. Ја нисам осуђен због снимка.”

Један из “вуковарске тројке”, Шљиванчанин каже да се и данас скоро свакодневно чује са Мирославом Радићем - који је ослобођен кривице, али не и са тадашњим надређеним, Милетом Мркшићем, који је једини од тројице официра осуђен за убиства 260 људи после пада Вуковара, на 20 година затвора, а сад служи казну у Португалији.

Шљиванчанин каже да не верује да је Мркшић крив за оно за шта је осуђен у Хагу, али верује да би његов бивши старешина у Трибуналу боље прошао да је пред судом изнео тачне податке.

“Зачудио сам се кад је почео да износи одбрану… понашао се по мене некоректно, покушао је да се брани неким алибијем, рекао је да он тамо није био и да је 'пренео команду на Шљиванчанина' и да то не би тако било да је он тамо био… А то је све неистина. Не желим ништа ружно да кажем за њега. Не знам какве је одлуке доносио. Не верујем да је крив за то за шта је осуђен у Хагу, али не знам зашто се тако бранио.”

Са Радићем, Шљиванчанин је једно време био и у истој јединици у Схевенингену, где је упознао многе оптужене међу којима су, каже, “углавном били школовани људи”, иако су неки били и “неотесане сировине”. Трудио се да се што више бави спортом, сређивао је библиотеку, а са осталим притвореницима је највише уживао кувајући - “неко чисти салату, неко љушти кромпир” - а најтеже су му падали сукоби који су често, како каже, избијали јер је неко изгубио у картама.

“Имао сам доста добре односе са осталим притвореницима, мене су поштовали, можда због физичке конституције. И тамо у затвору влада закон јачег. Док смо били Радић и ја заједно - сви су нас уважавали. После сам био са Албанцима и Насером Орићем и једним из Руанде. Један Албанац ми је правио проблеме, али брзо сам то решио - на начин како треба да се реши. После сам био углавном са неким Хрватима - један ми је правио проблеме, иза леђа причао, није ме физички дирао… Али тешко је. Најбоље ми је било једно време док сам био на спрату где је био председник Милошевић. Била је накоректнија и најдисциплинованија група, два Хрвата, један муслиман, два Србина из Босанске Крајине, Милошевић и ја и баш смо се слагали по свим питањима.”

Шљиванчанин је рођен у Црној Гори, 13. јуна 1953. године у селу Палеж, код Жабљака. Средњу војну школу завршио је у Сарајеву, а у Београду - Војну академију. Каже да је “знао за само једну земљу која се звала Југославија”.

Пред Војним судом је одговарао 1998, због Вуковара, и ослобођен је одговорности. Пензионисан је 2001.

Ухапшен је на свој 50. рођендан, у драматичној акцији у његовом стану, у београдском Кошутњаку.

Са телевизије је сазнао да се очекује његово хапшење и прича како је одмах ишао код “премијера и других руководилаца”: “Ставио сам руке испред и рекао: Ево, ви ме ухапсите ако не поштујете институцију Војног суда, али ја нећу добровољно да идем у затвор и никад нећу да идем ван своје земље, само ми не дирајте породицу и децу јер они за то нису криви…”

Каже и да се труди да заборави на “подруме у '29. новембра'”, где је доведен у кратким панталонама и мајици - у чему је испоручен и у Хаг.

“Ја сам био и свестан да морам ићи у тај затвор јер је притисак на моју државу заиста био велики… није ми било проблем да се жртвујем за своју државу, али да ми је то неко лепо рекао: 'Шљиванчанину, сад си ухапшен и - здраво!'”

Још је на снази црвена потерница Хрватске за њим, па каже да није отишао ни на промоцију своје књиге у Бањалуци јер је чуо да планирају да га хапсе на прелазу Рача (са БиХ). Објавио је две књиге - “Сине буди човек” и “Бранио сам истину” - а најављује да ће ускоро изаћи из штампе и његова трећа књига, али да ће онда направити паузу.

У родну Црну Гору ипак путује, јер му је из врха те државе потврђено да ће Подгорица сматрати релевантном чињеницу да је ослобођен из Трибунала. У Хрватску - не.

“Имам доста простора у својој Србији. Ја мислим да је Србија цивилизована и све може да се у њој види и доживи као у целом свету, и сви који треба да дођу - дођу. Нисам ја незадовољан - мени је добро у мојој отаџбини са мојим људима који ме воле.”

(Танјуг)