А Србија се налази на ушћу Јанг-цеа?

Па наравно да се прича о том периоду у Европи, јер и ми ту живимо.

Занимљив је мени феудални Јапан или Маје, али то нема пуно везе с нама.

Средњи век је био прелазак са декадентног и распадајућег римског система на нека нова правила и нове играче...

А као и сва превирања и ту је било свега и свачега... Али то је нормална појава у људској историји...

Како само волиш да реагујеш условним рефлексом.
Дакле
1. Говорим о тренду европске историографије, која је наметана и Кинезима и Мексиканцима. Заједно са још неким стварима...
2. Ово није подфорум за само националну историју, него историју уопште. Неко има право да га занима било шта штоп је занимљиво, егзотично, оригинално...
3. Тема је почела од текста Драгоша Калајића, а он тешко да се бавио само Србијом. Слагао се са њим или не (а рецимо да сам ту лапо-лапо) он је био много већи од тога.
4. Ја сам се оградио од универзалности појмова као што је "средњи век". И рекао свој став о европском средњем веку.

Шта је тачно наметано Кинезима не знам, али сумњам да се они баве превише историјом Европе.

Не би ни ја да сам на њиховом месту, нити би се оптерећивао туђом категоризацијом.

Исто као што сад на овој страни где јесам користим тај шаблон, јер он одговара тим приликама (Европа, Мала Азија, Блиски Исток, Северна Африка - краће речено басен Медитерана).

Дакле немој тражити свуда неку "евроцентричност". То је прављено за нас, други су прихватили. Нико не забрањује Кинезима да наметну себи и околини своју категоризацију и кажу да је данас година 3456-а.

Vecina dogadaja iz evropske istoriografije je imala ogroman uticaj i na ostatak planete. Otkrice Novog svijeta, pojava parne masine...s tim u vezi, evrocentricnost klasifikacije istorije je u stvari rezultat prevlasti zapadne civilizacije.

Геополитика, 23. јун 2009.

-Док сам радио на књизи ‘’Монографија права у средњевековној Србији од 12. до 15. века”, наишао сам на низ веома значајних података који отварају питања на која чак ни српски историјографи не могу дати одговоре.

Право које ју у Русији важило од 13. до 16. века, и црквено и световно, односно грађанско породично право, а само као црквено све до 18. века – значи скоро пет векова, у суштини је било право које је било само рецепција рашког списа Законоправила Светог Саве. Прва помињања тих материјала пронашао сам код руских истраживача. Први који је кроз неколико редака на то скренуо пажњу био је Немац у руској служби, Розенкаф, 1829. године. Потом Селезњевски. Најдетаљније је то истраживао руски професор др Јарослав Шчапов. Мој допринос у свему томе је што сам ја пратио утицај српских извора не само на руско право, него и на велику Литванску кнежевину. У средњем веку су Белорусија и Украјина улазиле у састав друге државе – велике Литванске кнежевине. Доказао сам да су у нашем праву – праву велике Литванске Кнежевине – многе норме узете из Источног римског права, односно из српских извора. То је мој лични допринос, тј. ја сам показао елементе развоја националног права средњевековне Белорусије.

То је заиста важно научно откриће не само за Белорусију и Русију већ и за Србију?

-Раније се сматрало да смо ми Руси римско право најпре добили са Запада, из Немачке, а испало је да смо то право добили из српских извора 200 година раније. Реч је о нормама источно-римског права преко српских извора – који су Срби превели на старословенски. И то је тај најважнији допринос. Ми смо имали увиде и у западне изворе, али многи су сматрали да су то немачки извори. До тога смо дошли захваљујући томе што су се наши представници – магнати, доминирајуће класе, школовали на универзитету у Италији и отуда су они и донели то право. То је западни вектор. Али, ја концентришем вашу пажњу на то да смо 200 година раније него што смо из Немачке добили те норме источно-римског права, ми то добили из српских извора. И то је изванредно откриће које говори у корист веома развијеном детаљном систему српског права. После тих открића ја сам одлучио да извршим анализу основих норми грађанског и процесног права. Упоредио сам српско право са немачким, француским, шведским, пољским, чешким, руским и својим домаћим и закључио да српско право – имајући у виду да је оно почивало како на националним правним обележјима Јужних Словена, тако и на нормама римског права – претицало мноштво правних система западног и многе иснтитуте руског права. А то говори о томе да је пре освајања Србије од Турака српско грађанско и процесно право било једно од најнапреднјих у Европи. То јест, оно је било у суштини претеча континенталног правног система које је сажимало одлике националног и римског права.

И још један момнеат – неки оцењују римско право као рецепцију, знање, али морамо имати у виду да су Јужни Словени, па међу њима и Срби, живели у Римској империји веома дуго и за њих су норме римског права биле не само туђе, позајмљене, него и, могло би се казати, отаџбинско право. Исто као што је за мене совјетско право. Ја сам Белорус, али совјетско право је за мене такође сопствено право, јер сам живео у саставу Совјетског Савеза, као што су Срби живели у саставу Римске империје. И они су, у принципу, од детињства упијали те норме права, били су упознати са тим нормама и сматрали су их својима.

Дакле, до 15. века правни систем Србије био је један од најнапреднијих у Европи. И уопште, српска држава је била прилично велика, имајући у виду освајање првог српског цара Стефана Душана – могу казати да је у суштини српско царство било цела империја. Почетком 14. века у савременој Енглеској живело је свега три милиона људи, а на територији српске државе Немањића за време цара Душана живело је шест милиона становника. То је двоструко више, што значи да је то била огромна држава. Наравно, ту су биле савремене Грчка, Албанија, Македонија, Србија, све републике бивше Југославије, део Румуније, Бугарска. Била је то огромна држава. И то што се она распала, то је у суштини објективни процес зато што је једино таква личност као што је цар Душан могла створити и одржати, и да је којим случајем та држава дочекала насртај Турака у таквом облику у каквом је била за врема Душаново, онда би геополитичке последице могле бити сасвим другачије на југу Европе, турског освајања у таквом облику не би ни било. Али, то је већ друго питање. Ја нисам политолог, ја сам историчар, доктор историје и доктор права. И зато сам навикнут да радим у конкретним катрегоријама.
Српско средњевековно право најнапредније у Европи

Виктор Јермолович, белоруски историчар и правник, професор Правног факултета Универзитета у Минску, посветио је историји државе и права Србије 50 научних радова. Одбранио је докторску дисертцију из историје права Србије на тему: ”Грађанско и процесно право у средњевековној Србији у контексту еволуције права у европским земљама”. Једна од књига др Виктора Јермоловича има наслов: ”Необјављени рат. Издаја Србије”. Јермолович је аутор и ”Монографија права у средњевековној Србији од 12. до 15. века”, која је изашла пре пет година.

Извор: Часопис Геополитика

Sredniji vijek što se tiče ljudskih prava se može nazvati mračnim.Današnja ljudska prava u Europi su daleko n avišoj razini i tu se ne mogu povući usporedbe.To što ni danas nema prava koja priželjkujemo ne mjenja stvar.Prava žena,vjerska tolerancija,sloboda kretanja,misli....

Српско средњевековно право је било у суштини ископирано византијско, а то што су Руси нешто усвојили нема везе са темом о којој говоримо, а која се тиче тога да ли је средњи век био мрачно доба у историји Европе.

Иначе сам термин мрачно доба се користи само за рани средњи век. Касније су се градови мало развили, производња и трговина добара су били на знатно вишем нивоу, а почело је и какво-такво културно уздизање.

Међутим средњи век у поређењу са оним што му је претходило, са досигнућима грчко-римске цивилизације остаје прилично суморан.

Slike koje su postavljene na prvoj strani ove teme predstavljaju idealizovanu predstavu srednjeg veka i izgleda vitezova i ostalog plemstva iz tog doba. Prvo, na slikama vidimo vitezove u opremi iz XIV i XV veka, a srednji vek je trajao negode od 5. (početak mu različito određuju) do sredine (1453) ili kraja XV veka (1492). Oprema srednjevekovnog viteza iz npr. VIII veka je daleko skromnija od viteza iz XV veka. Drugo, bilo je vitezova raznih, kako bih rekao, kategorija. Nisu svi bili podjednako bogati i istog porekla. Bilo je među njima i višeg i nižeg plemstva, a možda je neko postao vitez i bez plemićkog porekla. Daleko su ovi vitezovi bili od džentlmena i kavaljera, kakvim ih prikazuju u filmovima. Dalje, u vezi srednjeg veka treba imati u vidu sledeće činjenice: Plemstvo, iako bogato, danas kad bi se pojavilo na ulici, izazvalo bi pažnju pre svega svojim smradom i anemičnim izgledom, upalih obraza jer su najdalje do 40. godine ostajali bez zuba i oboleli od raznih hroničnih bolesti. Na šta je ličio običan narod, možemo samo da pretpostavimo. Dalje, zbog izuzetno nehigijenskih uslova života u gradovima, Evropom je svako malo harala poneka zaraza, kao što je kuga ili kolera. Umiralo se od prehlade. Plemići jesu gradili crkve i manastire, pre svega da bi oprali svoju savest, a ne zato što su bili naročito produhovljeni i željni znanja. U ratovima, uglavnom je ginuo običan svet. Vitezovi, oni bogatiji, uglavnom su bili zarobljavani radi dobijanja otkupa. Tek od renesanse, pa preko otkrića novog sveta, sa slabljenjem uticaja crkve, srednji vek izlazi polako iz opšte zatucanosti i ubrzava svoj razvoj.