Može li Joanikije Lipovac biti svetac, a bio je fašistički kolaboracionista?

На једној сахрани сам чуо реченицу:

,, ...нема дрвета без гране, ни човека без мане...''

Није неко канонизован за свеца зато што је био без греха, јер таквих нема и није било, осим Господа Исуса Христа, већ је канонизација дошла као последица тога што је та личност била у заједници за Господом Исусом Христом, зато што се та личност сједињује са Њим, то је и личност која је живела по Његовој вољи и/или што је пострадала мученички за Господа или што је сам Бог показао знаке да је дотична личност прослављена у Његовом царству (нетрулежне мошти, точење мира, чуда...)...
Да не ширим причу, постоје и преподобни и праведници и мученици и великомученици и исповедници и јуродиви...

Лично ми се не допада када било ко сарађује са завојевачем и мислим да то није у реду.

Али желим да прокоментаришем коментаре дискутаната и да додам још неки прилог овом кратком клипу.

Не видим да се митрополит Јоаникије негде кревељи, мада дефинитивно друштво му не доликује, јер честита особа нема посла са непријатељем и окупатором (схватам ја да постоји и обавеза да се представља народ и дипломатија и да то може да користи народу, али ја лично са њима никада ништа не бих имао)

Кокотин коментар о Светом владики Николају Велимировићу је пакостан и крајње неуместан, јер постоји чак и сведочанство да је Свети владика Николај помогао јеврејској породици Најхаус да се спасе од националсоцијалиста. (то сам чак и дискутовао са Ливингстонком на теми о владики Николају).

Анеа, није у реду поредити Степинца и мајку Терезу, јер Степинац је био одговоран за оно што су радили припадници римокатоличке цркве у НДХ, а и за своје поступке у том ужасном времену.

А сад још мало о теми...
Има онај чика који се звао Оскар Шиндлер, човек који је радио за националсоцијалисте, био ратни профитер, али и човек који је спасао преко 1000 људи од ужасне смрти у конц-логорима.
Какав је он?
Јевреји и Немци су то већ рекли, као и већина цивилизованог човечанства...

Па да направим малу паралелу на основу онога што сам прочачакао по нету (можда ти подаци нису тачни, ја их само овде презентујем):

...Италијански краљ Виторио Емануело Трећи посјетио је Цетиње. маја 1941. године и том приликом је посјетио и Цетињски манастир. Митрополит Јоаникије га је, с обзиром да је његов долазак био унапријед најављен и да је краљ изразио жељу да присуствује Светој Литургији у Цетињском манастиру, дочекао на улазу у манастир. Митрополит и свештенство су били припремљени за службу, тј. били су у одеждама.
У току облачења у одежде протојереј-ставрофор Никола Марковић, члан Црквеног суда на Цетињу, одбио је да се обуче у одежде и тако сачека италијанског краља. И протојереј-ставрофор Илија Поповић, подстакнут тим чином проте Николе Марковића, у олтару је пред свима скинуо одежде и отказао послушност Митрополиту.
Италијански краљ је присуствовао Светој Литургији и поклонио се моштима Светога Петра Цетињског.
Послије тога, митрополит Јоаникије је против ове двојице свештеника повео дисциплински поступак, али их је казнио благим казнама Николу Марковића укором (М. бр. 2484 од 06. 06. 1941. године), а Илију Поповића опоменом (М. бр. 2484 од 06. 06.1941. године). Разлог за овако благо кажњавање Митрополит је нашао у тешким и несређеним ратним приликама, али је нагласио да је за те и такве кривице обојицу требало предати у надлежност Црквеном суду Митрополије...

Могао је митрополит Јоаникије да следи поступке ова 2 часна свештеника, а ако се види да их је казнио више про форме, то можда показује да схвата њихов поступак и увиђа да су они били у праву.
Можда је сматрао, да на месту на коме се налази, може да помогне свом народу, па и по цену да сам изгуби део части.
Вероватно је сматрао да његова помоћ неће бити кроз пркос и бунт, већ на други начин.
Његова је служба да служи Богу и народу и када је добро, а нарочито када је лоше и тешко.
Дакле, могао је да следи поступке ова 2 свештеника и то би било часније, али можда је сматрао да ће касније моћи на неки начин да више помогне своме народу...

...Митрополит Јоаникије је на вријеме схватио тежину времена и последице које ће доћи те је још од првих дана италијанске окупације радио на томе да се заробљени пусте на слободу. Тако је, на примјер, италијанска команда издала наредбу да се сви војници и официри Краљевине Југославије који су се 17. априла 1941. године затекли на војним дужностима имају сматрати ратним заробљеницима. У Синодској документацији видимо да су сви војници и официри, које је захватала наредба, пуштени на слободу из уз гаранције и молбе Митрополита Јоаникија...

...Митрополит је 18. августа 1943. године лично уручио писмо генералу грофу Курију Барбазетију, који је 15. јула 1943. године наименован за новог гувернера Црне Горе умјесто опозваног Биролија, у коме га је молио да се поводом имендана италијанске краљице Јелене Савоја Петровић, "а у име хришћанске љубави" изврши помиловање што већег броја затвореника и интернираца. Поступајући по молби митрополита Јоаникија, Италијани су тада ослободили 900 заробљених и интернираних Црногораца...

Ово су већ дела која се очекују од онога ко је пастир свом народу и који о њему брине када му је најтеже.
Да ли ова 2 примера показују како је помогао своме роду?

Ова 2 одломка сам преузео из књиге Велибор В. Џомића, Голгота Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија (1941-1945.), Цетиње 1996. године

А овде сам нашао и део о хапшењу и страдању митрополита Јоаникија:

...у шеснаестом пасусу Извода из Операцијског дневника Осме црногорске ударне бригаде, од 12. маја 1945, дословно пише: "Међу непријатељским војницима, предао се и један усташки генерал, те још неколико виших официра, њемачких и усташких, а ухваћени су издајници црногорског народа, митрополит Јоаникије и Саво Вулетић". Место заробљавања је Цеље, у Словенији, а поменути извештај потписао је капетан Перо Перовић.
Одмах по заробљавању, митрополит је спроведен у Загреб, пред генерала Пека Дапчевића, који је о хапшењу Јоаникија Липовца известио члана врховног штаба, Милована Ђиласа, па је наређено да се организује његово пребацивање у Београд.
На железничкој станици у Топчидеру, ухапшеног митрополита дочекали су Ђилас и један од челних људи ОЗНЕ, Василије Чиле Ковачевић, после чега је заробљеник одведен пут Аранђеловца и затворен у предратну јеврејску вилу “Малер”...
Потоње страдање заточеног црквеног великодостојника могуће је реконстрисати једино на основу сведочења сада већ покојног мајора УДБЕ, тада капетана ОЗНЕ, Радојице Раке Ивановића, који је све што је знао написао, потписао и - пред смрт - предао професору Зиројевићу.
...“Поред бављења Опленцом и чувања предмета, једног дана добио сам наређење да одем у Аранђеловац и јавим се другу Зечевићу, који је за мене имао специјалан задатак. Када сам стигао, рекао ми је: 'Слушај, друже Рако, ти си наш поверљив човек, искусан, и мораћеш да се позабавиш једним затвореником који се налази овде, у Аранђеловцу, у вили “Малер”. То је издајнички свештеник Црне Горе, зове се Јоаникије Липовац, митрополит је. Наши су га ухватили у Словенији и, по налогу друга Ђиласа, доведен је овде. Ти ћеш га саслушавати и покушати да од њега много тога извучеш. Посебно обрати пажњу шта зна о Дражи, о Црногорском националном комитету, колико је водећих четничких главешина успело да емигрира и где се крију, јер бисмо их тако могли открити, а ако их не можемо извести пред Народни суд, бар да их ликвидирамо. Чини ми се да је тврд, али ће га батине омекшати'. Када је друг Зечевић (Славко) отишао, ја сам наредио да ми доведу г. Јоаникија. Пред мене су извели измученог човека, лица поднадулог од батина, са усиреном крвљу на бради. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу, да седне, и запитао га да ли му шта треба? Тихим гласом је рекао: “Ако може, бар мало воде”. Наредио сам да донесу бокал и чашу, и он је то попио на искап. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: “Хвала, господине, Бог ће ти вратити”. Затражио сам његов предмет и видео руком друга Ђиласа написано: “Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранство. Треба му судити Народни суд, а ако буде требало, и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим”. Када сам то прочитао, запитао сам га: “Да ли сте ви, свештениче, баш овакви како овде пише? Јесте ли бунили народ против комунизма, позивали на борбу против партизана, на братоубилачки рат”? Погледао ме је и тихо рекао: “Како ја све то чинио, велики Бог ми судио” - забележио је Ивановић, даље наводећи да су митрополита тукли и злостављали Милован Ђилас и Василије Чиле Ковачевић, те да га је, једном приликом, “обишла” и Спасенија Цана Бабовић, која га је чупала за браду.
Када јој је Ивановић рекао да то не може да ради, она је отишла без поздрава, уз поглед пун презира и прекора...
Радојица Ивановић даље сведочи да су, 13. јуна 1945, у Аранђеловац стигли и другови Светислав Стефановић Ћећа и Слободан Пенезић Крцун, који су Раки рекли да се причува Чилета јер је он свиреп а, како се прича, и оца је убио, па као такав, зашто не би мучио или убио свештеника?
...“15. јуна, Јоаникије Липовац је Ивановићу рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божје заповести закон. Још је рекао: “Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и виђети моје најближе и Црну Гору, српску Спарту, зрно слободе. Тако је, ваљда, записано и тако Бог захтијева”. 18. јуна ујутру, мислим да је било око девет сати, позвао ме је стражар и рекао: “Друже капетане, тражи вас онај свештеник'. Пре тога, из Београда су стигли Василије Ковачевић и Павле Баљевић, али ми се нису јавили, већ су отишли до кафане. О њиховом доласку обавестили су ме моји људи. Када је владика Јоаникије доведен код мене, обратио ми се следећим речима: “Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт, па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста. Молим те да овај мали завежљај, када будеш могао, пошаљеш у Црну Гору, јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и сину божјем Исусу Христу. Никога нисам издао, ни руке окаљао, а Бог ми је сведок колико сам људи спасио”. И, предаде ми комадић крпице у којој је био замотан један прстен, са три камичка која су највероватније испала приликом мучења" - стоји, такође, у сведочењу мајора Ивановића.
Он, надаље, наводи и да је владика Јоаникије, у предвечерје 18. јуна 1945, подно Букуље убијен од руке Чилета Ковачевића, као и да су му сељаци причали како се митрополит, "пред смртну уру", стално крстио и гледао у небо које је те ноћи било пуно звезда...

Овај део је преузет са сајта arena92.rs број 680 и део је текста Дамјановића и Балшића.

Не треба никада нешто чупати из контекста, нити бити брз на осуду.
Мислим да је овако уравнотеженије и ближе истини (не кажем да је ово што сам прекопирао и поставио цела истина, али је много ближе од онога што се да видети из 1 кратког клипа и пар коментара наших форумаша).