Kada vidim na ulici nekog poznatog (a to je u Novom Sadu opet znatno ređe nego u BG-u), obično ga totalno ignorišem.  Posebno ako je u pitanju neka pevaljka, gej stilista, voditelj bez poznavanja gramatike i ostali estradni ološ... bude mi ispod časti da im ukažem pažnju makar i preko radoznalog pogleda. 

Od ljudi koje iskreno cenim sam nabasala samo na Ramba Amadeusa i na kraj pameti mi nije bilo da mu prilazim, jer njegova awesomeness ne treba da guši njegovu privatnost. Naravno, drugačije bi kad sam klinka, tada mi je slikanje sa Mandom bilo nešto što sam pričala svim ljudima koje sam naredne dve godine sretala.

U Miletovom tekstu se ne radi toliko o stalkerima javnih ličnosti niti o snimanju koncerata, koliko se na pitak način nastoji prikazati opšteprihvaćen imperativ vladajuće instant kulture: da svima pokažemo kako smo kul, urbani, srećni i nadasve zadovoljni svojim životima, a pritom gubimo iz vida ono najvažnije - uživanje u trenutku. Kada na najpoplarnijoj socijalnoj mreži koju neću da reklamiram vidim album sa naslovom ''Letovanje'', ''Izlazak'', ''Lumeprajka'', ''Bleja'', ''Koncert taj i taj'', a u albumu oko 200 slika u 200 poza i 200 kombinacija, zaista se zapitam da li su ti ljudi išta drugo na svom letovanju, izlasku, lumperajci, bleji i koncertu radili osim što su se slikali sa nabudženim osmesima kako bi izgledali što dopadljivije. Nisam generalno poput fotkanja takvih situacija, ali se u tome, kao što je poznato, preteruje.

Svi imamo osećaj da smo povezani, bitni, viđeni, komentarisani... a kako nam je zapravo u tom fotkanom provodu bilo... da li se iko uopšte toga i seća?

Ja da sretnem Mileta, usvojio bih ga. 

E sjela mi je tema ekstra:

Sto se mene tice postoji posebna vrsta djevojke, rjedje muskarca.. to su tzv arhiverke  

Znaci arhiverka na tu zurku nije dosla da se provede nego da dokumentuje i iskoristi cari zapisa digitalne fotografije (silne GB) koje ce kasnije da okaci na fejzbuk.. sa koga sam se upravo zato izbrisao.

Obicno cudna li cuda i ne izgledaju nesto posebno.. na ovoj zurci su bile dvije i smorile su me do bola.
Nije da ja ne volim da se slikam, slikali su i ostali ljudi.. al ne volim da se slikam svakih 5 sekundi 

Inace to je za mene bila neka "kul" ekipa pa sam ocekivao neki provod (gledao sam slike preko fejsa), i drago mi je bilo sto sam upao na njihovu zurku (zbog poznavanja solidnog repertoara za napijanje, na gitari  ).

bili su manje vise normalni ima i kul ljudi a i smaraca, demistifikacija -
al s obzirom da sam mislio da je ekipa ekstra  kul zbog tih slika koje sam prije gledo - arhiverke su uspjesne u svom poslu.

Postoji tu malo vise od jedne dimenzije...

Postoji jako mnogo nas koji prosto nemamo obicaj da se slikamo...
Cak i u danasnje vreme kada svako od nas ima uvek bar jednu kamericu pri ruci, makar na mobilnom, nemamo obicaj da ovekovecimo situacije i ljude do kojih nam je stalo... porodicu, prijatelje...
To ima za posledicu i to da ponekad preteram, kao npr prosle godine kad smo isli u Ameriku kada sam spucao nekih 600 slika, mada i tu generalno ima prilicno malo slika na kojima sam...
Anyway... covek treba da ovekoveci neke stvari, da ih se moze setiti...
Posebno u danasnje vreme kada zahvaljujuci takvim sajtovima to povremeno ispliva kad ne ocekujemo i setimo se koliko nam je nekad bilo lepo negde, sa nekim ljudima...

Nije sporno da je svet sve punuji poznatih i manje poznatih (tj manje uspesnih) ljudi koji postoje da bi se negde pojavljivali i da bi se o njima pisalo, da bi se pokazali i bili vidjeni...

Ali i oni to samo rade jer znaju da to prolazi...

Znaš kako... jedna stvar je kada napraviš 600 slika u zemlji u kojoj nikad nisi bio, a pritom ima i vrlo zanimljivih stvari za uslikati (''Houston, we have a problem''  ), a sasvm drugo kada svakog vikenda u klubu u kom si već inventar ispucaš isto toliko slika za dva izlaska. Ogromna je razlika.

Ogromna je razlika, ali kako ja nikad nisam razumeo mog strica koji je kad su sa burazerom otisli na more prvi put ispucao 8 ili 10 filmova (da su digitalne mozda bi i skontao), tako necu razumeti ni te ljude...
Ja u mom omiljenom kaficu gde sam inventar, imam mozda 5 slika, i sve su me slikali drugi...
Da nisu, ne bih imao ni jednu...

Mozda se to mesto zatvori...
Mozda ja prestanem ici iz nekog razloga...

Tamo sam proveo ogromnu kolicinu vremena u poslednjih 3 godine...
I veliku vecinu tog vremena sam bio istinski srecan...
Tj ako bi gledali nekakav grafik, verujem da je to mozda i mesto na kome sam bio najsrecniji...

To su stvari koje su neprocenjive...

Sa druge strane, imam gomilu ljudi koji su mi dragi sa kojima imam mozda jednu, dve ili nijednu sliku... jer eto, ako sam i nosio aparat slikao sam njih, nisam se slikao sa njima

Opet, i između toga ima velike razlike i između slikanja kome je jedini cilj da pokaže kako smo mi superkul u najzajebanijoj i naljuđoj ekipi, pijani se cerimo u objektiv i šmekerski poziramo u našem omiljenom klubu u kom je najbolji provod samo zahvaljujući činjenici da smo mi tu...

Izgleda da previše vremena na FB gledam tuđe slike. 

Hm, uz opasnost da ćete me ispljuvati posle ovoga što sledi 

Baš volim fotografiju, iako sam u nju prilično neupućena (što se tiče tehničkih i svih drugih stvari) i imam jedva pristojan aparat, a nemam nešto talenta. Ali svejedno, često se slikam, a mnogo više ljude sa kojima provodim neke lepe trenutke...
Međutim, razlog je taj što još češće posle gledam te slike. Kad mi neko nedostaje, a ne možemo da se vidimo, uzmem pa vrtim slike. Ili kad bih otišla negde gde mi je bilo lepo, a ne mogu da odem. Ili bez nekog posebnog razloga. Sednem za komp da se odmorim, i umesto da uključim igricu, ja gledam slike.
Bambina, da li je to neki poremećaj? 

Znam da sam nekad dosadna, ali su posle svi srećni što su super ispali na toj-i-toj slici za koju nisu ni znali da će biti škljocnuta (dobro, nije poenta u tome da li su super ispali, nego što je zanimljiv trenutak i što se lepo vidi atmosfera).

OK, nisam sad naravno neki frik koji ide okolo i slika sve oko sebe, niti su mi slike: iskeženi ljudi u proračunatim pozama ispred ovoga ili onoga, a to ovo ili ono su jedne te iste stvari. Od toga se ježim.

Ali! Ne slikam se niti slikam druge da bih to kačila po Internetu. I ne pokazujem ih drugima ako baš ne traže. To radim zbog sebe. Tačka 

Pa kažem ti, sasvim je normalno i ok slikati sebe i druge ljude u nekim situacijama.

Ono o čemu sam ja govorila ja osesivno slikanje koje ćemo brže bolje staviti na neki soc. mrežu kako bi ih svi videli. Naravno, pažljivo odabrati najbolje slike i to sve planski da se nekome/svima dopadnemo.

Da se razumemo: nemam apsolutno ništa protiv slikanja sebe i drugih, niti protiv postovanja istih tih odabranih slika po sajtovima one ili ove prirode (to se savršeno uklapa u moju pretpostavku da su obaveštajci zahvaljujući Fejsbuku i sličnim koještarijama smanjili svoje izlaske na teren za nekih 80 do 90 posto  ). Ono što mi bode oči (a opet - neka ljudi rade šta im je volja, ne mogu na to uticati... na moju veliku žalost) jeste kada to postaje potreba sama po sebi. Marketing, valjda, lične prirode.

Potreba da se svima pokažemo kao mnogo bolji, lepši i pametniji nego što jesmo... je negde i normalna potreba... ali postoji ona jedna zona posle koje je jasno da je granica pređena i da se neke stvari rade u službi nekih sasvim drugih motiva u odnosu na one koje vidimo.

Deder da ja to pojednostavim: lepa si devojka, i treba da se slikaš.
Nadam se da to ne radiš ispod vodokotlića, napućenih drečavih usana u takođe drećavim rozle helankama, a dupe ''slučajno'' seva u ogledalu preko puta. Dupe sa jasno vidljivim razdeljkom. Ispod koga piše ''mawa opasna mafijashizza... awww''. Eto. 

Cure vole da se slikaju i da budu lijepe, to je negdje i prirodno. Lijepota je vise zenski kvalitet.
 Sto da ne, nek se slikaju ( )
Mada neke pretjeraju pa zavrse na bureku.com (cak i moja rodica , al sta da se radi )

Cak i neke drugarice koje se deklarisu kao andergraund, pankerke, hejterke cesto doobro ispoziraju za fejsa
Kao sto rekoh, prirodno, sto da ne.

Inace kad je slikanje nedje i grupisanje za kadar nikad ne pogledam posle kako sam ispao ... ono ide krug, svima je stalo, ja vala preskocim.
Mislim dovoljan mi je napor sto poziram, u smislu da prekidam sto sam u tom momentu pricao, igrao, naginjanje case.

Bas mi je to prva asocijacija za nespontano slikanje i poziranje - prekidanje u onom sto radim.