Главни град нема ни услова ни новца ни адекватну галерију за долазак било које велике изложбе из неког од светских музеја, зато овде пола века нисмо видели светска ремек-дела

\
Фото: AFP


Док траје реконструкција Музеја Пикасо у  Паризу, његови експонати обилазе свих пет континената, а видеће их публика у 40 градова света. Један од њих је Загреб, где је изложено 56 слика и скулптура и 40 фотографија које су у главни град Хрватске стигле из Хонгконга, а које су изложене у Кловићевим дворима  од 23. марта до 7. јула.

Када је већ дошао тако близу, да ли је овај избор Пикасових дела могао  да сврати и у Београд?

Очигледно није, и главни је адут оних који нису ни покушали да размишљају о томе да Србија нема новца за овакву изложбу. Јер, чињенице гласе: ово је најскупља изложба у хрватској историји! Кошта око 1.200.000 евра, од чега су Министарство културе Хрватске и град Загреб дали по 250.000 евра. Дела су осигурана на 670 милиона евра!

ГАРАНЦИЈА
У чему је проблем са државом као гарантом која то некада јесте била, а више није, или и даље јесте, али ми то не знамо, питали смо надлежног помоћника министра културе Миладина Лукића, и из његовог кабинета добили следећи одговор: „На основу члана 122. Закона о културним добрима (“Службени гласник РС”, број 71/94), Република Србија може дати гаранцију за експонате одређених иностраних изложби које се приређују на територији Републике Србије, које имају посебну културну и уметничку вредност, ако су испуњени услови утврђени овим законом.

Влада Републике Србије одређује за које ће се изложбе дати гаранција. Гаранција страној држави, односно иностраној установи с којом се изложба организује даје се кад експонати те изложбе имају посебну културну и уметничку вредност и када  сопственик, односно страна држава условљава излагање експоната давањем гаранција. Гаранција се даје и када су трошкови осигурања  изузетно велики због високодекларисане вредности експоната, а страна држава односно сопственик експоната прихвата гаранцију уместо осигурања.  Музеј који би прихватио  одржавање изложбе „Ремек дела из Музеја Пикасо“ морао би  да  обезбеди микроклиматске услове излагања, прописане безбедносне мере и друге техничке мере сигурности.

Уговором о позајмици  музејских предмета  прецизирају се услови коришћења позајмљених предмета.  Тим уговором корисник, односно музеј који  позајмљује предмете, био би дужан  да предмете осигура за време трајања позајмице тј. изложбе на вредност коју одреди музеј који предмете  позајмљује и да предузме друге потребне мере које ће гарантовати безбедност  предмета.

ПОДРШКА
Очигледно, пре новца који би можда и могао да се нађе, постоји проблем који се може сажети у једној реченици: Београд нема ниједну галерију која би испуњавала услове да се једна изложба попут ове из Музеја Пикасо доведе у главни град.  Директорка Музеја савремене уметности др Бранислава Анђелковић Димитријевић нам објашњава да је један од разлога због којих је МСУ ушао у реконструкцију управо стварање услова за стандардизовани музејски рад, што подразумева организовање и прихватање великих међународних изложби и каже: „У овом тренутку у Београду не постоји изложбени простор који би задовољио стандарде великих музејских изложби. Такође, не постоји интересовање приватног сектора да улаже у културу, још мање у уметност, а без таквог интереса велике изложбе тек нису могуће јер не можемо очекивати од државе да покрива огромне трошкове. Време када је, на пример, холандска влада прихватила државне гаранције наше земље уместо да музеј плаћа огромне трошкове осигурања за изложбу колекције амстердамског Стеделијк музеја на Ушћу (2004), дефинитивно је прошло. Ова држава није у могућности ни да заврши реконструкцију највећих музеја, а камоли да издвоји за блокбастер изложбе, које се раде у сарадњи водећих институција културе, државе и приватног сектора.“

Занимљиво је размишљање историчара уметности и угледног хроничара ликовне сцене Сава Поповића. Он ову путујућу изложбу сматра скупом, али тврди да искуство говори како се таква инвестиција увек исплати, јер се и заради:
„Ступањ изнад су изложбе попут оних које не иду около, у круг, већ само у два, највише три града, а државе тих градова су дале материјал и њихови стручњаци су заједно припремили материјал. Такве су биле изложбе Париз-Москва која је била у центру Жорж Помпиду и у Москви, или Уметност под тоталитарним режимима, мегаизложба која је отворена у Лондону, потом пресељена у Берлин. То су велике, скупе студијске изложе које нуде нов поглед на одређену тему. Оне су по правилу веома скупе, али су и мека за туристе, привлачне за стручњаке, и колико год да је у њих уложено, увек се заради. Код нас не могу да гостују реперне изложбе какве су некада долазиле и Музеј савремене уметности, јер ни он, као ни Народни музеј, немају услова да приме такве изложбе.“

А потребни су прворазредна савремена противпожарна заштита, електронско обезбеђење, климатизација. Те, елементарне услове нема ниједна музејска установа у Београду! Дакле, нема услова, нема новца за скупо осигурање.
Историчар уметности, несумњиви зналац и стручњак великог искуства професор др Ирина Суботић слаже се да у Београду не постоји примерен изложбени простор који би поседовао неопходне услове кад је реч о светлости, температури, влажности, али и безбедности експоната, па тако и не можемо рачунати да ћемо бити домаћини некој великој изложби:
„Наши музеји су у катастрофалној ситуацији и то што се сада предвиђа само санација Народног музеја је апсолутно недовољно. То је само за локалну употребу. Дакле, ми немамо могућности да добијемо изложбе које се по свету организују у великом броју, које су скупе али које имају и великог ефекта. Скупе су за оне који не разумеју шта је културна политика, који не желе да инвестирају у њу, нити у културу свог народа. Ми годинама живимо у таквој ситуацији и то нам се узвраћа на најгори начин.“

Да ли је долазак великих светских поставки и питање угледа и престижа једног града, земље, питамо саговорницу НИН-а, а Ирина Суботић нас подсећа:
„Пре Другог светског рата, Музеј кнеза Павла је имао велики културни престиж и ми смо захваљујући томе добијали велике изложбе. То се наставило после рата, педесетих година, када су највећи уметници света у групним, али и самосталним изложбама имали своје место у Београду. А ти уметници су били Пикасо и Хенри Мур, на пример. Наравно, Југославија је тада била јака, Београд снажна европска престоница са амбицијама да буде културно средиште на Балкану. Култура је данас у Србији на маргини, а последица тога и међународна ситуација у којој смо данас. Када примамо туђе изложбе, велика је шанса да нудимо и нашу уметност свету. Да покажемо то велико богатство које имамо у нашим музејима, манастирима, црквама... Нажалост, ми те шансе као облик културне дипломатије недовољно користимо. Користимо пре свега за фолклор, аматеризам, за наивну уметност, за оно за шта се мисли да ћемо бити занимљиви свету, што је апсолутно нетачно јер ми тиме никоме не конкуришемо. Само се показујемо како неко ко цени аматеризам, а не високу културу.“
У међувремену, у Загреб стижу посетиоци из Босне, Аустрије, Словеније, Мађарске, Србије. Цена улазнице за ову изложбу је 10 eврa са свим попустима за пензионере, ђаке, студенте, групне и породичне посете...
Била су некад боља времена
Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја каже да је Београд у својој историји имао велике изложбе, почев од 1936. године када је у мају и јуну на Изложби модерне француске уметности представљено 109 дела Брака, Модиљанија, Пикаса, Матиса... Такође нас подсећа и на гостујућу уметничку изложбу Мајстори светског сликарства из збирке Арманда Хамера (САД) када су била изложена дела Дирера, Рубенса, Рафаела, Рембранта, Гоје, Реноара, Манеа, Сезана, Пикаса... Међутим, директорка националног музеја  у овом тренутку не види никакву шансу да у Београд дође изложба која би захтевала исплату тако великог осигурања: „Мислим да је изложба Пикаса у Загребу превише скупа и да се никако не може исплатити.“ Она подсећа на то да је некада држава била гарант када долазе скупоцена дела, данас то више није случај, и о томе једноставно не треба  размишљати. По њеним речима,  нама је у овом тренутку много важније да ми свету представимо оно што имамо, па ће тако бити велики догађај изложба византијског наслеђа са овог тла из Народног музеја која ће бити организована у Византолошком музеју у Солуну. А у међувремену, треба санирати Народни музеј, јер од амбициозне реконструкције на коју се рачунало последњих година одавно је било јасно да нема ништа, уверава нас наша саговорница.



Радмила Станковић


НИН

Нежнa страна Пабла Пикаса


Неке од изложених фотографија славни сликар је радио сам, као, на пример, портрет цариника и самоуког уметника који га је иритирао





Од нашег специјалног извештача

Загреб – Сликам као што неки пишу аутобиографију. Моја су платна, довршена или не, попут страница мога дневника и као таква су ваљана. Будућност ће изабрати оне које јој се свиђају. Није на мени да правим избор...”

Ово су речи славног Пикаса забалежене у обимном каталогу који прати изложбу „Ремек–дела из Музеја Пикасо, Париз” у галерији „Кловићеви двори” у Загребу (отворена 23. марта и траје до 7. јула). Организација изложбе, кошта око 1,2 милиона евра, а Пикасова дела су осигурана на 670 милиона евра. Загреб је последња станица светске турнеје ове изложбе, после чега ће се вратити у обновљено здање матичног музеја у Паризу, одакле је 2007. године кренула на своје путовање. Пикасове радове током вишегодишње турнеје могла је да види публика у 40 земаља, односно у градовима попут Хелсинкија, Њујорка, Петрограда и других.

Реч је о репрезентативној, али и специфичној изложби  јер показује Пикасову нежнију, породичну страну, а обухвата сва раздобља уметниковог живота. Чине је 54 ликовна рада, осам скулптура, као и велики број фотографија које прате „Пикаса кроз живот”. Неке од изложених фотографија славни сликар је радио сам, као, на пример, портрет цариника и самоуког уметника који га је иритирао. Ту су и фотографије на којима је Пикасо у друштву својих пријатеља Жана Коктоа и Жака Превера.

Поставку чине дела настала из времена када је Пабло Пикасо учио сликарске технике од свог оца, али су исто тако изложени портрети његове две музе Доре Мар и Марије Терезе Волтер, настале 1937. године. Пажњу поклоника Пикасовог дела заокупља и кубистички портрет „Мушкарац с брковима”, настао 1914. године, и рад „Породица на плажи”.

Репрезентативна изложба смештена је у 12 просторија галерије „Кловићеви двори”, а прати је раскошни каталог са пажљиво представљеном сваком сликом. Организатори загребачке поставке урадили су и понудили посетиоцима велики број сувенира, од мајица са ликом Гернике, преко роковника, фотографија, оловака итд.

–Процењујемо да ће изложбу погледати преко 100.000 људи. Дневно, у галерију уђе више од 1.000 посетилаца, а из часа у час нам пристижу нове најаве за колективне посете Пикасове поставке. Ан Балдисари, актуелна управница националног музеја Пикаса, пре 10 година била је кустос изложбе „Пикасо и Дора Мар”, приређене у Загребу, а наша данашња управница Марина Вицулин је са наше стране била кустос. Оне су се последњих година договарале да би било лепо да направе неки занимљив пројекат. И онда се десила ова поставка. Направили смо стратегију целе изложбе и пред крај 2012. године појавила се могућност да се та идеја и реализује јер се музеј у Паризу обнавља. Да би се обезбедила средства за обнову госпођа Балдисари је одлучила да пошаље сталну музејску поставку на пут по свету како би обезбедила новац јер је била у пат позицији, у смислу да има врло вредну збирку и музеј који мора да реновира – објашњава  Антонио Пицукарић, стручни саветник и директор маркетинга галерије „Кловићеви двори”, и додаје:

– Иза нас је изузетно деликатан и напоран посао. До сада смо радили многе изложбе, и Ван Гога и Шагала и немачке експресионисте и руску авангарду, али ништа није слично ни финансијски ни логистички оваквом подухвату. Јако је захтеван пројекат, од најситнијих појединости које су тражили Французи, услова осигурања, техничке заштите зграде, микроклиматских захтева итд. Ипак, успели смо у врло кратком року да припремимо техничке услове и да обезбедимо спонзоре. Нисмо то радили због зараде, мада су трошкови огромни. Град Загреб и држава Хрватска су нам помогли великим износом, али то није ни пола износа од фиксне цене коју морамо да платимо.

Огроман напор око организације изложбе „Ремек-дела из Музеја Пикасо, Париз” вишеструко се исплатио. То потврђују свакодневни редови посетилаца који пристижу како из Хрватске тако и из региона. Галерија ради свакодневно у термину од 10 до 20 часова. Цене улазница крећу се у распону од 70 куна ( 9,23 евра) за одрасле, односно 100 куна (13,18 евра) за породичне улазнице, а групна улазница за најмање 15 људи је 60 куна (7,82 евра) по особи.

 Б. Г. Требјешанин

објављено: 01.05.2013.

Политика