Ivan Čolović: Ljudi ne vole moralistu i nikad ga nisu voleli. Ali, u naše vreme on je, izgleda, omražen više nego ikad ranije. U stvari, danas je on prezren i ponižen. To je jedan od zaključaka knjige Moralistički fragmenti, koju je napisao Milo Lompar, profesor književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a prošle godine objavila Narodna knjiga. U moderno doba, zaključuje autor ove knjige, moralista je marginalizovan, vlada mišljenje da je on savršeno nepotreban. I još gore od toga, kaže profesor Lompar – danas se “moralista ne doživljava ni kao prepreka, već se registruje (ako ima sreće da bude opažen) kao dosadna muva, baksuz, namćor, kvariigra".

Zašto je danas moralista nevoljen? Čime je on to zaslužio? Nema tu neke velike tajne. S obzirom na to kako se moralista ponaša, šta misli i kako govori, ništa drugo nije ni mogao da očekuje sem negodovanja i ljutnje, a ni gore od toga ne bi trebalo da ga iznenadi. On je prosto čovek koji smeta, koji ume da iznervira ljude. Pre svega, objašnjava profesor Lompar, moralista tvrdoglavo ide protiv matice, odnosno ide u suprotnom smeru od onog kojim ide ogromna većina ljudi. Zatim, u svemu što običan čovek misli, on vidi predrasudu ili neki skriveni interes. Taj vam ne dozvoljava da težite uspehu, jer tvrdi da je prava stvar ne uspeti, a ostati svoj. I stalno se buni, nijedna vlast mu nije dobra, ništa ne ume da prihvati i aminuje, nego od njega stiže samo jedno te isto dosadno Ne. Ako ga ignorišete, on je spreman da se nametne nekim skandalom ili incidentom. Kad se sve sabere, vidi se da je moralista opasna osoba, koja potkopava vladujući poredak, da on, kako se izrazio autor Moralističkih fragmenata, «iskazuje neku vrstu iskustva subverzivnosti».

Ovaj portret moraliste profesor Lompar je naslikao polazeći od sebe, na osnovu onoga što sam doživlajva kao čovek koji u današnjoj Srbiji ide protiv struje, koji dovodi u pitanje vladajuću elitu, njene ideje, njene simbole moći i autoritete. Iskustvo subverzivnosti - svojstveno moralisti - njegovo je lično iskustvo. Zna cenu te subverzivnosti – a to su osuda, prezir i podsmeh – jer je sam plaća. Mogao bi da kaže: dosadna muva, namćor, baksuz – c’est moi. Njegova knjiga puna je primera koji pokazuju kako je on to postao, takva jedna neprijatna , sebi i drugima teška osoba – moralista. Čitalac će tako saznati da se autor Moralističkih fragmenata usuđuje da se namćorski odnosi prema danas u Srbiji vladajuću ideologij, da zuji oko nekih danas moćnih noseva i da im pri tom kvari igru.

Namćorski prema vladajućoj ideologiji? Da, prkoseći svim rizicima koje to povlači za sobom, profesor Lompar otvoreno ustaje protiv titoizma. Naziva ga «duhom koji je antiduh svakog duha» i upozorava na to da je on danas u Srbiji svuda prisutan, odnosno da se «nasleđe titoizma može pratiti u svim vidovima života», do kojih on lako stiže zahvaljujući specifičnom načinu kretanja svojstvenom jednom duhu, koje nije isto kao kod ljudskog bića. «Titoizam nije čovek», objašnjava profesor, «i zato on može da se prostire mnogo dalje nego što bi svaki čovek mogao to da učini».

I zaista titozam - krećući se neopažno i brzo kao duh - stigao je i do nekih neočekivanih mesta, ali ga je naš moralista i tu prepoznao. Na primer, otkrio ga je u crnogorskom jeziku i to kao njegovo «prirodno izvorište». Kako se tu našao, mangup jedan? Tako što je taj jezik, objašnjava profesor Lompar, zapravo «ulog u nastajanju nove i nepoznate Crne Gore», a ta država je, pak, nastavak one koju je Crnogorcima napravio Tito ili, tačnije, koju je «iznedrio duh titoizma». Smelo prkoseći svemu što moćnici u Srbiju misle o ovoj temi, profesor Lompar šiba po «novoj Crnoj Gori, koja govori novim jezikom». I uz sav rizik koji jedno subverzivno mišljenje sobom nosi, objavljuje da postoji samo jedna prava crnogorska država, a to je – kaže on - «večna Crna Gora koja govori srpskim jezikom». Svestan je on cene koju za to mora da plati. «To čoveka može koštati počasti i para», kaže on, «i može mu natovariti mnogu nevolju na vrat».

Ne hajući za to, naš moralista nastavlja da detektuje zle učinke titoizma u današnjoj Srbiji. Nije mu promaklo da ga nađe i na jednom mestu gde je dosad neopažen harao, u pogubnoj privrženosti Srba Americi i američkim vrednostima. Kod nas se - kaže profesor Lompar - ispoljava samo površni, “salonski antiamerikanizam”, ali ne postoji svest o pravoj opasnosti koju Amerika predstavlja za srpsku kulturu, nema otpora njenom zloćudnom nihilizmu, tom zlu koje bije  iz “tamnog srca Amerike”. Mada smo od te zemlje – podseća nas autor Moralističkih fragmenata – “i kao narod i kao pojedinci izranavljeni do krvi”, kod nas je “gotovo opasno ispoljavati antiamerikanizam”. Otkud to, otkud ta luda, nezdrava ljubav Srba prema imperiji Zla? Odgovor, koji se niko pre njega nije usudio da izusti, profesor Lompar nam nemilosrdno baca u lice. Ameriku volimo zbog Tita. Od njega nam je to ostalo. On nas je izdresirao tako da ne dozvoljavamo da nam je neko dira. On nas je odvojio od majčice Rusije i bacio u zagrljaj toj nihilističkoj nemani. “Titoistička formula”, objašnjava profesor, “koju očituje antirusko kretanje u spoljnjoj i antisrpsko kretanje u unutrašnjoj politici komunističke Jugoslavije – pojavljuje se kao podloga za svaku osudu antiamerikanizma”.

«Zloslutna srž titoizma» ukazala se našem moralisti i jednog dana u Berlinu. Bio je to, seća se on, trenutak epifanije. Šetao se berlinskim ulicama i čitao natpise na tablama, na zidovima i na kockama u kaldrmi, koji podsećaju današnje Berlince na stradanja Jevreja i drugih ljudi u njihovom gradu i u njihovoj zemlji za vreme nacizma. Zastao je, tako, pred jednom tablom na kojoj piše: «Mesta užasa koja nikada ne smemo zaboraviti : Aušvic, Štithof, Majdanek, Treblinka, Terezijenštat, Buhenvald, Dahau»... Našao se i pred jednom granitnom kockom sa natpisom: «Ovde je živela Sofija Hap, rođena Bah 1892, deportovana 1943, ubijena u Aušvicu». I u tom trenutku profesor Lompar doživeo je epifaniju. Odatle je, priča on, «na najvijugaviji način, i iz najveće daljine, u epifanijskom času prebačen u potpuno drugi svet». Odjednom se našao licem u lice sa svojim zakletim neprijateljem, znate već kojim: sa «zloslutnom srži titiozma».

Zapravo, razmišljajući o obeležjima koja danas Berlince podsećaju na zločine počinjene u njihovo ime i u ime nemačkog naroda, on se upitao: a zašto nečeg sličnog tome nema kod nas? I odmah mu je sinula jeretička i subverzivna misao da je to zato što je titoizam - kako se izrazio - «poništio svaki egzistencijalni oblik suočenja kakav je moguć, recimo, u Berlinu, 2007. godine». A šta bi Beograd - da ga titoizam u tome ne sprečava - mogao da ponudi svojim građanima kao spomen na zločine koje ne smeju da zaborave, nešto što bi bilo nalik na ono što je profesor video u Berlinu? A imalo bi se šta, zar ne?

Međutim, zbog toga što je u naše glave usađena vladajuća ideologije, to jest titoizam, nama je sasvim strana ideja o nekakvim spomen-obeležjima na zločine koja bi bila pandan berlinskim. «Da li bismo uopšte mogli zamisliti na određenim ulicama Beograda», pita nas profesor Lompar, «diskriminatorske naredbe uperene protiv Srba iz ustaških zakona i pravila? Da li možemo zamisliti, u centru grada, opominjuću tablu sa imenima ustaških logora?». Naravno, zna on da to ne možemo da zamislimo. Ali on zna i ono što nam drugi ne daju da znamo, zna zašto je to tako. “Zato”, pokušava da nam objasni naš moralista, “što je srpska kultura izmutra onemogućena da osvetli činjenicu da je srpski narod pretrpeo genocid”? U slučaju da neki titoistički moćnik zlobno primeti da se Nemci u Berlinu suočavaju sa odgovornošću za zločine učinjene u njihovo ime, te da obeležja u Beogradu koja bi podsećala na zločine nad Srbima ne bi mogla s tim da se uporede, dobiće od profesora odsečan odgovor da mi «kao javnost i kao kultura, ne možemo imati snage da se suočimo sa užasom kao takvim, pa otud ni sa istorijskim užasom koji smo stvorili, kad nemamo iskustvo sa genocidom koji smo pretrpeli».

Uostalom, profesoru Lomparu neće ponestati moralne hrabrosti da tom titoisti kaže ono što danas malo ko u Srbiji sme i da pomisli, istinu da je priča o nekakvoj srpskoj krivici običan mit, nešto što su lansirali naši neprijatelji iz Prvog svetskog rata, a čemu je u naše vreme kumovao... Ko ? Neće se naš moralista umoriti, pokolebati, ustuknuti da ako treba i sto puta ponovi ime ideologije koja danas upravlja našim dušama. Iz titiozma je - iz čega bi drugog - potekla i navika  da  se - kako se on izrazio - odričemo «naše nacionalne egzistencije» i da «o sebi mislimo ono što misle oni koji su oblikovali pojam srpske krivice».

Treba li, na kraju, uopšte reći da iznošenje ovih i mnogih drugih hrabrih, retkih i subverzivnih ideja, da ovo nemilosrdno raskrinkavanje zloćudog titoizma i samopožrtvovana odbrana srpskog naroda u knjizi Moralistički fragmenti nisu prošli bez posledica po njenog autora. Imao je da plati koliko to košta – a on je uostalom s tim unapred bio pomiren. Tako je morao da se zadovolji sa samo sa tri književne nagrade koje je dobio poslednjih godina: nagrade “Djordje Jovanović”, “Stanislav Vinaver” i “Laza Kostić”. Od svih velikih i bogatih firmi kojima je čovek njegovih sposobnosti mogao da upravlja, on je bio - i to samo dve godine - direktor “Politike”. Danas on ima samo skromno mesto profesora Univerziteta i, usput, rukovodi samo jednom institucijom, Zadužbinom Miloša Crnjanskog i odlučuje o kniževnim nagradama u Srbiji kao predsednik žirija za nagrade «Rastko Petrović» i «Miloš Crnjanski» i kao član žirija za NIN-ovu nagradu, za nagradu Drugog programa Radio Beograda i za nagrade “Đorđe Jovanović” i “Dragiša Kašiković”, što je zajedno... da vidimo: samo šest žirija.  Zamislite gde bi profesoru Lomparu bio kraj da ga moralistički nemir i subverzivne ideje nisu dovele u situaciju da ovako tavori na margini.



Izvor: B92