Монархисти и Републиканци (пажљиво прочитати)

Као што већ знате одлучио сам да испратим ову тему од краја
Па ево четврте српске поделе .

Увод : За оне који ће ово читати први пут мало упознавање.У нину је покренута тема Двадесет српских подела теме су разне:
1 небески и овоземаљски

2 происточни и прозападни

3 космет: чувари и сецесионисти

4 патриоте и издајници

5 рационални и ирационлни

6 монархисти и републиканци

7 четници и партизани

8 ослободиоци и ослобођени

9 срби и југословени

10 подунавски,поморавски
посавски,подрински...

11 српски срби и косовски,
црногорски, босански,
хрватски... Срби

12 српски срби и немачки ,француски,
амерички,канадски, новозеландски,
јужноафрички.... Срби

13 богати и сиромашни- газре и раја

14 на ић, и на ов, ац, ски, го, ач

15 садашња и бивша браћа, рођаци,
кумови пријатељи...

16 грађани и сељаци- београђани и остали
провинцијалци

17 стари и млади

18 мушки и женски

19 рођени и нерођени

20 србин подељен на самог себе

Или, зашто је тешко, скоро немогуће, остварити минимум националног интереса кад је реч о судбини народа и државе.

У припреми је и Двадесет српских слога, мада је тешко пронаћи слогу око које се нећемо посвађати и, поново поделити на несложне око слоге

Пише Душан Ковачевић

Монархисти и Републиканци

( Они и Ми против Нас)

Две стотине година "новије српске историје" заглушено је ратним разарањима, спаљеним градовима и селима, милионима мртвих -"расељених " пут неба или пут нових "српских " земаља ако су имали среће да преживе геноцид,злочине непријатеља с југа, севера, запада ... Две стотине година "нових сеоба " живота спасених у нaручју и имовине у завежљјима.
Рат за ратом, па крaтки варљиви мир тек да се предахне и преживели окупе . A с јесени, или с пролећа поново у ров, у збег, у зиму и непознато, држећи децу за руку, која ће одрасти у некој "новој земљи" са сећањем на завичај "одакле су прогнани", где им је остало све што су имали и где се никада више неће вратити, сем у причама и сновима, док има ко да их сања.
У Србији- већ речено, постоји Пет годишњих доба: пролеће, лето, јесен, зима и-рат.
Само у XX веку: три балканска рата-1912,1913,1992-1995; два светска: 1914-1918;1941-1945, и једно "милосрдно бомбардовање" 1999, као "апокалиптични ватромет" у славу краја двдесетог, пакленог века.
То је што се тиче Нас, и Њих, у једном веку.
Нас са познатом "кућом на друму" и "инатом" да бранимо ту кућу по "сваку цену", да изађемо сваком на мегдан и кад треба и кад је (само)жртвовање узалудно, и Њих који баш тим друмом тутње са Истока на Запад, и са Запада на Исток, рушећи све што им поглед досегне и граната добаци, хорде тешко наоружаних злочинаца под командом болесниа који ће " вековима" памтити историја, и медицина.
И то је тако ваљда "била судбина" што се тиче Нас, и Њих.
Међутим постоји нерешив (проблем) што се тиче Нас и Нас.Са Њима смо, некако ,излазили нa крај, преживљвали ужасе са последицама видљивим кад се пребројавамо и одређујемо међу земље, али рат Нас са Нама је, скоро без престанка, без предаха и, како се чини, трајаће до коначне победе.Нас над Нама.
Летимичан преглед те наше "фамилијарне борбе" изгледао би овако:
Почетак XIX века , убиство Карађорђа.
Ко га посече секиром ? Ми.
Почетак XX века, убиство-масакр краља Александра Обреновића и крљице Драге.
Ко их исече на комаде сабљама и избаци кроз прозоре двора ? Ми
Почетак XXI века, убиство-стрељање Ђинђића. Ко га уби? Ми.
Имена убица су различита, пошто је људски век "кратак" да би један убица живео двеста година и сам побио све "издајнике" па је (још увек) приморан да предаје пиштољ-штафету потомцима "своје врсте" и "својих убеђења".
Ипак, међу онима који се издваја висином, снaгом и "делом" помињући се, често , као пример" родољуба и патриоте" је-Драгутин Димитријевић Апис.
У том рату Нас са Нама он је, сигурно, један од најзначајнијих бораца (оне)
револуционарне стране која је својим "деловањем" учинила "колико је могла" да нас "данас" има оволико колико нас нема.

Повод за убиство-масакр краљевског пара, и нестанак династије Обреновић из политичког и свеколиког живота Србије правдан је осветом због "нарушене части војске" која је морала да "трпи и гледа" како јој командује бивша "дама из куплераја",па уз све то још и "лажно трудна" што може да завара оног "клипана од краља" али воjску –не!
Апис одлучује да се "посеку" и да се затре срамота.
Посечени и избачени кроз прозор Двора; Србији су уведене прве санкције у XX веку и –још горе, "сврстана међу урођеничка племена".
Апис погођен у груди из непосредне близине преживео је захваљујући изузетној физичкој снази.Много касније –комунистичка власт признати као покушај ослобађања народа од тиранске власти краљева и дворске камариле.
Живот спасава причом о жељи да се на престо доведе династија Карађорђевића, да се Србија врати на пут који је "у своје време" означио Карђорђе (светионик Србије).
Кога као што знамо, сахранише у две земље; тело овде глава Тамо.
Моћан, недодирљив, фанатично убеђен у " мисију" спситеља земље, организује атентат у Сарајеву, пуцајући преко нишана Гаврила Принципа у Аустроугарског надвојводу и престолонаследнику Франца Фердинанда и његову жену, грофицу Софију Хотек.
Да је ступио на престо, хабзбурговски надвојвода би био- како су писале тадашње новине, Цар Аустрије,Краљ Угарске, Краљ Чешке,Далмације,Хрватске,Словеније,
Галиције, Лодомерије,Раме,Босне и Херцеговине,Краљ Куманије, Илирије, Јерусалима, војвода Дубровника,Задра,господар Котора;.... уз још безброј титула земаља са којима је Србија одмах ушла у рат-после два балканска рата; рат који је већ био "планиран од стране Бечa" не би ли се ратом остварила " кохезиона сила " у империји на умору и распаду.
И уместо да се уруши сама у себе, империја се срушил на Србију, већ исцрпљену од два рата, болести, беде....
Пашић и гро војске су све учинили да до овог инцидента не дође, али су официри завереници- "црнорукци" били јачи и ван контроле "цивилне власти".
Последице убиства"великог надвојводе": погинуло,повешано,стрељано,спаљено,
,помрло од болести ... скоро 40% становништва Србије.
Цена која је заувек-неповртно променила демографску слику ове земље.
И док су комунистички(ослободиоци) још увек стрељали и хапсили противнике-непријатеље "нове државe" док су се водили процеси и обрачуни са остацима монархистичког, зликовачког режима док су по затворима умирали преостали припадници колаборационистичке буржоаске класе док су се по интернационалним избегличким логорима повачили официри војске која је ослобађала земљу у ратовима 1912-1918, баш у то време, те 1953. године међу првим рехабилитованим био је Велики Анархиста –Апис.
Ујахавши у Београд на белом коњу, Ј.Б.Тито је остварио и материјализовао Аписову ;и још многих;жељу да се Србија преобрати у републиканску државу.
Аустроугарски каплар је, захваљујући рату Нас са Нама, "аванзовао" у троструког народног хероја земље у коју је ушо "први пут" као окупаторски војник, пуцајући на становништво те исте земље која ће га " касније" славити као једног од својих
"највећих и највољенијих синова".
Да ли је то још негде неком успело, није забележено, али смо Ми показали да је и То могуће.
И на крају могло би се поставити једно римовано питање :
Да ли је могуће пронаћи
Прави Пут и Спас,
Ако су Они и Ми
Против Нас?