Pasijans

Iz dubine dvorista dopre do njega buka slicna tresku razbijenog stakla, a odmah zatim odazvase se i neki decji povici. To ga podseti na vreme koje je proteklo otkako stoji i kroz okrugli razrez na vratima svoje mansardne sobe posmatra dvoriste ispred susedovog stana na sestom spratu. Istovremeno, taj ga zvuk spolja omete za ~trenutak i on oseti kako mu slabi paznju koja je do sada bila usredsreðena samo na ono sto je ocekivao da ce ugledati u mesinganom okviru svoje majusne osmatracnice. Zato samo ljutito odmahnu rukom ostajuci i dalje leðima okrenut prozoru sa kog bi, samo da je hteo, mogao ustanoviti sta se to dogodilo tamo dole na onom skucenom kvadratu tla cija je siva betonska povrsina uvek delovala nekako sumracno, predvecernje, onako opkoljena ogromnim zgradurin~~ama sto su se propele gotovo do podnozja njegove sobe. Obesna decurlija iz susedstva. Igrajuci se loptom, pogodili su jedan od onih nezasticenih podrumskih prozora. Naravno... sada bi bilo sasv~im uzaludno da pogleda dole i da ustanovi ko je od njih napravio tu stetu, jer tamo sigurno vise nikog nema. Razbezali su se cim su videli gde je pala lopta. I opet ce sve proci bez ika~kv~ih posledica. Zna: sa njima je bio i onaj nadstojnicin mangup. Borko. A nadstojnica nece dozvoliti da bilo ko od stanara spazi prozor koji je razbijen krivicom njenog jedinca. Sigurno ce vec do mraka dovesti stakloresca. Znaci, ako zeli da sazna da li je stvarno nacinjena steta u dvoristu, ne preostaje mu nista drugo nego da to proveri odmah, jer ce do veceri vec biti uklonjeni svi tragovi. Ne mora cak ni da siðe odavde. Jednostavno, treba samo otici do prozora koji se nalazi na drugom kraju sobe i pogledati dole u tu vrtoglavu dubinu na dnu koje ce spaziti krupne betonske kocke dvorista i podrumske prozore koji se sasvim dobro vide iz njegove sobe. A posle toga ostace umiren i znace da zakljucak koji mu se nametnuo malocas kad je cuo buku nije nikakva jalova pomisao, nikakva nepotvrðena sumnja, niti pak nesto sto je izmislio u jednom trenutku nepaznje, vec da je to delic zivota, mozda sitan kao zrnce prasine, ali stvaran i znacajan bas po tome koliko uzbuðuje decake, nadstojnicu, pa i njega ovako naslonjenog na vrata svoje sobe i zagledanog u utrobu ove sure zgradurine. Meðutim, shvati odjednom kako je svaka zelja koja bi ga odvela dalje od ovih vrata potpuno besmislena. Mozda bi bas tada, u toj propustenoj sekundi promaklo ono sto tako sigurno ocekuje i sto mora najzad videti. Jer inace citave nedelje pre toga ostale bi odjednom bez sadrzine, ucinilo bi mu se kao da nije ni ziveo u tom meðuvremenu.

Osmotri nestrpljivo brojcanik svog starog dzepnog "Zenita". Mozda ce sve ovo potrajati jos samo desetak minuta. Ima vec gotovo cetiri nedelje otkako zna da ce se bas tako dogoditi: ona ce izaci oko sest, bice bleda, nesigurna, i utonuce lagano, korak po korak, u dubinu stepenisne spirale. A posle njenog odlaska zavladace ponovo tisina u unutrasnjosti zgrade i pocece neprimetno da se talozi vece po udubljenjima zatvorenih vrata sto stoje razmestena duz ivica odmorista na spratu pod njim. Pojavila se pre cetvrt sata i onako vitka, u pripijenoj plavoj haljini (ovog proleca jos nije primetio na njoj tu haljinu), bila je tako lepa da mu se odjednom ucinise nelogicne sve njegove dosadasnje pretpostavke u koje je do tog trenutka cvrsto verovao i zbog kojih je sa gotovo zluradim zadovoljstvom poleteo k vratima cuvsi ono, vec odavno poznato, dobovanje njenih visokih potpetica po stepenistu. Meðutim, odmah je shvatio da nije tako i stao je umiren iza okruglog staklenog otvora posmatrajuci je kako okleva, udaljuje se od vrata garsonijere, prelazi nekoliko puta nervozno i, dabome, sasvim besciljno kratku povrsinu pravouglog odmorista, a zatim se, prikupivsi dovoljno resenosti, ponovo vraca i naglo zazvoni. I bas zbog toga sto je toliko uveren da ce je spaziti kako silazi oko sest, ili mozda koji minut kasnije, mora se truditi da zaboravi sve ono sto bi ga odvuklo odavde nekim drugim secanjima na kasno aprilsko popodne i razne sitne dogaðaje u njemu koji su isto toliko zivot kao i ovo cekanje.

Uspravi se, umoran vec od ovakvog nagnutog polozaja, izvadi iz unutrasnjeg dzepa sakoa cistu i pazljivo ispeglanu maramicu, razvi je, pa je zatim polako prinese oku. Zasuzilo je. Kad god je do sada posmatrao ulaz susedove garsonijere, uvek je morao da skine naocare, jer jedino je tako najbolje mogao da se priblizi staklu i obuhvati podnozje kratkog i uskog stepenista koje se od njegovih vrata spustalo do stanova na sestom spratu. Najzad, utesi se, ovim predahom ipak ne moze propustiti nista. Sigurno ce je cuti cim izaðe odande. I ranije se vec desavalo da ga poznata skripa vrata, a i koraci, glasovi, pa cak ponekad i zveckanje kljuceva odozdo, upozore da neko izlazi. Sluh mu je tokom vremena postao prilicno izostren, tako da vise nije mogao da se prevari u odreðivanju cim bi zacuo kakav sum dolazi sa podnozja uskih stepenica. Za nju je, na primer, znao da dolazi uvek pesice. Sigurno je imala neki razlog zasto se nije sluzila liftom. Ono sto je njega, srcanog bolesnika i prilicno nepokretnog coveka, najvise nerviralo bilo je bas njeno penjanje, taj zustri, neumorni hod zene od oko trideset godina koja je to cinila gotovo uvredljivo jednostavno i lako. Da, ranije je imala razloga da se zuri; sigurno je bila vesela, razdragana. A danas, pak, popela se po navici brzo i bila je sasvim drukcije raspolozena. Danas je poslednji put cuo udaranje njenih potpetica na stepenistu. Jos samo malo pa ce mu nesto na njenom licu, drzanju, mozda nekakav uocljiv pokret ruku kad bude izlazila pokazati da je ovo zaista bila njena poslednja poseta.

Ponovo se pribi uz okno uskog otvora na vratima, trudeci se pri tom da zaboravi umor i sve ostalo sto bi ga na bilo koji nacin odvuklo sa tog mesta. Ucini mu se da, bez obzira sto pazljivo odmerava prostor s kraja na kraj odmorista, ipak ne ucestvuje sav u posmatranju. Podseti ga to na nesto slicno i vec odranije poznato. Na primer kao kad cita glasno neku knjigu ili novine. Slova promicu ispred ociju, nizu se redovi, prsti automatski okrecu stranice i usta izgovaraju reci odstampane na hartiji pred njim, a ipak, nezavisno od onog delica svesti koji ucestvuje u tom poslu, javlja se u njemu nekakav dvojnik koji je u stanju da istovremeno misli o nekoj drugoj, dalekoj i mozda manje vaznoj stvari. Obicno bi zastajao u takvoj prilici, svestan da se isuvise udaljio od svoje pohabane fotelje i niskih zidova sumracne sobe utopivsi se neprimetno u metez ulice, u susret nekakav poznat ili jos nedozivljen, ili u jedno davno podne cija je boja lagodno zasvetlela u njemu brisuci bez napora umoran razmak godina i trazio je pri tom da ponovo povrati ono sicusno ali neophodno jedinstvo sebe, svog poimanja dana, raspolozenja, a ponekad i neke jedva dosegnute iluzije. Ali ovde, kako ovde da zastane i na cemu da se zaustavi kad bi takvo skretanje pogleda u stvari bilo nesto najgluplje sto moze uciniti u toku danasnjeg dana? Najzad, zar bi to zaista bilo najgluplje? Ipak preteruje. To je samo obicna nervoza. Nestrpljenje. Eto, moze da dovuce ovamo fotelju i uzme "Borbu" koju je pozajmio bas od njega i to jutros kad su se sreli u liftu. Jos su mu preostale spoljnopoliticke vesti i feljton. A nju ce sigurno cuti kad izaðe. Dosad je redovno cuo kad se otvaraju njegova vrata. Uvek zaskripe na isti nacin: isprva tiho, jedva primetno, a zatim, sto je otvaranje sire, ta suva metalna cika raste sve vise, postaje nekako pomamna, prodiruca, i svaki put mu se ucini da mu busi bubne opne na jednom odreðenom mestu koje, pozleðeno vec od ranijih zvukova, nikako ne moze da se isceli u potpunosti vec samo otvara svoje sicusne rane da proguta to skripanje sto brze i sto bezbolnije. Po duzini njegovog trajanja mogao je cak da odredi da li su vrata propustila jednu ili vise osoba. Pa zasto da se i sada ne pouzda u svoj sluh? Samo ako ne zadrema u meðuvremenu, jer u fotelji, narocito ako feljton bude nezanimljiv, moze mu se to veoma lako dogoditi. Zaista, koliko vec dugo ta skripa prekida tisinu njegove sobe i oglasava da sused iz garsonijere na petom spratu bas u tom momentu izlazi iz svog stana? Proslo je vec vise od dve godine otkako se taj visoki plavokosi apotekar uselio ovamo. Mozda su i ranije skripala, ali to nije mogao da ustanovi sve dok nije penzionisan. U stvari, trebalo je da provede u sluzbi jos vise od godinu dana do pune penzije, ali lekarska komisija je drukcije gledala na njegov slucaj. Bilo je to otprilike nekoliko nedelja posle uselenja novog suseda u garsonijeru na petom spratu. Prepoznao je u sebi neko cudno osecanje posmatrajuci tog coveka pri slucajnim susretima u zgradi. Prolece je vec bilo pri kraju i on je poverovao da se privikao na novi nacin zivota sto je potekao nekako otegnuto, sav u tisini u kojoj se usamljenost izdvajala kao nesto sto jedino zna i, cinilo mu se tada, jedino moze da podnese. Susreti sa novim susedom odvedose ga jos dalje u takvom prihvatanju osame: video je u tom coveku nesto sto ga je podsetilo na vreme kada je i sam bio njegovih godina, vreme od kojeg ga sada dele gotovo dve i po decenije. I mozda je sve to u stvari bila samo jedna njegova bubica, nekakvo dokono izmisljanje penzionera nenaviklog na drukciji, tromi ritam dana, ipak, zazalio je sto ne poznaje tog coveka malo bolje, sto nije dovoljno drustven pa da mu se na neki nacin priblizi, da stekne njegovo poverenje i da mu najzad kaze nesto vazno, nesto sto bi mozda moglo da mu koristi. Mislio je da to moze izvesti fino, neprimetno, recimo jednog letnjeg predvecerja u kafanskoj basti na ulici preko puta njihove zgrade kada bi, posmatrajuci suseda kako zaludno vrti polupraznu pivsku casu, poceo da prica neke zgode iz svojih mlaðih dana... Meðutim, sve je ostalo na zelji. Nikad mu se nije dovoljno priblizio. Nije uspeo da postigne cak ni onaj neophodni minimum intimnosti u toku ove dve godine koji bi mu omogucio bar u buducnosti jednu takvu priliku. Ponekad je sumnjao da se vara, jer apotekar ipak nije bio bez ikoga svoga u ovom mnogoljudnom gradu. Imao je taj sused neke dalje roðake koji ga, istina, nisu posecivali, ali koje je on jedanput uspeo da upozna kad su se slucajno nasli zajedno na rucku u jednoj kafani. U stvari, sve je ostalo zaustavljeno u nekakvim cudnim okvirima, nevidljivim ali osetnim i cvrstim, koji su ih odrzavali na normalnoj kolotecini odstojanja pri slucajnim susretima, razgovorima i sitnim susedskim uslugama. Ali sve to ipak nije uspelo da do kraja ugusi u njemu interesovanje za zivot tog coveka u garsonijeri na spratu ispod mansarde. Osecao je kako i pored nesposobnosti da mu se priblizi ipak nije presahla ona pocetna simpatija i solidarnost prema tom coveku, jer i ovaj je isto kao i on bio bez ikakvog drugog oslonca, bez ikakve topline, sem one sto je tinjala u svakome od njih prigusena i jalova, a iza zatvorenih vrata svojih soba postajali su podjednako, svako za sebe, onaj smesan i nakinðuren planetni sistem oko koga se kao eksplozija rasprostire praznina. Samo, on je, za razliku od apotekara, koji jedva da je presao trideset i petu, znao jos ponesto o sivom zaglusujucem pulsiranju godina, o zidovima, stepenistu, o osmesima koji se vrlo kratko pamte posle gasenja. Za citavo to vreme otkad je on u garsonijeri, dolazila je samo ona, vitka i jos prilicno lepa, pela se hitro stepenistem donoseci sobom radost tom coveku na petom spratu i postajuci i sama zbog toga radosnija. Prvi put se popela pri kraju prve godine apotekarovog stanovanja u ovoj zgradi. Usla je pomalo neodlucno. A izasli su tek uvece zajedno i smejali su se prilicno glasno (cak bezobzirno, kako mu se ucinilo tada) silazeci stepenistem. Od onda su njene posete ucestale, citava je ta igra dobila ustaljeni ritam, imala je raspored dana, casova, prilagoðen prema godisnjim dobima i duzini njenog vlastitog trajanja. Èinilo mu se tih dana, spazivsi je ponekad kako se penje prema vratima susedove sobe, da je najzad prekinuta nit solidarnosti izmeðu njega i tog coveka, jer ovaj je svoj zivot obogatio neocekivanom i uzbudljivom sadrzinom ostavivsi ga da bude samo posmatrac koji nikome nije potreban, niti pak bilo kome smeta ovako uvucen u svoju jazbinu na mansardi. To se sve desavalo prosle godine, pocetkom jeseni. U to vreme, ne obaziruci se na lekarski savet da se manje krece, on je dosta cesto izlazio iz sobice, spustao se dole i vozio tramvajem do Topcidera. Tamo, na prostranom platou ispred Konaka, provodio je duge casove nad rasklopljenim novinama, koje gotovo nikad nije procitao do kraja, i pratio kako se odvija smanjeni zivot na nekoliko staza unaokolo. Pamtio je prolaske nekih vojnika, domacica, znao je svu decurliju sto dolazi da se igra pod ogromnim stoletnim platanama, kao i jedan studentski par sa tasnama i udzbenicima razastrtim po klupi. Taj par je odlazio uvek oko jedan popodne, a on posle toga ostajao sam na sirokoj stazi osluskujuci buku automobilskih motora i zvonjavu retkih tramvaja, koje je uvek pratio pogledom kako se crvene meðu stablima i nestaju u sumi prema Rakovici. Nikad mu to do te jeseni nije bilo toliko dosadno. Samoca, kad je ranije razmisljao o njoj, izgledala je i pored sve svoje tezine i besciljnosti kao nesto veoma poznato, ponekad cak i prisno, cinilo mu se da moze da je primi i uroni u nju jer je graðen po kalupu njegovog bica, ali tada, tih dana kada je posmatrao kako se lisce talozi po sve poroznijim senkama starog drveca, osecao je kako ga nesto, usprkos tisini i umirujucem bogatstvu boja unaokoio, goni da se postavlja pred samim sobom kao pred ogledalom i sve je izgledalo nekako tuzno i neoprostivo. Poverovao je da niko tako vucje ne postoji u ovom gradu, daje svaka kuca koju je znao puna kretnji, iza svakih vrata je mogao da cuje glasove, smeh, decju ciku, svugde su bili ljudi zabavljeni jedni drugima, a on je bio sveden na nesto najmanje vredno od svega, na sebe jedinog u danima neispunjenim i dugim. I onda je naisla nedelja, jedna od prvih u oktobru. Jos uvek toplo i suncano popodne izmamilo je veliki broj setaca. Do njega nepokretnog na klupi dopirali su odlomci njihovih razgovora, mirisi zena lebdeli su u zasicenom vazdahu pod krosnjama, a pri svakom prolazku nesnosno je skripao sljanak pokrenut pritiskom njihovih stopala, koja su se polako podizala i spustala u nekom laganom ritmu reðajuci pred njegovim ocima sarolikost oblika muskih i zenskih cipela. Gorcina koja se dotle talozila u njemu iznenada se uzburka kad je zacuo kako neki muskarac i zena sto su zastali nedaleko od klupe nastavljaju svoj ranije zapocet bestidni razgovor ne obracajuci paznju na njegovu blizinu. ®acnut ovakvim njihovim ponasanjem, on pokusa da sagleda sebe u ocima muskarca i te zene. I ucini mu se kao da, gledajuci sa njihovog mesta, na njegovoj klupi ne sedi niko. Bas niko. Zaista, postade mu u tom trenutku sasvim besmisleno sto zauzima nekakav prostor u tom popodnevu, sto dise i pogledom obuhvata rasutu masu setaca, kad ni u cijem secanju ne moze ostati duze od sekunde, kad se citavim svojim postojanjem sveo samo na usputno magnovenje u tuðim utiscima, i ko zna dokle bi ga dovela ta misao koja mu je, usprkos opiranju, postala na neki cudan nacin pomalo cak i prijatna, da odjednom nije spazio nesto sasvim neocekivano. I to ga je toliko privuklo da mu je sve drugo postalo suvisno i pocelo da slici na dokonu igrariju. Stazom, u susret njemu zablenutom na klupi, dolazila je ona mlada zena sto je posecivala apotekara i vodila je za ruku jednu alabasnu devojcicu. Kraj njih se vukao neki covek, suv, prilicno pognut i usiljeno elegantan. Postapajuci se, pokusavao je taj covek svim silama da odrzi isti tempo sa zenom i devojcicom. Izgledao je dosta stariji od nje, a sigarno nije bio. Neka bolest ga je slomila. Spustili su se na jednu slobodnu klupu nedaleko od njegove. Iza rasirenih novina poceo je pazljivo da osluskuje njihov razgovor. Bilo mu je potrebno samo nekoliko minuta pa da najzad cuje devojcicu kako oslovljava zenu i muskarca kao svoje roditelje. Posle toga je ustao i udaljio se od njih sto je brze mogao. Probijajuci se prema tramvajskoj stanici nagazio je nekoliko setaca, jednoj zeni je oborio pletivo, ali se nije izvinjavao, vec je zeleo da se naðe sto dalje od one klupe gonjen osecanjem coveka koji je nesto ukrao i sada zeli da zametne trag. Tako je najzad doznao nesto vise ne samo o toj zeni, njenom muzu, devojcici, vec i o sebi, o svojim razmisijanjima i o tome da ne sme tako olako uskratiti solidarnost nekim ljudima. Mozda je jos teze bilo tom elegantnom i pogurenom coveku, jer on je stalno bio okruzen zenom i devojcicom, morao je da slusa njihove glasove, da podnosi njihovu blizinu, a ipak je sve bilo hladno i kilometrima pusto oko njega. A zar isto tako nije mogao da se upita kakav je strah gonio tu zenu da se penje do apotekarove garsonijere? I sam apotekar postao mu je ponovo blizak. Opet mu se nametnula ona misao da mu treba nesto reci. Meðutim, kad je kasnije malo bolje razmislio o svemu, izgledala mu je smesna takva zelja. Èinilo mu se da ljudi, ma koliko se trudili, ipak cine jedni drugima samo sitne usluge.

Spazi kako se sekundara na brojcaniku obrce sporo, ujednaceno i skracuje u preðenoj putanji rok njenog boravka tamo unutra, a njega cini sve nestrpljivijim. Najzad, eto, dogodice se. Danas ce puci ona opruga napetosti ciju je stanjenu povrsinu naslutio jos ranije i koju je pratio kako se iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, sve vise tegli, razvlaci, bori da ostane u istom ritmu, da zivi. Posle onog proslogodisnjeg susreta u Topcideru bilo mu je jasno da njene posete moraju prestati jednoga dana. Èinilo mu se da tacno ocenjuje susede. Mislio je da preko tog coveka prepoznaje u sebi nekadasnjeg kolebljivca. Apotekar je pedant, finih manira, isti kakav je on bio svojevremeno. A takvi nemaju odvaznosti. Njihov je kukavicluk u stvari zaloga za njihov mir. I zato je znao kako ce se to dogoditi. Znao je iz vlastitog iskustva. Èitava zima prosla je u pracenju njenih poseta. Ustajao je kad god bi zacuo poznate korake na stepenistu i prilazio okruglom otvoru na vratima svoje mansardne sobe. Posle njenog ulaska cekao je kraj posete koji se oglasavao u onom poznatom skripanju. Odmeravao je pazljivo svaku promenu u njihovom ponasanju. U pocetku, prilikom prvih rastanaka, sused je redovno silazio sa njom do ulice. Ali sto je veza duze trajala, silasci su postajali sve reði. U toku zime rastajali su se, istina jos uvek nezno, na odmoristu ispred njegove garsonijere. Po tim rastancima mogao je najbolje da prognozira. I desilo se da je sa radoscu registrovao svako njihovo krace zadrzavanje na odmoristu. Bilo je to neka besmislena radost, nimalo zlobna, jer u tim trenucima nije ni pomisljao na ponor koji se neprimetno otvara u tim ljudima, neka radost igre u kojoj polako ali pouzdano pobeðuje strpljenje. Docekao je najzad da cuje kako su vrata zaskripala sasvim kratko. Pocela je da izlazi sama. Onda je znao da je kraj blizu. A znao je isto tako i da ce apotekar nastojati koliko god moze da izbegne banalnosti. I tako, zelju da priblizno odredi dan njihovog konacnog rastanka pretvarao je polako u sve preciznije, a istovremeno i sve pomamnije ocekivanje da se uveri u zbilju tog sveta sagledanog sa visine malog okruglog otvora na vratima svoje sobe. Trebalo je voditi racuna o raznim komponentama slucaja, na primer o ozbiljnosti njene strasti, koja uvek moze da odgodi kraj za izvesno vreme, o perspektivi nje bez njega (apotekar je, ipak, covek finih manira i verovatno do izvesne mere dusevan), o toj perspektivi koju joj mora ulivati u svest sistematicno, kap po kap, a koja najzad mora da joj razbistri pogled i uputi je da shvati neminovnost zavrsetka. Kombinujuci, pomislio je i na onaj tip zene koje se ne predaju tako jednostavno, vec se tvrdoglavo bore pletuci nekakve dosadne zamke bez mnogo dostojanstva i pameti, ali tu je pretpostavku odbacio, istina dosta rizicno, pouzdavsi se u tacnost suda koji je stvorio o njoj tokom ranijih posmatranja. Morao je takoðe misliti o njenoj izuzetnoj situaciji, o muzu, devojcici i pobudama zbog kojih je dolazila apotekaru. Jednom je, ranije jos, pomislio da je u pitanju strah. Ali da je zaista bilo tako, onda bi citav taj slucaj postao kraci, jednostavniji mozda, no zato mnogo ozbiljnijim posledicama nego sto se to inace desava. A vise od svega morao je sebi predociti sta ce ta zena izgubiti ako raskine sa susedom. Pomisao o strahu bio je vec odbacio, a posle toga ucinila mu se ona neuporedivo manje vredna i put do tacnog nalazenja dana, cak i casa njene poslednje posete postao je odjednom kraci. U toku prosle nedelje boravila je u garsonijeri samo deset minuta. Dva dana kasnije dolazila je i zvonila, a vrata se nisu otvorila. Nekadasnji raspored njenih poseta bio je sada samo lepa proslost. I dok je bespomocno stajala pred zatvorenim vratima, sused je bio u stanu. Sam. Ko zna sta je radio. Mozda se bas dosaðivao tog trenutka, pa ipak joj nije otvorio. A posle toga bio je potreban samo jedan kratak pogled na citavu situaciju da mu datum tog zavrsetka vise ne bude tajna. U stvari, odredio ga je najvise po nekom svom tamnom osecanju igre. Hladno, razumno proracunavanje bilo je samo povod za inspiraciju predviðanja. Sada se vise ne usuðuje da pogleda unazad i da jos jednom u mislima obuhvati taj obavljeni posao. Poverovao je da je u pravu i to mu je sasvim dovoljno. Gotovo panicno odbacuje svaku sumnju u tacnost svoje pretpostavke. Sekundara ce mozda najvise jos pet ili sest puta obici svoj krug i onda ce zacuti kako se otvaraju vrata. Duze ne bi smelo da potraje ovo cekanje. Zaista ne bi smelo, bar zbog onoga sto se desavalo njemu u jednom vec odavno nestalom vremenu.

Ponovo se javi onaj cudan zvuk iz dubine dvorista. Kao i malocas, usledise zacuðeni povici decaka, samo sada behu nesto tisi. Eto, vec mu je jasno da je onda pogresno razumeo. To uopste nije staklo. Mozda je neko oborio kakav limeni predmet. Naravno, oluk. Sasvim se dobro seca da je oluk u dvoristu dotrajao, pa je zid susedne zgrade posle stapanja snega s krova postao zbog toga toliko vlazan da je u visini prizemnog stana poceo otpadati malter. Mora da je nadstojnica pozvala limare jer su joj stanari iz ugrozenog stana vec dosadili svojim protestima. A decurlija se verovatno zabavlja posmatrajuci njihov posao. Opet zazeli da ode do prozora i pogleda dole. Odvoji se od vrata. U stvari, pokrenuo se ne obracajuci paznju na tresak koji je, evo, vec treci put dopro iz dvorista. Ucinio je to neodreðeno, vise da razdrma noge ukocene od dugog stajanja, i nasao se tako na nekoliko koraka udaljen od staklenog okca na vratima. I odjednom, kad je vec hteo da se vrati u stari polozaj, oseti iznenadni otpor. Jer cineci taj pokret prepoznade u sebi neku neocekivanu sumnju koja ga zaustavi. Nije to bila sumnja u tacnost predviðanja onoga sto ce se odigrati u susedovoj garsonijeri, njeni koreni behu dublji i ona je svojom pojavom nametala jedan sasvim drugi vid stvari: otkrila mu je nalicje njegovog polozaja u ovom popodnevu. I postade mu smesno malocasnje nestrpljenje. Ucini mu se kao da je sagledao samoga sebe kako stoji poguren, sveden jedino na to vrebanje i zedan tuðih koraka tamo napolju kao da je u njima nesto trajnije od svega ostalog sto je doziveo. Zaista, sta bi se desilo da oni stvarno prekinu danas? Zar bi zadovoljstvo zbog ispunjenog ocekivanja moglo da se protegne i na sutrasnji dan? Ako vise ne bude svega ovog, na sta ce onda tako predano usredsrediti paznju? Otkako je penzionisan, pratio je uglavnom samo zivot apotekara na petom spratu. U poslednje vreme to ga je pracenje toliko privuklo da je sve drugo zapostavio. A sutra, kad zena vise ne bude dolazila kod suseda, bice mu nemoguce da se ukljuci u nova igru jer nove nema i ko zna da li posle toga postoji bilo sto do te mere zanimijivo da bude vredno njegove strepnje? Opet ce se naci na samom pocetku onog vremena kad je prestao da odlazi u kancelariju i ponovo ce dani postati dvaput duzi u tom nedesavanju unaokolo. Sused ce ulaziti u svoju garsonijeru, izlazice i bice uvek sam, zatvoren kao i dosad. I cim zazelene drvoredi na ulici, odmah posle cvetanja bagrema, nastupice leto poznato vec po svojim tromim i sparnim vecerima, a on ce sedeti u mracnoj sobi nagaðajuci poreklo zvukova sto su nastali dole u dvoristu ili u stanovima drugih ljudi i zalutali u tminu njegovog prebivalista kao jedini posetioci. Ali, prepustivsi se ovoj iznenadnoj sumnji, primeti u njoj i jednu dosad sasvim nepoznatu misao o granici koja mora da je negde skrivena u svemu sto je do tog trenutka cinio, sto je zeleo, mrzeo i zbog cega je postajao tako nestabilan. Izgledalo mu je kao da napokon shvata: sve se nekako zbivalo nasporednom koloseku. Nije umeo da odredi dokle se ti tuði zivoti granaju u njemu, a gde pocinje onaj pravi, njegov, ciji je on apsolutni gospodar. Zasto da suzed, ta zena, ili ma ko drugi, cine njegov zivot kad je on mogao da bude i bez njih, samo da je slucajno stanovao na nekom drugom mestu gdje ih nikada ne bi sreo. Sad bi se, na primer, drukcije osecao da nije u ovoj sobi; uopste ne bi znao za njih i posmatrao bi sa nekog svog zamisljenog prozora Savu i povijenu liniju druma na drugoj obali po kome jure sicusni automobili i podsecaju na kukce. Onda ne bi bilo ovako i sve bi zavisilo od njega samog. Ali ko zna, mozda ni to nije ona prava granica gde pocinje samo njegov zivot. Sigurno bi onda neki drugi ljudi pomerali tu granicu i ona bi, bas kao i sada, ostala nedokuciva njegovom pogledu. Mozda tu i nema nikakvog drugog resenja osim ovog stanja koje je oko njega; mozda uopste nije ni mogla biti drukcije. Ali, ipak, negde mora da postoji samo njegov zivot koji ne zavisi ni od koga. Do sada nije razmisljao o njemu, a, cini mu se, samo da je ranije shvatio kako stoje stvari, starost bi mu ostala posteðena od raznih sitnih sramocenja i bilo bi mnogo jednostavnije otrpeti ovo pozno aprilsko popodne sa bukom i decjim glasovima iz dvorista. Da li je kasno da sad potrazi tu skrivenu i verovatno u mnogom zaparlozenu granicu sebe? Moze li mu ona nesto pomoci ako je naðe? I zar bi onda bilo manje svejedno sto ima pedeset i osam godina i sto svakog jutra odbrojava u kasicici secera neke bljutave kapljice od kojih mu se posle dugo topi ukus gorcine u ustima?

Zbunjen, priðe otvorenom prozoru i nasloni se na donji ram ne spustajuci pogled prema dvoristu. Spazi kako se u daljini preplicu krovovi, a iza njih izbija tanka, jedva ozelenela traka ravnice. Meðutim, neravna leða varosi ostadose negde pri dnu i postase slicna nekakvom sivom i zamrznutom talogu, jer pogled mu upi prostranstvo predvecernjeg neba, a oci zasuzise od napora da prihvate i zadrze let nekih tacaka-lasta koje su kruzile ispod retkih crvenih oblaka na zapadu. April. Prvi put shvati ozbiljno tu cinjenicu proleca koju je vec danima pratio samo u odjecima sto su se uvlacili kroz otvoren prozor njegove sobe. I uplasi se. Oseti nekakvu smesnu vrtoglavicu slicnu onoj koja se javlja kod ljudi sto, nenavikli, posmatraju sa neke stare kule ili crkvenog tornja svet kako se smanjen prostire i gmize duboko negde na dnu provalije. Zazmuri u nadi da ce na taj nacin odagnati neprijatan dozivljaj daljine, ali ipak ne postize nista jer ga na nju podseti povetarac koji mu napuni pluca tim istim prolecem donetim sa ravnice iznad koje se isto tako tuðe i resko crvene oblaci i isto kruze laste.

Naglo zatvori prozor, okrene se i tek tada se nakani da ponovo otvori oci. Prvo sto je ugledao bese ivica dugackog pohabanog tepiha koja se dovukla gotovo do samih vrata. Zatim pokusa da se ponovo vrati na malocasnju misao koju je prekinuo svojim odlaskom do prozora. Razocaran, shvati da je sada besmisleno traziti u sebi onakvu jasnocu, jer sigurno vise nece biti u stanju da je postigne u toku danasnjeg dana. Pogled mu se zaustavi na novinama razastrtim preko kreveta. Seti se feljtona. Do vrata! Brzo izvadi dzepni sat. Jos samo minut do sest...

Nasavsi ze opet iza stakla svoje osmatracnice, ugleda pusto i vec malo smraceno odmoriste ispred susedovog stana na petom spratu. Da nije malocas izasla, zapita se za strepnjom. Ipak, kao da sam sebi odgovara, zavrti u neverici glavom. Jer cuo bi kako skripe vrata. Siguzno bi cuo. I nastavi da vreba izlaz iz apotekareve garsonijere s istom predanoscu kao da uopste nije prekidao ovaj posao.