Kada osetimo da se nalazimo u povoljnom periodu, u periodu velikih aktivnosti tokom kojih možemo postaviti temelje za uspeh na duže staze, nije čudno ako sve oko sebe vidimo ružičasto. Nove mogućnosti na sve strane! Obezbedili smo sebi dovoljno vremena, obavili smo sve potrebne pripreme, rekli sve što je trebalo da se kaže, na poslu utvrdili sve uslove pod kojim želimo da radimo. Prelepo. Problem koji može iskrsnuti pred nama uvek je isti. Tačnije, to su dva problema: neskromnost i nerealnost. Od ta dva, šta može da bude pogubnije? Mrtva trka.

Svako od nas ima tu jedinstvenu potrebu da stvari obavlja na sebi svojstven način, da drugima postavlja uslove, da uočava tuđe greške. A pri tom se zaboravlja da prvo valja detaljno očistiti "svoje dvorište" da bismo mogli (i smeli) da se bavimo tuđim. Kao da ne shvatamo da je možda došlo vreme da bar privremeno pristanemo i na nešto što nam ne odgovara u potpunosti, dok se neke mučne okolnosti ne promene i dok se ne stvori neki povoljniji aspekt sagledavanja određene situacije. Mogućnosti i podsticaji neće nestati ako ih zanemarimo nakratko da bismo pogledali oko sebe i uverili se da na ovoj planeti ima još živog sveta pored nas samih.

Neskromnost i nerealnost mogu da naplate svoj danak i u okvirima ljubavne veze. Sve je to lepo kad ljubav doživljavamo kao igru ili zabavu, a seks kao prirodan način da se izrazi ono što osećamo, ali i to ima neku svoju granicu koja ne sme da bude pređena. Nedostatak dubokih emocija ili nesposobnost da se emocija pokaže logične su posledice površnog tretiranja ljubavnih odnosa. Infantilan stav prema svim segmentima života (uključujući tu i ljubav) teško da će nas na duge staze dovesti do toga da, kada se pogledamo u ogledalu, vidimo osobu koja je suštinski ispunjena i zadovoljna sobom.

Izvor: Krstarica