-SRBI I NJIHOV ODNOS PREMA ISTORIJI-
-KAKVE SMO GRESKE PRAVILI I DA LI MOZEMO IMATI KORISTI OD NJIH-

Ucenik : Ajetovic Filip II-b


Ljudi vec vekovima govore “Istorija je uciteljica zivota”Da li je to tako kod nas?

Mi tvrdimo da smo najstariji narod, iako to nismo niti ce nam to ikada pomoci. Grci i Italijani su mnogo stariji narod od nas, pa i Makednonci koji su mnogo manja drzava od nas, ali su ipak imali blistavu proslost. Ali se ne mogu bas pohvaliti sa sadasnjosti.

Vratimo se na onu staru izreku: “Istorija je uciteljica zivota”. Ona nam daje jednu jasnu poruku, a to je da nas uci koje stvari treba a koje ne treba da uradimo u buducnosti. Sto se tice nas kao naroda, mi smo imali, ruku na srce, vise padova nego uspona. Ono malo uspona sto smo imali desili su se u dalekoj proslosti, a u blizoj proslosti nismo imali skoro nikakve znacajnije, vece uspone.

Licno smatram da treba vise da gledamo padove i GRESKE koje smo nacinili. Jednostavno zbog toga sto covek moze da uci jedino preko svojih gresaka. Nikad necemo znati da li treba svetlo gasiti tako sto cemo razbiti sijalicu, ili cemo uljudno ugasiti na stekeru.

Najvece greske pravili smo kada nam se pruzala istorijska prilika da ucinimo veliku stvar sa Srbijom,da budemo poznati i priznati u svetu. Pocnimo od kneza Mihaila Obrenovica (sina Milosa Obrenovica), coveka koji je Srbiji vretio suverenitet i veru u bolje sutra. On je od Turaka vratio Srbiji kljucne gradove i time pokazao da Srbija moze i mora biti nezavisna zemlja. Posle samo godinu dana mi smo ga ubili. Kazem MI, jer ga je ubio Srbin, jedan advokat, ako se ne varam. Ubijen je u parku dok je setao medju svojim narodom. Tu smo nacinili kobnu gresku, jer je time uneseno zrno razdora i mrznje u porodicu Obrenovic, tada vladajucu porodicu u Srbiji, sto je naravno ostavilo i traga na narodu.

Tridesetak godina posle, u zaveri oficira ubijeni su kralj Aleksandar i njegova zena, kraljica Draga, koja je i dan danas ostala zapamcena u narodu kao negativna licnost. O njoj su kruzile raznorazne price, a razlog zbog koga su ubijeni navodno je taj sto ona nije mogla da ima decu, a on ju je voleo. Slicno je bilo i sa knezom Mihailom koji je voleo svoju rodjaku Juliju Hunjadi. Posle ubistva kralja Aleksandra ugasila se i dinastija Obrenovica. Covek koji ga je ubio posle toga je priznat kao velika i znacajna licnost. Svi su ga hvalili, ali niko se nije pitao da li je on ucinio nesto lose, da li je ubio nekoga. Ubistva celnih ljudi nase drzave (ma kako se ona zvala i ma ko bio na njenom prestolu) dogadjala su se i kasnije, u XX veku.

Krajem XIX veka rodila se ideja o zajednickoj drzavi u kojoj ce ziveti svi juznoslovenski narodi. Ta ideja je sprecena i svetskim ratom, ali nakon pobede zemalja koje su se borile protiv Austro-Ugarske, drzava je napokon formirana 1. decembra 1918. Prestolonaslednik, a kasnije i kralj Aleksandar Karadjordjevic proglasio je Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Bilo je onih koji su bili za, a bilo je i protivnika ovog ujedinjenja, ali oni su bili u manjini. Iz godine u godinu rasla je mrznja izmedju Hrvata i Srba, sto je kulminiralo ubistvom brace Radic u Saveznoj Skupstini 1927. godine. Tu smo ucinili veliku gresku, jer ih je ubio Radikal, nas covek. Iako je sve moglo da se resi razgovorom, sve se na kraju zavrsilo tragedijom koja se odrazila na dogadjaje koji ce se kasnije uslediti.

Godine 1929. kralj Aleksandar je preimanovao drzavu u Kraljevina Jugoslavija, a samo pet godina posle 1934. godine ubijen je u Marseju od strane Ustasa uz pomoc jedne makedonske zlocinacke grupe. Povezimo dogadjaj u Marseju sa onim sto se desilo u Saveznoj Skupstini. Vraceno nam je milo za drago. Sad se pitamo sta bi bilo kad bi bilo… Da nisu ubijeni hrvatski predstavnici u Beogradu sigurno ne bi bilo atentata u Marseju.

Kralj Aleksandar je rekao: “Cuvajte mi Jugoslaviju”. Mi smo to pogazili! Dopustili smo da Jugoslavija polako propada sa tri coveka celu. To je bilo namesnistvo koje je trebalo da vlada drzavom dok kralj Petar II ne bude punoletan. Ta tri coveka su pricala razlicitim jezikom, razmisljali su drugacije, imali su razlicite planove za drzavu… Jednostavno nije bilo moguce da zemlja funkcionise normalno sa takvim ljudima na celu.

1941, u martu mesecu, izvrsen je vojni udar i namesnistvo je sklonjeno sa vlasti. Silom. Voljom jednog coveka. A to je bio kralj Petar II koji tada nije imao ni 18 godina, ali se tada on licno proglasio punoletnim i sposobnim za vlast. (Ovo je i dan danas prisutno kod nas: istupaju neki ljudi i govore da su oni najidealniji i naprametniji i da je najbolje da oni vladaju drzavom, a narod im slepo veruje. Kasnije pobegnu glavom bez obzira, a zatim se pojave i kazu da su cisti i da nemaju grehova). Nakon sto je kralj dosao na vlast, Jugoslaviju su bombardovali i ubrzo zatim okupirali fasisti, a on je pobegao iz drzave i komandovao Jugoslavijom iz Londona. U medjuvremenu je stvorena je ND Hrvatska, Srbija je rascepljena na mnogo delova… Nakon rata drzavom ce vladati jednoumlje, svi ce raditi i lepo ce im biti, jer ce jedan covek vesto drzati u rukama celu zemlju.Kako mu je to poslo za rukom?Ko nije mislio kao on, poslao bi ga na tesku robiju. To nije bilo ni malo zdravo za narod, ali ipak su Titu svi verovali. A ko i ne bi kad je sastavio celu Jugoslaviju i okupio nas sve na gomilu. Bili smo priznati u svetu, mada nismo pripadali ni Istoku ni Zapadu, nego smo sa nekoliko drugih zemalja stvorili Pokret nesvrstanih zemalja, sto je bio lukav potez, jer smo mogli da saradjujemo sa svima.

Nakon Titove smrti drzava je pocela da propada, jer nismo mogli da ostvarimo zajednicku komunikaciju sa Hrvatima i Slovencima, pa su oni zato prvi istupili iz zajednice. Odmah posle njih istupile su Bosna i Makedonija. Izbio je rat. Zbog teritorije. Ne zbog stotina hiljada ugrozenih zivota, nego zbog pojma Velika Srbija. Slazem se sa tim da je Krajina oblast u kojoj su ziveli Srbi i da su oni tamo odavno, ali nikako ne moze biti nase, jer nikada nije ni bilo. Ali 4 godine uzalud smo bili bitku za koju smo na kraju dobili sankcije, prvi put u savremenom dobu dopustili smo da nam svet okrene ledja. A u tom izolovanom svetu verovali smo da smo jaka zemlja koja je “pobednik” rata u kojem smo imali vise stete nego koristii. I cinili smo stravicne zlocine koje necu pominjati, jer treba gledati napred a ne dopustati da nas nesto iz proslosti vuce na dno. Moramo biti svesni da smo za to platili tek mali deo ceha i da nas ostecene zemlje tuze za materijalnu stetu koju smo pocinili.

Secamo se bombardovanja 1999. Ali ne znamo ni sami zbog cega se to desilo. Svi misle sa je to zbog Albanaca, ali ne.To je upravo zbog toga sto smo mislili da nas Turci ponovo napadaju i da nam ponovo otimaju Kosovo. A Turska koja je udaljena stotinama kilometara tezi da udje u EU i da izgladi odnose sa Grckom u vezi Kipra. Pomalo tragikomicno. Covek, koga necu imenovati, rekao je da nece dopustiti da strana cizma kroci na srpsko tlo. Ta recenica je neposredno i uticala na pocetak agonije koja je trajala 4 meseca. I na kraju, kada smo pretrpeli ogromnu stetu, kada je izginulo stotine ljudi, receno nam je da smo pobednici. Tako je i bilo 1389. kada smo izgubili bitku protiv Turaka, pa su ipak zvonila zvona u Parizu koja su simbolizirala pobedu Srbije. Ko zna, mozda je Kvazimodo lose cuo, ili je duvao malo jaci vetar. Ali reci da smo mi pobednici, kada nam pred ocima stoje sve te porusene kuce i zgrade, kada gledamo ljude zavijene u crno, zaista zvuci glupo i besmisleno.

I u bliskoj proslosti uspeli smo da upropastimo, ili barem usporimo dolazak onog “boljeg sutra”. Ubili smo coveka koji nista lose nije mislio za ovu drzavu, koji je samo zeleo da se lepo zivi, da ne bude kriminala. Stop. Kriminal. Kriminal iz proslosti se vratio nakon nekoliko godina vestog sakrivanja i nosenja maski, kriminal se vratio. Taj dogadjaj je bitno usporio proces pridruzivanja Srbije EU (ali nije cilj ovog referata da istakne politicku situaciju u Srbiji, nego da istakne vazne cinjenice i greske koje ne smeju da se ponove).

Jos bih rekao da smo kao narod specificni po jednome: bojimo se novih stvari. Za kompjuter smo rekli: “Ma sta ce to nama, to je Amerikanac pravio, mozemo mi bez toga”. Uopste nismo prihvatali nove stvari, nego smo ih odbacivali sa strahom, jer mi se bojimo novih stvari. Umesto da tezimo ka buducnosti, mi se ipak vracamo u proslost.

Uspeli smo da budemo svetski prvaci u kosarci, vaterpolu, osvajali smo tronove sveta u sportu, ali nikad nismo dosegli vrh svojim odnosom prema buducnosti (jer ce i ta buducnost jednom postati istorija). I da smo makar malo pogledali gde smo pogresili u proslosti, sigurno bi stvari ispale mnogo bolje.




-Nije koriscena literatura.
® AJETOVIC FILIP , II-b

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ako imate nesto da prigovorite slobodno recite.
Ca0

Jedna mala zamerka - Makedonci danas nisu isti narod Aleksandra Makedonskog, tako da nema sjajne proslosti... Ali nije mnogo bitno, dobar text!

Nisam bas siguran kakve konkretne veze ima ovaj tekst sa istorijom, Makedonija je oblast koja je manjim delom u danasnjoj FYR Macedonia a vecim delom u Grckoj. U vreme kada su vladali Filip i Aleksandar Makedonija kao drzava nije postojala, niti je bila u planu uopste.
Stvari koje naucis iz proslosti ne treba da ponovis u sadasnjosti, jer jos uvek prema vazecim zakonima fizike ti u buducnosti ne mozes nista da uradis, niti znas kako ce ona izgledati.
Mihailo Obrenovic nije ubijen u parku dok se setao medju svojim narodom, ubijen je u Kosutnjaku, sumi na obodu tadasnjeg Beograda gde ako je i bilo nekog naroda bilo ga je slucajno, a malo neozbiljno delujekad u tekstu ovakve vrste kazes: " jedan advokat, ako se ne varam". Cak iako ne pamtis, a ne mora svako ni sve pamtiti, lepo je otvoriti neku knjigu, i naci ono sto ti treba. A cak ni u Vojnoj enciklopediji od 20 tomova ne pise da ga je ubio neki advokat vec da je to uradila grupa zaverenika vernih Karadjordjevicima i nekim Turskim

Onda imas ubistvo Aleksandra, imas situaciju da je on ubijen, da je posle njega dosao Kralj Pera koji je mozda i nas najcenjeniji vladar u narodu, a njega nisi ni spomenuo.
Ideja Jugoslovenstva je sa Ilirskim pokretom je pocela 1830-1850 (kada je zabranjen), dakle rat sa time i nema neke narocite veze...

etc

Nemam sad kad da analiziram sve.. ali jedna stvar definitivno zapada za oko:

I profesori istorije koriste literaturu za ovakve radove, pa ako si mislio da ce to povecati vrednost rada.. nece.. bar ne u istorijskom smislu.. super je to sto si ti patriota, jos je bolje to sto si II razred pa i to sto znas je vise nego dovoljno da te neko pohvali u skoli jer verovatno 95% tvojih drugova ni ne zna da je II svetski rat trajao 6 a ne 4 godine.. ali ako se ubuduce zanosis ovako i to mislis javno propagirati.. konsultuj se sa literaturom, to nije sramota a mnogo vise kredibiliteta ces steci ako ono sto pises zaista stoji, nego ako je to otprilike tako bilo

Dobri saveti SF. Ipak je momak II razred, seti se tog vremena...

Filipe, vidi se trud, samo napred.

Secam se ja jako lepo tog vremena, i znam da sam za svaki cas istorije (bio sam zaduzen da odugovlacim sa pitanjima na kraju casa da profesor ne pita nikog nakon sto zavrsi predavanje) procitao stranice i stranice teksta i izvadio redove i redove beleski... Pa me je i profesor bledo gledao kad sam ga pitao neke stvari

Sf je u pravu za to ne koriscenje literature. Kao prvo, o svemu tome sto si pisao morao si prvo citati negde, nisi sam izmisljao dogadjaje i cinjenice. Kao drugo, sto vise literature koristis prilikom rada na bilo cemu, imaces bolji rad. Samo mislim da si se ti pogresno izrazio u ovom slucaju, hteo si verovatno time da kazes da nisi uzimao gotove recenice ni odakle pa ih onda ubacivao u svoj text.

Pa sumnjam da se i dozovoljava da eksplicitno kopiras svaku recenicu.. ali podatke.. cifre.. brojke.. imena.. normalna osoba ne pamti takve stvari osim ako nisu ekstremno vazne, za to sluzi literatura

Jel stvarno verujes da je Petar II organizovao puc u zemlji ?

Nije Kvazimodo nista lose cuo, nego se to pogresno tumaci. Posle bitke, turska vojska se povukla da bi se na drugoj strani branili od mongola sa Timurlenom na celu. On je posle zarobio sultana Bajazita. Srbija je formalno pokorena 70 (+/-)godina kasnije. Turci nisu stigli do Pariza, tako da su imali razloga za slavlje.

Moj generalni stav prema tom radu je pozitivan. Da, tacne su primedbe svih za literaturu, ali ovakve dragocene podatke o tome zasto je literatura potrebna i bitna Filip ce verovatno pre naci ovde na forumu nego u nasem skolskom sistemu (koji je pun raznih manjkavosti). No, da se iz nase istorije nismo bas ponecemu naucili, tacno je. Ono sto je bitno je da je generalni stav rada pozitivan u smislu da i pored svih   podataka i literature o cemu se moze raspravljati, ima jedan pozitivan pogled na nas i objektivan pogled na nasu istoriju iz koje smo mogli mnogo vise da izvucemo pouke.

Osim toga, um autora ovog teksta je zaista mlad, ali nadaren i nema sumnje da ce se u godinama koje predstoje razvijati i obogacivati i sebe i sve nas.

Hvala na komentarima onakvi su kakve sam bas i ocekivao.