Mislim da je moguce,samo ako to oboje zele!!! Moj ulazak ovde je bas iz tih razloga...najiskrenije!!!

E sad malo filozofiranja koje mozda nekoga smori, ali ja jednostavno moram...
Veoma je moguce na internetu pronaci "srednu dushu", nekoga koga u real life mozda nikada ne biste sreli. Sve ovo govorim iz lichnog iskustva, da neki ne pomisle da teoretishem u prazno. Naime, beshe to ovako...
Pre dve godine, otprilike u ovo vreme ostala sam bez posla i pukla s mozgom skroz na skroz. Zatvorila sam se u kucu i nisam htela da imam dodira sa spoljnim svetom. Vreme sam provodila uglavnom na internetu, tachnije na krstarici. Tamo sam maltene postala inventar, poznata po tome da ili provociram ljude na swadju ili "pevam" do besvesti. Jednog dana, moj sadashnji dechko, buduci muz, me je iscimao na pvt, da me pita neko glupo pitanje u vezi neke igrice koju sam igrala. Van mog obichaja, zapocheli smo neobavezan razgovr. Vremenom se iz tih razgovora, rodilo neko uzajamno poverenje i "drugarstvo". Postali smo jedno drugome savetnici, neko s kim je moguce razgovarati o svemu. On je u to vreme imao stabinu vezu i ni traga od nekog "muvanja" nije bilo. U vishe navrata smo jedno drugome pomogli pametnim savetima oko nekih problemchica. Naravno, posle nekog vremena sa kucanja smo preshli i na telefonske razgovore. Deshava se oproshtajni koncert "Kerbera" u Nishu, moj dragi je Nishlija , na koji me on zowe da dodjem poshto wolimo istu muziku, a ima kartu vishka. Iako mi je to zvuchalo kao sasvim razuman predlog, nashla sam dobar razlo
g da ne odem, jer sam se plashila, ni sama ne znam chega. U medjuvremeni, sam se ja ponovo zaposlila i vratila se po malo u zivot, a nashi kilometarski razgovori su se nastavili iz dana u dan. A onda sam shvatila da ujutru kad se probudim prvo pogledam u fon da vidim da me nije sluchajno zvao ili mi pustio poruku, da pochinju da mi rade leptirici u stomaku kada se kuckamo ili prichamo, jednostavno, da se samnom neshto chudno deshava. Naravno, mudro sam cutala o svemu tome. Te 2005. god. u jesen meni umire baka, a Vlada mi je najbolje rame za plakanje. Jedne vecheri negde u tom periodu, samo mi je rekao "Znash, mala ti meni pochinjesh da se dopadash i mislim da bi trebalo da se vidimo." Pokushala sam to da izbegnem, ali pobedio je. Videli smo se i evo funkcionishemo na daljinu vec godinu i po dana. Imamo toliko toga zajednichkog da mi se ponekad chini da smo u Zoni Sumraka. Ali koliko smo isti, toliko smo i razlichiti i bash swe to, te male sitnice i podudarnosti nas i drze zajedno. Jednostavno dovoljno je da ja pomislim na neshto, a da on to ili izgovori ili uradi. Najbolje u celoj stvari je i to shto je njega moja cera prihvatila na keca, postali su najbolji drugari i sada kad dobije dobru ocenu u shkoli ona zove njega da se hvali, a ne mene. Jednom rechju, ako postoji idealno, onda je to Vladina i moja veza.
E sad ja vas pitam, da lli mislite da bismo se nas dvoje ikada sreli ili upoznali, s obzirom na jednu malu prepreku - on zivi u Nishu, a ja u Beogradu?
U svakom sluchaju, ja kazem, hvala onome ko je izmisio internet!!!



[Edit by mis_sp: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]