Ali mi ova djevojka liči na Anku partizanku, možda je to i ona, promjenila se ideologija , pa se promjenilo i znamenje!

Pogrešio si ovo je Anka!

Gospde Bože, ja pogleda "Ispod obrva" , ovo mi je odnekle poznato! Pa šta natjera Anku da promjeni ideologiju!

U srpnju 98.g. je u HR državnom arhivu pronađena bilježnica Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina s podacima o žrtvama. Otkrivena je slučajno u kutiji s natpisom "Jasenovac", a u njoj piše da je u Jasenovcu stradao ovoliki broj ljudi po godinama:
1941.g. 2891
1942.g. 8935
1943.g. 676
1944.g. 2167
1945.g. 1123


Milan i Vukosava Stojnić su Srbi iz Dubice, odvedeni u logor 42.g. , on u Jastrebarsko, ona u Grđevicu. Ona je bila na samom početku trudnoće, nije ni znala da je trudna kad su je odveli. U logoru je rodila blizanke Milkicu i Maricu 15.02.1943.g.
Interesantno je da su svi preživjeli rat, u logor ih otišlo dvoje, a vratilo se četvero. Naizgled neobično, strašne ustaše su ih ostavili na životu iako su im bili na milost i nemilost, čak su pustili djeci da se rode, a njihovo ubojstvo bi trajalo tek koju sekundu.
I pored svega toga, Vukosava je nakon rata svjedočila o masovnim ubojstvima djece u tom logoru, o bestijalnom iživljavanju ni manje ni više nego časnih sestara nad djecom. Evo svjedočenja:
Masovno su djeca ubacivana u logorsku zgradu...u pojedine sobe natjerivali bi po 50 djece, koja su u tom času mogla stajati samo u uspravnom položaju. Zatim su časne sestre u svojim uniformama išle od sobe do sobe, nosile su kantu s tekućinom i kistovima mazale djeci usta. Govorile su da je to protiv žeđi. Međutim ,nakon 1-2 sata sva su djeca počela vrištati, jaukati. Djeca su se previjala od boli, jauci su bili sve užasniji, grčila su se i padala, a kako mjesta nije bilo padala su u gomili, izmiješale su se noge, glave, trupovi. Počelo je njihovo raspadanje. Izmet se pomešao sa živim ljudskim mesom. Otvarale su se žive rane na tijelima djece.

I tko može povjerovati nekom tko je tamo rodio i ni dlaka mu s glave nije pala u 3 godine, svi stigli kući, a ona svjedoči ovakve stvari. I ovakvim lažima su sotonizirali Hrvate. Desetljećima. Nije čudo da su ljudima isprali mozgove nakon tolikog dugotrajnog ponavljanja lažnih i preuveličanih mantri.
Vanjski i unutarnji neprijatelj, domaći izdajnici, tako se najlakše održati na vlasti, stalnim proizvođenjem i prokazivanjem neprijatelja.

Iz strašnog Jasenovca su ljudi puštani, nevjerojatno, ali istinito, zloglasni ustaše su puštali ljude iz Jasenovca, evo nekih podataka:

07.02.1942. pušteno 13 Srba
22.02.1942. pušteno 42
31.03.1942. pušteno 1400 Srba

A to nisu bile amnestije koje su se događale za svakog blagdana, npr.:
14.06.1944. pušteno 170 ljudi
Božić 1944.g. pušteno 500 ljudi

S obzirom da je povijest bila pod strogom kontrolom KP bilo je lako zataškati niz činjenica, ali neke od njih su se ipak pojavile.
Npr. pregovori Tita s Nijemcima 1943.g. u Gornjem Vakufu za zajedničku borbu protiv Engleza i USA ako se iskrcaju na Jadransku obalu( vidi Mišo Leković
" Martovski pregovori"). Ili suradnja s četnicima dok se nisu svadili oko poslijeratnog uređenja države.

Anku Partizanku ostavljam tebi(pa se sladi) a ja cu naplatiti od mlade ustašice,jer su Ustaše klale pa je red da se od njih naplati!

Врло ефектну примену принципа - да jе "усташки геноцид по међународном праву био jедан дозвољен чин", како тврде адвокати Римске куриjе бранећи Ватиканску банду на суђењу у Сан Франциску у вези са опљачканим златом - доживели смо (као што jе познато) превасходно на западу и за време траjања последњих балканских ратова у коjима смо били "великосрпски агресори, силоватељи, етнички чистачи, геноцидне убице" итд.

Доживљавамо такав однос и дан-данас пре свега захваљуjући Хашком трибуналу и актуелним отимачима српског Косова и Метохиjе. Jер - ако jа кажем да jе црно у ствари бело, то jе тако. Тако jе и са Србима: они су jедан геноцидни народ, Косово jе вазда било шиптарско, Метохиjа никад ниjе ни постоjала...

Ко може, дакле, да замери Месићу, што jе jедан тако добар политичар и, очигледно, тако добар католик? Поготову jер Месић, коjи ниjе ни глуп ни наиван, вероватно познаjе континуитет става Ватикана у односу на усташко-геноцидну прошлост Хрвата. Узмимо само као пример склањање и сакривање монструозног злочинца Aнте Павелића од правде, а путем поратних "пацовских канала", коjима jе - по све броjниjим веродостоjним индициjама - лично руководио кардинал Монтини (потоњи папа Павле ВИ).

Павелићеви товари злата

Павелић jе у маjу 1945. побегао у Aустриjу и остао у британскоj окупационоj зони (са знањем америчке воjне таjне службе), делећи са Британцима злато опљачкано од усташких жртава. Бежећи понео jе диjаманте у вредности хиљаду сто карата, око 350 килограма злата и разне девизе. Од тога Британцима jе препустио злато у вредности око сто педесет милиона шваjцарских франака. Све остало, осим средстава за личне усташко-терористичке потребе, завршило jе у Ватиканскоj банци.

Aприла 1946. отишао jе у одећи католичког свештеника у Рим, следећи "пацовски" пут Aдолфа Ajхмана, Jозефа Менгелеа, Клауса Барбиjа, Иве Роjнице (Туђмановог амбасадора у Aргентини у деведесетим годинама старости), па Макса Лубурића, Динка Шакића, Вjекослава Вранчића, Стjепана Хефера, Миле Старчевића итд.

Прво уточиште jе Павелић нашао у Цоллегио Пио Понтофицио, Виа Гиоаццхино Белли 3, у Латиноамеричком институту Ватикана са екстратериториjалним статусом у Риму. У маjу 1946. он обитава у Цастел Гандолфо, у папинскоj летњоj резиденциjи, где се по наводима америчке таjне службе "често среће са монсињором Монтиниjем" (будућим папом Павлом ВИ). Од 9. новембра 1946. jе директно у Ватикану, у папинском Ориjенталном институту, а краjем године прелази у Институт св. Jеронима (Сан Гироламо, Виа Томацелли 132) и у jануару 1947. га амерички агенти откриваjу у, исто тако екстериториjалном доминиканском манастиру Санта Сабина, Лунго Тевере Aвентино.

Марта и jуна Павелић се креће између Латиноамеричког института и "некретнине у црквеноj своjини у Виа Гиацомо Венезиано 17 Ц". Походи потом jош jедном Цастел Гандолфо да би се потом 11. октобра 1948. укрцао - са пасошем Црвеног крста бр. 74369 - у кабину прве класе брода Сестриере, коjи ће га одвести у Aргентину.

Занимљиво jе како америчка таjна служба, коjа као и Британци ништа не чини да се оваj геноцидни злочинац ухапси, обjашњава заштитнички став Ватикана у односу на Павелића:

"Ватикан види у њему jедног милитантног католика, коjи jе додуше лутао и грешио али борећи се само за котоличанство (...) коjи се до jуче борио против православне цркве а данас се бори против комунистичког атеизма...

Ко, дакле, да замери Стипи Месићу зато што jе он добар политичар, добар католик и, као несумњиви хрватски патриота, jедан добар Хрват? За жаљење jе, наравно, да све то не спасава ни Месића ни њему сличне од следећег питања - питања етике и морала.

Jедна од последица откривања чињенице и размера нацистичког холокауста над Jевреjима (Ромима, итд.) у послератноj Немачкоj jе било - као што jе већ наведено - доношење закона, по коме свако порицање, умањивање или пак хваљење овог геноцида и, тиме, нацистичког режима, повлачи за собом оштре законске казне и моралну дисквалификациjу починиоца. У Хрватскоj, напротив, изгледа да jе оваj криминални и краjње неморални вербални акт (jа га зовем "балканска верзиjа лажи о Aушвицу") наjбоља препорука за наjвише државне и друштвене функциjе.

Aморалност политике

Да ли jе то jедан Иво Омрчанин ("Срби су уствари 1941-1945. извршили геноцид над Хрватима"), jедан Фрањо Кухарић ("Броj српских мртвих не прелази броjку од 30.000"), jедан Фрањо Туђман ("Наjвише око 50.000 српских мртвих (...) губици српског и хрватског народа су прилично слични") или пак jедан Стипе Месић... поносан на "победничку хрватску државу НДХ 1941..." Камере и циљ су увек исти а то jе да се, по Гебелсовом правилу "Свака сто пута изговорена лаж постаjе истина", и даље шири "балканска верзиjа лажи о Aушвицу". И сваки споменути у овоj причи или jе предсjедник хрватске државе, члан Aкадемиjе наука или предсjедник Хрватске бискупске конференциjе...

Да ова стравична аморалност хрватске политичке, црквене и интелектуалне елите може да доведе до врло конкретних и трагичних последица, показуjу врло упечатљиво и грађански ратови у последњоj децениjи 20. века на тлу бивше Jугославиjе.

(Наставиће се)
Glas Srpske

Замислимо за тренутак jедну хипотетичку ситуациjу.

По завршетку Другог свjетског рата настаjе у срцу Европе jедна савезна држава у коjоj већински државотворни народ чине Jевреjи (Срби), коjи су успели да преживе холокауст, тj. србоцид. Педесет година касниjе у тоj држави (Jугославиjи) jедна од савезних република (са немачком, тj. хрватском већином), одлучуjе да на основу неспорног права на самоопредељење народа, прогласи своjу независност. Ова нова држава проглашава "Лажи о Aушвицу" jедино важећом истином. (Хрватски председник Туђман jесте био тада, неспорно, наjпроминентниjи експонент балканске верзиjе "лажи о Aушвицу"). У тоj новоj држави кукасти крст краси нову државну заставу, читаj шаховницу, коjа jе била усташки стег. Уводи се поново раjхсмарка, читаj усташка монета куна, а jедна улица у главном граду добиjа име по (Jозефу Гебелсу), то jест Мили Будаку, усташком идеологу.

Хипотетички, из мрака се поjављуjе др Jозеф Менгеле да би примио високо отаџбинско одликовање и постао амбасадор у Aргентини. То исто урадио jе хрватски председник са бившим усташким командантом Дубровника, Ивом Роjницом. И ова нова држава (Хрватска) проглашава jевреjски, читаj српски народ, своjом националном мањином, без такође непорецивог права на самоопредељење, без права, дакле, да одлучи хоће ли радиjе да остане у саставу своjе матице.

Србоцид - геноцид

То jе била трагика српског "никад-више-жртва" - менталитета, у оно време када су Туђман, Немачка, али и Ватикан и, касниjе, незаобилазни светски полицаjац СAД, диктирали тадашњу, садашњу и будућу проблематику Балкана. Ко, дакле, има морално право да замери Србима што су веровали у натпис на улазу у некадашњи концентрациони логор Дахау: "Ко жели да се геноцид заборави, таj жели да се геноцид понови?!"

У завршноj речи желео бих да упутим овом скупу (Међународноj конференциjи о Jасеновцу), два предлога, односно два апела. Као прво, молим да размислите о усваjању и примени у сопственом раду овог Терминис тецхницус-а - Србоцид, коjи jа упорно уводим у истраживање геноцида (превасходно у немачком говорном подручjу, где живим и примарно обjављуjем). Дубоко сам убеђен да ће таj специфични и легитимни назив допринети jедног дана у истоj мери као нпр. Шоа (холокауст) бољем распознавању и препознавању овог специфичног геноцида. Jер поред заjедничких особина свих геноцида, коjи припадаjу општоj феноменологиjи овог стравичног злочина, Србоцид поседуjе и своjе сопствене одлике и, као што смо видели, jош увек се снажно оспорава и омаловажава.

Пре него што овом скупу упутим други апел, желим да укратко подсетим на извесне значаjне паралеле између Србоцида и Jерменоцида:

- Религиозни аспект: Турска исламска држава прогони православне хришћане Jермене, а римокатоличка хрватска - НДХ, уз подршку своjих исламских босанскохерцеговачких помоћника прогони православне хришћане Србе.

- Извршни аспект: Незамислива бруталност при спровођењу геноцидног чина. Мучења, пљачкања, силовања и по правилу архаично-примитивни начин убиjања (ножем, секиром, маљем, бацањем у подземне jаме, jаруге и пећине, итд.).

- Геополитички аспект: Немачка jе у време оба геноцида наjутицаjниjи и наjважниjи савезник обе (тада геноцидне) државне творевине - Турске и Хрватске. Ватикан jе у то време други (први?) камен-темељац хрватских властодржаца и, по поузданим историjским изворима, имао jе правовремена сазнања о Србоциду. По поузданим историjским изворима, Ватикан jе имао и правовремена сазнања о Jерменоциду.

- Научни аспект: Немачки историjски извори у оба случаjа (Jерменоцид и Србоцид) су наjброjниjи и наjдрагоцениjи, jер се немачка држава као тадашњи турски, односно хрватски савезник тешко може оптужити за пристрасност у односу на жртве (своjе тадашње неприjатеље).

- Морално-етички аспект: Обе државе - наследнице тадашњих геноцидних државних творевина, данашња Турска и данашња Хрватска, поричу свим силама неоспориву чињеницу тада почињеног геноцида, иако су обе за све то време оставиле исувише сопствених сведочанстава о своjим неделима.

- Aктуелни политички аспект: Обе државе - наследнице тадашњих геноцидних државних творевина, данашња Турска и данашња Хрватска, налазе се пред уласком у ЕУ и наjмарљивиjи заговорници њиховог што скориjег приступа "европском систему вредности" су њихови савезници и тутори из времена геноцида.

Aпел свиjету

Моj други апел овом скупу jе, дакле, доношење jедне резолуциjе, коjу бисмо упутили Европском парламенту у Стразбуру, Европскоj комисиjи у Бриселу, шефовима свих ЕУ-влада, Уjедињеним нациjама, СAД, Русиjи, Кини, Индиjи, Израелу, свим организациjама и удружењима преживелих из разних геноцида, итд., као и, наравно, свим релевантним медиjима у свету, и коjом бисмо захтевали да цондитио сине гуа нон за приjем Турске и Хрватске у ЕУ буде безрезервно признавање историjске реалности и преузимање историjске одговорности за геноциде, почињене од стране њихових претходника.

Jер - какав би то био "европски систем вредности", коjи би се заснивао на jедноj (балканскоj, односно претежно малоазиjскоj) верзиjи "лажи о Aушвицу"?

¹ ¹ ¹

Скуп, наравно, ниjе донио никакву резолуциjу у овом смислу, схвативши да су апели, дати у подругљивим тоновима, више слика односа владаjућег свиjета, чиjи jе "систем вриjедности" jедино исправан. Тако смо и разумjели ауторову намjеру у завршном диjелу текста "Танго мортале, или балканска верзиjа лажи о Aушвицу".

(Наставиће се)
Glas Srpske

Др Милан БУЛAJИЋ

Мемориjални музеj Jасеновца новом поставком представља ревизиjу усташких злочина геноцида у Независноj држави Хрватскоj. Систематски се спроводи концепциjа да jе Jасеновац био "радни логор". Клање специjално конструисаним ножем се не помиње, ни смрт 19.432 дjеце у повоjу до 14 година старости. Наводно, Jасеновац треба да буде "музеj холокауста", значи само jевреjских жртава! Намjесто Срба-православаца жртава, говори се о "Козарчанима", "Славонцима", "Краjишницима" "грко-источницима" и слично. Ни ромске жртве се не документуjу! Провлачи се теза да су Срби и остале националности страдали у Jасеновцу као политички противници НДХ, због "терористичке активности".

Ради се о покушаjу "претварања усташког логора у музеj холокауста", да "домаћоj и међународноj jавности сугеришу да су заведени Павелићеви сљедбеници овдjе убиjали 'само Жидове'", а Срби и Роми, Хрвати, муслимани, Словенци и остали "страдавали су због терористичких планова против 'Независне државе Хрватске'", намjесто истине да су "Срби страдали зато што су Срби, Jевреjи зато што су Jевреjи, Роми зато што су Роми, а Хрвати зато што су били антифашисти или неистомишљеници Aнте Павелића", како пише Зорица Станимировић у тексту "Jасеновац под сумњом", обjављеном у НИН-у jануара прошле године.

Изjава директорке

Jасеновац, заиста, ниjе Yад Васхем нити Музеj холокауста! Др Иво Голдштаjн с правом наводи: "Aутори нове поставке су под утицаjем модерних музеjских поставки попут оних у Вашингтону и jерусалимском Jад Вашему, што само по себи ниjе лоше. Aли хрватска jавност ниjе израелска или америчка, коjе су према нацистичким злочинима веома осjетљиви..."

Директорка Спомен-подручjа Jасеновац Наташа Jовичић у jулу 2004. изjављуjе Слободноj Далмациjи:

"Не желимо да приказуjемо анонимне хрпе осакаћених и убиjених људи, jер се тако репрезентира злочин а жртва дехуманизуjе. Желимо да све логораше и жртве приказане на изложби именуjемо, jер се са именованим можемо идентифицирати."

У новоj музеjскоj поставци "више неће бити приказивана средства за убиjање - каже, гвоздене полуге, маљеви и клинови, као ни фотографиjе убиjених и масакрираних особа... Тиме се, наводно, не релативизираjу колективне повиjесне страхоте, већ се придоноси њиховоj конкретизациjи, а посjетилац се сензибилизира за личну патњу и критички став према злочину и насиљу уопће. Нова поставка ће имати Мемориjални музеj, Образовни центар и Образовну стазу. Средишњи дио Мемориjалног музеjа биће 250 стаклених плоча са 70.000 имена жртава логора, с могућношћу додавања новооткривених имена. Образовни центар ће едуцирати посjетиоце о логору и ономе што се у њему догодило, а слична ће бити и сврха Образовне стазе, коjа ће уз Саву водити од зграде Музеjа до споменика Цвиjет архитекте, академика Богдана Богдановића. Бит ће то 'мjесто на коме ће млади учити о жртвама тоталитарних режима у 20. виjеку, да би се припремили за живот у сувременом плуралистичком друштву.

'Нова поставка' Спомен-музеjа Jасеновац, у овом диjелу Европе требало би да постане jедна од наjважниjих институциjа за музеjско-едукативну дjелатност проучавања масовних злочина против човjечности да би се они сприjечили." Хрватска jе примљена у Тацк Форце, коjу чине 24 земље Европе, Aмерике и Израел.

Хрватска штампа иде jош даље и говори о "политикантскоj квазиповиjесноj манипулациjи коjом се жељело наметнути 'геноцидни карактер' Хрвата", "преувеличавању броjа жртава коjа jе сезала до небулозних 700 тисућа, што jе краjем осамдесетих послужило и jедноj од основних потки новог великосрпског програма коjи jе кулминирао ратовима у Хрватскоj и БиХ".

Додуше, предлаже се "да се отворено проговори о геноциду над Србима, управо у контексту приче о неукусном преувеличавању", пише Владо Вурушић у тексту под насловом "Jасеновац ниjе Jад Вашем", обjављеном у загребачком Jутарњем листу.


Хадезовац на челу Савjета

Савjет Jавне установе Спомен-подручjа Jасеновац jе деветочлано тиjело, коjе сачињаваjу представници Сабора Хрватске, Министарства културе Хрватске, општине Jасеновац, Савеза антифашистичких бораца, Срба, Jевреjа и Рома. Директор Музеjа jе члан Савjета по дужности.

Послиjе истека мандата представника Jевреjске организациjе Славка Голдштаjна, подразумиjевало се да за предсjедаваjућег буде изабран српски представник. Срби су кандидовали угледну историчарку Зорицу Стипетић. Прегласавањем, у коме jе одлучуjући глас био директорке Наташе Jовичић, за новог предсjедника jе изабран ХДЗ-овац Зоран Прпић. Прпић не само да ниjе стручан, већ потиче из локалне организациjе ХДЗ-а Новске! Представници Срба, преживjелих заточеника и антифашистичких бораца, напустили су Савjет Спомен-подручjа Jасеновац.

Др Ђуро Затезало jе искључен из Савjета, подвргнут жестокоj критици у штампи због наjновиjе књиге "Свjедочанства геноцида", у коjоj jе обjавио свjедочења о усташким злочинима геноцида, у издању Српског културног друштва "Просвjета", Загреб, 2005.

(Наставиће се)
Glas Srpske

tebi nije čudno što su u jasenovac ušli dva člana jedne obitelji a izašla četiri?