(Извор: „Десна Србија”: „Десница у Србији 1990-2003”, Миша Ђурковић, НСПМ, Вол. XИ, Но 1-4) Системом елиминације долазимо до неколико критеријума који апроксимативно могу бити искоришћени за одређење деснице у Србији.

Први од њих који се хронолошки наметнуо јесте антикомунизам. Иако не треба заборавити да је четништво било покрет са доста левих и чак југословенских елемената, каснијом еволуцијом, а и заслугом комунистичке пропаганде, антикомунизам је изједначен са антилевичарством, па је постало изразито десничарски покрет посвећен одбрани југословенства. Овај систем вредности, који су делиле и љотићевске групе у дијаспори, био је забрањен у земљи све до 1989, а онда је с установљењем политичког плурализма у њу нагрнуо. Прву презентацију на сцени имао је са ревизионистичком историјом Веселина Ђуретића, а затим с крагујевачким магазином „Погледи”. Симболи, фолклор и културни продукти (књиге, сувенири, касете) постепено су се успињали током чувених „антибирократских” митинга 1988-1989, али су од власти у Србији били само толерисани, а никад прихваћени. У Републици Српској Крајини и Републици Српској четништво је постало официјелна идеологија, као симбол српске антикомунистичке традиције. У Србији антикомунизам и антилевичарство остали су значајна демаркациона линија чак и на опозиционој сцени, па се и данашња политичка сцена профилише према том критеријуму. Стога се овај критеријум може легитимно користити као одлика деснице.

У вези с овим је и други значајан критеријум, а то је питање: на коју српску традицију се неко од актера позива? Раније смо рекли да је национализам равномерно био расподељен и на леви и на десни спектар. Но, владајућа левица баштинила је традицију партизанског покрета, комунистичких функционера (Ранковић), док је опозициона левица кокетирала с принципима ’68. Десница је пак своје утемељење тражила у преткомунистичкој Србији, у тзв. грађанској традицији (самосталној Србији или српским партијама Југославије), или пак у антикомунистичкој дијаспори (као Шешељева позивања на Лазу Костића). Десница је често склона и да митологизује преткомунистички период како би га учинила што привлачнијим у односу на титоистичко доба. Честа су позивања на имена Слободана Јовановића, Николаја Велимировића, Милана Грола, Борислава Пекића, а на крајњој десници на име Димитрија Љотића.

Трећи значајни критеријум јесте питање цркве и религије. Све десне организације изразито држе до ових институција као битног дела свог идентитета у смислу јасног истицања српске националне православне традиције и некомунистичког порекла. Наравно, постоје велике разлике у односу према садашњој цркви и месту које поједини од актера ове сцене намењују цркви у друштву. Али их од левице свакако одваја изразито позитиван став који према цркви имају. И на левици се из прагматичних разлога повремено, али веома нерадо кокетира са црквом (на пример у време Милошевићевог успона или у време појачане Ђинђићеве борбе за власт после 5. октобра); међутим, религија никада није део њихове суштине или програма.

Затим следи однос према образовању и култури. Демаркациона линија гради се око следећег питања: да ли систем вредности који се намеће преко ових подручја треба да буде изразито позитивно усмерен према сопственој традицији, или пак изразито критички с елементима ниподаштавања и наглашавања потребе модернизације по сваку цену? Ово питање све више добија на значају у споровима око реформе образовања и културне политике у земљи. Десница брани традиционалне вредности и бори се за такав систем образовања који би утемељио вредности афирмисане у српској историји и на њима полако, еволутивно градио даље. Тиме се потпуно приближава западној десници. Видећемо ускоро да, што се више буде смиривала политичка ситуација, то ће више на јавну агенду долазити питања која данас доминирају на Западу као што су питања хомосексуализма, абортуса, еутаназије...

Последњи критеријум за који, нажалост, није било превише места током протекле деценије јесте подручје које доминира у развијеним земљама а то су питања из области економске, пореске и социјалне политике, као што су питања приватизације, реструктурације привреде, здравствене и образовне политике. Десницу је ипак током свих ових година одликовало, ма колико апстрактно, али консеквентно залагање за снажну тржишну привреду. Ово бар у начелу повезује десне партије, а веома је распрострањено и на екстремно десној сцени.

-----------------------------------------------------------

Ћосић није десничар

За онај део елите и аналитичара који сматрају да је национализам сам по себи највећи проблем и нешто потпуно неприхватљиво, то је остао кључни критеријум поделе који и дан-данас доминира: десничари су сви они који су истовремено и националисти, заговорници ратне политике, велике Србије и помоћи прекодринским Србима. Међутим, овај критеријум је нерелевантан зато што би тиме у десничаре требало ставити поменутог Ћосића, академика Љубу Тадића или Михаила Марковића, људе који су целог живота искрено и консеквентно посвећени левим и радикално левим идејама. Марковић је и дан-данас заговорник неке врсте националкомунизма. Сам Ћосић, који је направио велики искорак ка некој врсти пропагирања националног јединства, уважавања цркве и традиције, ипак је остао суштински привржен већини идеја због којих је својевремено отишао у партизане. Коначно, тешко је наћи критеријум према коме бисмо СПС могли да сместимо у десничарску странку, иако је нарочито током прве половине деведесетих била изразито националистичка.

Миша Ђурковић

(Преузето из: „Нова српска политичка мисао”, „Десна Србија, трагање, парадокси, могућности – десница у Србији 1990 – 1993”)
Преузето са

Ко је ко на десници


 
Национални строј у Косовској Митровици (Фото: сајт Националног строја) С девизом „Србија Србима” „Национални строј” себе сматра политичком организацијом пропагандно-едукативног карактера, чији се поглед на свет заснива на идеји националне слободе, социјалне правде и расног идентитета. Упрограму„Националног строја” пише да хоће да поврате „нашу земљу нашем народу и државу у којој ће Срби имати контролу над сопственом судбином” и да захтевају „уједињење свих српских земаља у јединствену српску националну државу”.

„Нови српски програм”, чији је генерални секретар Горан Давидовић, који има и свој „званични сајт”, представљен је као националистичка и патриотска организација. Организација се, како изјављују њени представници, залаже за националну слободу српског народа и социјалну правду у Србији. „Национални строј” је, иначе, негирао да је Давидовић његов лидер.


 
Припадници „Образа” (Фото Фонет)Отачаствени покрет „Образ”: „Отачаствени – зато што се боримо за слободу и добробит србског Отачаства као јединственог геополитичког и државотворног простора нашег народа, коме припадају сви србски Завичаји од Купе до Вардара и од Дунава до Јадранског мора. Покрет – зато што не верујемо у пасиван став према искушењима која су пред целим србским народом, не верујемо онима који бучно и наметљиво тврде да је ’све изгубљено’, да „ништа више не може да се уради”, да је „некада могло, али је сада касно”...

Српски сабор „Двери” себе представља као националну организацију слободних људи. И објашњава да преко потребних друштвених, политичких и државотворних промена не може бити без духовне, моралне и биолошке обнове нашег народа. Декларишући себе као удружење грађана, наводе да окупљају оне младе људе који „у светосавској култури и светосавском начину живота виде смисао и простор за своје друштвено деловање”.

На сајту покрета „Крв и част”,у чијем поднаслову пише: „Јединство – активизам – сила”, наводи се да је тај покрет ове године прославио 13 година рада. „Након свих година репресија ционистичког система према српским националсоцијалистима, борба за опстанак наше расе и нације се води на свим фронтовима”, кажу они.

Расоналисти Србије заступају „трећи пут”. Они сматрају да је политика улево и политика удесно „једнако зло које служи подели Српског народа”. „Левица и десница су две стране једне исте медаље, два одвратна пилета из једног гнезда”, наводе и објашњавају да се њихова политика заснива на расном национализму, који се може сврстати у три тачке: расни опстанак, национална слобода и социјална правда.

„Наши” себе представљају као политичку организацију, чији је циљ државотворна обнова српског народа. Иван Ивановић, председник покрета, који је познат и по спречавању трибине „Пешчаника” у Аранђеловцу, изјављивао је да су они реална политичка снага, а да постојеће политичке партије не умеју на прави начин да одговоре на изазове.

Покрет „1389” образован је пре четири године „са циљем да постојеће родољубиво прегнуће подигне на виши организацијски ниво”. „Сазрела је свест која би се могла исказати речима ’кад ако не сад’ и ’ко ако не ми’”, наводе они, уверени да је српски народ „у великој биолошкој, моралној, економској и свакој другој кризи”. Стога су им основна начела: родољубље, православна вера, слога, очување чистоте и богатства српског језика, ћирилично писмо, породичне вредности и државни суверенитет и територијална недељивост Србије.

„Фамилија србских навијача” је, како тврди Владица Симоновић (познат и поводом случаја лепљења плаката, у мају, на којима се Борис Тадићи Божидар Ђелић називају државним непријатељима), непрофитна, невладина организација, спортско-друштвеног карактера, која окупља младе људе који су на било који начин (активно или пасивно) укључени у спорт и дешавања око њега. Мисија Фамилије је, каже он у прилогу писма упућеног ФСС-у, „с једне стране, подизање нивоа свести и едукација младих људи који посећују спортске догађаје, а с друге, промена мишљења јавног мњења које појам ’навијач’ поистовећује с појмом ’хулиган’, а циљ је да се подигне свест навијача и да се ’национално’ увек стави испред ’клубског’”.

„Млада Босна”, организација која се у фебруару ове године огласила саопштењем и преузела одговорност за бомбе испред „Меркатора” и испред седишта Европске мисије у Косовској Митровици. У том саопштењу је наведено да окупља српску омладину из целог света.

„Млада Босна” је тада сугерисала властима у Београду низ мера, укључујући одвајање северног дела Косова и његово интегрисање у систем Србије и наплату одштете од земаља које буду признале независно Косово.


Б. Ч.
Преузето са

B&H koji petkom zaglave u "dolaru", klupicama u parkicu na Tasu ili u najboljem slucaju Holidej u Skadarliji sa glavnim motivnom: napiti se i kinjiti "kosmate" i njima slicne.... oni su desno orijentisani dok ne krenu sa prvim pivom, nakon toga ideologija i teorija gubi smisao

DESNICA U SRPSKOJ KULTURI  

Momčilo Selić
BITI, NE SAMO LIČITI

Napisati osvrt o srpskoj kulturnoj “desnici” – kao što čine mnogi politički “analitičari” i kulturni delatnici – a ne početi od narodne epike, Njegoša, Marka Miljanova, Stjepana Mitrova Ljubiše, preskočiti Dučića, Crnjanskog pomenuti uzgred, prećutati Stanislava Krakova, Vladimira Vujića, Grigorija Božovića, Svetislava Stefanovića, stavljati, makar ovlaš, u njen kontekst Ivu Andrića, Dobricu Ćosića, Ljubomira Tadića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Borislava Pekića, Svetislava Basaru, Miroslava Josića Višnjića, Boru Čorbu, bračni par Pajkić, Dušana Kovačevića i razne rokere zaista je uspeh. Uz članak o “desnici” staviti sliku Meštrovićevog Pobednika, još veći. Jer, ako je antisrbin i mason Meštrović uspeo da nam sruši Žrnov na Avali, podari spomenik posle koga nikad nismo pobedili, i srubi Njegoševu kapelu na Lovćenu, što nam i savremeni medijski i kulturnjački žreci ne bi svoja razmišljanja podastirali kao relevantna.

Naime, kako sam govorio Dragošu Kalajiću, soj nije ideologija već način života. Stoga, u ovom osvrtu neće biti reči ni o kakvim putnim pravcima već soju, srpskom izrazu za svojstva koja ideolozi, kulturtregeri, kulturnjaci, arhivari, kategorizatori, policajci i administratori krste “reakcionarnim”, “retrogradnim”, “konzervativnim”, “nazadnim”, ili, najblaže, “desnim” – ne bi li makar sebi omeđili nešto što im izmiče s njihovog karaktera, obrazovanja, iskustva, pa i nesoja.

Jer, ni sama levica nije stanje svesti već duha, određeni profil ličnosti izrastao iz malograđanštine, te je govoriti o “građanskoj desnici” oksimoron. Težnja ka otmenosti duha i dela direktno je sučelna pomami za materijalnim dobrima, ugodnošću, i miru po svaku cenu. Prezirući politički, kulturni, verski i moralni “konsensus”, svojim Primjerima čojstva i junaštva, Plemenom Kuči, Srpskim hajducima ili Životom i običajima Arbanasa, Marko Miljanov Popović nam je darom vrhunskog pisca predočio živu, istorijsku mogućnost soja. I Simo Matavulj i Stjepan Mitrov Ljubiša činili su isto, dok je Evropu već plavila sumnja u veru i vrlinu. Obrađivati stoga, kao većina srednjoškolskih pa i univerzitetskih nastavnika, Dučićevu poeziju i putopise a ne zadržati se na Blagu Cara Radovana, Jutrima s Leutara, a naročito ne na Verujem u Boga i Srpstvo, nužno vodi proglašavanju, recimo, Dušana Kovačevića desničarem jer je Profesionalcem opisao što se nikad nije dešavalo njemu, umiljatom jagnjetu. Ne pomenuti Matiju Bećkovića makar kao nostalgičara pravoslavlja, čojstva i junaštva, a pisati o Basari kao osobi od poruke, pa i primera, zaista je mnogo. Šema postaje jasna: diskurs se može odvijati jedino u domenu levice, prigodno izdeljene na ultralevu, srednju, i “desnu”.

Jer, pisci koji ne znaju šta bi sa “Jao meni do Boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!” ili “Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu”, te se nastavljaju na francuske romantičare, realiste, nadrealiste, moderniste, postmoderniste i dekadente, ili nemačke i srednjoevropske mističare, racionaliste i filosofe, engleske majstore lake proze, pa i ruske pesimiste ili bogotražitelje, zaista imaju problem. Nije lako nadodati se na Njegoša, ali jeste na Virdžiniju Vulf, Romena Rolana, Maksima Gorkog, čak i Dostojevskog. Borhes i Hamvaš u srpskoj literaturi imaju bezbroj oponašatelja, prigodna Erika Džong još više, da ne pominjemo Koelja i slične. Najčešće iz neznanja, naši prilagođivači i kulturni kuriri previđaju organski nastanak i karakterne odlike uzora, bitne za procenu verodostojnosti ičijih reči. Oponašanje, nažalost, ne čini soj: Starac Milija jeste se držao deseterca, ali ne kao pravca. Njegova “poetika”, kao i Višnjićeva, izražavala je lično, gospodsko, izričito srpsko osećanje života – različito od, recimo, Unamunovog, španskog tragique sentimiento da le vida.

Izjednačavati desnicu sa zapadnoevropskim titularnim plemstvom, ili, kao ispočetka Kalajić, sa samurajskom tradicijom jednoga Mišime, greška je koje nikako da se otresu “desničari” estradnog tipa. Otmenost se ipak ne ispoljava jedenjem tartufa u vili na Sardiniji, već umećem ophođenja u Crmnici, na Ozrenu ili u okolini Gacka, gde meštani odmah uoče svaku prevaru, pozu, umnu ili duhovnu nedostatnost. Ko ne ume da se snađe bez poljskog klozeta na Sinjavini, ne osećajući se pri tom poniženim, uvređenim ili uskraćenim, nije srpski plemić, uvažavan još od arapskih putopisca iz desetog veka. Tu naši kulturni poslenici tipa “ja tebi serdare ti meni vojvodo” nemaju šta da traže, niti pravo da pišu, i izostavljaju, istinske srpske kulturne i druge viteze poput Stanislava Krakova, Jevrejina koji se pokazao takvim Srbinom da se Život čoveka na Balkanu prodaje već u četvrtom ili petom izdanju, bez ijednog valjanog prikaza. Jer, junak ratova 1912-1920, Krakov sobom opovrgava našim kulturnjacima neophodnu tezu da je nebitan spoj stvaraoca i dela. Naime, Andrićeve moralne osobine sigurno neće biti nevažne naraštajima koji će, neminovno, preispitati i pretresti celu našu kulturnu baštinu, naročito dvadesetog veka. Da će posle toga – osim među arhivarima – preživeti ijedna od brozovskih, postbrozovskih i “tranzicijskih” kulturnih veličina, sumnjam. Jer, ako u budućnost stupimo kroz vrednosno i egzistencijalno predvorje dosadašnjih beogradskih “društvenih” fakulteta, ili bilo koje od akademija, te kulturnih rubrika svih “naših” medija – svako razmišljanje, pa i pisanje, slikanje, komponovanje ili snimanje filmova (i “spotova”) – postaće izlišno.

Srpska kultura nije naime beskrajna ekspozicija lajtmotiva “sve je sranje osim pišanja, a i ono je sranje kada se piša uz vetar”. Ne može se nekažnjeno (od Boga) snimati Lepa sela lepo gore, sa vojnicima povučenim sa fronta naspram Nasera Orića. Srđan Dragojević, srećom, ne pretenduje na mesto na desnici, ali ih ima koji se smatraju desničarima a Drinu nisu prešli makar kao on. Bez dela – a u ratu je ono pre svega fizičko učešće u njemu – nema soja; Sokrata i Platona sledbenici su slušali i zbog njihovog vojničkog ugleda, dok su Nebojši Krstiću dovoljni bili publicistika i predavanja. Kultura je, više od ičeg, uređen, osmišljen i sagledan život, a ne puko ispisivanje kompjuterskih stranica ili posećivanje kulturnih fešti. Kulturni su oni koji žive dolično, a ne samo načitani ili obavešteni.

Kulturan je bio slikar Zoran Miladinović, na Akademiju primljen sa sedamnaest godina, istovremeno sa Dragošem Kalajićem. Miladinović je bio i soj, dok je Kalajić to postao tek hrabro gledajući smrti u oči. Miladinović je umro sam u stanu, ni dan pre toga nikom ne rekavši da ga nešto boli; kada je renesansnim umećem slikao prizore neba, zemlje i podzemlja, njegove kolege mazale su enformel, a Kalajić se u Italiji bavio pop artom.

Sin majke komuniste i oca reakcionara, Dragoš Kalajić oličava i osnovni problem srpske “desnice”. Skromnog slikarskog dara, primljen na beogradsku Akademiju bez završene srednje škole, u Rim je legalno otišao kada se teško dobijao pasoš i za posetu Trstu. Od samog početka Kalajiću je bilo dozvoljeno da slobodno sledi svoje “plemenitaštvo” usred opšte, kaznene histerije naspram svega nekomunističkog. Da bi se shvatilo njegovo javno delanje, valja se setiti zatvora, progona i izgona čak umerenih, komunističkih kritičara brozovskog, kardeljevskog, jugoslovenskog “samoupravnog socijalizma”. Svoj odnos s vlastima Kalajić je donekle opravdao značajnim publicističkim opusom, a po prestanku zaštite pokrovitelja iz senke, pohod u soj nastavio je kuđen, psovan, pa i prećutan, dok su njegovi epigoni Dragoslav Bokan, Željko Poznanović, i slični nestali sa kulturne scene – ne toliko zbog dosovskog bojkota koliko iz straha od lustracije, i goreg.

Sladak i “uspešan” život usred opšte, višedecenijske narodne nesreće, najbolje govori o čojstvu i ostalih “gnevnih mladih ljudi” koji su svoj “bes” umeli da pretvore u društvena priznanja, pa i materijalno bogatstvo. Pošteđeni ozbiljnog progona za dela neoprostiva po Krivičnom zakoniku SFRJ, Zoran Petrović Piroćanac, Srđa Trifković, Zoran Đinđić, Vuk Drašković i proči možda nisu bili doušnici, saradnici, operativci ili analitičari Službe, ali, “ako nešto kvače, pliva, hoda i leti kao patka, onda je patka!” tvrde Amerikanci, odavno. Mada sudski osuđen za politički delikt, Đinđić je sa pasošem otišao u Nemačku, kod mentora koji je isprva odbio njegov marksistički doktorat, Piroćanac je 1990. u TV studiju, kao urednik Nezavisnih omladinskih novina (brozovskih) vadio pištolj, Srđa Trifković je posle TV Beograd, srpskohrvatskog servisa BBC-ja i Glasa Amerike, te iste godine, bez optužnice za špijunažu, neprijateljsku propagandu, ili udruživanje protivu naroda i države, pisao u Dugi bezmalo kao za Beogradski krug, pa postao Karadžićev savetnik na Palama, “ambasador” u Londonu, član Krunskog saveta, urednik američkog desnog časopisa Kronikls (ovdašnjoj kulturnoj javnosti, verovatno i njemu, nepoznatog do 1987, kada sam ja postao njegov Managing Editor) da bi, kao savetnik Biljane Plavšić kudio Karadžića gotovo kao Karla del Ponte. I Vuk Drašković, takođe perjanica srpske kulturne desnice, danas je jasan svima, ako mnogima do sada nije bio.

Valja se podsetiti i kragujevačkog “desnog” časopisa Pogledi, čiji urednik Miloslav Samardžić početkom rata nije bio imućan a danas jeste, njegovih saradnika kao Rade Rončević, koji je proizvoljnim brojkama žrtava iz perioda “oslobođenja” tu temu obesmislio, da ne pominjemo zloupotrebu Karađorđevića (podeljenih na liberalnu, “prestonasledničku” frakciju i desnu, Kneza Aleksandra Pavlovog i njegove sestre Kneginje Jelisavete), raznih Krunskih saveta, heraldičara (u zemlji gde nikad nije bilo razvijene heraldičke tradicije); sve se to nažalost slaže u ludilo, samo sumanutima, slaboumnima ili neupućenima drukčije od ruganja srpskom predanju, aristokratskim idealima, kruni i, ponajviše, samome narodu. Rajetinska pizma Miloša Obrenovića, u političkoj policiji svih Jugoslavija i današnje Srbije našla je svoje sledbenike: od šminkera i pozera do agenata provokatora, od šarlatana do krivotvoritelja, od “videla žaba da konje potkivaju” (“grb” Karića) do dedinjskih partizanki, “biznismena” i “zvezda” – vrtlog pokondirenosti, pokvarenosti, tuposti, gluposti, bahatosti i bolesne aspiracije nametan nam je kao paradigma desnog svetonazora – valjda da bismo se radovali “čistačima” koji će svemu tome učiniti kraj.

Nažalost po planere i izvođače takvih radova, ovaj narod ipak poseduje nemali soj. Karakteristično, niko ne pominje jednog od duhovnih vođa autentične srpske desnice, istoričara Radovana Damjanovića, do kao “Srbina pre Adama”, ili Bratislava Petkovića, autora nekoliko izuzetnih jednočinki sa nacionalnim temama, osim kao sopstvenika Muzeja automobila. U “javnosti” nigde nema ni Srđana Volarevića, pisca Vesti sa granice i Cvijete, Dušan Jaglikin i Ljudi jači od vremena i sudbine su zaboravljeni, za Željka Pržulja i njegovu prozu sa sarajevskog fronta niko ne zna, za neke druge književno obdarene bivše ratnike još manje. Vladika Nikolaj Velimirović se vodi kao “antisemita”, mada je uz opasnost po život spasio bar jednu jevrejsku porodicu, Otac Justin Popović kao puki teolog, mada je bio monaški podvižnik, za mističara monaha Kalista, četnika iz ratova 1912-1920, čuli su samo retki, za “prozorljivog” Oca Tadeja još ređi. U miljeu alkoholizma, narkomanije, promiskuiteta, pa i ličnog nepoštenja “naše” kulturne sredine, kompjuterski časopisi i internet sajtovi postali su zato poslednje utočište bezimenika i nepomenika. Srpski Internet parlament Komentar, Srpski list, knjižara Žagor, Dveri, Obraz, Novo videlo, Svevlad, Ruski bogotražitelji Vladimira Medenice, Biblioteka srpske kulture Rastko, Srpski klub, Nova Iskra, Serbianna, Srpska zemlja Crna Gora, disidentske literarne grupe, ravnogorski pa i zboraški sajtovi, i rastući broj drugih, takođe nehajnih na mainstream, kazuje da se vreme kulturnog monopola antisrba bliži koncu.

Jer, pogrdno poistovećenje srpskog nacionalizma sa desnicom (politikološki neodrživo naspram levih nacionalizama Hitlera, Musolinija i Miloševićevih pristalica i simpatizera) jeste, paradoksalno, istina. Naime, još za osmanske okupacije ruski konzul u Sarajevu, Aleksandar Giljferding, cenio je Srbe kao aristokratski narod – a njegovu “elitu” još tada malogradskom. Opsednutost sojem kavkasko-iransko-balkansko-slovenske smeše Srba (na jermenskom, “sarb” znači gospodin, a “srb”na kavkasko-avarskom sunarodnik), sučelna pomamljenosti stvarima, proizvodnjom, trgovinom, sticanjem ili osvajanjem većine današnjih evropskih naroda, projavljivala se i dokazivala tokom celokupne naše povesti. Takav se poriv ka Pravdi, Istini i Lepoti stoga ne može zatomiti nikakvim “merama i postupcima” bilo koje masonerije, Službe ili Akademije. Rok ne može, ma koliko se neko trudio, zameniti muziku Bilje Krstić, braće Teofilović, Balkanike, Renesansa i drugih zatočnika srpske, plemenite muzike.

U laži su kratke noge, ali ni naši životi nisu dugi. Već vek i po Kulturkampf-om, od nas uglavnom neopaženim, naši neprijatelji sve čine ne bismo li se odrekli težnje ka soju. Vašar kojim su nas okružili, kovit priče, galame, ideologije, mode, trendova i ostalog ima za svrhu samo jedno: da nas privede zgranutosti – po starom srpskom zakoniku jednom od tri oblika neuračunjljivosti (ostala dva: zbunjenost i ludilo). Jedini odgovor tome jeste dolično življenje, junačka borba i umetnička tvorba: naime, soj će ili pobediti, ili nas – i Evrope – ubrzo neće biti.

Napomena: Gornji tekst objavljen je latinicom u beogradskoj Evropi br. 74, od 8. 9. 2005, sa sitnijim (ne baš najsretnijim) redakcijskim intervencijama. (“Bog” ja pišem s velikim slovom, a razni navodnici, velika početna slova, kurzivi i slično služe jasnoći i preciznosti.)

Autor

Извор:НСПМ

     Србија здесна још није свесна          



Термине лево или десно треба схватити крајње условно: примеренија је подела странака на прохашке и антихашке оријентације, на пронатовске и антинатовске, евроентузијасте и евроскептике
 
СРС, ДСС и НС најмање повезују национална или народњачка идеја или идеологија (Фото Танјуг) Данас се покушава да се поново ревитализује натегнута подела на десну и леву Србију, по којој би прва била на бини и око бине на Тргу Републике на протесту против хапшења Караџића, а ова друга би била она која је Караџића ухапсила или то хапшење подржава. Повод за митинг нам говори како је подела лево–десно превазиђена. Уместо те вештачке поделе ближа истини је подела по питањима Хага, НАТО-а и ЕУ. Тако би било примереније поделити странке на оне прохашке и антихашке оријентације, на пронатовске и антинатовске. С тим да је однос према ЕУ мало нијансиранији јер заправо и не постоји антиевропска политичка снага, већ постоје евроентузијасти којима ниједна цена уласка у ЕУ није превисока, па ни Косово, и на евроскептике који негде (како ко и како кад) постављају линију испод које не би ишли.
Стога термине лево или десно треба схватити крајње условно. Каква је, на пример, то левица која не мари за социјалне невоље великог дела становништва и која у сарадњи са странцима и тајкунима распродаје оно што је остало од Србије. Један Михаило Марковић је подржао, иако стари левичарски мислилац и идеолог, патриотску владу, а не ову која је пронашла свој готово заборављени „леви идентитет”. Са друге стране, Млађан Динкић или Вук Драшковић сматрају се „десницом”, а нимало им не смета што су у наводно левичарској и „социјално одговорној влади”. Исто тако социјалистима нимало не смета то што ће ово бити влада са наглашено неолибералним програмом у коме за „социјално” има места само у постизборном маркетингу. Нова српска транзициона елита се представља као доминантно лева, а истовремено врло често расистички неолиберално гледа на обичну српску сиротињу, па је стога природно што левичарски и социјални ставови доминирају код радикалских симпатизера. У Србији је политичка постмодерна дошла до свог врхунца, ту није ништа као што изгледа, стога јер је мало аутентичног.

Два блока

Зато је боље говорити о патриотском и проевропском политичком блоку, од којих овај први показује заметке алтернативног антиглобалистичког дискурса, док је насупрот њих јасно глобалистички оријентисан естаблишмент. У том погледу је „патриотски блок” некако ближи општенародном осећању велике историјске неправде која нам се чини (Косово, Хаг...), а и добрим делом акумулира социјалну фрустрацију оних које „пуритански” настројени интелектуалци називају „транзиционим губитницима”. Патриотски блок нема своју јасно формулисану идеологију (а о стратегији и да не говоримо) иако у једној мери артикулише национално и социјално незадовољство обичног осиромашеног човека. За утеху им није ни чињеница да ни владајући режим нема никакву стратегију ни у једној сфери јер су то они компензовали супериорним маркетингом. Стога, иако патриотске снаге немају јасну медијску причу, а ни своје електронске медије као њихови политички противници, па чак ни спонзоре тајкуне као друга страна, а о страним „пријатељима” и да не говоримо, они ипак успевају да добију пола или више од пола гласачког тела (да подсетимо, бирачи СПС-а су изузетно патриотски и антихашки настројени). Но, друго је питање у којој мери су могли и смели „да се усуде” да формирају „национално одговорну владу” јер су стизале озбиљне претње дестабилизацијом Србије.
Под притиском Запада који је агресивно подржавао проглашење независности Косова и политичких маневара Тадића и ДС-а којима се рушио консензус око Косова је и настао тренутни „патриотски блок”. Иако разлике међу њима нису мале, оне тренутно бледе пред тешким искушењима и медијским и другим притисцима. Као и у Милошевићево време, маргинализација и репресија уједињује опозицију. Осим тога, њих повезује оправдано незадовољство политиком Запада и домаћих европејаца који, по њима, опасно прелазе границу отворене колаборације. Мање од овога, али не и без значаја, интегрише их осећај социјалне неправде који је реално присутан у сиромашној Србији у процесу транзиционе колонизације. А најмање их, за сада, повезује некаква национална или народњачка идеја или идеологија.

Национално опредељени и антиглобалистички политички покрет није још прешао из оног националног по себи у национално за себе. Они тренутно представљају тек нешто више од издувног вентила оправдано фрустрираног становништва Србије, а у мери у којој постану више од тога зависиће и њихова судбина и судбина домаће политичке сцене.
Патриоте имају проблеме не толико са владајућим „европејским” естаблишментом већ пре свега у свом табору. Они су заправо на политичкој маргини, немају медије, немају интелектуалну и културну логистику што због објективних историјских разлога, што због неразумевања модерних механизама политичког деловања и друштвеног утицаја.

Транзиционе ране

Политичке организације су им у односу на демократе инертне, а фали им и свежих идеја. Стога ће, иако имају симпатије доброг дела јавности, морати много да ураде на плану кадровске обнове, освајања медијског простора и организовања политичких активности које би требало да имају за циљ долазак на власт.     
Оно што одмах упада у очи као системски недостатак је мањкава или непостојећа економска политика. Економска питања нису имала своје место у њиховој кампањи, иако су радикали имали солидан старт у знаку јаче социјалне реторике. За разлику од њих „проевропљани” су демонстрирали медијску кампању фокусирану на економске страхове и наде великог дела популације. Инфериорност у економској сфери је последица тога што национална опозиција није о томе озбиљније промишљала, па нису ни успели формулисати програм који би био алтернатива владајућем који од петооктобарских промена не доноси ефекте осим да су сиромашни још сиромашнији, а богати још богатији. Неолиберална парадигма је у Србији постала права догма које су се до сада слепо држали сви и нико се није осмелио да је доведе у питање. Онај ко би изнедрио нову и позитивну развојну стратегију на темељима рационалног економског патриотизма, придобио би добар део неопредељеног бирачког тела који је владајућом политиком незадовољан.

Неолиберална политика је опустошила социјални хоризонт па би онај који са мало више разумевања и конкретних лекова за „транзиционе ране” могао добити додатну подршку јавности. У мери у којој „патриоте буду овог свесне и колико напора усмере у овом правцу изградње идеолошке самосвести и конкретизације своје позиције имаће и успеха. Пре свега морају бити свесни свог и националног пораза да би могли да крену даље. При свему томе наравно морају остати доследни својим фундаментима, а пре свега националној причи, насупрот популарног спиновања о крају националне идеје у Србији и доминацији искључиво економске проблематике.

Најбоља илустрација да неартикулисано социјално и национално незадовољство представља главни енергетски канал политичке сцене показују и омладински покрети. Иако долазе често са маргине, ови покрети „младих гневних људи” показују како левица или псеудолевица више не може да мобилише младост у Србији. Насиље које се ту и тамо јавља (а које је смешно у односу на оно шта се дешавало у Паризу или Будимпешти) само говори о степену фрустрације нових изгубљених генерација о којим очигледно нико није мислио. За људе окорелих идеолошких стереотипа је било изненађење када су на улици видели младу и урбану популацију како оштро демонстрира са паролама попут „Косово је Србија”. Очигледно је да тај талас незадовољства који је постојао нарочито после трауматичног самопроглашења косовске независности „патриоте” нису искористиле, па су стога изгубиле и темпо и шансу да дођу на власт ове године.

Бранко Радун

(Аутор је политички аналитичар)
Објавила:Политика

Ко то тамо корача левом!?



Да ли је омладина од Београда до Косовске Митровице, која је позивала на одбрану Косова путем националног освешћења, била годинама трована националистичким идејама или најављује нову десницу у Србији

До пре неколико месеци чинило се да су присталице “српског невладиног сектора”, како себе називају, шире називани ултрадесничарским организацијама, само маргиналне групације које користе сваки повод да направе скандал, па онда и публицитет. Да ли је, онда, омладина од Београда до Косовске Митровице, која је позивала на одбрану Косова путем националног освешћења, била све време тајно затрована нацистичким идејама или најављује нову десницу у Србији?

Бошко Обрадовић, главни и одговорни уредник часописа “Двери српске” каже да су за њега протести били очекивани. “Било је то рађање новог феномена – буђење и ослобађање патриотизма који је годинама успављиван у тренутку када је политичка елита показала да је недорасла историјском изазову пред којим се нашла. И резултат је унутрашњег и спољашњег садејства у притиску да се и у Србији изврши денацификација по узору на нацистичку Немачку 1945. године и да нам се свако национално осећање представи као нешто што не треба да нас краси у европској будућности. Десет година нам се прича да смо као Срби криви за све, а да нам фини Запад жели само добро. Када се тај Запад показао само као огољена сила која урушава вредности европске баштине, млади су устали. Јер, не могу да оправдају парадокс, страшну ситуацију у којој се само Србија налази, иако је била једини савезник тог Запада на Балкану у два светска рата. Сви правдољубиви људи нису могли да не примете ту неправду, а сасвим је природно да млади први устају у одбрану идеала”, каже Обрадовић.

Историчар Милан Ристовић сматра да “деца кризе деведесетих” припадају генерацији која свакако постаје значајан политички фактор. “Гнев и емоционална напетост у политичком смислу од оних од којих се није смела очекивати, али и социјална фрустрација и запуштање младих у социјалној едукацији допринели су бурној реакцији. Спонтана организованост и дизање тензије најлакше утичу на младе. На овој генерацији се очитавају све кризе. То је генерација која нема искуства са другим народима и пред којом се поставља питање перспективе. Питање шта види као перспективу, ако је уопште види. Свуда у свету екстреми су на маргини, али је маргина све већа што је криза дужа. На другој страни маргине имамо и екстремну левицу – скојевце, стаљинисте, а питање ситуације и друштвено-политичког оквира је када ће се која повећавати’’, каже Ристовић.

Иван Ивановић, председник покрета Наши који је настао по узору на истоимену пропутиновску организацију из које се регрутује подмладак руског председника, познат и по спречавању трибине “Пешчаника” у Аранђеловцу, потврђује претпоставке историчара. “Показали смо да смо реална политичка снага и до локалних избора створићемо српску мрежу, јер постојеће политичке партије не умеју на прави начин да одговоре на изазове. С њима не сарађујемо нити имамо њихову подршку, блиска нам је дијаспора и у њој имамо упориште. Једину праву опасност видимо у Либерално-демократској партији, као јединој која је доследна својој политици’’, каже Ивановић. Просрпске организације које су и овог пута биле најгласније у инсистирању на “отрежњењу нације” су, осим Двери, још и Образ, покрети “1389” и Наши, Српски националисти, Фамилија српских навијача, Крв и част и Млада Босна која је на себе преузела одговорност за подметање бомбе испред Меркатора. Изузев Образа, ове групе нерадо су у истим редовима са Националним стројем кога и саме махом сматрају неонацистичким. Све до једине инсистирају на предвуковском православљу и “здравом народу” који, како кажу, не подразумева чистокрвне Србу у биолошком смислу, него светосавске вредности. Премда њихови слогани, попут “За сој, а не број”, остављају простор и за другачије тумачење. Највећи непријатељи су им, осим Шиптара, невладине организације на супротној линији и сви њихови медијски пропагатори. За разлику од политичке елите, по питању Косова су иступили сложно и медијски агресивно. Ретко функционишу по принципу чланства, а претежно говоре о “активистима”. У њиховим је програмима и активностима, већ по терминологији којом се служе, јасна разлика између неговања српства и нетолеранције према мањинама, између борбе за традиционалне вредности и потенцијалног говора мржње.

Обрадовић из Двери, које имају чак и телевизијску продукцију, тврди да су њихове активности под сталном цензуром државе и медија и да због тога остају у тајности, иако заступају “промовисање српских националних вредности и заштиту српских националних интереса, а то је свакако више од дневног политичарења”. Да ли је могуће да је цензура била толика да је у тајности остало и окретање највећег дела српске младежи циљевима Двери и других?

Миленко Срећковић, члан уредништва балканског “З магазина” и активиста алтерглобалистичке организације Freedom Fight, каже да се крајња десница у овом тренутку отрга контроли институција које су на њу гледале благонаклоно. “Могло би се рећи да сада има прилику да почива на сопственим снагама. Али још увек је далеко од тога да задобије неки устаљени облик на дужи рок. Тешко је одредити ко сноси највећу заслугу за тренутно истицање десничарских покрета. Да ли они који су манипулисали патриотским сентиментом из опортунистичких разлога, или они који су се на накарадан начин борили против њих. Одговорност сносе и медији који су некритички представљали крајњу десницу, а неколицину ухапшених ћелаваца претварали у медијске звезде у тренутку док се још радило о анонимним балавцима. Одговорни су и они који су се под паролом борбе против фашизма у Новом Саду борили за освајање политичких, изборних поена у једном медијски инспирисаном режираном спектаклу. Одговорност је и на снобизму оних који су увек истицали како су њихове руке чисте, неокаљане, упирући прстом и оптужујући све и свакога; за шта су, поврх свега, били плаћени”, каже Срећковић

Према његовом мишљењу, одлике деснице су “накарадан покушај да се идејно осмисли беда у којој живимо, да јој се да метафизички легитимитет’’. Али крајња десница је, по њему, “у великој мери једна јака, али још на дужи временски период поприлично недефинисана снага, која ће се бавити неким ваздушастим, митским темама које немају везе са стварним животом, а метод којим ће се бавити ће бити насилан или макар склон насиљу. Док год се не препозна да је код крајњих десничара погубљена веза са стварношћу, они ће бити потенцијално јака политичка снага. Изолационистичка, крајња десница сузбија солидарност различитих народа и тиме онемогућава излазак из беде колонијализма, онемогућава борбу против империјализма и његов је главни сарадник.”

Но, већина припадника “српских невладиних организација” рећи ће да не припада крајњој десници, неки ће се назвати конзервативном левицом, а неки други само светосавским Србима.

Миша Вацић, портпарол покрета “1389”, једног од ретких који не признаје финансирање из иностранства и чак припрема закон о забрани страних донација, каже да свест о идентитету не значи скретање у било коју страну, посебно када је не прате социјални и економски програми. “Али свест у српској омладини је јака, иако владине агенције за испитивање јавног мњења покушавају да је представе апатичном. Млади желе да се боре за своју будућност у којој су свесни свог идентитета. Последњих осам година су под притиском и природно је да желе да кажу да нису злочинци’’.

Махом разочарани у улогу државе у решавању косовске кризе на парадоксалној сцени српске политике на којој десне партије наводно пропагирају социјалну правду, а леве транзициону казну, ови покрети су добили присталице у свима који желе само конкретно политички да се одреде. Углавном транзициони губитници, ипак одрасли на масовној холивудској култури, стасали су дотле да је потреба да се изјасне пробила границе латентног страха од опредељености. Можда по принципу забрањеног воћа, можда и по гласности, а врло вероватно погођени тамо где осећају највећу празнину, нова генерација окренула се једином таласу који је видела као могућност да попуни ту празнину у личном идентитету.

Бора Кузмановић, социјални психолог, каже да осећај неправде оправдано охрабрује десничарске покрете. “Можемо условно говорити о десници као јаком националном освешћењу и другој коју прати нетолеранција према мањинама. Проблематично је, међутим, да ли се може говорити о широј десници каква је у свом негативном светлу позната у традицији. Такозвана космополитска оријентација покушава да сведе десницу на профашистичку, али чак и ако имамо у виду ексцесе последњих дана, а из њих изузмемо чисте лопове, неоправдано је закључити да је Србија скренула удесно. Појавно то тако можда делује, али се мора разумети да онај ко је желео да у Србији ојача демократију, није смео да дозволи независност Косова. Из те поларизације није могуће наћи излаз. Уврежено је веровање да ако си за Европу – прихваташ све, а ако не прихваташ, онда ниси за Европу. Ту имамо и утицај васпитања. Неко је васпитаван да се сматра грађанином света, а неко је емотивно везан за земљу или није спреман за такмичење. Та подела је разумљива, али би могла бити трагична по последицама. Посебну улогу има дијаспора која из осећаја кривице или страха да губи идентитет инсистира на националном буђењу, а онда и они који су били негде и враћају се”, каже Кузмановић.

Један од таквих који су се вратили је и Ненад Вукићевић, уредник сајта “Српски националисти” за кога је јавност чула по расправи коју је покренуо на трибини “Европа нема алтернативу”, сматрајући да таквој теми нема места тик после проглашења независног Косова. Вукићевић за НИН каже да су “у урушавању националног идентитета учествовали држава и већина медија, а да су онда и сва обећања изневерена у име којих се стремило таквом урушавању”. Захваљујући таквим ставовима његовом форуму од две хиљаде и шест стотина чланова и три до четири члана дневно, последњих недеља придружује се педесет нових чланова у једном дану. Исто је и са другим сродним организацијама. Организовано је по двадесетак или мање огранака широм Србије, имају од неколико стотина до неколико хиљада активних присталица у просеку двадесет пет година старости, али им се последњих дана јавља све више заинтересованих.

Тај податак Зоран Петаков, из Антифашистичке асоцијације, тумачи као од државе дозвољено искоришћавање масе. “То је иста десница која постоји већ петнаест година, откад постоји вишестраначје. Само су неонацистичке групације нове, све остало смо већ видели. Исти они који своју инспирацију налазе у делима Николаја Велимировића, културна десница која је свој највећи утицај остварила за време ратова на територији СФРЈ. Разлика је у томе што је она сада део main stream-a а под вођством Небојше Пајкића и његове супруге. У конкретном случају, маса је само искоришћена да ова десница постане видљива. Млади су свакако били погодни за то искоришћавање, јер су преживели онолико ратова и беде и сву своју социјалну фрустрацију су пребацили на националну основу, али им није дозвољено да из те матрице искоче. Променило се, дакле, то што се држава користи екстремистичким као некада паравојним групацијама да би остварила своју хегемонију. Свака држава има механизам да смањи или повећа утицај ових група, али наша политичка елита верује да ће их лако средити када јој више не буду потребне”, каже Петаков

Драгана Перић

НИН, 28.02.2008.

Гледао сам у некој тра-ла-ла емисијици Драгоша Клајића. Пита га водитељка о томе зашто га је Ђинђић прозвао ''салонским фашистом'', и он уместо да се брани, типа какав црни фашизам, какве везе ја имам ( ево лежим кући болестан  ) и сл он ништа.
Каже човек Ђинђић је обесмислио синтагму којом су описивали послератне комунистичке комесаре који су шуму и блатњаве војничке чизме заменили салонима по ослобођеним градовима. Њих су називали салонским комунистима и то је имало ироничан призвук, за разлику од салонски фашиста пошто су салони типично окружење за фашисте...

Човек ниједном једином речи није рекао не ја нисам фашиста, као да је потпуно сувишно о томе разговарати.

А био је стварно харизматичан лик... Само тада сам га видео и ево и даље се сећам, а не знам ни ко је био водитељ, ни која емисија ни која телевизија...

УСТАЈТЕ НА ДЕСНУ НОГУ!

ПИШЕ: Драгош КАЛАЈИЋ

Премда се данас и овде странке опозиције удружују због заједничког непријатеља - извесно је да ће се у будућем парламенту поделити на леву и десну страну, према неписаном протоколу који траје од времена Француске револуције. У почетку таквих подела посланици верни идеалима монархије и "старом режиму" седели су на десној страни Парламента а представници "трећег сталежа" и заговорници буржоаске револуције на левој. Током два столећа, силом светске превласти демоније економије и материјализма, лева страна се проширила скоро до краја првобитне десне стране, сатеравши носталгичаре будућности обнове племениташке традиције на маргину политичке сцене. Савремена граница између деснице и левице заправо раздваја два блока ближих или даљих потомака првобитне, буржоаске-либералне левице.
Ако изузмемо комунистичке и "нео-фашистичке" партије или покрете, савремене разлике између левице и деснице у парламентима Запада могу се изразити процентима пореске политике и ступњевима сензибилности спрам питања националног суверенитета и интегритета. Левица се увек и свуда залаже за знатна повећања пореских стопа, односно за богатије државне буyете те издашније јавне сервисе и помоћи "угроженим" мањинама. Посланици деснице обично сматрају да таква повећања пореских обавеза обесхрабрују предузетништво, због чега се капитал сели изван земље, ка повољнијим зонама профита, што прети повећањем незапослености, рецесијом те општим осиромашењем. Зато се десница залаже за смањење пореских обавеза, исправно тврдећи да таква мера охрабрује предузетништво, повећава обим унутрашњих инвестиција капитала, отвара нова радна места, смањује обим незапослености и доприноси општем благостању. Наравно, изложена стратегија подразумева смањење државног буyета, сужавање јавних сервиса те ускраћивање или умањење помоћи многим "угроженим" мањинама.
Пораст незадовољства мање способних слојева друштва помаже левици да дође до власти а пропадање привреде под теретом раскалашног левичарског буyета ствара нову врсту незадовољства које враћа власт десници. Историјско искуство система парламентарних демократија Запада осведочава изванредне таленте левице да троши или траћи капитале пореских обавезника, док се десница доказала као штедљив, шкрт или мудар администратор друштвеног богатства. Први период власти левице карактерише еуфорија и оргија благостања и расипништва: тада се немилице троши оно што је десница на власти марљиво уштедела. Када се залихе стечене политиком деснице потроше - наступа криза и масе призивају у помоћ десницу, ускраћујући поверење левици.

НАДНАЦИОНАЛНИ КАПИТАЛ ПОМАЖЕ ЛЕВИЦУ
Левичари себе рекламирају као поборнике друштвене правде и једнакости, хуманизма и солидарности са угроженима, оптужујући десничаре за егоизам и аморализам, у корист богатијих и на штету сиромашнијих слојева. Међутим, у свим скандалима политичке корупције и лоповлука, на оптуженичким клупама скоро редовно седе посланици партија левице. У последњем овогодишњем скандалу велепљачке, који је карактерисао политичку сцену Француске, левичарска већина у Парламенту је безочно и бесрамно заштититла имунитетом своје посланике, социјалисте, оптужене за корупцију.
Неупућене може изненадити чињеница да наднационални капитал маде ин УСА у Европи подржава и помаже партије левице. Многи су разлози такве, само привидно парадоксалне, опције. Пре свега, левица је углавном или потпуно равнодушна спрам интереса националног политичког, културног и економског суверенитета. Левица је обично спремна да изда националне интересе у корист "интернационализма" или масонског "новог поредка" односно светске псеудо-империје капитала, по формули масонског симболизма са основне новчанице прве и највеће масонске творевине, Сједињених америчких држава: "Из Мноштва Једно". Реч је о идеалу стапања свих раса, етнија и нација у једно једнообразно, "сиво" човечанство. По истом програму, све религије ваља ујединити у једну једину, наравно масонску.
Успешно избегавајући пореске ступице у земљама где наднационално делује, одговарајући капитал увек и свуда настоји да превлада отпоре националних привреда поткупљујући савезништво државне администрације. Најефикаснија помоћ државне администрације наднационалном капиталу је тамо где она располаже великим овлашћењима интервенције у домену привреде. Таква овлашћења тражи и преузима левица освајајући власт, док десница није погодан сарадник наднационалног капитала јер се залаже за смањење обима државних интервенција у привреди. Отуда и предузетништво националних или мањих размера, осећајући се угроженим од офанзиве наднационалног капитала - тражи и налази најбољу одбрану у партијама деснице. Осим тога, десница показује свуда сензибилност спрам интереса националног и политичког, економског и културног суверенитета. У савременим условима инвазије гладних маса Трећег света на Европу, крајња десница поприма све већи значај и снажнију улогу јер садржи највећу националну самосвест и одговарајућу вољу одбране и националног суверенитета и идентитета.

"ОБАЗРЕТИ СЕ НА ДЕСНО"
Излишно је истицати да речи левица и десница означавају вредносне појмове али их је упутно осветлити. Медији условљавања и производње "јавног мњења" у служби разноврсних "интернационала" наднационалног капитала, усадили су у масама предоyбу да је левица све добро а десница све лоше. Зато су протагонисти партија деснице (изузев екстремних) до скора истрајно и застрашено одбијали такво одређење, трвдећи да у парламенту заузимају заправо место "центра". Ретки су били примери смелости издвајање из дресиране масе, попут оне са којом се велики писац Чарлс Буковски исповедио: "Кад год чујем за неког да је десничар - поуздано знам да је то чеовек који мисли својом главом".
Очевидност слома и наказности многих левих пројеката - почевши од комунистичких или социјалистичких - изазвала је актуелни процес превредновања вредносних значења левице и деснице. Стара значења истрајавају само по инерцији, попут оне коју опажамо у терминолошким одређењима позиције Горбачова и Лигачова, на политичкој сцени СССР. Медији прву позицију означавају као леву а у другу као десну, зато што Горбачова сматрају заступником добра а Лигачова заступником зла. Међутим, такво одређење потпуно проотивуречи класичној терминологији, јер је "перестројка" покрет ка десници политичког хоризонта, док су њени комунистички ортодоксни противници, остали верни левој оријентацији.
Занимљиво је и упутно спознати традиционално значења левице и деснице, јер су она управо потпуно супротна модерним. Одлазећи, велики Немањић је српском народу завештао суштину својих сазнања у формули савета за будућност: "За путеве на десној страни зна Бог а на левој су ђаволови". По биографу Теодосију, свети Сава је пошао "десним (правилним) путем". Хришћанску основу изложеног наслеђа осведочавају бројни библијски искази негативног одређења левице и позитивног одређења деснице. По хришћанској предаји, десни пут води рају а леви паклу. Псалм 142,5 упућује вернике да се Судњег дана "Обазру на десно" јер је тамо престо Заштитника. По Јеванђељу светог Матије (ХХХВ, 31), "тада ће Краљ рећи онима који се налазе на његовој десној страни: дођите ви благословени од Оца мога и преузмите Краљевство за вас припремљено од стварања света. Тада ће рећи онима који су на његовој левој страни: бежите од мене проклетници у вечну ватру која је припремљена за ђавола и његове анђеле".
Неопходно је додати да је немањићко упутство почивало и на српској те словенској паганској традицији. Према Српском митолошком речнику (издање "Нолит" Београд, 1970) лева страна је "слабија, назадна и несрећна" а десна је "јача, напредна и срећна". Лево је свет смрти а десно је свет живота. У неким српским крајевима још истрајава обичај путника да се на раскрсници прекрсте три пута те пљуну на леву страну, где се купе вештице и ђаволи. У питању је средство беле магије којим се одбијају коби, демонске силе и несреће са левице. Истом поретку припадају и многи други обичаји, од сипања вина десном руком (јер лева нагони на опијање) преко забране храњења детета левом руком (јер привлачи болештине и слабости), до свадбеног ритуала, где се на венчање полази и у младожењину кућу ступа десном ногом. Зато и дан-данас, када видимо зловољна, свадљива или поремећена човека кажемо да је "устао на леву ногу".
Раскриливши поглед широм континента индо-европских култура, опазићемо да је изложени симболизам левице и деснице универзално распрострањен. У латинском језику реч десно (деxтер) је синоним "срећног", повољног", "доброг", "честитог" "исправног", те "праведног" док лево (синистер) означава све супротно, дакле "несрећно", "неповољно", "зло", "искварено", "погрешно" и "кобно". Изложена значења подразумева Тацит када пише "сиц синистра фама ет румор синистер" (Анали, ВИ, 32, 1. 2). Знатан део наведених значења сачуван је у савременим изравним или посредним, наследницима латинског језика. Примерице, према Ларусовом речнику француског језика синистре означава све што је "мрачно, страшно, ужасно" те "најаве несрећа".

ЛЕВА И ДЕСНА РУКА
У римским и хеленским визијама "живота после живота" опажа се раскршће душа. Левим, широким путем одлазе зли, ниски и искварени а десним, уским путем се упућују добри, племенити и врли. Слични симболизам осведочава и најдаља индо-европска традиција, у Индији, разликујући путеве "Леве руке" и "Десне руке". У овом животу пут "Десне руке" (Дакшиникара) предузимају људи склони реду и закону, мудрости и знању, правди и суверенству ума над страстима животиње у човеку. Пут "Леве руке" (Ваманакара), предузимају изрод Арија и припадници најнижих каста. То је пут хаоса и анархије, беззакоња и подложности демонима те најнижим страстима. Таквом људском материјалу преостаје једино сексуалност као једина могућност самостварења те су школе "Леве руке" углавном посвећене одговарајућим упућивањима. Неке школе "Леве руке" чак и данас препоручују канибализам и сексуална општења са лешевима, узимање измета и испијање мокраће, ритуална силовања и убиства.
Продорнијим спознајним погледима може бити занимљива истина да изложени симболизам левице и деснице карактерише не само људски већ и биолошки те космички амбијент. Примерице, логаритамске спирале најстаријих, сачуваних, шкољкастих заштита живота су десносмерне у нашој хемисфери. Истраживања модерне биологије су недавно открила да је и спирална структура генетског материјала такође десносмерна. Сви опажени случајеви левосмерности спиралне структуре генетског материјала осведочавају аномалију, болести или дегенерацију. Коначно, и спиралне структуре покрета свемирских галаксија су десносмерне.
Како објаснити тај свемир осведочења правила да су живот, ред и срећа десносмерни а смрт, хаос и несрећа левосмерни? Питање превазилази оквире нашег задатка али ћемо назначити пут сазнања. Мислимо да је за изложену запитаност савршено погрешна или левичарска она оптика која све ствари и појаве своди на материјалистички режим и одговарајућу механику узрока и последица. Примерице, ако симболизам деснице и левице у култури покушавамо објаснити чињеницом да је десна људска рука обично вичнија од леве, она отвара ново питање: зашто је десница способнија од левице? Зашто су људи углавном дешњаци? То је чињеница која припада свемиру као мајушни део његових десносмерних осведочења те га не може објаснити већ изискује објашњење. Неопходно је да се изврши обрт спознајне перспективе, да се преузме управо онај систем оптика који је својствен традицији десне мисли Европе. Дакле, неопходно је физички свет сагледати из метафизичке перспективе, како је препоручивао наш највећи учитељ, Платон. Смисао левосмерности и десносмерности почива у метафизичким исходиштима и одређењима овог света ствари и појава.
Срспко историјско искуство трагично потврђује традиционални симболизам левице. Све големе несреће, трагедије, лишавања, пљачке, помори и страдања - дошли су са леве стране, изазвани силама и идеологијама леве оријентације, од масонерије до комунизма. Такво искуство ваља имати у виду приликом првих послератних слободних избора за Скупштину. Партије левице лако је препознати већ по називима, по њиховој склоности да се представљају као "демократе", "социјалисти" или "реформске снаге".

Извор:Погледи

ti nemaju veze za B&H...to su skinsi padobranci...tj skinsi u fazonu..

Ово је један мало старији текст,али као и већина лош!!!
-----------------
Evropska desnica

 U evropskim zemljama početkom devedesetih godina počeli su da narastaju desničarski pokreti i akcije prvenstveno zbog slabosti levo orijentisanih vlada i brige zbog sve većeg broja imigranata u Evropskoj uniji. Ovo bi bila neka vrsta vodiča kroz najveće evropske desničarske partije, njihovu snagu i potencijalnu budućnost.

      Austrija
       Partija slobode (FPO). Još od 1986. Jerg Hajder vodi ovu partiju koja je izborila drugo mesto na opštim izborima 1999. godine igrajući na antiimigrantsku i antievropsku kartu. Osvojili su 27 procenata glasova i 52 mesta u parlamentu. Ubrzo posle ovih izbora Austrija je dožiela sankcije od Evropske unije. Trenutno Partija slobode drži šest mesta u austrijskom kabinetu. Međutim, njene pristalice se osipaju i njen vođa gubi sve više na popularnosti.
     
       Belgija
       Ekstremna desnica u Belgiji predstavljena je flamanskim blokom (VB) koji trenutno vodi Frank Vanheker. Partija je najjača u Antverpenu gde je u oktobru 2000. godine dobila 20 od 50 mesta u Gradskom veću.
       Flamanski blok je izrazito protiv imigranata, otvoreno antisemitska partija koja zagovara separatizam Flamanaca. U drugom delu zemlje kod Valonaca (francusko govorno područje), postoji samo Nacionalni front koji dobija oko pet posto glasova i otvoreno je rasistički.
     
       Danska
       Ultradesničarsku Dansku narodnu partiju (DPP) vodi Pija Kjersgor i oni su ušli u parlament na izborima 2001. godine sa 12 posto glasova čime su dobili 22 mesta. Zalažu se za ukidanje pomoći zemljama u razvoju i ograničavanje imigracije. Izjavljuju da je njihov zadatak takođe i borba protiv kriminala i povećavanje socijalnih davanja.
     
       Francuska
       Francuski Nacionalni front (FN) vodi ovogodišnji kandidat za predsednika Francuske Žan-Mari Le Pen još od 1972. godine. Njegov pokret praktično ništa nije značio do nedavnih predsedničkih izbora u Francuskoj kada je nacija doživela šok. Uprkos porazu, činjenica je da je šest miliona Francuza dalo glas Le Penu i pored ogromne nacionalne kampanje protiv njega. Mnogi sa strahom iščekuju parlamentarne izbore sredinom sledećeg meseca. Ova partija je takođe protiv imigranata, iako nije nacistička niti izrazito antisemitska, predstavlja veliku opasnost za Francusku jer se zalaže za istupanje Francuske iz Evropske unije.
     
       Nemačka
       Od desničarskih partija u Nemačkoj je aktivno mnogo malih partija koje ne predstavljaju nikakav politički faktor. Ne postoji takođe ni neki dominantni lider. Partije koje osvajaju jedan do dva posto glasova su Republikanska partija (VEP), Nemačka narodna unija (DVU) i Demokratska partija. Jedino je DVU uspela da uđe u parlament u državi Brandenburg. Nemačka ekstremna desnica manifestuje se uglavnom kao neonacistička partija koja okuplja nezadovoljne mlade sa zapada ali i sa istoka zemlje.
     
       Grčka
       U Grčkoj postoji samo jedna mala partija, Grčki front, koju vodi Makis Voridis. Oni nisu čak ni registrovani u izborima 2000. godine, pa praktično pokazuju da ekstremne desnice u Grčkoj nema osim nekolicine u njenom rukovodstvu.
     
       Italija
       U Italiji postoje dve jake desničarske partije. Jedna je Liga za sever, koju vodi Umberto Bosi, a druga je Nacionalna alijansa Đanfranka Finija. Liga za sever je ksenofobična partija koja zahteva da se bogati sever odvoji od siromašnog juga. Ušle su u koaliciju sa desničarem Silvijom Berluskonijem na izborima 2001. godine. Bez obzira na to što je Liga za sever osvojila samo četiri posto glasova, ona ima veliki uticaj naročito na severu gde zagovara i odvajanje od Evropske unije, "kojom rukovode pedofili". Nacionalna alijansa je direktno izrasla iz fašističkog pokreta (MSI). Međutim, odrekli su se fašističke prošlosti.
Извор:НИН