Mnogo muke – malo mučenika :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Mnogo muke – malo mučenika

Kada bi se danas zaronilo u povest onih porodica koje slave naše svetitelje, sasvim je izvesno da bi se otkrilo da su rodonačelnici većine tih loza ljudi koji su kasnije prišli srpskom nacionu ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A najbolji primer za ovo je čuveni banatski Nemac Georg Vajfert, ili proslavljeni vojvoda Šturm.

U temeljima Svetosavskog hrama biće kripta za naše patrijarhe

Kada Hram svetog Save na Vračaru konačno bude dovršen (što ova generacija najverovatnije neće dočekati), u temeljima pod njim osvanuće i crkva posvećena svetom knezu Lazaru, a kraj nje kripta u kojoj će biti sahranjivani patrijarsi, naslednici na tronu prvog srpskog arhiepiskopa i potonjeg svetitelja, kome je ovaj hram božji i posvećen.

Da li takva počast priliči onima koji su odavno dali zavet skromnosti i prošli svoj ovozemaljski put u skladu s njim, ili je reč o profanoj (arhitektonskoj?) ideji rođenoj po uzoru na razne “aleje heroja i zaslužnih građana”, značajno je i za priču o našim svecima. Jer, mnogo patrijarha i arhijereja Srpske pravoslavne crkve ponelo je oreol, što bi se dalo očekivati i u budućnosti, pa bismo u kripti Svetosavskog hrama kroz desetak generacija mogli da zateknemo pravi pravcati panteon (novih) svetitelja. Ovakva vrsta “centralizacije” nije dobra ni za koga, pogotovo ne za crkvu koja u svojim temeljima, kao jednu od najvrednijih vrlina, čuva upravo – skromnost. Ili je, možda, sve to rukovođeno mišlju da ovaj hram, iznikao na mestu gde su 1594. godine Turci spalili mošti svetog Save, jednog dana istinski postane najsvetije mesto pravoslavnih Srba i riznica njihove duhovnosti?!

Prema svecu i tropar

Sveti Stefan Lazarević

Pišući 1989. godine prolog za prvo izdanje svoje izvanredne knjige “Sveti Srbi”, pokojni dr Slobodan Mileusnić je spomenuo da je u tom času u imenaru svetaca Srpske pravoslavne crkve bilo šezdeset osam ličnosti iz naše istorije. Određujući društvene slojeve iz kojih potiču, pobrojao je dvadeset dva vladara (careva, kraljeva, despota i kneževa), toliko podvižnika ili isposnika, dvadeset jedanog arhijereja (patrijarha, arhiepiskopa, episkopa i mitropolita) i samo troje mučenika (burna povest pravoslavnog dela srpskog naciona, onog koji je kroz silna stradanja uspevao da se sačuva od iskušenja unijaćenja, pokatoličenja ili islamizacije i, konačno, utapanja u drugi etnos, opominje da ih je na tom spisku neopravdano malo).

Ali, uprkos relativno velikom broju kanonizovanih srpskih svetaca, malo ih je koji su slavljeni ili se danas slave kao krsna, porodična slava! Kada je 1895. godine stara štamparija Petra K. Tanaskovića objavila knjižicu “Slave i imena svečara” (reprint je 1994. objavio etnolog Dragomir Antonić), a koja je napisana na osnovu podataka prikupljenih na teritoriji tadašnje Beogradske opštine, u pedeset tri gradske slave, od naših svetaca spominju se samo sveti Sava (slavi se 27. januara) i sveti Stefan Dečanski (koji pada 24. novembra).

Sveti Vasilije Ostroški

To bi samo zlonamerni i neupućeni mogli da protumače kao da su naši sveci nedostojni oreola koji nose! Jer, reč je o nečem drugom. Naime, obeležavanje krsne slave kod Srba vuče poreklo još iz paganskih vremena: prihvatanjem hrišćanstva, koje nikako nije nametnuto silom, neki običaji su sačuvani, a jedan od njih je i – slavljenje zaštitnika kuće i porodice. U trenutku prihvatanja (ipak nove) religije, “karte su već bile na stolu” i svako je iz tog špila izvukao nekog sveca po sopstvenom izboru, zamenivši svog “kućnog boga” ličnošću iz hrišćanskog panteona. U vreme kad su, početkom trinaestog veka, kanonizovani prvi Srbi, pojedinci i porodice su već uveliko slavili nekog sveca čiji je lik, oslikan na ikoni, putovao kroz vreme iz generacije u generaciju.

Kada bi se danas zaronilo u povest porodica koje slave naše svetitelje, sasvim je izvesno da bi se otkrilo da su rodonačelnici većine tih loza ljudi koji su kasnije prišli srpskom nacionu ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A najbolji primer za ovo je nadaleko čuveni banatski (ili podunavski) Nemac Georg Vajfert, koji je iz evangelističke crkve pristupio pravoslavlju i postao Srbin, pa promenio ime u Đorđe i za svoju krsnu slavu, kako se i očekivalo, preuzeo svetog Savu. Ili primer proslavljenog vojvode Šturma…

Poslastičarska ljubav

Evo i zanimljive priče o pokojnom osnivaču poslastičarske radnje na uglu Mišarske i Ulice Svetozara Markovića, nadomak Cvetnog trga, u Beogradu.

Dragomir Jovanović je rođen kao Jaromir Dlabl. Bio je, dakle, Čeh. Uz to, bio je i zaljubljenik u poslastičarsku umetnost. Zanat je učio kod legendarnog Žarboa. Školovao se i usavršavao u Beču i Pešti.

Sveti Ćirilo i Metodije

U Srbiju ga je prizvala ljubav. Prava, a ne poslastičarska. Oženio se 1922. godine, da bi, po ličnoj želji, pristupio Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A kako je promenio veru, tako je uzeo i novo ime. Postao je Srbin, i valjda najbolji dokaz da je to nekada bila zaista velika čast.

Svoju prvu poslastičarnicu otvorio je 1936. godine u Pašićevoj, danas Nušićevoj ulici. Zvala se “Zora” i radila čak i posle rata, dok nova vlast sve poslastičarske radnje u Beogradu nije nacionalizovala, a stare majstore pod pretnjom apsane saterala u “Gradsku poslastičarnicu”, da kuluče za državu i mizernu platu, a da krišom i honorarno starim građanskim porodicama spremaju slavske kolače.

Na mestu “Zore” osvanula je (sada državna) poslastičarnica “Opatija” koja se, vremenom, izmetnula u bircuz u kojem su bajati kolači bili samo loša šminka za žestoka pića sakrivena ispod šanka. Vrlo razočaran, Dragomir je rešio da zabatali svoju umetnost: jer, nema ničeg slatkog u gorkoj nepravdi. Srećom, nije izdržao, pa je sredinom pedesetih otvorio poslastičarnicu u Mišarskoj ulici. Vodio ju je sa uspehom sve do svoje smrti, 1979. godine, kada je uhodani posao preuzela njegova ćerka. Od tog doba poslastičarnica nosi ime po osnivaču - Dragomiru Jovanoviću.

Ako sećanje ne vara, u uglu stare poslastičarnice visila je nekada porodična ikona, pa se smatralo da je Jovanović bio veći Srbin od mnogih Srba. Ali i veći pravoslavac, osim ako ta ikona nije bila tek nevešto skriveno teranje inata tadašnjim vlastodršcima?!

Inače, u Beogradu, na Karaburmi, postoji crkva posvećena upravo Saboru Srba svetitelja, ali samo se u crkvi svetog Đorđa, kripti-kapeli kraljevske dinastije Karađorđević na Oplencu, kraj Topole, mogu otkriti likovi gotovo svih naših svetaca: na freskama životopisa, ili kao poprsja na reljefima medaljona.

Политика