Држава нам сваке године узме по 420.000 динара


 Просечан порески обвезник у Србији месечно за намете које плаћа држави издвоји више од 35.000 динара, показала је рачуница нашег листа. Иако на први поглед та цифра делује огромно – поготово ако знамо да је просечна нето плата у земљи тек нешто већа од 40.000 динара, управо толико месечно издвајамо плаћајући основне порезе и доприносе на рад, имовину и додату вредност.
Enlarge

На годишњем нивоу, по тој рачуници, просечан порески обвезник државу Србију финансира са 420.000 динара, односно око 3.650 евра.

Наша рачуница сигурно није и не може бити савршено прецизна, али свакако показује трендове. За просечног пореског обвезника узели смо одраслог грађанина Србије који живи у трочланој породици, запослен је и има просечну плату, троши просечну потрошачку корпу и станује у стану од 50 квадратних метара у породичном власништву.

Убедљиво највећи део од наведене цифре држава захвати од нас преко пореза и доприноса на зараде. Просечна нето зарада запослених је у новембру прошле године, по подацима Републичког завода за статистику, износила 44.120 динара. Износ просечне бруто плате – која обухвата и порез на зараду те доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено и осигурање од незапослености – је 60.893 динара. Али, то није све: држава зарачунава и такозвану бруто 2 зараду, односно порезе и доприносе које на плату запосленог узима од послодавца, а она у случају просечног запосленог у Србији износи 72.354 динара. Када се све сведе, држава од цифре коју послодавац намени заради запосленог за себе узме 28.234 динара.

Тој рачуници могла би се ставити замерка да се односи и на оно што послодавац плаћа држави, ван онога што је формално бруто плата запосленог. Међутим, реч је тек о рачуноводственој разлици, а заправо није битно колики је део пореског оптерећења „на терет” послодавца или радника: у суштини, „бруто 2” зарада је она цифра коју предузеће издвоји месечно за радника, односно колико плаћа рад свог запосленог. У многим земљама, пре свих оним с израженијом капиталистичком привредом, зарада се управо тако и исплаћује, а онда запослени сам од те укупне цифре плаћа порезе и доприносе.

У сваком случају, уколико би се прихватила та формална замерка и рачунала само „бруто 1” плата, просечан грађанин Србије би намете држави плаћао око 12.000 месечно мање од горенаведене цифре, односно око 23.000 динара.

Следи порез на додату вредност, чији је износ 20 процената на огромну већину производа. Просечна потрошачка корпа за трочлану породицу, по подацима Министарства трговине, вредела је 65.176 динара. Ту цифру би требало преполовити, пошто смо за потребу ове наше рачунице претпоставили да у трочланом домаћинству постоји још једна особа (супружник, на пример) која дели трошкове потрошачке корпе. Када се од добијене цифре одузме 20 одсто, колико одвојимо за државу купујући робу из потрошачке корпе, добије се износ од 6.518 динара, колико просечан грађанин месечно плати ПДВ. На годишњем нивоу то износи 78.211 динара.

Напослетку, ту је и порез на имовину. Узмимо да једна оваква породица живи у сопственом стану од 50 квадрата: порез на такву некретнину у Новом Саду је око 6.500 динара годишње. Ту цифру, опет због брачног друга, треба преполовити, те се добија износ од 271 динара месечно.

Када се све сабере, стигне се до цифре од 35.023 динара које наш просечни порески обвезник издвоји месечно за финансирање државе.

В. Чворков



Izvor: Dnevnik