Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (2)
 
Monarhija zavisi i od muževnosti
 
Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Kirstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.
U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti
 
...
 
Sofija se izvrsno sećala sve te frtutme koju je donela predstojeća poseta. Sećala se kočija sa po šest konja koje su se dovezle ispred glavnog ulaza, buljuka uniformisane posluge koja je pokuljala da dočeka goste, one bučne večere sa svečano odevenim dostojanstvenicima i ukusno spremljenim jelima, a isto tako se sećala i večernjeg bala, na kojem je Marija Kristina plesala s prestolonaslednikom, i svi su se osećali uzbuđenim zbog toga što su bili prisutni onda kada su se njih dvoje prvi put dodirnuli. Oči su im bile sjajne, širom otvorene i govorile su mnogo. Budući par trebalo je da garantuje da će se sve nastaviti kao i pre, trebalo je da postave standarde ponašanja i pristojnosti u velikoj državi.
 
Stvaranje veze
 
Sofija je, međutim, izvrsno znala zašto je Franc došao u posetu. Ali ovladala je umećem pretvaranja. Ni najmanjim pokretom nije odala kako ga poznaje. Nijednom rečju nije odala kako je pre nekoliko godina već plesala s njim na velikom oficirskom balu u Pragu, i da se od tada tajno našla s njim nekoliko puta. On ju je pozvao na ples, tačno tako je bilo.
Ona je imala dvadeset godina, a on je izabrao dok je sedela na dugoj plišanoj sofi, sa još deset do dvanaest drugih mladih dama.
"Kako se zovete, gospođice?"
Rekla mu je. Melodija valcera joj je odzvanjala u glavi, u srcu, u želucu.
"Mudrost. Vaše ime je mudrost."
Melodija je postala glasnija, još ispunjavajući slušne kanale.
Oborila je pogled. Šta da kaže?
"A odakle ste?"
Oklevajući je odgovorila, odjednom osetivši da to nije dovoljno dobro, da se ne uklapa.
"Nije valjda, Vi ste Čehinja? Kako je to simpatično!"
Umalo se nije saplela o sopstvene noge. Dobro je znala da ne pristoji baš najbolje jednoj Čehinji da pleše ni sa kim drugim do sa carevićem.
"A Vaši roditelji?"
Rekla je i to, i dalje veoma smeteno.
"Ma nije valjda da Vam je otac grof. Da, sećam se tog imena!
I šta sada radite?"
Ispričala mu je o svojim studijama, o putovanjima u Francusku, o svemu čime se zanima. Na trenutak su predahnuli tokom valcera kada je on zastao da se rashladi pićem s velikih srebrnih poslužavnika pored kojih je posluga stajala pravih leđa poput gardista, u zelenim prslucima, i samo čekala da im nalije. Osetila je njegovu opreznu ruku iza struka. Melodija sledećeg valcera zaplovila je preko parketa, ali on ni najmanjim gestom nije pokazivao da ne želi da ode od nje, niti da zapleše ponovo. Samo ju je pustio da govori. Želeo je da čuje što više o njoj.
Parovi su klizili po ulaštenom parketu, pored njih; haljine su se razmotavale i šuškale, veliki lusteri načinjeni od nebrojeno mnogo kristalnih prizmi su svetlucali poput hiljadu sunaca, i oni su se usmeravali jedno prema drugom poput dva broda koja vide samo obrise jedno drugom, daleko na horizontu usred velikog okeana, i sada se nadaju da će naći pomoć u nevolji. Polako joj je postajalo jasno da ona i on, ma koliko to bilo neverovatno, upravo stvaraju vezu. Videli su sjaj u očima jedno drugom, uzajamno su lovili toplu nežnost glasa.
"A kako je gospođica zamislila da upotrebi svoj život?"
Pogledala ga je začuđeno, a on je čvrsto gledao u njene oči. Naslutila je kako je to početak dugog, dugog putovanja i da će moći doživeti nešto izvan svih očekivanja.
Pitao je da li voli prirodu.
"Volim cveće", rekla je.
" I ja", rekao je. Znao je da priča o cveću, o tulipanima, orhidejama, ružama, zumbulima... o svete moj, šta sve on nije znao!
"Imam mnogo sestara i braće od ujaka i strica i s njima volim da se igram," nastavila je.
Zamolio je za još jedan valcer. Trajao je čitavu večnost. Bar se ona tako osećala. Osetila je kako gotovo ne dodiruje pod. On ju je držao nežno. Stajali su a zidovi su plesali. Muzika ih je podigla, odnela. Plovili su istom rekom, istom strujom, ka istom cilju. Niko ih nije mogao zaustaviti. Niko nije mogao promeniti pravac.
Pomerila je usne.
"Šta ste rekli?"
Klimnula je.
"Je l' u poverenju?"
Sve je shvatila. On je bio nadvojvoda, pripadao je kajzerovoj porodici. Najplemenitiji od plemstva  nedostižno.
Ponovo je klimnula.
"Da", odgovorila je bez daha.
Tada nije bio prestolonaslednik pa je imao mnogo obaveza prema mladim damama koje su poticale iz mnogo uvaženijih porodica nego što je njena. Ali nekoliko dana kasnije, poslao joj je pozivnicu, pisamce, i našli su se  tajno  u jednoj gostionici. Nekoliko puta su se tako nalazili; bilo je to onda kada je postala dvorska dama kod mlade i lepe Marije Kristine, ćerke nadvojvode Fridriha, koji je bio zapovednik garnizona u gradu gde su nekada krunisali mađarske kraljeve.
I od svih koji su boravili u impozantnoj rezidenciji Njihovih ekselencija, nadvojvode Fridriha od kuće Habzburga i njegove supruge Izabele od plemenite španske loze, jedino je ona znala zašto Franc sada, pošto je postao prestolonaslednik, objavljuje posetu zamku: ne zato da bi flertovao s Marijom Kristinom, već da bi video nju, Sofiju. Prosto neverovatno!
 
Na stazama sna
 
Kada je Franc zakoračio u salu ona je stajala nekoliko metara iza Marije Kristine, a Franc je zadržao pogled na njoj nekoliko trenutaka. To niko nije primetio. Nadvojvoda Fridrih i nadvojvotkinja Izabela bili su i previše usplahireni zbog toga. Utom se Sofija setila potcenjivačkih reči koje su u ovoj sali nekada izgovorili i nadvojvoda i njegova žena, i iz nekog razloga je shvatila kako je Franc odavno prozreo to licemerje i patetičnu ambiciju, koja je, u stvari, karakterisala članove domaćinove porodice, da bi ih sada naveo da se uvijaju u servilnom, neiskrenom uvažavanju. U tom trenutku setila se i sopstvenih poraza, nesrećne ljubavne priče, opsednutosti, privlačnosti zbog koje se sramila, pada zbog koga je molila Spasitelja da joj oprosti. Alijoš se toga dogodilo tog dana.
Usred večernjeg bala, pošto su Franc i Marija Kristina završili valcer, zastali su ispred nje dok je sedela u kružnoj sofi, nasred dvorane s velikom grupom drugih mladih dama, čekajući na kavaljere koji bi ih pozvali na ples. I kao otkrovenjem, Marija Kristina je dobila impuls, zakikotala se, okrenula prema Francu i rekla:
"Možda bi nadvojvoda želeo da pleše s mojom dvorskom damom?"
"Da, s uživanjem", odgovorio je Franc, "to je velika čast. Ne plešem često s dvorskim damama, a sigurno ne s tako očaravajućom kao što je Vaša."
Da li je Marija Kristina nabrala nos? Da li je mislila da je to ironija? Da li je na trenutak posumnjala da su se njih dvoje već ranije sreli? Sofija se za jedan trenutak uplašila toga. Ako je i bilo tako, Marija Kristina je hitro svoj nemir gurnula u stranu. Dopustila je da je opije prestolonaslednikovo prisustvo i već se osetila kao carica u Beču. Njeni roditelji nisu krili mišljenje kako je ona stvorena za tu ulogu, a i bila je. Lepa, dobro obrazovana, vešta na mnogim jezicima, izdanak ponosne grane Habzburgovaca, najstarija ćerka jedne od najistaknutijih porodica države. Vitka i okretna nimfa plesala je kao Pepeljuga, lako, graciozno, ne dodirujući pod, obraz uz obraz, i već sebe videla u velikim salama pokrivenim ogledalima, na zlatnom parketu u Carskom gradu gde se kao prestolonaslednikova supruga vrti s prinčevima koji joj oduzimaju dah, mladim plesnim lavovima u sjajnim uniformama kako je u valceru tako vode da joj se vrti u glavi.
"Da, s uživanjem", ponovio je Franc i kavaljerski se naklonio. "Rado bih poveo Vašu dvorsku damu u ples", rekao je, a onda dao Sofiji ruku i otklizao s njom do podijuma.
"Sada plešemo na svetlosti pozornice", rekao je. "Da li gospođica želi i u budućnosti to da radi?"
"Da, veoma", prošaputala je. "S najvećim uživanjem."
Nije znala za sebe. Svi su gledali u njih. Nevinost i očekivanje. Izvesnost nemogućeg, jer sve je bilo samo san. Sve te godine, dok su se sastajali pre nego što je postao prestolonaslednik, bile su samo fatamorgana. A šta sada? Nikada ga ne može imati jer ga je sudbina izabrala da zasedne na carski presto. Kakva je to samo bila nesreća, i za nju i za njega.
Došla je k sebi za toaletnim stočićem u apartmanu hotela Bosna.
Ne, ni znaka starosti u ogledalu. Nema sedih kod slepoočnica, nema bora koje bi ukazivale na propadanje. Čudno, baš čudno. Bližila se pedesetoj. Čula je kako se napolju kočijaši šegače. Upregli su konje u kočije koje su trebalo da ih odvezu do železničke stanice. Konji su frktali. U hodnicima su se začuli laki koraci, kao i vedri glasovi iz dvorkinjine sobe. Ušunjala se u kupatilo, spremila se, oprezno kucnula na vrata gospođice Lanjus, držeći prst preko usana da bi je podsetila da Franc i dalje spava.
A gospođica Lanjus je razumela većinu stvari. Družbenica, grofica mađarskog i nemačkog porekla, stara četrdeset tri godine; bila joj je kao sestra, ravnopravna i puna razumevanja. Smešila se pronicljivo i saučesnički, pomogla joj da obuče korset, da stavi pojas oko haljine, da se našminka i uredi frizuru, i sve to rukama koje su igrale, onako kako jedna iskusna garderoberka i treba da uradi. Znala je koji je danas dan, ispratila je Sofijin pogled, pozdravila je očima, ali nije ništa rekla.
Svi mi imamo svoje priče, jednom je rekla Sofiji. Svi imamo svoje poraze, svoje tajne, a neki su doživeli nešto neprijatno i sramno što bi najradije zaboravili.
Sofija je osetila kako joj se vrelina sjurila u obraze. Ništa nije bilo planirano tada kada je Marija Kristina zamolila Franca da pleše s njom. Sofija je plesala s prestolonaslednikom pred očima nadvojvode Fridriha i njegove žene. Svi su se zabavljali i mislili su kako je veoma šarmantno što je Marija Kristina zamolila prestolonaslednika da uradi nešto tako. To je bio gest koji je pokazao koliko su se ona i Franc već dobro poznavali, mislili su oni.
Ali niko, ni nadvojvotkinja Izabela ni njena ćerka nisu naslućivale šta se događalo među njima ranije. Ili zašto je prestolonaslednik tako žarko želeo da poseti svog rođaka Fridriha Habzburškog. Niti je Sofija slobodno plesala te večeri. Pokretala se kao vezana, nesigurna. Suviše svečano.
"Ovo će biti skandal", šapnuo joj je u uho.
"Niko neće ništa saznati", uzvratila je šapatom.
"Da li stvarno možeš tako da glumiš", pitao je.
"Mislio sam da nisi stvorena za glumicu."
"E baš jesam", rekla je.
"Mogu da igram i Pepeljugu i Snežanu."
"Nikad ne bih pomislio", odgovorio je.
"Ali sada počinjem da verujem."
"Gledaju nas", rekla je.
"Naravno da nas gledaju", rekao je.
"Šta će drugo da rade?"
Kada se ples završio, nadvojvoda Franc Ferdinand se pridružio domaćinu zamka i njegovoj supruzi, a Sofija je zapazila da su Marija Kristina i majka razmenile nekoliko reči da ih niko ne čuje. Sofija se naklonila i vratila se do sofe.
Te noći nije spavala.
Sledećeg jutra, Franc Ferdinand i nadvojvoda Fridrih odjahali su u lov, a posle podne su najmlađi među gostima, među njima i prestolonaslednik, igrali tenis na tek obnovljenom terenu. Franc se znojio i izgledalo je da se oseća nelagodno, dok je Marija Kristina letela poput pliske po crvenoj šljaci.
Uveče su muškarci razgovarali o politici; oficiri, nadvojvode i službenici iz Beča govorili su o prijateljstvu s Germanima, o averziji prema slovenskim narodima u državi i njihovom nedavno probuđenom nacionalizmu, i o problemima pred kojima stoji carstvo, sada kada se sve više vidi da Nemci i Mađari, vodeće nacije u dvojnoj monarhiji, u sve većoj meri postaju manjina.
 
Trojna, a ne dvojna monarhija
 
Već tada je Sofija čula Franca kako naglas razmišlja o nemogućnosti rata, o sigurnoj propasti carstva ako izbije rat, o ukupnoj nesreći, tuzi i patnji koju bi doneo oružani sukob. Pričao je o lavini koja bi mogla da nastupi, o zlu koje se krilo u civilizovanim, ali avaj tako tankim i krhkim sjajem najkulturnijih zemalja i o totalnom uništenju koje bi se sručilo na čitav kontinent.
"Znate li kako kajzer Franjo Josif zove kajzera Vilhelma?", upitao je.
"Možda ga zove Prus", odgovorio je nadvojvoda Fridrih.
"Tako ga i zove; i tako, ali je nezgodnije to što ga zove prijateljem plaćenih ubica."
"Možda misli na zveketanje sablje kajzera Vilhelma", rekao je Fridrih.
"Može biti", reče zamišljeno Franc, zadržavajući pogled na Sofiji.
"U stvari, kajzer Vilhelm je, pre svega, bukač koji jurca i preti mačem, ali uopšte ne želi rat. Sasvim decidirano mislim da kajzer Vilhelm želi mirne i prijateljske veze i s Englezima i s Rusima, i da tamo neki drugi ljudi u pruskom vrhu kuju planove za agresiju i žele oružani obračun i s Francuskom i s Rusijom. I to što je pre moguće, jer se plaše da bi se ravnoteža mogla pomeriti na nemačku štetu."
Sofija je skrenula pogled i zurila je u ukrase na stolu, ali je shvatila njegove reči kao posvetu stvarnosti u kojoj će ona jednog dana živeti.
"A šta Vaše kraljevsko visočanstvo misli, ko su oni?"
Pitanje je postavio nadvojvoda Fridrih.
"Imam na umu nemačke generale i najveće industrijalce koji su poslednjih godina zagovarali ideju da Nemački rajh treba da pribavi sebi kolonije, ponovo naoruža flotu i da od suseda zahteva teritorijalne ustupke. U Nemačkoj bujaju nauka, tehnika i kultura, i nekima se to već popelo na glavu. Osećam to kada dođem u Berlin, pojedinci su već počeli gubiti razum i samo čekaju povod da pokažu mišiće." Iz nekog neobičnog povoda Sofija je osetila da se i ove reči odnose na nju.
"A to me brine", nastavio je Franc, "jer su Nemci naši najbliži saveznici. Stoga moramo postati prijatelji s kajzerom Vilhelmom, koji uopšte ne šuruje s ubicama, a u isto vreme moramo stvoriti mir u rođenoj kući".
Već tada je Franc progovorio o neophodnosti da se sve brojnijim nacionalnim manjinama unutar carstva da veći stupanj samouprave tako da se dvojna monarhija pretvori u trojnu; i već tada je, gotovo pre dvadeset godina za vreme večere kod nadvojvode Fridriha, sledećeg dana odao ideju da je spreman da Slovenima da širu samoupravu, da želi da ojača vlast demokratski izabranih skupština u državi, i da želi povezivanje i mirne odnose sa velikim ruskim susedom na istoku. On uopšte nije bio neki sumanuti demokrata, ne, ne smeju to pomisliti; naprotiv, sebe je ubrajao u čuvare starog poretka, ali je mislio da će veća jednakost, veći nivo lokalne samouprave i bolji uslovi za kulturni, jezički i politički razvoj različitih naroda unutar monarhije obezbediti mir, a mir je, uprkos svemu, cilj nad ciljevima.
Kasnije ga je u mnogo navrata čula kako izgovara ove misli, i uopšte joj se nije sviđalo što joj suprug dolazi u neprijatnu i često oštru opoziciju prema kajzeru i generalštabu, kada je reč o odnosu sa Srbijom i Rusijom, ali je naučila da poštuje njegova gledišta. Osećala je da njegova dugogodišnja patnja, njegovo otežano disanje, njegov bliski susret sa smrću, njegovo osećanje neadekvatnosti i niže vrednosti, štaviše njegova svest da mu se mnogi rugaju zbog manjka muževnosti - da mu je sve to dalo neki realizam koji je činio da možda bolje od ikog drugog uvidi ono što na duži rok može najviše biti od koristi različitim manjinama u monarhiji.
 
Pobornik rata
 
Juče, za vreme večere ovde, u hotelu, generalni guverner bosanskog vojvodstva, Oskar Poćorek, bio je prisutan, i on je pobornik oružanog obračuna sa zavereničkom srpskom kraljevinom na istoku. Franc je u svojoj zdravici za večerom rekao da su austrijske vlasti poslednjih godina činile istrajne napore i mnogo učinile da stanovnici Bosne budu zadovoljni razvojem, da osećaju da im je bolje unutar monarhije nego što im je bilo pre, izvan.
"Za 36 godina, koliko je prošlo otkako je vojvodstvo pripojeno Beču", rekao je Franc, "izgrađeni su putevi, mostovi i luke, ima više vozova i železničkih linija, podignute su nove i veće stanice, u gradovima se čuju fabričke sirene, rudari su zemlji iskopali bogatstva iz planina, u selima i gradovima podignute su nove škole, sve više ljudi uči da čita i piše, izdaju se novi listovi, pozorišta i opere su puni, a vojvodstvo je počelo da liči na modernu evropsku državu."
Sofija je, kao i mnogo puta, zablistala od sreće zbog muževljevog umesnog i elokventnog govora. A posle večere generalni guverner joj je rekao da je Franc, kao i obično, bio briljantan ali da najverovatnije potcenjuje Srbe koji su, nasuprot naprednim Bosancima, nastavili da gaje svoje prasce i prave šljivovicu kao od baruta.
"U Srbiji vreme stoji, moderna Jevropa je tako daleko s one strane planina", rekao je Poćorek. I to je imalo zloslutan prizvuk, zar ne? Tek mnogo kasnije su i Beograđani dobili prozore od stakla i počeli da odbacuju tursku nošnju.
Onda joj je prišao Franc. To je često činio kada bi video kako je zabavlja neki zgodan general posle kakve večere. Vrativši se na Poćorekovo zapažanje zamolio ga je da se ne brine mnogo zbog Srbije.
"Jer šta se sve nije postiglo u službi mira, ovde u Bosni? Četiri verske zajednice u vojvodstvu živele su u mirnom suživotu. Katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, jevrejski veliki rabin i muslimanski reis-ul-ulema pregovarali su o zajedničkim stvarima, i svaka kongregacija i svaka verska zajednica je u velikoj meri mogla da uređuje sopstvene poslove bez mešanja kajzerovih delegata."
Da, Bosna je čak dobila i demokratski izabranu skupštinu, svoje stranke i sopstveni parlamentarni život, koji je on lično smatrao sigurnosnim ventilom koji bi mogao da ublaži najoštrije suprotnosti.
"Mora biti sukoba mišljenja. Svet nije išao napred bez rasprave i neslaganja, ali mržnja među braćom i ugnjetavanja tuđih prava nikako ne smeju da budu ishod takvih suprotnosti."
"Da, da", odgovorio je Poćorek, "sve je to sigurno tačno. Ali da nije Vaše kraljevsko visočanstvo i previše optimista? Poslednjih godina se konflikt između muslimana i hrišćana opet zaoštrio, upravo smo imali veliki štrajk i demonstracije u seoskim delovima vojvodstva, jer je večito siromaštvo uvek izvor nezadovoljstva."
"Ali morate se setiti agrarne reforme", ciknuo je Franc. "Agrarna reforma, koja je sada sprovedena, stvorila je više seljaka koji sami poseduju zemlju i poboljšala uslove najugroženijim među siromašnima. A snažno nacionalističko raspoloženje među stanovnicima, koji govore srpski, možemo još da ublažimo širenjem samouprave i time što ćemo Srbima u monarhiji dati veće mogućnosti da ižive svoju nacionalnu kulturu i da razviju svoju posebnost unutar okvira vojvodstva."
"Možda, možda", rekao je Poćorek, odjednom postavši zamišljen.
"Ne slažem se s Vašim kraljevskim visočanstvom, ali to što ste kazali ima smisla. Bosna je monarhija u minijaturi, tu imate pravo, i cilj je na dugi rok da svi unutar granica dobiju priliku da razvijaju individualnu slobodu a istovremeno da koriste i uče svoj jezik, da neguju svoju veru i izražavaju solidarnost sa svojim poreklom, u isto vreme dok su oni građani sveta u carstvu."
Možda je generalni guverner popio malo previše vina, pomislila je Sofija, jer je sada i Francu rekao kako - iako se u većini stvari ne slaže s Njegovim kraljevskim visočanstvom - mora da prizna da mu imponuje ta vizija koju je nadvojvoda izneo. I koju je, naravno, potpuno nemoguće sprovesti, ali koja je izražajna i ipak nadahnjujuća, nema šta.
"Ali Vi se, dakle, ne slažete", rekla je Sofija.
"Naravno da se ne slažem", odgovorio je. "I ne samo ja, već i kajzer, šef generalštaba, oficiri, ministarstvo spoljnih dela, niko se ne slaže."
Kradomice je pogledao Franca.
"Ali Njegovo kraljevsko visočanstvo ostavlja utisak. Verujte mi. Ostavlja utisak."
 
Nastaviće se
 
Sofija je plesala s prestolonaslednikom pred očima nadvojvode Fridriha i njegove žene. Svi su se zabavljali i mislili su kako je veoma šarmantno to što je Marija Kristina zamolila prestolonaslednika da uradi nešto tako.
 
U Nemačkoj bujaju nauka, tehnika i kultura, i nekima se to već popelo na glavu. U Berlinu su  pojedinci već počeli gubiti razum i samo čekaju povod da pokažu mišiće.
 
Četiri verske zajednice u vojvodstvu živele su u mirnom suživotu. Katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, jevrejski veliki rabin i muslimanski reis-ul-ulema pregovarali su o zajedničkim stvarima, i svaka kongregacija i svaka verska zajednica je u velikoj meri mogla da uređuje sopstvene poslove bez mešanja kajzerovih delegata.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=220&cl=36

velika povezanost je postojala Apis je osudjen na smrtnu kaznu streljanjem u Slonu 26.juna 1917. godine,a optuzen je za pokusaj atentata na prestolonaslednika Aleksandra neki isotricari su pisali da je to samo farsa da je optuzen i streljan zbog ubistva Ferdinanda

Kamo li srece da  mi imamo jos ovakvih Gavrila Principa. Onda nam ne bi kojekakve belosvetske protuve  komandovali i maltretirali u Srpskoj Bosni, Srbiji i Kosovu i Metohiji...
Austro-ugarska je svejedno htela da napadne Kraljevinu Srbiju sa ili bez Gavrilovog atentata. Atentat je samo bio zvanicni povod. On se  svesno zrtvovao za vislje ciljeve- ideale,a to je Svo- Srpstvo pod istu kapu!
U ovim gore clancima nisam primetio jednu dosta vaznu stvar,a to je da je Gavrilo Princip bio Mason, tj. samo Prvi Stepen. Ovo je vazno reci jer na sudjenju njemu i drugovima sud je sve radio da bi svu krivicu bacali na Slobodne Zidare. U ovome je narocito ucestvovala katolicka crkva.
Na njihovu zalost iako je dokazano i ako je priznao da je Mason - pocetnik, Masonerija nije sa time imala nikakvu vezu.
Treba takodje napomenuti  da je "Crna Ruka", a i neke druge tadasnje Srpske organizacije uzele dosta od Masona pojedine rituale i to pomesale sa nekom  svojom tada izmisljenom inicijacijom. Valjda da bi imresionirali (i zaplasili) kandidate - nove clanove. Kroz to je prosao i Gavrilo Princip.
Ipak to su bila druga vremena, vremena Cojstva i Junastva,a ne kao danas kada nam je uglavnom omLatina izgubljena u drogi i picu, kada oseca da nema zasta da zivi jer vide kako njihovi ocevi danas zive...

Pred svoju smrt, Gavrilo Princip je urezo kasikom na zidu celije pesmu:

Sporo se vreme krece
Sve je danas kao i juce
I sutra se isto sprema.
Al' pravo je rekao pre
Zerajic soko sivi
Neka zivi onaj ko hoce da mre
I neka mre onaj ko hoce da zivi.

Slava Srpskom Patrioti Gavrilu Principu !

Iskreno sve mu je bilo smesteno zato sto je bio covek koji je mogao da pokrene odredjene napada na bilo kog vladara i tako da se niko nije oslanjao na njega i trebalo ga je ukloniti , pa je razlog bio da je pokusao atentat na Karadjordjevica i jos mu je na brzinu sudjeno tako da moze se reci da je postojao sigurno visi cilj...

Da li je Apis zaista pucao na Regenta Aleksandra ili nije je veliko pitanje. Navodno na prekom sudu je dokazano da je pucao.Svaki preki sud,a narocito vojni je na brzu ruku. Da li je brzine bilo da bi ga sto pre likvidirali ili jednostavno takvi su bili sudovi pogotovu jer je rat jos trajao nije bitno.
Bitno je to da je on  vec bio u stanju da ubije jednog kralja i kraljicu i da sa tim satre Obrenovicevu Lozu.
Kada je to mogao da uradi ranije sto ne bi uradio i sada.  Pored toga bila ga je fama da je vodja tajne organizacije "Crna Ruka" i ko zna sta jos... Svaka normalna vlast,a pogotovu u nenormalnom vremenu iskoristice  svoju priliku da se otarasi takve individue i svih onih koji na bilo koji nacin prete poretku.
Petar  Prvi Karadjoredjevic je pogresio sto nije Apisa i njegovo drustvo kaznio na samom pocetku, pre Prvog svetskog rata, za zlocin koji su ucinili u Topcideru.

Pitanje principa – odgovor Gavrila
Dokumenti | Vladimir Dimitrijević | jun 27, 2011 at 23:21

Piše Vladimir Dimitrijević

Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina. A pod tiranijom Beča stenjala je bosanska raja skoro kao i pod Turcima. Naravno, danas se to zaboravlja. Hoće da kažu da je Princip običan zločinac, koji puca u nevinog čoveka i njegovu ženu

Dešava se da sav čovek stane u jednu pesmu; ali, to onda nije obična pesma – to su one homerovske „krilate reči“ koje, iz veka u vek, svedoče o nepropadljivosti ljudskosti i o žrtvi kao temelju zajednice. Takva jedna pesma pripada i Gavrilu Principu, i nastala je u doba kada je mlad i svestan svoje sudbine, i da živ neće izaći iz tamnice, robijao. Kuckao ju je, kaže predanje, šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima. Dakle, evo stihova pod naslovom „Sarajevo, 1914“: „Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/Danas sve ko juče/ Sutra se isto sprema.// I mesto da smo u ratu/ Dok bojne trube ječe,/Evo nas u kazamatu,/Na nama lanci zveče.// Svaki dan isti život/Pogažen, zgnječen i strt./ Ja nijesam idiot –/ Pa to je za mene smrt.// Al pravo je rekao pre/ Žerajić soko sivi:/Ko hoće da živi nek mre,/ Ko hoće da mre nek živi!“
Sav život tog tihog, skromnog, iz sirotinjske kuće, dečaka vrapca (herojskog srpskog vrapca kojeg je opevao Matija Bećković ) stao je u tu pesmu: beznađe jednog, na prvi pogled uzaludnog doba; kazamat i okovi umesto bojnog polja borbe za slobodu; pokušaj okupatora (koji je, kako bi se austrohrvaštinom reklo, došao da Bosnu i Hercegovinu osvoji u ime „uljudbe“) da od okupiranih načini idiote, zgnječenih i satrvenih duša… I samo na kraju kliktaj jednog prethodnog sivog sokola srpske istorije – Bogdana Žerajića, kliktaj koji jasno kaže da je ropska svakodnevica svagdašnje umiranje, a da je smrt za slobodu kapija života. Za one koji su zaboravili, Žerajić je bio mladi Hercegovac koji je 1910. godine, prilikom posete cara Franca Jozefa, želeo da izvrši atentat na njega, a kad mu to nije pošlo za rukom, pucao je u guvernere Bosne, Franjinog odanog Hrvata, generala Varešanina. Nije ga pogodio, pa je pucao u samog sebe. General Varešanin izašao je iz kola i divljački šutirao mrtvo telo Žerajićevo. Viktor Ivasjuk, zlikovac sa Ukrajine, šef kriminalne policije u Sarajevu, dao je da mu od Žerajićeve lobanje naprave mastionicu, kojom se hvalio posetiocima. Godine 1914, pokazivao ju je uhapšenim mladobosancima, i pretio: „Od svih vaših glava napraviću ovakve tintare…“ I tako dolazimo do početka – žeravičnog Žerajića, koga će slediti principijelni Princip.

ZATOČNICI „MLADE BOSNE“
U početku, bila je Gimnazija u Mostaru, a u njoj Dimitrije Mitrinović, Bogdan Žerajić, Vladimir Gaćinović, Pero Slijepčević, Ljuba Mijatović i Špiro Soldo. Ratko Parežanin, poznati srbski balkanolog, čijeg su oca, Vidaka, u Trebinju obesili Austrijanci posle Vidovdana 1914, a koji je, kao maloletnik, osuđen na konclogor u Aradu (inače prijatelj Gavrila Principa), kaže da je Žerajić bio „moralna snaga ovog naraštaja“, koji je nacionalno-oslobodilačke ideje spajao sa borbom za socijalnu pravdu:
„Njega su tištale patnje seljaka kmeta, onog tvrdog mučenika iz porobljene Herceg-Bosne, koji je u oskudici i suhe kore hleba morao da napušta svoj zavičaj i da se seli u daleke krajeve i nove svetove preko Velikog Okeana/…/Karakter Žerajićev bio je čvrst kao kamenje njegovog sivog zavičaja, a uverenja i ideje bili su za njega VERA I APOSTOLAT“. O Žerajiću će njegov saborac, Vladimir Gaćinović, napisati brošuru „Smrt jednog heroja“. Gaćinović je bio sledeći nadahnjitelj Gavrila Principa, s kojim se momak sreo 1912. godine u Srbiji. Konspirator i revolucionar, nadahnut Bakunjinom, Gaćinović se sretao s ruskim remetnicima, pre svega eserima; upoznao je i Trockog, kome je iz svoje perspektive pisao o uzrocima Sarajevskog atentata. Zna se da mu je Trocki zamerao da je previše nacionalno orijentisan. (Baš zbog toga, Gaćinović je odbio da krene s Lenjinom u Rusiju, jer je plombirani vagon kojim su se boljševici prebacivali na rusku teritoriju bio nemački; kajzer Vilhelm je preko grofa Mirbaha želeo da Rusiji „podari“ revoluciju i građanski rat, da bi je izbacio s antigermanskog fronta.) Ipak, i za Gaćinovića, kao i za Žerajića, socijalno i nacionalno su bili nerazdvojni. „Mladoj Bosni“ je pripadao i zagonetni Dimitrije Mitrinović, Mitrinović koji je maštao o mesijanskom jugoslovenstvu kao početku Novog doba, Mitrinović opijen Meštrovićem i, kasnije, okultizmom, jedan od ideologa Ujedinjene Evrope, maštar o sintezi Istoka i Zapada, začetnik naše umetničke avangarde… I Mitrinović je sanjao o pravednijem ustrojstvu sveta, o nekakvom mističkom socijalizmu koji će značiti novi korak u evoluciji čovečanstva… I drugi, mnogi drugi, zaneseni dečaci o kojima, pred kraj svog monumentalnog svedočenja o tajni našeg podneblja, „Na Drini ćuprije“, piše bivši konspirator, katolik srpske i jugoslovenske vizije, i sam zatvaran kao mladobosanac, Ivo Andrić. Dakle, mladići okupljeni oko „Mlade Bosne“ (a bilo je, ma kako bi to danas želeli da precrtaju, pored Srba, i muslimana i Hrvata) nisu bili nikakvi primitivni šovinisti koji su sanjali o „Velikoj Srbiji“ kao tamnici za nesrpske narode (za to ih je optuživala bečka propaganda). Već pomenuti Ratko Parežanin, u svom ogledu „Nekoliko reči o Žerajić-Principovom naraštaju“, upravo to i ističe: „Nacionalizam ove omladine nije više onaj melanholični nacionalizam, pun romantizma i sladunjavih reči, kojim su se zanosili stariji naraštaji. Njen je nacionalizam mnogo realniji, on je i socijalan. Prvih dana po atentatu Princip je izjavio da je u prestolonasledniku Ferdinandu pucao ne samo u zlotvora svoga naroda, nego i izrazitog predstavnika imperijalizma uopšte/…/ Istinski nacionalna, ta je omladina bila u svojoj suštini i internacionalna u smislu velike ideje o slobodi i jednakosti svih naroda i klasa šara zemaljskog“. (Celini „mladobosanskog problema“, od poezije do bombi i revolvera, posvećen je novi broj časopisa „Gradac“, koji je, znalački ozbiljno, istorijski odgovorno, ali i mladalački poletno, priredio perspektivni BiH pripovedač, Muharem Bazdulj; čita se u dahu, i to onom kojim su disali Princip, Čabrinović, Grabež i drugovi onog vidovdanskog jutra 1914. „Must read“,rekli bi prodavci bestselera na Zapadu. Maksimalno smo ga koristili pišući ovaj tekst.)

KO JE DOŠAO U SARAJEVO?
Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na Vidovdan, da bi pljunuo u lice „remetilačkom faktoru“, bosanskim Srbima, i da bi najavio da će ratovati protiv Srbije. Njegovi jedini prijatelji u Beču, koji ga nikako nisu voleli bili su ratoborci, poput militantnih aristokrata Bertholda, Fon Hecendorfa i drugih, koji su smatrali da je Kraljevina Srbija stalni izvor opasnosti po bečke planove na Balkanu. Pored toga što je bio nezainteresovan za muziku i poeziju, sa povremenim nastupima nekontrolisanog besa, Franc Ferdinand je krvoločno ubijao životinje iz „sportskih“ razloga. Njegov prijatelj, Rudolf Kisling, kaže da on nije moga da uživa u običnom lovu – pravio je pokolje životinja: samo prilikom lova sa kajzerom Vilhelmom u Konopištu ubio je 3.200 fazana. Ferdinandov lekar, dr Viktor Ajzenberger, kaže da je u jednom naletu, u Blumbahu, budući car ubio 52 jarca, i do 1913, na raznim mestima, preko 5.000 jelena. Na spisku trofeja nedostojali su mu samo Srbi, ta divljač za odstrel svih imperijalnih lovaca. U Sarajevo je došao sa željom da pokaže spremnost austrijske vojske za obračun sa njima, krivima što su šizmatici i što ne veruju u „europske vrednote“ koje im nudi katolički presto Habzburga. U Beču i Pešti novine su pripremajući se za budući veliki lov objavljivale ovakve popularne pesmice: „Oj, ti pored Drine gade,/ Da ublažiš svoje jade,/ Ovu priču utubi!/ Znaj da čas daleko nije,/ Kad će ti mač Austrije/ Mrsku glavu da srubi!“
Godine 1913, pojavio se roman jednog austrijskog oficira, koji je pisao o pokretu „svete sile“, KundK monarhije, ka Solunu, pri čemu su Srbija i Crna Gora nazivane „pseudo-državama“ i „drskim psinama“,koje će na tom putu biti zbrisane. Fon Hecendorf je, kao mozak vojne budućnosti Beča, smatrao je da je Srbija isuviše plodna i bogata zemlja „čija blaga ne treba pustiti da ih opljačkaju druge države“, dok je ministar spoljnih poslova, Berthold pred celom Evropom u novembru 1912. izjavio da Srbi ne smeju dobiti nikakav izlaz na Jadran. Ubistvo nadvojvode u Sarajevu, dakle, bilo je samo povod za ono što se dugo spremalo, i ono za šta je bio i sam nadvojvoda.
„Love, a ulovljeni“, rekao bi Principov drug iz Beograda, pesnik Momčilo Nastasijević. Iako nije bilo nikakvih dokaza da je država Srbija stajala iza atentata, ratoborci iz Beča su ovo jedva dočekali (kao što su Amerikanci napali Irak zbog Sadamovog „oružja za masovno uništenje“, koje nikad nije nađeno, jer ga nije ni bilo.) Ako se ovo zna (a zna se), onda je jasno zašto se Gavrilo Princip, do same smrti (a umro je 1918, pred kraj rata, u tvrđavi Terezin, kroz koju je Hitler, za Druge svetske vojne, ka logorima za istrebljenje sprovodio Jevreje) nikad nije pokajao zbog svog hica. Kad je predsednik suda tražio da ustanu svi koji žale zbog atenata, Princip je ostao da sedi. Sudija Pfefer u svojim uspomenama kaže da je Princip izjavio „da je njemu žao što su deca izgubila oca i majku, i žao mu je što je ubio vojvotkinju Sofiju kao Čehinju, jer je nikako nije kanio ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Poćoreku; ali da mu nije žao što je ubio austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda, jer ga je hteo ubiti“. On je pucao PRINCIPIJELNO: „Ličnost prestolonasljednika kao čovjeka nije kod mene igrala nikakvu ulogu, nego je igralo samo nacionalno osjećanje“. A razlozi su pored nacionalnih bili i socijalni: „Seljak je osirotio, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim, i nije mi žao“. Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina. A pod tiranijom Beča stenjala je bosanska raja skoro kao i pod Turcima.
Naravno, danas se to zaboravlja. Hoće se reći da je Princip običan zločinac, koji puca u nevinog čoveka i njegovu ženu (a ne u Poćoreka, okupacijskog upravitelja Bosne, koga je slučajno promašio.) Slovenački pisac Drago Jančar je u tom smislu jasan do kraja: „Zar ne vidimo neobičnu sličnost između Gavrila Principa, zajedno sa njegovim urotničkim drugovima, i današnjih terorističkih fanatika?/…/ Jesmo li kad pomislili da je Sarajevo više od sedamdeset godina slavilo teroristički čin?“ A čuveni montenegrinski Maksim Gorki, postmodernista na privremenom radu u propagandi dukljanoidstva, Andrej Nikolaidis, kaže da je Princip pucao u „Frojda, Muzila, Krausa, Trakla, Kokošku, Vitgenštajna“… To jest, divlji Princip je pucao u „uljudbu“, u samo srce zapadne civilizovanosti (koja se, naravno, odmah posle Principovog pucnja projavila u krvavim pogromima usmerenim protiv Srba; pogrome je, naravno, organizovao „civilizator“ Poćorek, uz pomoć protoustaške muslimansko-katoličke, starčevićevske rulje, i oni su, kao talasi krvi i užasa, prekrili Bosnu i Hercegovinu.) Ne, Princip je pucao (ma koliko da je istina da bilo koji pucanj u istoriji nije jednoznačan) u jednog novog Murata, koji je, vekovima posle prvog Vidovdana, Srbima pretio da nogom stane u podgrlac, pozivajući ih da piju šerbe pokornog nošenja jarma, ili, što reče onaj u „Vijencu“, da čekaju „sjekiru među uši“, ako odbiju da budu roblje. Zato je advokat dr Cistler, koji je jedini iskreno branio mladobosance na procesu tvrdio da mladići nisu mogli počiniti akt veleizdaje, jer Bosna i Hercegovina, iako nasilno i protivno međunarodnom pravu, anektirana 1908. godine, nije svojina dinastije Habzburga, i ne pripada „crno-žutoj“ monarhiji.

VIDOVDANSKA MOTIVACIJA
Opet Vidovdan… Koliko god se trudili da ga zaboravimo, to je nemoguće. Ne zaboravljaju ga ni naši neprijatelji, poput Austrijanke Ane Šucenberger, koja je na Trećem kongresu psihijatrije u Beču, novembra 2002, čitavom našem narodu dala dijagnozu, rekavši: „Srbi su 28. juna 1389. ubili turskog sultana Murata na spavanju. Srbin Miloš Obilić je potegao nož na nekog ko je na spavanju, pa je tako model srpskog ponašanja postao ubijanje./…/Austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand nikako nije smeo 28. juna 1914. da ode u Sarajevo. Morao je da zna „datum srpske traume“ koji se nesvesno prenosi/…/ Istog dana, 1989, Srbijom je počeo da vlada Slobodan Milošević, i Srbi su nastavili da ubijaju na Kosovu“.
Jedan od atentatora, onaj što je bacio bombu, Nedeljko Čabrinović, bio je radnik u koga su drugovi pomalo sumnjali; da bi se dokazao, prvi je smelo krenuo na nadvojvodu. U pismu prijatelju uoči tog dana, kaže: „Sutra je Vidovdan. Sjećaš li se Miloševa zavjeta? Sjećaj se i Ti mene i ne zaboravi me!“ A na sudu je rekao: „Kada sam u Sarajevu pročitao u novinama da će prestolonasljednik doći baš na Vidovdan, koji je za nas Srbe najveći nacionalni praznik, ja i Princip smo o tome posebno razgovarali. Ta okolnost me je osobito podstakla da izvršim atentat. Narodno predanje kazuje da je uoči Vidovdana junaku Milošu Obiliću rečeno da je izdajnik, na šta je on odgovorio: „Na Vidovdan će se vidjeti ko je vjera, a ko li je nevjera“, i Obilić je bio prvi atentator, jer na Vidovdan je otišao u neprijateljski tabor i ubio cara Murata“. Eksplozivan iskaz, nema šta: „drugosrbijanci“ bi ga i danas mogli iskoristiti za svoju propagandu o Srbima kao narodu zlikovaca.
Pa dobro, u čemu je tajna Vidovdana? Da li je to zaista nekakav praznik terorista, kako bi nam ga želeli da prikažu „drugosrbijanci“?
Naravno, stvar nije u atentatu, nego u spremnosti na ŽRTVU, u onome lazarevskom „umrimo da svagda živi budemo“, u onome da je carstvo zemaljsko prolazno, a Carstvo Nebesko večno, u onome da se ne razmišlja protiv kakve sile se ide, nego kakva se svetinja brani, u najdubljoj smelosti da se iskorači iz sebe ka Večnom. Iako puni revolucionarne retorike, načitavši se Bakunjina i Kropotkina, ovi dečaci bili su samo Lazarevi Srbi („Sarajevska zavera izvedena je neobično primitivno. To je bila prava zaseda bosanskih hajduka, tih drevnih agrarnih terorista“, kaže Vladimir Dedijer, podsećajući da je porodični nadimak Principovih bio „Čeke“, jer su u zasedama čekali moćnijeg neprijatelja, da ga nauče da ne može tek tako da otima tuđe.) ŽRTVA JE, NE ZABORAVIMO, TEMELj SVAKE ZAJEDNICE, a tragedija je, izvorno, ODA U SLAVU ŽRTVE KOJA JE UTEMLJILA ZAJEDNICU. Zato su Princip i drugovi na sudu svim silama nastojali da odbrane svoje pomoćnike, srpske seljaka iz Bosne, tvrdeći da su im dotični pomagali samo slučajno, ili pod pretnjom; pravdali su druge, želeći da žrtvuju jedino sebe, a ne i svoje sunarodnike. I zato je Vasov brat, Veljko Čubrilović, čitajući Evanđelje po Jovanu pre pogubljenja, podvlačio ona mesta koja su se odnosila na smisao žrtve u Hristu, počev od reči Raspetoga da je On Pastir dobri koji dušu polaže za ovce, do onoga da „Isusu valja umreti za narod“, da „rasejanu decu Božju sakupi u jedno“.A naročito je podvukao evanđeljske reči po kojima zrno pšenice, da bi mnogi rod donelo, mora pasti u zemlju i umreti… I zato je austrijski dželat, profesionalac Alojz Zajfrid, koji je vešao Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Dragutina Ilića, zapisao: „Ja vam ovdje – kao Austrijanac koji voli svog vladara – kažem da hrabrijih i mirnijih delinkvenata u svojoj praksi nisam imao“ („Hrabro mrite kad mrijet morate“, rekao je Njegoš. I oni su ga, naravno, čuli, kao što je Gavrilo, poreklom iz Crne Gore, a predaka doseljenih u Bosansko Grahovo čuo reči Starca Vujadina, i držao ih se na sudu, i kasnije, do smrti, ne odajući jatake svog čina ).

O NAŠIM MRTVIMA
Dok je trunuo u zatvoru u Terezinu, gladujući, mučeći se, raspadajući se od tuberkuloze kostiju, Gavrilo Princip razgovarao je s doktrom Papenhajmom, i izlagao mu svoje predsmrtne misli – počev od toga da mu je teško jer mu ne daju da čita, preko brige za napaćeni narod, do objašnjenja svoje nacionalne i socijalne motivacije. „On nije mislio da postane heroj. Hteo je samo da za svoju ideju umre“, kaže Papenhajm. I umro je, ali da živi. I njegova smrt bila je njegova molitva.
Pišući o već pomenutom Dragutinu Iliću, učitelju obešenom zbog mladobosanske borbe za slobodu, Andrić je, u njegovo ime, ali i u ime svih tih nesrećnih, zanesenih dečaka, asketa koji su sebe pregoreli radi sreće svog naroda, Bogu uputio jednu molitvu: „Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za šta te, dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni“…No, molitva ova dugo nije bila uslišena: lov na Srbe, pre svega Srbe (ali i jugoslovenski orijentisane Hrvate i muslimane) nastavio se. U Bosni i Hercegovini organizovano je mnoštvo suđenja omladini i đacima, masovno sumnjivima zbog srpske i jugoslovenske zanesenosti. Na banjalučkom veleizdajničkom procesu, Poćorek je, u ime „EUrope“, sudio 156-orici Srba, „veleizdajnika“, od seljaka do intelektualaca, a za to vreme je njegov šuckorski ološ ubijao širom Principove otadžbine, nevine ljude, žene i decu, ili ih slao u konclogore, tipa Arada i Nađmeđera. U Trebinju obesiše osamnaestogodišnje čobanče, Gaja Gudelja, koji je, tražeći ovce, upotrebio fenjer-neko ga je dostavio da šalje signale neprijateljskoj vojsci. Ćirilica je bila zabranjena, a srpske konfesionalne škole ukinute. I, naravno, mi sada, po naređenju EU komesara, sve to treba da zaboravimo, i da pljunemo na grobove svojih predaka, da bi nam opet natakli jaram na vrat, i da bi nas sprečili da budemo sa Principom, a naterali nas da se mirimo sa Muratom i Ferdinandom, maskiranim u EU plavetnilo poprskano žutim zvezdicama.
Ko zna, možda bismo tako i mogli, ali nam mrtvi, pogotovu o Vidovdanu, to ne daju. Ruski filosof, Semjon Frank, u svom tekstu „Mrtvi ćute“ jasno kaže: „Mrtvi ćute. Njihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla na mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokolenja. Za slepe i gluve, za one koji žive samo u ovom trenutku, ne sećajući se prošlosti i ne predviđajući budućnost, za njih mrtvi ne postoje, i pominjanje njihove snage i uticaja za njih je samo besmisleno praznoverno buncanje. Ali oni, koji umeju da vide i čuju, koji su svesni da sadašnjica nije samodovoljna, nije od prošlosti otkinut život sadašnjeg dana, nego prolazni tren žive punote, zasićene prošlošću i bremenite budućnošću, znaju da mrtvi nisu umrli, nego su živi. Kakva god da je njihova sudbina tamo, sa one strane granice ovoga sveta, oni žive u našim dušama, u podsvesnim dubinama velike, nadlične narodne duše… Njihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, o časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljivanja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je da pažljivo osluškujemo tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja“.
Čitaoče, čuješ li? Princip, izgleda, strahovito ćuti.