Mlada Bosna

Mlada Bosna je političko-revolucionarna omladinska organizacija, nastala oko 1904. godine, koja se borila protiv okupacije (i potom pripajanja) provincije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, a za njeno pripajanje Srbiji i drugim južnoslovenskim zemljama. Pojedini članovi ove organizacije su sarađivali sa pojedinim članovima organizacije Crna ruka.

Njen član Gavrilo Princip je 28. juna 1914. godine u Sarajevu izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Ovaj događaj, takođe poznat i kao Sarajevski atentat, je Austro-Ugarskoj poslužio kao povod za rat protiv Srbije, koji je prerastao u Prvi svetski rat.




Istorija

"Mlada Bosna" je predstavljala početkom XX vijeka (ne sasvim konstituisanu) organizaciju srpske i druge omladine u austro-ugarskoj provinciji Bosni i Hercegovini, koja je svoj osnovni cilj vidjela u borbi protiv okupatorske austrougarske vlasti i ujedinjenju Bosne sa Srbijom, odnosno ujedinjenju i oslobođenju srpskog naroda na prostorima na kojim je srpski narod činio većinu. "Mlada Bosna" se zalagala za nacionalno, političko, socijalno i kulturno oslobođenje Srba koji su na ovim srpskim etničkim prostorima predstavljali većinski narod i koji su živjeli u ropstvu od dolaska Turaka na ove srpske etničke prostore. Posebnu aktivnost ispoljila je poslije aneksije provincije Bosne i Hercegovine 1908. godine, kada su u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Banjaluci, Trebinju i drugim gradovima grupe mladih svoj otpor okupatoru izražavale demonstracijama, spaljivanjem austrijskih i mađarskih zastava, rasturanjem letaka i brošura. U svojoj revolucionarnosti, članovi "Mlade Bosne" često su dolazili u sukob i sa srpskom čaršijom u većim srpskim gradovima ove provincije i, naročito, s hrvatskim šovinistima. Mlada Bosna je preko svojih članova koji su učili i studirali u Beogradu održavala veze i sa drugim srpskim nacionalnim organizacijama u oslobođenoj Srbiji, a posebno za vrijeme balkanskih ratova sa četničkim vojvodama Tankosićem i Vukom. Mnogi mladobosanci bili su dobrovoljci u srpskoj vojsci Srbije.

Mlada Bosna ili njeni članovi su organizovali više atentata na visoke austrijske ličnosti u provinciji Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, a u istoriju je ušla prije svega atentatom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koga je u Sarajevu Gavrilo Princip ubio na Vidovdan 1914. u znak protesta protiv austro-ugarske osvajačke politike i težnje većinskog srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje. Desetine članova "Mlade Bosne" osuđeno je tada na smrt i dugogodišnje tamnovanje.

Među članovima "Mlade Bosne" moraju se, osim Gavrila Principa, pomenuti i Bogdan Žerajić, Nedeljko Čabrinović, Danilo Ilić, Borivoje Jevtić, Trifko Grabež, Jezdimir Dangić, Veljko Čubrilović i Vaso Čubrilović, Muhamed Mehmedbašić, Ivo Kranjčević, nobelovac Ivo Andrić, Dobrosav Jevđević i, posebno, ideolog organizacije Vladimir Gaćinović.

Muzej Mlade Bosne

Muzej "Mlade Bosne" je osnovan za vreme SFRJ u Sarajevu, na mjestu Sarajevskog atentata kao spomen na žrtve koje su za slobodu položili "Vidovdanski heroji". Ispred muzeja se nalazila spomen ploča na kojoj se nalazio sledeći natpis: "Sa ovoga mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom".

Spomen ploču Gavrilu Principu (autor vajar Vojo Dimitrijević) su 1992. godine maljem uništili pripadnici muslimanske vojske BiH, tada su uništili i Principove otiske stopa na mjestu atentata koje se nalazilo ispred muzeja. Spomen ploča koju su vlasti Kraljevine Jugoslavije (SHS) na istom mjestu podigle je završila na sličan način. Po dolasku njemačkih trupa u Sarajevo 1941. godine, okupatorske njemačke i ustaške snage su zajedno skinule spomen ploču Gavrilu Principu o čemu postoji i dokumentarni filmski snimak.

Muzeju "Mlada Bosna" kao prostorno kulturnoistorijskoj cjelini pripadaju: Kapela vidovdanskih heroja, Principov most, stara srpska trgovačka kuća (Despića kuća), stara srpska crkva (Muzej, škola), Saborna crkva (Mitropolija, Bogoslovija), Crkva sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila, Hotel "Evropa" Gligorija Jeftanovića i zgrade srpskih društava Napredka i Prosvete.

Vidovdanski heroji

Za "Vidovdanske heroje" su nakon Prvog svjetskog rata pored Bogdana Žerajića proglašeni pojedini učesnici Sarajevskog atentata: Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, Danilo Ilić, Trifko Grabež, Nedeljko Čubrilović, Mihajlo-Miško Jovanović, Mitar Kerović, Neđo Kerović, Jakov Milović i Marko Perin. Rodoljubno društvo "Vidovdanski heroji" je bilo aktivno između Prvog i Drugog svjetskog rata u Sarajevu.

Kapela Vidovdanskih heroja

Posmrtni ostataci "vidovdanskih junaka" su nakon Prvog svjetskog rata 7. jula 1920. godine preneseni i sahranjeni u zajedničkoj grobnici u Sarajevu da bi tek 1939. godine nakon što je završena namjenska kapela Svetog Arhanđela ("Kapela Vidovdanskih heroja" u Starom srpskom pravoslavnom groblju Sv. Mihajlo u Koševu (Sarajevo)), njihove kosti bile konačno položene tu u kapeli "Vidovdanskih heroja". Posmrtni ostaci Vladimira Gaćinovića (ideološkog vođe "Mlade Bosne") su naknadno iz Lozane (gdje je i otrovan 1917. godine) u Sarajevo preneseni 1934. godine i položeni u zajedničku grobnicu Vidovdanskih heroja.

Kapela Vidovdanskih heroja je podignuta po projektu A. Deroka. Na ploči ugrađenoj u kapelu na kojoj se nalazi natpis "Vidovdanski heroji" sa imenima Vidovdanskih heroja stoje i Njegoševi stihovi simbolični za ideološko-slobodarsku orijentaciju čitavog vidovdanskog kulta Srpstva: "Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi".

Kapela "Vidovdanskih heroja" koja se i danas nalazi u Sarajevu je oštećena u vandalskom napadu 1996. godine.

Izvor: Wikipedia

Gavrilo Princip

Gavrilo Princip je rođen 13. jula 1894. u Obljaju, kod Bosanskog Grahova a umro je 28. aprila 1918 u češkom zatvoru Terezienštat. Kao član tajne organizacije Mlada Bosna, izvršio je atentat na Austro-Ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju 28. juna 1914.



Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na čelu vojnih snaga koje su vršile manevre u okolini grada. Srpsko stanovništvo grada je njegovo pojavljivanje na čelu vojske doživljavalo kao provokativno, budući da se sve to odigravalo na Vidovdan.

Austro-Ugarske vlasti su u toku istrage došli do saznanja da je oružje korišćeno u atentatu donešeno iz Srbije.Iako sa ovim incidentom nisu bile povezane zvanične vlasti Kraljevine Srbije već određeni ljudi na visokim položajima (pripadnici organizacije "Ujedinjenje ili smrt" ili "Crna ruka" Austro-Ugarske vlasti su iskoristile novonastalu situaciju da upute ultimatum Srbiji. Srpske vlasti su odgovorile pozitivno na sve tačke ultimatuma, osim na jednu koja je zahtevala upućivanje Austro-Ugarskih istražnih organa unutar teritorija Kraljevine Srbije. Ovo su vlasti Austro-Ugarske iskoristile da objave Srbiji rat, koji je ubrzo eskalirao u Prvi svetski rat.

Po prvobitnom planu atentata, izvršilaca je bilo šest.Od tih šest četiri nije uradilo ništa prilikom prvog prolaska carske kolone prilikom koje je Nedeljko Čabrinović bombom promašio automobil u kome se nalazio Ferdinand ali je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka.Prilikom povratka kolone Gavrilo Princip je uspešno izvršio atentat. Na suđenju je ustanovljeno da atentatori nisu imali nameru da ubiju Sofiju Hotek Oružje koje je Princip koristio bio je belgijski Fabrique Nationale M 1910 poluautomatski pištolj, kalibra 7.65x17mm (.32 ACP) i navodno ga je pripadnicima Mlade Bosne uručio sam Dragutin Dimitrijević Apis.

Presuda i kazna

U vreme kad se dogodio atentat, Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen mučenjima.

Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918., malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života bio je zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko 40 kilograma.

Ostavština

Grob Gavrila Principa se danas nalazi u kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Auto, Gavrilov pištolj i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojnoistorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Izvor: Wikipedia

Nedeljko Čabrinović


Nedeljko Čabrinović (rođ. 2. februara 1985. Sarajevo - 20. januar 1916 Terezijenštat, nem. Theresienstadt) je učesnik u atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda.

Vlasti su ga proterale iz Sarajeva, jer je kao štamparski radnik učestvovao je u štrajku štamparskih radnika 1912. godine. Radio je u štamparijama u Sremskim Karlovcima, Šidu, Trstu i Beogradu.

Pod uticajem srpskih pobeda u balkanskim ratovima, zagrejao se za ideje jugoslovenske nacionalne revolucionarne omladine i prihvatio individualni teror kao metod političke borbe. Kada su mu sarajevski članovi napredne nacionalne omladine poslali isečak iz Hrvatskog dnevnika od 17. marta 1914. sa vešću o dolasku austrougrskog prestolonaslednika Franje Ferdinanda na vojne manevre u Bosnu. Kada je primio taj isečak Čabrinović se dogovorio sa Gavrilom Principom i Trifkom Grabežom o mestu i vremenu atentata.

Na Vidovdan 28. juna 1914., Čabrinović je u Sarajevu nizvidno od mosta Ćumurije bacio bombu na kola u kojima se vozio Franjo Fedinand, ali atentat nije uspeo. Osuđen je kao maloletnik na 20 godina strogog zatvora. Umro je u zatvoru u Terezijenštatu u Češkoj.

Izvor: Wikipedia

Vladimir Gaćinović

Vladimir Gaćinović (Bileća, 1890-Frajburg, 1917) je bio srpski književnik i duhovni začetnik srpske oslobodilačke anarhističke inspiracije pokreta Mlada Bosna ili jednog njenog najaktivnijeg i najborbenijeg dijela te autor djela (brošure) „Smrt jednog heroja“ i začetnik kulta Bogdana Žerajića koja će indirektno dovesti do kulminacije nezadovoljstva i otvorenog oružanog revolta pripadnika većinskog srpskog naroda i drugih u okupiranoj austro-ugarskoj provinciji Bosni i Hercegovini posebno izraženoj u Sarajevskom atentatu naspram brutalnih represija koje je nad narodom i provincijom silom sprovodila nametnuta okupaciona Austro-Ugarska carevina iz Beča.

Biografija

Vladimir Gaćinović rođen je u Bileći 1890, u srpskoj svešteničkoj porodici. Školovao se u Mostaru, Beogradu, Beču i Lozani. Bio je aktivista Mlade Bosne, Crne ruke, Narodne odbrane i drugih srpskih nacionalnih organizacija koje su se borile za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda.

Studije

1910. godine završava maturu u Beogradu i upisuje se na beogradski Pravni fakultet. Tada je bio pod uticajem ideja češkog političara i naučnika Tomaša Masarika raširenim u krugovima demokratske univerzitetske omladine svih sloveskih naroda, zemalja i provincija u ropstvu pod Austro-Ugarskom. Masarikova ideologija kao izraz građanske humanističke misli zagovarala je obraćanje narodnim masama, uzdižući ih prosvjećivanjem i tako ih politički aktiviše i uvodi u politički život i borbu za oslobođenjenje iz nametnutog ropstva. Kao pristalica ovakve slobodarske ideologije Gaćinović se predao strpljivom, dugotrajnom i upornom radu u srpskim| narodnim masama čije rezultate treba čekati. U Švajcarsku odlazi 1911. godine gdje dolazi u dodir sa ruskom političkom emigracijom sa Lavom Trockim na čelu te prihvata ideje ruskih socijalnih revolucionara esera koji su zastupali metodu individualne akcije. Na studijima u Ženevi i Lozani najviše se družio sa ruskim revolucionarima, koji su emigrirali iz svoje zemlje nakon revolucije iz 1905. Bio je pobornik Bakunjina, Kropotkina, ruskih narodnovoljaca, prijatelj Viktora Sergeja, Natansona, Martova, Trockog.

Politički rad

Nakon Švajcarske, Gaćinović se vraća u svoj rodni kraj u Hercegovini pod austro-ugarskom okupacijom a potom odlazi u slobodni Beograd te stupa u novoosnovanu srpsku organizaciju Ujedinjenje ili smrt koja je počinjala da razvija svoje aktivnosti. Iz Beograda odlazi u Sarajevo i tamo stupa u kontakt sa rodoljubnom, slobodarskom i revolucionarnom srpskom omladinom koja se borila za oslobađenje pod austro-ugarskom okupacijom a nakon toga u Beč gdje radi na organizovanju slobodarske borbe među tamošnjim studentima srpskog i južnoslovenskog porijekla. Tada u Beču piše svoje poznato djelo (brošuru) pod naslovom „Smrt jednog heroja“ u kome govori o djelu Bogdana Žerajića (atentat na austro-ugarskog generala i poglavara provincije Marijana Varešanina 2. (15.) juna 1910. godine u Sarajevu) i izlaže svoj program borbe za oslobođenje prvobitno srpskog, ali i drugih južnoslovenskih naroda pod austro-ugarskom vlašću. Iz Beča je otišao u Beograd gdje štampao brošuru „Smrt jednog heroja“, koju potom tajno odnosi u Sarajevo, pa potom odlazi u Hercegovinu gdje je radio na uspostavljanju povjerenika i veza sa rukovodstvom Narodne odbrane u Beogradu.

U ono vrijeme slobodarske aktivnostu su bile strogo kažnjavane brutalnim austro-ugarskim okupatorskim zakonima, a veliki broj Srba je bivao svakodnevno zatvaran, mučen, kažnjavan i ubijan za najmanji prekršaj te se Gaćinović kao i ostali srpski rodoljubi izlagao svakodnevnim opasnostima. Gaćinović je bio izuzetna ličnost i osoba snažnog i nemirnog duha te je shvativši da se prilike u njegovoj otadžbini okreću u pravcu potpunog i konačnog porobljavanja srpskog naroda u provinciji pod austro-ugarskom okupacijom, ocjenivši da se građanska politika sve više gubi u kaljuzi oportunizma i borne za sitne interese, da se u krugovima građanskih političara sve više ispoljava duh pomirenja i "konstruktivne" saradnje sa nametnutom austro-ugarskom carevinom o čemu i piše u svojoj slobodarskoj brošuri. Gaćinović se potpuno predao borbi za oslobođenje srpskog naroda iz ropstva vidjevši u omladini narodnu snagu koja će razbiti letargiju, oportunističku i komformističku politiku otaca te povesti porobljeni srpski narod ka slobodi i svijetlijoj budućnosti. Ondašnja srpska inteligencija i univerzitetska omladina je bila vrlo aktivna, već probuđena i uznemirena, javljala se na pozornici srpskog narodnog života, javnim protestima, organizovala u mnogobrojnim srpskim društvima i časopisima posebno aktivnim u Sarajevu, Mostaru, Banjaluci, Trebinju i drugim gradovima, te jasno pokazivala svoj slobodarski, antiokupacioni i antiaustrijski stav ali je pod rigoroznim austro-ugarskim okupacionim zakonima i mjerama brutalnog kažnjavanja svih slobodarskih aktivnosti i nacionalnog duhovnog preporoda među srpskim narodom ujedno vladao i veliki strah i velika hrabrost te potreba za boljom organizacijom i većom požrtvovanošću u borbi za oslobođenje koju je Gaćinović zagovarao u svojoj brošuri „Smrt jednog heroja“.

Prvi balkanski i Prvi svetski rat

U Prvom balkanskom ratu borio se kao dobrovoljac u crnogorskoj vojsci. U Prvom svjetskom ratu kako nije mogao da se vrati nakon Sarajevskog atentata, borio se neko vrijeme u francuskoj mornarici nakon čega je otputovao u Ameriku da prikuplja pomoć i dobrovoljce za borbu u Srbiji. Otrovan je arsenikom u avgustu 1917. u Frajburgu (Švajcarska), uz saradnju austrijske, francuske i po nekim pretpostavkama, policije Srbije ili jedne njene političke frakcije

Izvor: Wikipedia

Jezdimir Dangić

Jezdimir Dangić, četnički major (1897. - 1947.)

Biografija

Rođen je 4. maja 1897. godine u Bratuncu, kao svešteničko dete.

Još kao đak tuzlanske Gimnazije i pripadnik bosanske revolucionarne omladine „Mlada Bosna“ osuđen je na tri i po godine zatvora zbog veleizdaje Austro-Ugarske. Kaznu je odrobijao u Tuzli i Zenici, u vreme trajanja Prvog svetskog rata.

Posle rata, studirao je pravne nauke i radio u tuzlanskom kraju kao policijski činovnik i rezervni konjički potporučnik. 3. januara 1928. godine preveden je u aktivnu žandarmerijsku službu, sa činom žandarmerijskog potporučnika.

Za vreme aprilskog rata 1941. Dangić je komandir Dvorske žandarmerijske čete koja prati Kralja Petra Drugog od Beograda do Nikšića. Major Dangić izbegava zarobljavanje od strane Nemaca, i uskoro preko braće Todorovića, aktivnih đeneralštabnih majora, stupa u vezu sa pukovnikom Dražom Mihailovićem na Ravnoj Gori. Dangić dobija zadatke organizatora i vođe ustanka u istočnoj Bosni. Posebno se istakao u zaštiti Srpskog naroda u Podrinju, od ustaških zločina. Jezdimir Dangić počinje sa širenjem četničke organizacije po istočnoj Bosni.

Po formiranju JVuO, đeneral Mihailović mu daje zadatak da formira korpusne grupe na prostoru istočne Bosne, a zatim ga je stavio za komandanta korpusa istočne Bosne. Pored vođenja neprestanih borbi pred Dangićem je bio još jedan ozbiljan zadatak prihvat mnogobrojnih srpskih porodica, uglavnom žena, dece i staraca, izbeglih ispred ustaškog noža, i njihovo prebacivanje preko Drine u Srbiju. Za vreme privremene saradnje sa partizanskim snagama, Dangić sa svojim odredima zauzima desetak većih mesta: Bratunac, Srebrenicu, Vlasenicu, Olovo, Rogaticu, Foču, Goražde i Čajniče. Ne uspevajući da se dogovori sa komunistima o zajedničkim borbama, protiv neprijatelja Srpskog naroda, major Dangić ispred četničkih odreda objavljuje poziv narodu Bosne da se sam bori protiv Ustaša 1. oktobra 1941. Na mestu komandanta istočne Bosne ostaje sve do početka aprila 1942.

Po formiranju Vlade Nacionalnog spasa u Beogradu, major Dangić se obraća za pomoć Milanu Nediću i počinje prve pregovore o pomoći Milana Nedića Srbima koji žive u Bosni. Početkom aprila 1942. odlazi na pregovore sa Milanom Nedićem u Beogradu gde izlaže teško stanje srpskog življa pod Ustašama. Po povratku Jezdimira Dangića u Bosnu, odseo je nekoliko dana u Valjevu gde je održao jedan zbor na kome je pozivao na ustanak Srba protiv Ustaša. Međutim, agenti Anta Pavelića koji su nadgledali ovaj zbor su odmah dojavili nemačkim vlastima u Zagrebu da Dangić sarađuje sa vladom Milana Nedića protiv Ustaša u Bosni, a time i protiv Vermahta. Čim je nemački otpravnik poslova Glejz fon Horstenau o ovome obavestio Berlin, Milan Nedić je morao da se pravda pred generalom Francom Bemeom, a za majora Dangića je organizovano hapšenje. Specijalni agenti službe ABVER-a su pronašli Dangića u mestu Rogačica blizu Bajine Bašte i u noći 11. i 12. aprila 1942. na spavanju ga zarobili. Ovom akcijom je rukovodio oficir Srpskih dobrovoljaca Miloš Vojnović, koji je imao konspirativno ime Hajnrih Lautner.

Zarobljeni major Dangić je odmah poslat u zarobljeništvo u nemački logor Strij u Poljskoj. Kao zatočenik logora ostaje sve do početka Varšavskog ustanka u avgustu 1944. Pod zapovedništvom generala Bora Komorovskog služio je kao komandant pešadijske brigade za oslobođenje Poljske od Nemaca. Kao i mnoge poljske oficire, Sovjeti ga zarobljavaju i odvode u logor Ljubljanka u Moskvu.

Nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa nove Jugoslavije i zemalja antifašističkog bloka, major Dangić je isporučen jugoslovenskim vlastima da bude suđen za izdaju zemlje.

Suđenje majoru Jezdimiru Dangiću je počelo februara meseca 1947. pred Vojnim Sudom 3. Armije u zgradi današnjeg poslovnog centra Skenderija u Sarajevu. Dangić je izveden pred sud pod optužbama da je pomagao četnički pokret Draže Mihailovića, da je vršio masovne zločine, da je sarađivao sa kolaboracionom vladom Milana Nedića, da je sarađivao sa italijanskim i nemačkoim okupatorima i za izdaju zemlje.

Osuđen je na smrtnu kaznu i istog meseca streljan.

Izvor: Wikipedia

Vasa Čubrilović

Dr Vaso Čubrilović (14. januar 1897, Bosanska Gradiška - 11. jun 1990, Beograd) je bio srpski akademik i istoričar.





Osnovnu školu i gimnaziju je pohađao u Sarajevu. Za vreme gimnazijskih dana upoznao se sa Danilom Ilićem, i postao član organizacije Mlada Bosna.

Bio je učesnik u atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu. Zbog njegove maloletnosti, sud ga je poštedeo smrtne kazne i osudio na 16 godina teške tamnice, koju je izdržavao u Sarajevu. Posle raspada Austro-Ugarske monarhije, krajem 1918. oslobođen je i odlazi u Srbiju. Po završetku rata, diplomirao, a kasnije i doktorirao istoriju na Beogradskom univerzitetu. Do početka Drugog svetskog rata radio je kao profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu od 1930. godine.

Na tom mestu, sa kraćim prekidima za vreme rata, ostao je punih 40 godina. 7. marta 1937. objavio je svoje delo „Isterivanje Albanaca“.

Po izbijanju rata i okupacije Jugoslavije, počeo je da propoveda antinemačku propagandu, odbio da prihvati mesto na Beogradskom univerzitetu za vreme okupacije, pa je zato uhapšen i odveden na Banjicu. Pušten je krajem 1943. godine i ostao je u Beogradu.

Po formiranju prve privremene vlade DFJ, kao ugledni naučnik, zauzeo je mesto ministra poljoprivrede (1945). Prestao je biti član Zemljoradničke stranke i prihvatio je liniju NKOJ-a i postao član KP Jugoslavije krajem 1945. godine.

Po oslobođenju Beograda, Vaso Čubrilović je postao dekan Filozofskog fakulteta umesto akademika Veselina Čajkanovića, kome je Sud časti grada Beograda oduzeo tu funkciju.

Takođe je bio i član Komisije za obnovu Univerziteta i komesar za Filozofski fakultet.

Po formiranju Vlade FNRJ, Vaso Čubrilović je bio ministar poljoprivrede (1945-1946) i ministar šumarstva (1946-1950)

Osnivač je Balkanološkog instituta u Beogradu 1970. i bio je redovni predavač na katedri Istorije Jugoslavije, zajedno sa njenim osnivačem dr Jovanom Marjanovićem.

Dobitnik je Oktobarske nagrade i Sedmojulske nagrade.


Dela

Autor je više naučnih radova iz domaće istoriografije, od kojih su najznačajniji:

    * Bosanski ustanak 1875-1878, Srpska kraljevska akademija nauka 1930 LXXXIII; Sarajevo, 1962.
    * Bosanski Frajkori u Austro-turskom ratu 1788-1791, Bratstvo,1933.
    * Poreklo muslimanskog plemstva u Bosni i Hercegovini, Jugoslovenski istorijski časopis, Beograd 1935. br.1-4.
    * Isterivanje Albanaca, Beograd, 1937.
    * Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi, Beograd, 1939.
    * Politička prošlost Hrvata, Beograd, 1940.
    * Istorija političke misli u Srbiji 19. veka, Beograd 1956; Sarajevo, 1960.
    * Terminologija plemenskog društva u Crnoj Gori, Beograd 1956.
    * Odabrani istorijski radovi, Beograd, 1966.
    * Srpska pravoslavna crkva pod Turcima od XV do XIX veka, Beograd, 1967.


Izvor: Wikipedia

Muhamed Mehmedbašić


Muhamed Mehmedbašić je bio srpski nacionalista, pripadnik revolucionarne organizacije Mlada Bosna, koja je 28. juna 1914. godine izvršila atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Posle atentata je pobegao u Crnu Goru i kasnije u činu potporučnika učestvovao u povlačenju srpske vojske preko Albanije. Zajedno sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom vođom grupe Crna Ruka osuđen je 1917. godine u Solunskom procesu na 15 godina zatvora za učešće u navodnoj zaveri za ubistvo srpskog prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Amnestiran je 1919. godine i vraća se u Sarajevo. Preminuo je 29. maja 1943. u Sarajevu posle mučenja od strane ustaša.

Izvor: Wikipedia

Dobroslav Jevđević






Dobroslav Jevđević je rođen u svešteničkoj kući, od oca Dimitrija i majke Anđelke, u Miloševcu kod Prače 1895. godine. Kao član Mlade Bosne učestvovao je u neuspelom atentatu na austrijskog generala Poćoreka 1908. godine, kada mu je bilo svega 13 godina, a potom i u sarajevskom atentatu 1914. godine. Tada je uhapšen i kraj Prvog svetskog rata dočekuje u zatvoru. Između dva rata bio je publicista i političar (jedan od vođa Orjune i JNS-a). Tokom Drugog svetskog rata najpre je obavljao političke dužnosti u zapadnim srpskim krajevima, a 1944. postaje komandant Komande JVuO za Gornju Liku i Hrvatsko primorje, odnosno dva korpusa koja su postojala u tim krajevima: Ličko-kordunaškog i Primorskog korpusa. Krajem te godine prešao je na savezničku teritoriju u Italiji. Godine 1942. dobio je zvanje četničkog vojvode.

Poručnik Neđeljko B. Plećaš, u svojoj memoarskoj knjizi "Ratne godine 1944-1945", vojvodu Jevđevića opisuje sledećim rečima: "On je shvatio, bolje nego iko drugi, da je posle ratne tragedije (aprila 1941) bio najvažniji posao da se spasu srpski životi. Tome se cilju on bio sav posvetio. On je sve gledao srpskim očima. Nije se zanosio ni Saveznicima, ni okupatorima, ni prijateljima ni neprijateljima, već je vagao na nacionalnom kantaru i motrio ko će u kom momentu više koristiti našem narodnom interesu. U tom radu, on se ponekad ogrešio o interese Saveznika, često se grešio o interese okupatora, ali se nikada nije ogrešio o interese srpskog naroda".

Vojvoda Jevđević je u emigraciji je bio počasni doživotni predsednik Organizacije srpskih četnika "Ravna Gora". Objavio je knjigu četničkih novela "Kapi krvi" (1950), kao i knjige "Sarajevski zaverenici" (1953-1954) i "Od Indije do Srbije - tri hiljade godina srpske istorije" (1961). Osnovao je i uređivao "Srpske novine". Umro u Rimu 2. oktobra 1962. godine.

Izvor: Wikipedia

Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (1)


Kome treba zemlja pljačkaša, hohštaplera i šljiva

Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove romana Nemoj da mi umreš, Sofija Kirstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.

U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti

….

Probudila se pri slaboj svetlosti, polako, gotovo nevoljno i za trenutak nije mogla da se seti gde se nalazi. Grmljavina, zbog koje se tokom noći nekoliko puta dizala iz sna, počela je da se gubi na rubu meke ravnice sna. Detonacije su bile preteće, neprijatne, odjekivale su kao tupe eksplozije, čas daleko, čas tako blizu, tako da bi se stresla i osetila bespomoćnom pred tim snagama, tamo napolju. Još nerasanjena u sparnoj sobi, nazrela je vatru i naga tela koja naporno rade, usredsređeno. Vreteno se vrtelo, nit se odmotavala, noćne lampe su mutno svetlucale, a koluti s pletivom išli su napred-nazad na osnovi tkanja i stvarali stilizovane likove, koji su u procesiji išli podignutih ruku ispred sebe.

I nekoliko minuta pošto se probudila bila je još dopola u tom nejasnom snu koji je polako bledeo. Prozor se tokom noći, zbog vetra, zatvorio. Otvorila ga je. Stajala je i udisala svež vazduh. Rominjalo je, i više nije bilo sparno. Preko vlažnog travnjaka, tamo u šumarku na ivici velike livade, izmaglica je plovila poput koprenastog vela koji se prvo vijorio između hrastova i žbunja, a zatim istopio i nestao kada se približio pošljunčanim stazama i fontanama. Crkveno zvono je gromoglasno udarilo šest puta; tri minuta kasnije snažno je zazvonilo još jedno zvono, a malo potom začula je kako mujezin zavija s minareta, izdaleka oglašavajući treću obdanicu.

Zvuk točkova kočije koji se kotrljaju po pošljunčanoj stazi napolju poručio je: dan se pokrenuo. Povetarac je uvrtao zavese, tamo-amo. Jednako neuračunljiv kao i vetar, pomislila je. Koji li je ono nemački pesnik nešto rekao o tome?

Još uvek troma od premalo sna, ponovo se ušunjala pod jorgan, okrenula se na stranu, s rukom ispod glave, i pokušala da još malo odrema, a onda je osetila kako joj desno rame leži na dušeku kao da joj nosi čitavo telo dok su je nagi nožni prsti, koji su provirivali, prijatno hladili. Franc je spavao. Disao je teško, razaznala mu je čelo, opazivši kako se u polumraku vlažno sija.

Oprezni dah vetra ponovo je zadigao zavese. Jutarnja kiša okupala je drveće, cveće, travnjake i pošljunčane staze, ali ona je prepoznala slab dašak sumpora iz toplih izvora koje je juče posetila i u kojima se temperatura držala na više od 60 stepeni. Lečile su sve vrste bolesti, te vode, govorilo se, i dobrostojeći ljudi iz čitave Evrope su još od starih vremena pokušavali baš na ovom mestu da nađu sebi leka i podvrgavali bi se najrazličitijim kurama. Stanovali su ili ovde ili u hotelu Bosna - koji je sada bio bez gostiju i uređen za nju i njenog voljenog - ili u uglednim hotelima Hungarija i Austrija, ili pak u nekom od mnogih malih pansiona koji su podignuti ovde u gradiću, samo kilometar i po od glavnog grada vojvodstva. Sve je bilo tiho. Sve je čekalo. Odsustvo zvuka otvorilo je čula za sladunjave jutarnje tuge; da li se to u vazduhu oseća jasmin ili ljiljan? Opijajuća slatkoća ulazila je kroz otvorene prozore, bila je to vlaga; moglo je već da se nazre kako će dan biti isto toliko vreo kao jučerašnji. Ali možda neće biti tako težak? Kao da je nebo postalo lakše.

Napokon žena prestolonaslednika

Radost joj je odjednom ispunila grudi. Kao u otkrovenju, shvatila je zašto se smeši. Danas, 28. juna, navršava se tačno četrnaest godina otkako su Kajzer i njegov savet proglasili da se ona i Franc mogu venčati. Pod izvesnim uslovima, razume se. Ona je bila grofica iz češke loze; njenoj porodici nedostajao je viši rang i značajni posedi koji su se očekivali od prestolonaslednikove žene. Njihova deca, ako ih budu dobili, morala bi unapred da se odreknu svakog carskog položaja, a ona je morala da se pomiri s time da je nikada neće tretirati kao kraljevsko visočanstvo u pozorištu, u operi, na dočecima, na kongresima, na javnim prijemima i večerama, za vreme povorki i o praznicima.

Ratifikaciju bračnog dogovora slavili su svake godine kao praznik, i više od toga; to je bio čas njihovog trijumfa, njihov srećan trenutak, čiji smisao niko drugi nije mogao razumeti. Dvanaest godina je prošlo od tog dana kada je ona, kao dvadesetogodišnjakinja, prvi put zaplesala s njim, pa do onog dana kada je Francu dopušteno da je uzme za ženu. Dvanaest godina se borio da je dobije. Danas se navršava četrnaest godina otkako se carska kuća smilovala da odobri brak. Tri dana kasnije su se verili. Odmah se rasanila kada je pomislila na to, pridigla se lako, poput ptice.

Juče je razgovarala telefonom s Maksom, najstarijim sinom. Treba da ima ispit u dvorskoj školi, s druge strane planina, daleko na severu, u drugom kraju carstva, i ima tremu kako će ispitivaču odgovoriti na pitanja. Ona, nažalost, nije mogla da prisustvuje ispitu, a i Franc je rekao da mu je žao što će biti odsutan, a bio bi pravi praznik sedeti tamo i misliti kako oni nisu ništa više od sasvim običnih roditelja, jednako smešno ponosnih i jednako nesposobnih kada treba proceniti sopstveno dete, jednako uznemirenih time kako nepravedno nastavnik može da postupa baš sa njihovim sinom.

Franc je i dalje spavao. Izdaleka je čula pevajući, gotovo zapomažući glas. Bio je to mujezin s minareta; pozivao je bogobojažljive na molitvu. I ona bi uskoro trebalo da pođe na molitvu ali, naravno, ne u džamiju već u kapelicu koja je bila uređena u hotelu, baš povodom njihovog boravka u njemu.

Da, želela je da se pomoli. Moliće se Bogu za taj mali zametak koji nosi ispod pojasa. Svakog dana je zahvaljivala svojoj sudbini na tome što se tako neočekivano dogodilo, i izvesnost ju je ispunjavala tajanstvenom radošću. Novi gost će povesti svet unapred, jer na isti način na koji su to mala Sofija, Maks i Ernst, i ovaj građanin sveta, na putu, takođe je plod ljubavi i božje vere.

A to je bilo i čudo volšebno. Kada se njihov najmlađi sin rodio, pre šest godina, akušer joj je rekao da više nikada ne sme da ima decu. Tada je zamalo izgubila život. Težak porođaj je vodio teškim krvarenjima a dugotrajna groznica ju je iscrpela; sinčić je takođe bio slab i jedva je preživeo. Čitavu godinu oboje su bili zanemoćali i bolešljivi.

Hrišćanska vera, koju su delili ona i Franc, zabranjivala im je da koriste sredstva za sprečavanje začeća. Lekar je stoga naredio uzdržavanje, ali kako bi dvoje zaljubljenih bilo u stanju da zauzdaju vatru u srcima? Nastavili su da vode ljubav s istom željom i istim žarom. Pomislila je kako je patnju ustanovio Gospod naš; osećala se delom božanske prirode kada bi toplota zagolicala u žilama ljubavi.

Ali, ništa se nije dogodilo. Nije više ostajala trudna. Prirodna starost je učinila svoje. Tako je barem verovala. Ona i Franc su prestali da misle na nešto drugo osim na to da su i dalje međusobno zaljubljeni, a kada je mesečno krvarenje izostalo poverovala je da joj to opet starost namiguje. Nekoliko nedelja kasnije krv joj se sjurila u glavu i osetila je nesvesticu i mučninu, i uskoro je saznanje prostrujalo kroz nju kao čista radost. Opet je zatrudnela.

- Gotovo da sam dama u izvesnim godinama, rekla je posramljeno.

- Ti si kao proleće, rekao je on.

- Imam četrdeset šest godina, rekla je.

- Još se ne usuđujem da poverujem u to. Budućnost će pokazati. Zadržaćemo ovo za sebe.

I obećanje su održali. Niko za to nije znao. Čak ni dvorski lekar. Nasmešila se kada se toga setila, napola već opet utonula u sanak.

Ali onda se stresla, jer su se odjednom pojavili jasniji obrisi iz pređašnjeg sna za koji je mislila da ga je zaboravila. Slike ukrućenih tela su prolazile u titravoj svetlosti; ispijena i patnička lica sijala su u svetlosti koja je igrala, neumoljivo obuzeta svojim poslom na razboju, i na neki način je shvatila kako postoji nekakva veza između tih lica i ukrućenih tela u profilu koji su ustali s pletenih tepiha praveći se da ih se sve to oko njih uopšte ne tiče.

Neki novi svet

Danas je Vidovdan. Pokušala je da se drži svetlosti koja se sada probijala kroz zavese; vonj vlažne trave i oporog lišća golicao je u nozdrvama a zamirući zvuk mujezinovog glasa i dalje je ostao da lebdi među zidovima. Istovremeno je u prostoriju ulazio sladak, otužan miris ljiljana. Veliko, veličanstveno cveće tradicionalno je bilo vesnik nevinosti i čistote. Nosilo je ime Sarajeva, i čitav grad je bio posut njime, u parkovima, lejama, rotondama, na medaljonima, diplomama, zastavicama, ali isto tako cvet su opevali mnogi bosanski pesnici. Pogledaj ljiljane na poljani kako rastu. Ja sam ruža, ljiljana u dolini. Usne tvoje su kao ljiljani. Procvetaćeš raskošno, kao ljiljan.

Bio je jun i leto je počelo, a ona je bila zrela žena. Ipak je sa sobom uvek nosila uspomene iz vremena kada je bila devojčica i igrala se sa starijom braćom u velikom vrtu kod kuće; štitili su je oni i Isus, koji je uvek bio prisutan i kod jutarnjih razgovora o Bibliji u kući njenog detinjstva. Nosila je belu haljinicu; iskočila je ni iz čega i mislila je da će jednog dana princ ujahati u vrt i odvesti je na belom konju.

Franc se nije baš isticao kao princ iz snova kada ga je prvi put srela. Znojio se i pri najmanjem naporu, kretao se gotovo s mukom, često je u uzbuđenju nekontrolisano skakao. Ipak ga je zavolela jače nego što je mislila da je moguće. Dobar, veran i predan muž poklonio joj je troje dece i uzdigao je u novi svet. I žrtvovao sve zbog nje.

- Ti ili niko, rekao je. - Carstvo nema nikakve vrednosti ako nemam tebe.

Odjednom zagrmeše zvona zazvonivši izdaleka, još jednom. Sada su pozivali na jutarnju misu u katedrali, u centru grada. Pokušaću da odspavam još malo, pomislila je i okrenula se na drugu stranu. Još mogu da odremam jedan sat.

Pred njima je bio dug dan. Radovala se što će ponovo videti pletilje i vezilje, tkalje na razbojima i švalje s turskih bazara i te živopisne tepihe, šalove i bluze koji će biti izloženi u Većnici u kojoj će primiti Franca i nju. Radovala se sunčanom danu, ulicama punih svečano odevenih ljudi, orkestrima, smehu, čašama s vinom na velikim poslužavnicima, govorima i životu. Da, biće to divan dan.

Svet je napredovao, svi su se u tome slagali, a i ona sama je to mogla videti svojim očima. U velikim gradovima, ulicama su zvonili tramvaji, a uveče bi s uličnih svetiljki zasvetlelo tako da se više niko nije plašio mraka, a mnoge radnje u glavnim ulicama bile su osvetljene preko čitave noći, poput božićnih prizora Hristovog rođenja. Iz hotela je mogla telefonom da razgovara s decom koja su bila na drugoj strani planina, više od sto pedeset kilometara odatle ma pomisli koje je to čudo a juče je njen muž iz Njujorka primio sasvim frišak telegram, kojeg je u hotel doneo glasnik u zelenoj uniformi.

Evo i ona se vozila u lepom železničkom vagonu sve od Beča dovde, do malog banjskog grada, pored Sarajeva, i kada za nekoliko sati budu uzeli voz do grada, šest ili sedam otvorenih automobila dovešće se do perona da bi ih bezbedno proveli ulicama Sarajeva.

Da, svet je plovio u pravom smeru. Da medicina nije razvila te čudesne vakcine, desetine hiljada ljudi bi stigla besmislena smrt od kolere, difterije, boginja ili neke druge užasne bolesti o kojima je tako mnogo slušala kao devojčica. Lekari su uspeli da ovladaju većinom boleština, i mnogi boravci po sanatorijumima u detinjstvu i mladosti spasli su Franca od razarajuće tuberkuloze. On je bio samo jedan od hiljada koji su spasli život s novim lekovima i dijetama koje su prepisivane. Ipak, ostalo je još mnogo da se pređe na tom putu do društva o kojem ona sanja, do društva u kojem hrišćanska vera prožima sve, do društva u kojem neće biti podela na Srbe i Mađare, Nemce i Italijane, do društva u kojem će muškarci i žene biti ravnopravni, i u kojem neće postojati viši i niži slojevi, već će svi biti jedno, u Isusu Hristu.

To će biti društvo koje će krasiti milosrđe i ljubav, u kojem će zle snage a one će, avaj, vazda obitavati u srcima ljudi ipak biti pod prismotrom milosrđa i dobre volje naprednijeg dela čovečanstva. Ne treba ići u rat protiv zla, govorio je Franc. To bi bilo isto kao dati đavolu prst koji je ovaj toliko čeznuo da zgrabi.

Zloslutni snovi

Zadremala je malo. Duhovi iz noći ponovo su se javili. Ovog puta je kroz san klizio carski brod Ujedinjene snage, opet prepun ukrućenih tela u neprirodnim položajima. Bio je to isti laki ratni brod koji je Franca doveo iz Trsta, duž dalmatinske obale, i dalje uzvodno Neretvom, dokle god je reka bila plovna. Odatle ga je dovezao voz do ovog malog predgrađa u kojem se ona već bila smestila kada je on stigao.

Nije želela da veruje u snove. Samo seljaci i starci veruju. Svoju veru položila je u Boga. Ljudi su jedni drugima želeli dobro. Nisu oni stvoreni sa zlom namerom u srcu tu se nije slagala s jevanđelistima. Ako bi prevladala mudrost, snage stvaralaštva bi pobedile. Ovde u Sarajevu svak' je mogao da vidi kako muslimani, Jevreji, pravoslavci i katolici žive jedni pored drugih, i kako su stvorili mirno društvo.

Minareti, sinagoge, kubeta i tornjevi isticali su nadu u spas i ljubav. Ljudi su živeli pod različitim nebesima, molili se različitim bogovima, odevali se različito, govorili različitim jezicima, koristili različita pisma i računali vreme i godine na različite načine, ali koliko je ona mogla da razume nisu želeli ništa drugo do da razviju ljubav i poštovanje prema drugima. Najveća stvar na svetu je ljubav. S tom izrekom su, izgleda, svi mogli da se slože.

Ali se ipak ne slažu. Možda na rečima, ali ljudi nisu tako stvoreni. Svet bi bio dobar kada bi ljudi to želeli. Postoje nepravda i tlačenje. I mržnja, samoljublje i gramzivost. Ima ljudi koji žive od toga što šire takva osećanja, likuju nad time, to im je najvažnije u životu, oni su zavisnici od moći, opija ih, osećaju se jaki kada koriste moć i kada druge nateraju na kolena.

Ona je sve to iskusila. Nekoliko puta je srela patuljastog, bistrog komandanta oružanih snaga u carstvu, Konrada fon Hecendorfa. General od autoriteta, plemić visokog porekla mislio je da je njen Franc kukavica i da vrda kad god stigne. Ih, kako se samo varao u tome!

Sofija je znala da je Konrad sebe smatrao kao od brega odvaljenim, žestokim i oštrookim, i čula je ljude na dvoru kako govorkaju da ima mladu ljubavnicu koja je, kao i njen ljubavnik, bila u braku, ali je na svoje veliko iznenađenje primetila da on ipak uživa duboko poštovanje i kod kajzera i kod oficira, između ostalog i zahvaljujući tome što je isijavao snagu i želeo je da skrši sve pojedince, organizacije i grupe koji su se suprotstavljali svetom jedinstvu monarhije. Franc joj je rekao da Konrad želi u rat protiv male kraljevine Srbije na istočnoj granici, zato što mnoge nacionalističke vođe u toj zemlji žele da otcepe Bosnu od kajzerove šape i da je pripoje svojoj državi, za koju se nadaju da će prerasti u Veliku Srbiju i koja bi trebalo da uključi sve slovenske narode na jugu; štaviše, najmilitantnije vođe ne bi imale ništa protiv da usput progutaju i nekoliko stotina hiljada Mađara i Rumuna.

Tokom mnogih večera koje je Sofija priredila za članove Ministarstva rata u svom zamku u Bemenu, saznala je da nacionalisti u Srbiji imaju mnogo sledbenika u svojoj zemlji. Ali Franc joj je ispričao da ih podržavaju i mnogi koji govore srpski i neguju srpsku kulturu izvan granica, između ostalog i u Bosni, koja je potpala pod kajzerovu vlast na trideset šest godina i sada je već šestu godinu deo dvojne monarhije, Austrougarske, dakle, još od 1908.

Nacionalistički zanesenjaci u Srbiji oblačili su narodne nošnje, pevali su pesme koje su veličale nekadašnje borbe protiv pagana, obožavali svoje svece i junake koji su se borili za slobodu, a pojedini od njih mislili su da njihov narod predstavlja viši oblik ljudskog roda od ostalih naroda. Najvatreniji među njima osnovali su nacionalna udruženja, kao što su Narodna odbrana ili Mlada Bosna, neki su marširali u demonstracijama i pisali pamflete, drugi su se učlanjivali u tajne i nezakonite organizacije koje su nosile zloslutna imena kao, na primer, Ujedinjenje ili smrt, ili Crna ruka, i vežbali kako da rukuju oružjem, spremali se za dizanje mostova i drumova u vazduh ako to otadžbina bude od njih zatražila. Oni najvatreniji pili su šljivovicu i govorili o ustanku i borbi za slobodu, dok najopasniji nisu dirali ni rakiju ni žene, već su tiho sanjali o tome da postanu mučenici za svetu stvar.

Konrad je želeo da pohapsi nacionalističke agitatore unutar granica vojvodstva, a posebno ovde u glavnom gradu, Sarajevu, i da pošalje vojsku na istok da jednom za svagda uključi tu jogunastu susednu državicu u monarhiju, tako da se ućutkaju oni koji kukuriču o pobunama.

Franc se, pak, snažno protivio takvoj politici. I premda nije bio general, ipak je bio prestolonaslednik. Jednom je rekao kako mu ni na kraj pameti ne pada da osvaja zemlju koja se sastoji od pljačkaša, krijumčara, hohštaplera, i u kojoj ima samo šljiva. Franc nije bio humorista, ali povremeno bi se njegova zdrava narav probudila i tada bi do srži jasno video stvari onakve kakve jesu. Ona se ponosila njime zbog njegove snažne volje u ovoj stvari, pred kojom je bio usamljen sa svojim gledištem.

Neženja iz Beča

Sofija je čula gospođicu Lanjus iz susedne sobe. Velečasni je sigurno stigao da održi molitvu u kapelici, koju su vlasti dale da je radnici i slikari srede baš povodom njihove posete. Zamahnula je nogama iz kreveta, stavila stopala u papuče, protegla se i videla u ogledalu. U njemu je susrela sopstveno lice, s rukama iznad glave uokvirene crnom kosom koja je od noćašnje vlage postala kovrdžava, vitak vrat, srećne oči. Da, bile su vedre uprkos sablastima iz snova. Približila se ogledalu i posmatrala.

Ne, ni traga jeseni, pomislila je. Leto u punom jeku, i dalje. Ali ne uobražavaj. Obline varaju a lepota prolazi; samo ona, koja se Gospoda boji, biće hvaljena. Snaga i dostojanstvo njena su odežda i ona sa smeškom čeka vreme koje će doći. Da li će i to moći?

Naćulila je uši, jer je dvorska dama u susednoj sobi upravo zazveketala lavorom ili bokalom, kao da je oprezno podseća da je došlo vreme. Sećala se onog vremena kada je i sama bila dvorska dama, a gospođica Marija Kristina, veoma mlada nadvojvotkinja, bila je plemkinja koju je dvorila. Sofija je bila istovremeno ponosna i smerna zbog toga što je iako čak nije ni govorila maternji jezik vladara Austrougarske dobila službu u porodici koja je u srodstvu sa kajzerom, u velikom zamku okruženom ogromnim vrtom s topolama, živim ogradama, cvetnim alejama, šetalištima i belo okrečenim zidinama.

Kao da je juče bilo, seća se grozničavog komešanja kada su među osobljem počele da kruže glasine o tome kako treba da ih poseti sam prestolonaslednik, neženja iz carskog grada, Franc Ferdinand. A dvorjani su govorili kako bi tu došao verovatno zato da bi se bolje upoznao s mladom Marijom Kristinom.

Za vreme jedne večere u velikoj sali nadvojvoda je obznanio da čekaju prestolonaslednika.

- Svi moraju dati sve od sebe kako bi poseta bila što uspešnija, rekao je. I Sofija i drugi dvorjani i dvorjanke su shvatili da se nadvojvoda Fridrih i njegova žena nadaju da će njihova ćerka biti izabrana za sledeću caricu!

Pre toga, pre nego što je Franc postao prestolonaslednik, i nadvojvoda i njegova žena govorili su krajnje potcenjivački o neženji iz Beča. Ali smrt ne sledi naše želje, rekao je nadvojvoda Fridrih, i nju malo zanima šta žele dvor i carska porodica, pa je uklonila s puta sve kandidate za carski presto, tako da je došao red na Franca.

Nastaviće se

Franc se nije baš isticao kao princ iz snova kada ga je prvi put srela. Znojio se i pri najmanjem naporu, kretao se gotovo s mukom, često je u uzbuđenju nekontrolisano skakao. Ipak ga je zavolela jače nego što je mislila da je moguće. Dobar, veran i predan muž poklonio joj je troje dece i uzdigao je u novi svet. I žrtvovao sve zbog nje.

Franc joj je rekao da Konrad želi u rat protiv male kraljevine Srbije na istočnoj granici, zato što mnoge nacionalističke vođe u toj zemlji žele da otcepe Bosnu od kajzerove šape i da je pripoje svojoj državi, za koju se nadaju da će prerasti u Veliku Srbiju.

Franc se snažno protivio takvoj politici. I premda nije bio general, ipak je bio prestolonaslednik. Jednom je rekao kako mu ni na kraj pameti ne pada da osvaja zemlju koja se sastoji od pljačkaša, krijumčara, hohštaplera, i u kojoj ima samo šljiva.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=219&cl=34

Za mene je Mlada Bosna uvek bila pod nekim uticajem i u duhu Crne Ruke, posto se smatra da im je Apis dao pistolj za atentat i tu se moze videti velika povezanost tih organizacija...

Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (2)
 
Monarhija zavisi i od muževnosti
 
Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Kirstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.
U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti
 
...
 
Sofija se izvrsno sećala sve te frtutme koju je donela predstojeća poseta. Sećala se kočija sa po šest konja koje su se dovezle ispred glavnog ulaza, buljuka uniformisane posluge koja je pokuljala da dočeka goste, one bučne večere sa svečano odevenim dostojanstvenicima i ukusno spremljenim jelima, a isto tako se sećala i večernjeg bala, na kojem je Marija Kristina plesala s prestolonaslednikom, i svi su se osećali uzbuđenim zbog toga što su bili prisutni onda kada su se njih dvoje prvi put dodirnuli. Oči su im bile sjajne, širom otvorene i govorile su mnogo. Budući par trebalo je da garantuje da će se sve nastaviti kao i pre, trebalo je da postave standarde ponašanja i pristojnosti u velikoj državi.
 
Stvaranje veze
 
Sofija je, međutim, izvrsno znala zašto je Franc došao u posetu. Ali ovladala je umećem pretvaranja. Ni najmanjim pokretom nije odala kako ga poznaje. Nijednom rečju nije odala kako je pre nekoliko godina već plesala s njim na velikom oficirskom balu u Pragu, i da se od tada tajno našla s njim nekoliko puta. On ju je pozvao na ples, tačno tako je bilo.
Ona je imala dvadeset godina, a on je izabrao dok je sedela na dugoj plišanoj sofi, sa još deset do dvanaest drugih mladih dama.
"Kako se zovete, gospođice?"
Rekla mu je. Melodija valcera joj je odzvanjala u glavi, u srcu, u želucu.
"Mudrost. Vaše ime je mudrost."
Melodija je postala glasnija, još ispunjavajući slušne kanale.
Oborila je pogled. Šta da kaže?
"A odakle ste?"
Oklevajući je odgovorila, odjednom osetivši da to nije dovoljno dobro, da se ne uklapa.
"Nije valjda, Vi ste Čehinja? Kako je to simpatično!"
Umalo se nije saplela o sopstvene noge. Dobro je znala da ne pristoji baš najbolje jednoj Čehinji da pleše ni sa kim drugim do sa carevićem.
"A Vaši roditelji?"
Rekla je i to, i dalje veoma smeteno.
"Ma nije valjda da Vam je otac grof. Da, sećam se tog imena!
I šta sada radite?"
Ispričala mu je o svojim studijama, o putovanjima u Francusku, o svemu čime se zanima. Na trenutak su predahnuli tokom valcera kada je on zastao da se rashladi pićem s velikih srebrnih poslužavnika pored kojih je posluga stajala pravih leđa poput gardista, u zelenim prslucima, i samo čekala da im nalije. Osetila je njegovu opreznu ruku iza struka. Melodija sledećeg valcera zaplovila je preko parketa, ali on ni najmanjim gestom nije pokazivao da ne želi da ode od nje, niti da zapleše ponovo. Samo ju je pustio da govori. Želeo je da čuje što više o njoj.
Parovi su klizili po ulaštenom parketu, pored njih; haljine su se razmotavale i šuškale, veliki lusteri načinjeni od nebrojeno mnogo kristalnih prizmi su svetlucali poput hiljadu sunaca, i oni su se usmeravali jedno prema drugom poput dva broda koja vide samo obrise jedno drugom, daleko na horizontu usred velikog okeana, i sada se nadaju da će naći pomoć u nevolji. Polako joj je postajalo jasno da ona i on, ma koliko to bilo neverovatno, upravo stvaraju vezu. Videli su sjaj u očima jedno drugom, uzajamno su lovili toplu nežnost glasa.
"A kako je gospođica zamislila da upotrebi svoj život?"
Pogledala ga je začuđeno, a on je čvrsto gledao u njene oči. Naslutila je kako je to početak dugog, dugog putovanja i da će moći doživeti nešto izvan svih očekivanja.
Pitao je da li voli prirodu.
"Volim cveće", rekla je.
" I ja", rekao je. Znao je da priča o cveću, o tulipanima, orhidejama, ružama, zumbulima... o svete moj, šta sve on nije znao!
"Imam mnogo sestara i braće od ujaka i strica i s njima volim da se igram," nastavila je.
Zamolio je za još jedan valcer. Trajao je čitavu večnost. Bar se ona tako osećala. Osetila je kako gotovo ne dodiruje pod. On ju je držao nežno. Stajali su a zidovi su plesali. Muzika ih je podigla, odnela. Plovili su istom rekom, istom strujom, ka istom cilju. Niko ih nije mogao zaustaviti. Niko nije mogao promeniti pravac.
Pomerila je usne.
"Šta ste rekli?"
Klimnula je.
"Je l' u poverenju?"
Sve je shvatila. On je bio nadvojvoda, pripadao je kajzerovoj porodici. Najplemenitiji od plemstva  nedostižno.
Ponovo je klimnula.
"Da", odgovorila je bez daha.
Tada nije bio prestolonaslednik pa je imao mnogo obaveza prema mladim damama koje su poticale iz mnogo uvaženijih porodica nego što je njena. Ali nekoliko dana kasnije, poslao joj je pozivnicu, pisamce, i našli su se  tajno  u jednoj gostionici. Nekoliko puta su se tako nalazili; bilo je to onda kada je postala dvorska dama kod mlade i lepe Marije Kristine, ćerke nadvojvode Fridriha, koji je bio zapovednik garnizona u gradu gde su nekada krunisali mađarske kraljeve.
I od svih koji su boravili u impozantnoj rezidenciji Njihovih ekselencija, nadvojvode Fridriha od kuće Habzburga i njegove supruge Izabele od plemenite španske loze, jedino je ona znala zašto Franc sada, pošto je postao prestolonaslednik, objavljuje posetu zamku: ne zato da bi flertovao s Marijom Kristinom, već da bi video nju, Sofiju. Prosto neverovatno!
 
Na stazama sna
 
Kada je Franc zakoračio u salu ona je stajala nekoliko metara iza Marije Kristine, a Franc je zadržao pogled na njoj nekoliko trenutaka. To niko nije primetio. Nadvojvoda Fridrih i nadvojvotkinja Izabela bili su i previše usplahireni zbog toga. Utom se Sofija setila potcenjivačkih reči koje su u ovoj sali nekada izgovorili i nadvojvoda i njegova žena, i iz nekog razloga je shvatila kako je Franc odavno prozreo to licemerje i patetičnu ambiciju, koja je, u stvari, karakterisala članove domaćinove porodice, da bi ih sada naveo da se uvijaju u servilnom, neiskrenom uvažavanju. U tom trenutku setila se i sopstvenih poraza, nesrećne ljubavne priče, opsednutosti, privlačnosti zbog koje se sramila, pada zbog koga je molila Spasitelja da joj oprosti. Alijoš se toga dogodilo tog dana.
Usred večernjeg bala, pošto su Franc i Marija Kristina završili valcer, zastali su ispred nje dok je sedela u kružnoj sofi, nasred dvorane s velikom grupom drugih mladih dama, čekajući na kavaljere koji bi ih pozvali na ples. I kao otkrovenjem, Marija Kristina je dobila impuls, zakikotala se, okrenula prema Francu i rekla:
"Možda bi nadvojvoda želeo da pleše s mojom dvorskom damom?"
"Da, s uživanjem", odgovorio je Franc, "to je velika čast. Ne plešem često s dvorskim damama, a sigurno ne s tako očaravajućom kao što je Vaša."
Da li je Marija Kristina nabrala nos? Da li je mislila da je to ironija? Da li je na trenutak posumnjala da su se njih dvoje već ranije sreli? Sofija se za jedan trenutak uplašila toga. Ako je i bilo tako, Marija Kristina je hitro svoj nemir gurnula u stranu. Dopustila je da je opije prestolonaslednikovo prisustvo i već se osetila kao carica u Beču. Njeni roditelji nisu krili mišljenje kako je ona stvorena za tu ulogu, a i bila je. Lepa, dobro obrazovana, vešta na mnogim jezicima, izdanak ponosne grane Habzburgovaca, najstarija ćerka jedne od najistaknutijih porodica države. Vitka i okretna nimfa plesala je kao Pepeljuga, lako, graciozno, ne dodirujući pod, obraz uz obraz, i već sebe videla u velikim salama pokrivenim ogledalima, na zlatnom parketu u Carskom gradu gde se kao prestolonaslednikova supruga vrti s prinčevima koji joj oduzimaju dah, mladim plesnim lavovima u sjajnim uniformama kako je u valceru tako vode da joj se vrti u glavi.
"Da, s uživanjem", ponovio je Franc i kavaljerski se naklonio. "Rado bih poveo Vašu dvorsku damu u ples", rekao je, a onda dao Sofiji ruku i otklizao s njom do podijuma.
"Sada plešemo na svetlosti pozornice", rekao je. "Da li gospođica želi i u budućnosti to da radi?"
"Da, veoma", prošaputala je. "S najvećim uživanjem."
Nije znala za sebe. Svi su gledali u njih. Nevinost i očekivanje. Izvesnost nemogućeg, jer sve je bilo samo san. Sve te godine, dok su se sastajali pre nego što je postao prestolonaslednik, bile su samo fatamorgana. A šta sada? Nikada ga ne može imati jer ga je sudbina izabrala da zasedne na carski presto. Kakva je to samo bila nesreća, i za nju i za njega.
Došla je k sebi za toaletnim stočićem u apartmanu hotela Bosna.
Ne, ni znaka starosti u ogledalu. Nema sedih kod slepoočnica, nema bora koje bi ukazivale na propadanje. Čudno, baš čudno. Bližila se pedesetoj. Čula je kako se napolju kočijaši šegače. Upregli su konje u kočije koje su trebalo da ih odvezu do železničke stanice. Konji su frktali. U hodnicima su se začuli laki koraci, kao i vedri glasovi iz dvorkinjine sobe. Ušunjala se u kupatilo, spremila se, oprezno kucnula na vrata gospođice Lanjus, držeći prst preko usana da bi je podsetila da Franc i dalje spava.
A gospođica Lanjus je razumela većinu stvari. Družbenica, grofica mađarskog i nemačkog porekla, stara četrdeset tri godine; bila joj je kao sestra, ravnopravna i puna razumevanja. Smešila se pronicljivo i saučesnički, pomogla joj da obuče korset, da stavi pojas oko haljine, da se našminka i uredi frizuru, i sve to rukama koje su igrale, onako kako jedna iskusna garderoberka i treba da uradi. Znala je koji je danas dan, ispratila je Sofijin pogled, pozdravila je očima, ali nije ništa rekla.
Svi mi imamo svoje priče, jednom je rekla Sofiji. Svi imamo svoje poraze, svoje tajne, a neki su doživeli nešto neprijatno i sramno što bi najradije zaboravili.
Sofija je osetila kako joj se vrelina sjurila u obraze. Ništa nije bilo planirano tada kada je Marija Kristina zamolila Franca da pleše s njom. Sofija je plesala s prestolonaslednikom pred očima nadvojvode Fridriha i njegove žene. Svi su se zabavljali i mislili su kako je veoma šarmantno što je Marija Kristina zamolila prestolonaslednika da uradi nešto tako. To je bio gest koji je pokazao koliko su se ona i Franc već dobro poznavali, mislili su oni.
Ali niko, ni nadvojvotkinja Izabela ni njena ćerka nisu naslućivale šta se događalo među njima ranije. Ili zašto je prestolonaslednik tako žarko želeo da poseti svog rođaka Fridriha Habzburškog. Niti je Sofija slobodno plesala te večeri. Pokretala se kao vezana, nesigurna. Suviše svečano.
"Ovo će biti skandal", šapnuo joj je u uho.
"Niko neće ništa saznati", uzvratila je šapatom.
"Da li stvarno možeš tako da glumiš", pitao je.
"Mislio sam da nisi stvorena za glumicu."
"E baš jesam", rekla je.
"Mogu da igram i Pepeljugu i Snežanu."
"Nikad ne bih pomislio", odgovorio je.
"Ali sada počinjem da verujem."
"Gledaju nas", rekla je.
"Naravno da nas gledaju", rekao je.
"Šta će drugo da rade?"
Kada se ples završio, nadvojvoda Franc Ferdinand se pridružio domaćinu zamka i njegovoj supruzi, a Sofija je zapazila da su Marija Kristina i majka razmenile nekoliko reči da ih niko ne čuje. Sofija se naklonila i vratila se do sofe.
Te noći nije spavala.
Sledećeg jutra, Franc Ferdinand i nadvojvoda Fridrih odjahali su u lov, a posle podne su najmlađi među gostima, među njima i prestolonaslednik, igrali tenis na tek obnovljenom terenu. Franc se znojio i izgledalo je da se oseća nelagodno, dok je Marija Kristina letela poput pliske po crvenoj šljaci.
Uveče su muškarci razgovarali o politici; oficiri, nadvojvode i službenici iz Beča govorili su o prijateljstvu s Germanima, o averziji prema slovenskim narodima u državi i njihovom nedavno probuđenom nacionalizmu, i o problemima pred kojima stoji carstvo, sada kada se sve više vidi da Nemci i Mađari, vodeće nacije u dvojnoj monarhiji, u sve većoj meri postaju manjina.
 
Trojna, a ne dvojna monarhija
 
Već tada je Sofija čula Franca kako naglas razmišlja o nemogućnosti rata, o sigurnoj propasti carstva ako izbije rat, o ukupnoj nesreći, tuzi i patnji koju bi doneo oružani sukob. Pričao je o lavini koja bi mogla da nastupi, o zlu koje se krilo u civilizovanim, ali avaj tako tankim i krhkim sjajem najkulturnijih zemalja i o totalnom uništenju koje bi se sručilo na čitav kontinent.
"Znate li kako kajzer Franjo Josif zove kajzera Vilhelma?", upitao je.
"Možda ga zove Prus", odgovorio je nadvojvoda Fridrih.
"Tako ga i zove; i tako, ali je nezgodnije to što ga zove prijateljem plaćenih ubica."
"Možda misli na zveketanje sablje kajzera Vilhelma", rekao je Fridrih.
"Može biti", reče zamišljeno Franc, zadržavajući pogled na Sofiji.
"U stvari, kajzer Vilhelm je, pre svega, bukač koji jurca i preti mačem, ali uopšte ne želi rat. Sasvim decidirano mislim da kajzer Vilhelm želi mirne i prijateljske veze i s Englezima i s Rusima, i da tamo neki drugi ljudi u pruskom vrhu kuju planove za agresiju i žele oružani obračun i s Francuskom i s Rusijom. I to što je pre moguće, jer se plaše da bi se ravnoteža mogla pomeriti na nemačku štetu."
Sofija je skrenula pogled i zurila je u ukrase na stolu, ali je shvatila njegove reči kao posvetu stvarnosti u kojoj će ona jednog dana živeti.
"A šta Vaše kraljevsko visočanstvo misli, ko su oni?"
Pitanje je postavio nadvojvoda Fridrih.
"Imam na umu nemačke generale i najveće industrijalce koji su poslednjih godina zagovarali ideju da Nemački rajh treba da pribavi sebi kolonije, ponovo naoruža flotu i da od suseda zahteva teritorijalne ustupke. U Nemačkoj bujaju nauka, tehnika i kultura, i nekima se to već popelo na glavu. Osećam to kada dođem u Berlin, pojedinci su već počeli gubiti razum i samo čekaju povod da pokažu mišiće." Iz nekog neobičnog povoda Sofija je osetila da se i ove reči odnose na nju.
"A to me brine", nastavio je Franc, "jer su Nemci naši najbliži saveznici. Stoga moramo postati prijatelji s kajzerom Vilhelmom, koji uopšte ne šuruje s ubicama, a u isto vreme moramo stvoriti mir u rođenoj kući".
Već tada je Franc progovorio o neophodnosti da se sve brojnijim nacionalnim manjinama unutar carstva da veći stupanj samouprave tako da se dvojna monarhija pretvori u trojnu; i već tada je, gotovo pre dvadeset godina za vreme večere kod nadvojvode Fridriha, sledećeg dana odao ideju da je spreman da Slovenima da širu samoupravu, da želi da ojača vlast demokratski izabranih skupština u državi, i da želi povezivanje i mirne odnose sa velikim ruskim susedom na istoku. On uopšte nije bio neki sumanuti demokrata, ne, ne smeju to pomisliti; naprotiv, sebe je ubrajao u čuvare starog poretka, ali je mislio da će veća jednakost, veći nivo lokalne samouprave i bolji uslovi za kulturni, jezički i politički razvoj različitih naroda unutar monarhije obezbediti mir, a mir je, uprkos svemu, cilj nad ciljevima.
Kasnije ga je u mnogo navrata čula kako izgovara ove misli, i uopšte joj se nije sviđalo što joj suprug dolazi u neprijatnu i često oštru opoziciju prema kajzeru i generalštabu, kada je reč o odnosu sa Srbijom i Rusijom, ali je naučila da poštuje njegova gledišta. Osećala je da njegova dugogodišnja patnja, njegovo otežano disanje, njegov bliski susret sa smrću, njegovo osećanje neadekvatnosti i niže vrednosti, štaviše njegova svest da mu se mnogi rugaju zbog manjka muževnosti - da mu je sve to dalo neki realizam koji je činio da možda bolje od ikog drugog uvidi ono što na duži rok može najviše biti od koristi različitim manjinama u monarhiji.
 
Pobornik rata
 
Juče, za vreme večere ovde, u hotelu, generalni guverner bosanskog vojvodstva, Oskar Poćorek, bio je prisutan, i on je pobornik oružanog obračuna sa zavereničkom srpskom kraljevinom na istoku. Franc je u svojoj zdravici za večerom rekao da su austrijske vlasti poslednjih godina činile istrajne napore i mnogo učinile da stanovnici Bosne budu zadovoljni razvojem, da osećaju da im je bolje unutar monarhije nego što im je bilo pre, izvan.
"Za 36 godina, koliko je prošlo otkako je vojvodstvo pripojeno Beču", rekao je Franc, "izgrađeni su putevi, mostovi i luke, ima više vozova i železničkih linija, podignute su nove i veće stanice, u gradovima se čuju fabričke sirene, rudari su zemlji iskopali bogatstva iz planina, u selima i gradovima podignute su nove škole, sve više ljudi uči da čita i piše, izdaju se novi listovi, pozorišta i opere su puni, a vojvodstvo je počelo da liči na modernu evropsku državu."
Sofija je, kao i mnogo puta, zablistala od sreće zbog muževljevog umesnog i elokventnog govora. A posle večere generalni guverner joj je rekao da je Franc, kao i obično, bio briljantan ali da najverovatnije potcenjuje Srbe koji su, nasuprot naprednim Bosancima, nastavili da gaje svoje prasce i prave šljivovicu kao od baruta.
"U Srbiji vreme stoji, moderna Jevropa je tako daleko s one strane planina", rekao je Poćorek. I to je imalo zloslutan prizvuk, zar ne? Tek mnogo kasnije su i Beograđani dobili prozore od stakla i počeli da odbacuju tursku nošnju.
Onda joj je prišao Franc. To je često činio kada bi video kako je zabavlja neki zgodan general posle kakve večere. Vrativši se na Poćorekovo zapažanje zamolio ga je da se ne brine mnogo zbog Srbije.
"Jer šta se sve nije postiglo u službi mira, ovde u Bosni? Četiri verske zajednice u vojvodstvu živele su u mirnom suživotu. Katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, jevrejski veliki rabin i muslimanski reis-ul-ulema pregovarali su o zajedničkim stvarima, i svaka kongregacija i svaka verska zajednica je u velikoj meri mogla da uređuje sopstvene poslove bez mešanja kajzerovih delegata."
Da, Bosna je čak dobila i demokratski izabranu skupštinu, svoje stranke i sopstveni parlamentarni život, koji je on lično smatrao sigurnosnim ventilom koji bi mogao da ublaži najoštrije suprotnosti.
"Mora biti sukoba mišljenja. Svet nije išao napred bez rasprave i neslaganja, ali mržnja među braćom i ugnjetavanja tuđih prava nikako ne smeju da budu ishod takvih suprotnosti."
"Da, da", odgovorio je Poćorek, "sve je to sigurno tačno. Ali da nije Vaše kraljevsko visočanstvo i previše optimista? Poslednjih godina se konflikt između muslimana i hrišćana opet zaoštrio, upravo smo imali veliki štrajk i demonstracije u seoskim delovima vojvodstva, jer je večito siromaštvo uvek izvor nezadovoljstva."
"Ali morate se setiti agrarne reforme", ciknuo je Franc. "Agrarna reforma, koja je sada sprovedena, stvorila je više seljaka koji sami poseduju zemlju i poboljšala uslove najugroženijim među siromašnima. A snažno nacionalističko raspoloženje među stanovnicima, koji govore srpski, možemo još da ublažimo širenjem samouprave i time što ćemo Srbima u monarhiji dati veće mogućnosti da ižive svoju nacionalnu kulturu i da razviju svoju posebnost unutar okvira vojvodstva."
"Možda, možda", rekao je Poćorek, odjednom postavši zamišljen.
"Ne slažem se s Vašim kraljevskim visočanstvom, ali to što ste kazali ima smisla. Bosna je monarhija u minijaturi, tu imate pravo, i cilj je na dugi rok da svi unutar granica dobiju priliku da razvijaju individualnu slobodu a istovremeno da koriste i uče svoj jezik, da neguju svoju veru i izražavaju solidarnost sa svojim poreklom, u isto vreme dok su oni građani sveta u carstvu."
Možda je generalni guverner popio malo previše vina, pomislila je Sofija, jer je sada i Francu rekao kako - iako se u većini stvari ne slaže s Njegovim kraljevskim visočanstvom - mora da prizna da mu imponuje ta vizija koju je nadvojvoda izneo. I koju je, naravno, potpuno nemoguće sprovesti, ali koja je izražajna i ipak nadahnjujuća, nema šta.
"Ali Vi se, dakle, ne slažete", rekla je Sofija.
"Naravno da se ne slažem", odgovorio je. "I ne samo ja, već i kajzer, šef generalštaba, oficiri, ministarstvo spoljnih dela, niko se ne slaže."
Kradomice je pogledao Franca.
"Ali Njegovo kraljevsko visočanstvo ostavlja utisak. Verujte mi. Ostavlja utisak."
 
Nastaviće se
 
Sofija je plesala s prestolonaslednikom pred očima nadvojvode Fridriha i njegove žene. Svi su se zabavljali i mislili su kako je veoma šarmantno to što je Marija Kristina zamolila prestolonaslednika da uradi nešto tako.
 
U Nemačkoj bujaju nauka, tehnika i kultura, i nekima se to već popelo na glavu. U Berlinu su  pojedinci već počeli gubiti razum i samo čekaju povod da pokažu mišiće.
 
Četiri verske zajednice u vojvodstvu živele su u mirnom suživotu. Katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, jevrejski veliki rabin i muslimanski reis-ul-ulema pregovarali su o zajedničkim stvarima, i svaka kongregacija i svaka verska zajednica je u velikoj meri mogla da uređuje sopstvene poslove bez mešanja kajzerovih delegata.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=220&cl=36

velika povezanost je postojala Apis je osudjen na smrtnu kaznu streljanjem u Slonu 26.juna 1917. godine,a optuzen je za pokusaj atentata na prestolonaslednika Aleksandra neki isotricari su pisali da je to samo farsa da je optuzen i streljan zbog ubistva Ferdinanda

Kamo li srece da  mi imamo jos ovakvih Gavrila Principa. Onda nam ne bi kojekakve belosvetske protuve  komandovali i maltretirali u Srpskoj Bosni, Srbiji i Kosovu i Metohiji...
Austro-ugarska je svejedno htela da napadne Kraljevinu Srbiju sa ili bez Gavrilovog atentata. Atentat je samo bio zvanicni povod. On se  svesno zrtvovao za vislje ciljeve- ideale,a to je Svo- Srpstvo pod istu kapu!
U ovim gore clancima nisam primetio jednu dosta vaznu stvar,a to je da je Gavrilo Princip bio Mason, tj. samo Prvi Stepen. Ovo je vazno reci jer na sudjenju njemu i drugovima sud je sve radio da bi svu krivicu bacali na Slobodne Zidare. U ovome je narocito ucestvovala katolicka crkva.
Na njihovu zalost iako je dokazano i ako je priznao da je Mason - pocetnik, Masonerija nije sa time imala nikakvu vezu.
Treba takodje napomenuti  da je "Crna Ruka", a i neke druge tadasnje Srpske organizacije uzele dosta od Masona pojedine rituale i to pomesale sa nekom  svojom tada izmisljenom inicijacijom. Valjda da bi imresionirali (i zaplasili) kandidate - nove clanove. Kroz to je prosao i Gavrilo Princip.
Ipak to su bila druga vremena, vremena Cojstva i Junastva,a ne kao danas kada nam je uglavnom omLatina izgubljena u drogi i picu, kada oseca da nema zasta da zivi jer vide kako njihovi ocevi danas zive...

Pred svoju smrt, Gavrilo Princip je urezo kasikom na zidu celije pesmu:

Sporo se vreme krece
Sve je danas kao i juce
I sutra se isto sprema.
Al' pravo je rekao pre
Zerajic soko sivi
Neka zivi onaj ko hoce da mre
I neka mre onaj ko hoce da zivi.

Slava Srpskom Patrioti Gavrilu Principu !

Iskreno sve mu je bilo smesteno zato sto je bio covek koji je mogao da pokrene odredjene napada na bilo kog vladara i tako da se niko nije oslanjao na njega i trebalo ga je ukloniti , pa je razlog bio da je pokusao atentat na Karadjordjevica i jos mu je na brzinu sudjeno tako da moze se reci da je postojao sigurno visi cilj...

Da li je Apis zaista pucao na Regenta Aleksandra ili nije je veliko pitanje. Navodno na prekom sudu je dokazano da je pucao.Svaki preki sud,a narocito vojni je na brzu ruku. Da li je brzine bilo da bi ga sto pre likvidirali ili jednostavno takvi su bili sudovi pogotovu jer je rat jos trajao nije bitno.
Bitno je to da je on  vec bio u stanju da ubije jednog kralja i kraljicu i da sa tim satre Obrenovicevu Lozu.
Kada je to mogao da uradi ranije sto ne bi uradio i sada.  Pored toga bila ga je fama da je vodja tajne organizacije "Crna Ruka" i ko zna sta jos... Svaka normalna vlast,a pogotovu u nenormalnom vremenu iskoristice  svoju priliku da se otarasi takve individue i svih onih koji na bilo koji nacin prete poretku.
Petar  Prvi Karadjoredjevic je pogresio sto nije Apisa i njegovo drustvo kaznio na samom pocetku, pre Prvog svetskog rata, za zlocin koji su ucinili u Topcideru.

Pitanje principa – odgovor Gavrila
Dokumenti | Vladimir Dimitrijević | jun 27, 2011 at 23:21

Piše Vladimir Dimitrijević

Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina. A pod tiranijom Beča stenjala je bosanska raja skoro kao i pod Turcima. Naravno, danas se to zaboravlja. Hoće da kažu da je Princip običan zločinac, koji puca u nevinog čoveka i njegovu ženu

Dešava se da sav čovek stane u jednu pesmu; ali, to onda nije obična pesma – to su one homerovske „krilate reči“ koje, iz veka u vek, svedoče o nepropadljivosti ljudskosti i o žrtvi kao temelju zajednice. Takva jedna pesma pripada i Gavrilu Principu, i nastala je u doba kada je mlad i svestan svoje sudbine, i da živ neće izaći iz tamnice, robijao. Kuckao ju je, kaže predanje, šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima. Dakle, evo stihova pod naslovom „Sarajevo, 1914“: „Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/Danas sve ko juče/ Sutra se isto sprema.// I mesto da smo u ratu/ Dok bojne trube ječe,/Evo nas u kazamatu,/Na nama lanci zveče.// Svaki dan isti život/Pogažen, zgnječen i strt./ Ja nijesam idiot –/ Pa to je za mene smrt.// Al pravo je rekao pre/ Žerajić soko sivi:/Ko hoće da živi nek mre,/ Ko hoće da mre nek živi!“
Sav život tog tihog, skromnog, iz sirotinjske kuće, dečaka vrapca (herojskog srpskog vrapca kojeg je opevao Matija Bećković ) stao je u tu pesmu: beznađe jednog, na prvi pogled uzaludnog doba; kazamat i okovi umesto bojnog polja borbe za slobodu; pokušaj okupatora (koji je, kako bi se austrohrvaštinom reklo, došao da Bosnu i Hercegovinu osvoji u ime „uljudbe“) da od okupiranih načini idiote, zgnječenih i satrvenih duša… I samo na kraju kliktaj jednog prethodnog sivog sokola srpske istorije – Bogdana Žerajića, kliktaj koji jasno kaže da je ropska svakodnevica svagdašnje umiranje, a da je smrt za slobodu kapija života. Za one koji su zaboravili, Žerajić je bio mladi Hercegovac koji je 1910. godine, prilikom posete cara Franca Jozefa, želeo da izvrši atentat na njega, a kad mu to nije pošlo za rukom, pucao je u guvernere Bosne, Franjinog odanog Hrvata, generala Varešanina. Nije ga pogodio, pa je pucao u samog sebe. General Varešanin izašao je iz kola i divljački šutirao mrtvo telo Žerajićevo. Viktor Ivasjuk, zlikovac sa Ukrajine, šef kriminalne policije u Sarajevu, dao je da mu od Žerajićeve lobanje naprave mastionicu, kojom se hvalio posetiocima. Godine 1914, pokazivao ju je uhapšenim mladobosancima, i pretio: „Od svih vaših glava napraviću ovakve tintare…“ I tako dolazimo do početka – žeravičnog Žerajića, koga će slediti principijelni Princip.

ZATOČNICI „MLADE BOSNE“
U početku, bila je Gimnazija u Mostaru, a u njoj Dimitrije Mitrinović, Bogdan Žerajić, Vladimir Gaćinović, Pero Slijepčević, Ljuba Mijatović i Špiro Soldo. Ratko Parežanin, poznati srbski balkanolog, čijeg su oca, Vidaka, u Trebinju obesili Austrijanci posle Vidovdana 1914, a koji je, kao maloletnik, osuđen na konclogor u Aradu (inače prijatelj Gavrila Principa), kaže da je Žerajić bio „moralna snaga ovog naraštaja“, koji je nacionalno-oslobodilačke ideje spajao sa borbom za socijalnu pravdu:
„Njega su tištale patnje seljaka kmeta, onog tvrdog mučenika iz porobljene Herceg-Bosne, koji je u oskudici i suhe kore hleba morao da napušta svoj zavičaj i da se seli u daleke krajeve i nove svetove preko Velikog Okeana/…/Karakter Žerajićev bio je čvrst kao kamenje njegovog sivog zavičaja, a uverenja i ideje bili su za njega VERA I APOSTOLAT“. O Žerajiću će njegov saborac, Vladimir Gaćinović, napisati brošuru „Smrt jednog heroja“. Gaćinović je bio sledeći nadahnjitelj Gavrila Principa, s kojim se momak sreo 1912. godine u Srbiji. Konspirator i revolucionar, nadahnut Bakunjinom, Gaćinović se sretao s ruskim remetnicima, pre svega eserima; upoznao je i Trockog, kome je iz svoje perspektive pisao o uzrocima Sarajevskog atentata. Zna se da mu je Trocki zamerao da je previše nacionalno orijentisan. (Baš zbog toga, Gaćinović je odbio da krene s Lenjinom u Rusiju, jer je plombirani vagon kojim su se boljševici prebacivali na rusku teritoriju bio nemački; kajzer Vilhelm je preko grofa Mirbaha želeo da Rusiji „podari“ revoluciju i građanski rat, da bi je izbacio s antigermanskog fronta.) Ipak, i za Gaćinovića, kao i za Žerajića, socijalno i nacionalno su bili nerazdvojni. „Mladoj Bosni“ je pripadao i zagonetni Dimitrije Mitrinović, Mitrinović koji je maštao o mesijanskom jugoslovenstvu kao početku Novog doba, Mitrinović opijen Meštrovićem i, kasnije, okultizmom, jedan od ideologa Ujedinjene Evrope, maštar o sintezi Istoka i Zapada, začetnik naše umetničke avangarde… I Mitrinović je sanjao o pravednijem ustrojstvu sveta, o nekakvom mističkom socijalizmu koji će značiti novi korak u evoluciji čovečanstva… I drugi, mnogi drugi, zaneseni dečaci o kojima, pred kraj svog monumentalnog svedočenja o tajni našeg podneblja, „Na Drini ćuprije“, piše bivši konspirator, katolik srpske i jugoslovenske vizije, i sam zatvaran kao mladobosanac, Ivo Andrić. Dakle, mladići okupljeni oko „Mlade Bosne“ (a bilo je, ma kako bi to danas želeli da precrtaju, pored Srba, i muslimana i Hrvata) nisu bili nikakvi primitivni šovinisti koji su sanjali o „Velikoj Srbiji“ kao tamnici za nesrpske narode (za to ih je optuživala bečka propaganda). Već pomenuti Ratko Parežanin, u svom ogledu „Nekoliko reči o Žerajić-Principovom naraštaju“, upravo to i ističe: „Nacionalizam ove omladine nije više onaj melanholični nacionalizam, pun romantizma i sladunjavih reči, kojim su se zanosili stariji naraštaji. Njen je nacionalizam mnogo realniji, on je i socijalan. Prvih dana po atentatu Princip je izjavio da je u prestolonasledniku Ferdinandu pucao ne samo u zlotvora svoga naroda, nego i izrazitog predstavnika imperijalizma uopšte/…/ Istinski nacionalna, ta je omladina bila u svojoj suštini i internacionalna u smislu velike ideje o slobodi i jednakosti svih naroda i klasa šara zemaljskog“. (Celini „mladobosanskog problema“, od poezije do bombi i revolvera, posvećen je novi broj časopisa „Gradac“, koji je, znalački ozbiljno, istorijski odgovorno, ali i mladalački poletno, priredio perspektivni BiH pripovedač, Muharem Bazdulj; čita se u dahu, i to onom kojim su disali Princip, Čabrinović, Grabež i drugovi onog vidovdanskog jutra 1914. „Must read“,rekli bi prodavci bestselera na Zapadu. Maksimalno smo ga koristili pišući ovaj tekst.)

KO JE DOŠAO U SARAJEVO?
Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na Vidovdan, da bi pljunuo u lice „remetilačkom faktoru“, bosanskim Srbima, i da bi najavio da će ratovati protiv Srbije. Njegovi jedini prijatelji u Beču, koji ga nikako nisu voleli bili su ratoborci, poput militantnih aristokrata Bertholda, Fon Hecendorfa i drugih, koji su smatrali da je Kraljevina Srbija stalni izvor opasnosti po bečke planove na Balkanu. Pored toga što je bio nezainteresovan za muziku i poeziju, sa povremenim nastupima nekontrolisanog besa, Franc Ferdinand je krvoločno ubijao životinje iz „sportskih“ razloga. Njegov prijatelj, Rudolf Kisling, kaže da on nije moga da uživa u običnom lovu – pravio je pokolje životinja: samo prilikom lova sa kajzerom Vilhelmom u Konopištu ubio je 3.200 fazana. Ferdinandov lekar, dr Viktor Ajzenberger, kaže da je u jednom naletu, u Blumbahu, budući car ubio 52 jarca, i do 1913, na raznim mestima, preko 5.000 jelena. Na spisku trofeja nedostojali su mu samo Srbi, ta divljač za odstrel svih imperijalnih lovaca. U Sarajevo je došao sa željom da pokaže spremnost austrijske vojske za obračun sa njima, krivima što su šizmatici i što ne veruju u „europske vrednote“ koje im nudi katolički presto Habzburga. U Beču i Pešti novine su pripremajući se za budući veliki lov objavljivale ovakve popularne pesmice: „Oj, ti pored Drine gade,/ Da ublažiš svoje jade,/ Ovu priču utubi!/ Znaj da čas daleko nije,/ Kad će ti mač Austrije/ Mrsku glavu da srubi!“
Godine 1913, pojavio se roman jednog austrijskog oficira, koji je pisao o pokretu „svete sile“, KundK monarhije, ka Solunu, pri čemu su Srbija i Crna Gora nazivane „pseudo-državama“ i „drskim psinama“,koje će na tom putu biti zbrisane. Fon Hecendorf je, kao mozak vojne budućnosti Beča, smatrao je da je Srbija isuviše plodna i bogata zemlja „čija blaga ne treba pustiti da ih opljačkaju druge države“, dok je ministar spoljnih poslova, Berthold pred celom Evropom u novembru 1912. izjavio da Srbi ne smeju dobiti nikakav izlaz na Jadran. Ubistvo nadvojvode u Sarajevu, dakle, bilo je samo povod za ono što se dugo spremalo, i ono za šta je bio i sam nadvojvoda.
„Love, a ulovljeni“, rekao bi Principov drug iz Beograda, pesnik Momčilo Nastasijević. Iako nije bilo nikakvih dokaza da je država Srbija stajala iza atentata, ratoborci iz Beča su ovo jedva dočekali (kao što su Amerikanci napali Irak zbog Sadamovog „oružja za masovno uništenje“, koje nikad nije nađeno, jer ga nije ni bilo.) Ako se ovo zna (a zna se), onda je jasno zašto se Gavrilo Princip, do same smrti (a umro je 1918, pred kraj rata, u tvrđavi Terezin, kroz koju je Hitler, za Druge svetske vojne, ka logorima za istrebljenje sprovodio Jevreje) nikad nije pokajao zbog svog hica. Kad je predsednik suda tražio da ustanu svi koji žale zbog atenata, Princip je ostao da sedi. Sudija Pfefer u svojim uspomenama kaže da je Princip izjavio „da je njemu žao što su deca izgubila oca i majku, i žao mu je što je ubio vojvotkinju Sofiju kao Čehinju, jer je nikako nije kanio ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Poćoreku; ali da mu nije žao što je ubio austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda, jer ga je hteo ubiti“. On je pucao PRINCIPIJELNO: „Ličnost prestolonasljednika kao čovjeka nije kod mene igrala nikakvu ulogu, nego je igralo samo nacionalno osjećanje“. A razlozi su pored nacionalnih bili i socijalni: „Seljak je osirotio, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim, i nije mi žao“. Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina. A pod tiranijom Beča stenjala je bosanska raja skoro kao i pod Turcima.
Naravno, danas se to zaboravlja. Hoće se reći da je Princip običan zločinac, koji puca u nevinog čoveka i njegovu ženu (a ne u Poćoreka, okupacijskog upravitelja Bosne, koga je slučajno promašio.) Slovenački pisac Drago Jančar je u tom smislu jasan do kraja: „Zar ne vidimo neobičnu sličnost između Gavrila Principa, zajedno sa njegovim urotničkim drugovima, i današnjih terorističkih fanatika?/…/ Jesmo li kad pomislili da je Sarajevo više od sedamdeset godina slavilo teroristički čin?“ A čuveni montenegrinski Maksim Gorki, postmodernista na privremenom radu u propagandi dukljanoidstva, Andrej Nikolaidis, kaže da je Princip pucao u „Frojda, Muzila, Krausa, Trakla, Kokošku, Vitgenštajna“… To jest, divlji Princip je pucao u „uljudbu“, u samo srce zapadne civilizovanosti (koja se, naravno, odmah posle Principovog pucnja projavila u krvavim pogromima usmerenim protiv Srba; pogrome je, naravno, organizovao „civilizator“ Poćorek, uz pomoć protoustaške muslimansko-katoličke, starčevićevske rulje, i oni su, kao talasi krvi i užasa, prekrili Bosnu i Hercegovinu.) Ne, Princip je pucao (ma koliko da je istina da bilo koji pucanj u istoriji nije jednoznačan) u jednog novog Murata, koji je, vekovima posle prvog Vidovdana, Srbima pretio da nogom stane u podgrlac, pozivajući ih da piju šerbe pokornog nošenja jarma, ili, što reče onaj u „Vijencu“, da čekaju „sjekiru među uši“, ako odbiju da budu roblje. Zato je advokat dr Cistler, koji je jedini iskreno branio mladobosance na procesu tvrdio da mladići nisu mogli počiniti akt veleizdaje, jer Bosna i Hercegovina, iako nasilno i protivno međunarodnom pravu, anektirana 1908. godine, nije svojina dinastije Habzburga, i ne pripada „crno-žutoj“ monarhiji.

VIDOVDANSKA MOTIVACIJA
Opet Vidovdan… Koliko god se trudili da ga zaboravimo, to je nemoguće. Ne zaboravljaju ga ni naši neprijatelji, poput Austrijanke Ane Šucenberger, koja je na Trećem kongresu psihijatrije u Beču, novembra 2002, čitavom našem narodu dala dijagnozu, rekavši: „Srbi su 28. juna 1389. ubili turskog sultana Murata na spavanju. Srbin Miloš Obilić je potegao nož na nekog ko je na spavanju, pa je tako model srpskog ponašanja postao ubijanje./…/Austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand nikako nije smeo 28. juna 1914. da ode u Sarajevo. Morao je da zna „datum srpske traume“ koji se nesvesno prenosi/…/ Istog dana, 1989, Srbijom je počeo da vlada Slobodan Milošević, i Srbi su nastavili da ubijaju na Kosovu“.
Jedan od atentatora, onaj što je bacio bombu, Nedeljko Čabrinović, bio je radnik u koga su drugovi pomalo sumnjali; da bi se dokazao, prvi je smelo krenuo na nadvojvodu. U pismu prijatelju uoči tog dana, kaže: „Sutra je Vidovdan. Sjećaš li se Miloševa zavjeta? Sjećaj se i Ti mene i ne zaboravi me!“ A na sudu je rekao: „Kada sam u Sarajevu pročitao u novinama da će prestolonasljednik doći baš na Vidovdan, koji je za nas Srbe najveći nacionalni praznik, ja i Princip smo o tome posebno razgovarali. Ta okolnost me je osobito podstakla da izvršim atentat. Narodno predanje kazuje da je uoči Vidovdana junaku Milošu Obiliću rečeno da je izdajnik, na šta je on odgovorio: „Na Vidovdan će se vidjeti ko je vjera, a ko li je nevjera“, i Obilić je bio prvi atentator, jer na Vidovdan je otišao u neprijateljski tabor i ubio cara Murata“. Eksplozivan iskaz, nema šta: „drugosrbijanci“ bi ga i danas mogli iskoristiti za svoju propagandu o Srbima kao narodu zlikovaca.
Pa dobro, u čemu je tajna Vidovdana? Da li je to zaista nekakav praznik terorista, kako bi nam ga želeli da prikažu „drugosrbijanci“?
Naravno, stvar nije u atentatu, nego u spremnosti na ŽRTVU, u onome lazarevskom „umrimo da svagda živi budemo“, u onome da je carstvo zemaljsko prolazno, a Carstvo Nebesko večno, u onome da se ne razmišlja protiv kakve sile se ide, nego kakva se svetinja brani, u najdubljoj smelosti da se iskorači iz sebe ka Večnom. Iako puni revolucionarne retorike, načitavši se Bakunjina i Kropotkina, ovi dečaci bili su samo Lazarevi Srbi („Sarajevska zavera izvedena je neobično primitivno. To je bila prava zaseda bosanskih hajduka, tih drevnih agrarnih terorista“, kaže Vladimir Dedijer, podsećajući da je porodični nadimak Principovih bio „Čeke“, jer su u zasedama čekali moćnijeg neprijatelja, da ga nauče da ne može tek tako da otima tuđe.) ŽRTVA JE, NE ZABORAVIMO, TEMELj SVAKE ZAJEDNICE, a tragedija je, izvorno, ODA U SLAVU ŽRTVE KOJA JE UTEMLJILA ZAJEDNICU. Zato su Princip i drugovi na sudu svim silama nastojali da odbrane svoje pomoćnike, srpske seljaka iz Bosne, tvrdeći da su im dotični pomagali samo slučajno, ili pod pretnjom; pravdali su druge, želeći da žrtvuju jedino sebe, a ne i svoje sunarodnike. I zato je Vasov brat, Veljko Čubrilović, čitajući Evanđelje po Jovanu pre pogubljenja, podvlačio ona mesta koja su se odnosila na smisao žrtve u Hristu, počev od reči Raspetoga da je On Pastir dobri koji dušu polaže za ovce, do onoga da „Isusu valja umreti za narod“, da „rasejanu decu Božju sakupi u jedno“.A naročito je podvukao evanđeljske reči po kojima zrno pšenice, da bi mnogi rod donelo, mora pasti u zemlju i umreti… I zato je austrijski dželat, profesionalac Alojz Zajfrid, koji je vešao Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Dragutina Ilića, zapisao: „Ja vam ovdje – kao Austrijanac koji voli svog vladara – kažem da hrabrijih i mirnijih delinkvenata u svojoj praksi nisam imao“ („Hrabro mrite kad mrijet morate“, rekao je Njegoš. I oni su ga, naravno, čuli, kao što je Gavrilo, poreklom iz Crne Gore, a predaka doseljenih u Bosansko Grahovo čuo reči Starca Vujadina, i držao ih se na sudu, i kasnije, do smrti, ne odajući jatake svog čina ).

O NAŠIM MRTVIMA
Dok je trunuo u zatvoru u Terezinu, gladujući, mučeći se, raspadajući se od tuberkuloze kostiju, Gavrilo Princip razgovarao je s doktrom Papenhajmom, i izlagao mu svoje predsmrtne misli – počev od toga da mu je teško jer mu ne daju da čita, preko brige za napaćeni narod, do objašnjenja svoje nacionalne i socijalne motivacije. „On nije mislio da postane heroj. Hteo je samo da za svoju ideju umre“, kaže Papenhajm. I umro je, ali da živi. I njegova smrt bila je njegova molitva.
Pišući o već pomenutom Dragutinu Iliću, učitelju obešenom zbog mladobosanske borbe za slobodu, Andrić je, u njegovo ime, ali i u ime svih tih nesrećnih, zanesenih dečaka, asketa koji su sebe pregoreli radi sreće svog naroda, Bogu uputio jednu molitvu: „Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za šta te, dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni“…No, molitva ova dugo nije bila uslišena: lov na Srbe, pre svega Srbe (ali i jugoslovenski orijentisane Hrvate i muslimane) nastavio se. U Bosni i Hercegovini organizovano je mnoštvo suđenja omladini i đacima, masovno sumnjivima zbog srpske i jugoslovenske zanesenosti. Na banjalučkom veleizdajničkom procesu, Poćorek je, u ime „EUrope“, sudio 156-orici Srba, „veleizdajnika“, od seljaka do intelektualaca, a za to vreme je njegov šuckorski ološ ubijao širom Principove otadžbine, nevine ljude, žene i decu, ili ih slao u konclogore, tipa Arada i Nađmeđera. U Trebinju obesiše osamnaestogodišnje čobanče, Gaja Gudelja, koji je, tražeći ovce, upotrebio fenjer-neko ga je dostavio da šalje signale neprijateljskoj vojsci. Ćirilica je bila zabranjena, a srpske konfesionalne škole ukinute. I, naravno, mi sada, po naređenju EU komesara, sve to treba da zaboravimo, i da pljunemo na grobove svojih predaka, da bi nam opet natakli jaram na vrat, i da bi nas sprečili da budemo sa Principom, a naterali nas da se mirimo sa Muratom i Ferdinandom, maskiranim u EU plavetnilo poprskano žutim zvezdicama.
Ko zna, možda bismo tako i mogli, ali nam mrtvi, pogotovu o Vidovdanu, to ne daju. Ruski filosof, Semjon Frank, u svom tekstu „Mrtvi ćute“ jasno kaže: „Mrtvi ćute. Njihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla na mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokolenja. Za slepe i gluve, za one koji žive samo u ovom trenutku, ne sećajući se prošlosti i ne predviđajući budućnost, za njih mrtvi ne postoje, i pominjanje njihove snage i uticaja za njih je samo besmisleno praznoverno buncanje. Ali oni, koji umeju da vide i čuju, koji su svesni da sadašnjica nije samodovoljna, nije od prošlosti otkinut život sadašnjeg dana, nego prolazni tren žive punote, zasićene prošlošću i bremenite budućnošću, znaju da mrtvi nisu umrli, nego su živi. Kakva god da je njihova sudbina tamo, sa one strane granice ovoga sveta, oni žive u našim dušama, u podsvesnim dubinama velike, nadlične narodne duše… Njihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, o časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljivanja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je da pažljivo osluškujemo tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja“.
Čitaoče, čuješ li? Princip, izgleda, strahovito ćuti.