То јесте тема ако се гледа наслов који си јој дала, али повод за отварање исте је био краћи интервју који је Марако Јарић дао за неке новине. И ја сам се управо фокусирао на оно шта је он изјавио и на основу тога сам и изнео своје мишљење.

Нема то никакве везе са грабљењем туђег успеха. Срби се као и било који други народ радују успеху спортиста који између осталог представљају и своју земљу, то је толико нормално, да не видим разлога због чега би око тога много затезали причу.

А то што су наши спортисти као ретко који други навикли да освајају медаље наступајући за своју репрезентацију је само један велики квалитет који може бити индикатор да ми нисмо баш толико ретардирани. Тај спорт већ дуже време и јесте једна од ретхи светлих тачака које имамо. Нико од тога не треба да гради неки мит, али је лепо констатовати да су спортисти из твоје земље нпр. убедљиво најуспешнији од свих у региону.

ми смо говна и не вредимо ништа ...треба нас истребити да не сметамо цивилизованим народима који не славе успехе својих спортиста и не седе на ладном бетону

Колико год да се чинило тако ипак није поента теме у томе колико се Срби радују успеху својих спортиста... Суштина се налази подно тог брда, а она је једна од оних ванвременских тема које ће увек бити актуелне... зашто људи воле спорт? Тј. не... него зашто људи навијају за спортске екипе? Мада то прво безусловно и увек повлачи ово друго... А ту тему углавном покрећу они који спорт не воле, покушавајући нама тантузима који га волимо да објасне колики смо идиоти што 90 минута гледамо 22 човека како бесциљно трче за лоптом. Па су дошли дотле да су нас све колективно сајкоанализирали и за неколико минута проникли у нашу свест боље него ми сами што смо за цео живот, те нам објаснили како је наше праћење спорта и навијање за одређени спортски тим у ствари ништа друго до потез очајничког лузера. Лузера који у спорту и навијању тражи утеху и оправдање за своје личне неуспехе и бродоломе. Лузера који се поистовећује са тимом/појединцем само зато јер је сам неспособан да тај успех оствари. И управо зато они не прате нити воле спорт... јер забога, они нису нити ће икада бити лузери.

Само зајебали су се.
 

A možda je Marko malo ljubomoran na Novaka

Је л' у уводу ове теме интервју са Јарићем у којем он баљезга како су спортски успеси одмогли народу да сагледа реалну слику о себи и како би било боље да није ни било тих успеха? Јесте. На то сам се највише и осврнуо. Једино за шта је сигурно био у праву је то да су "број један заправо спортисти који су направили успех из неких својих личних разлога". Мада му је и то сувишно, као да то није познато.

Него, сећам се теме о омаловажавању фудбала и као друштвене појаве, у којој су се појединци између осталог, трудили да објасне какав је то заправо психолошки профил људи који воле фудбал или неки спорт уопште, уз констатацију како су такви по правилу глупи, незадовољни својим животом, "неотесани", некултурни и сл.

Ма то није никаква моја замерка теби, знам шта ти причаш.. уосталом исто сам и ја "рекао" оним својим саркастичним коментаром.


Него кажем шта мислим да је заправо суштина теме, а твој цитат сам само злоупотребио у ту сврху. 


То то... само чекам да неко почне да ми објашњава да сам идиот јер пратим спорт, наоштрио сам се сачувај Боже... имао сам неколико ерекција од јутрос, а још увек нисам мастурбирао.

Pa nije on mnogo pogriješio. Ako ne banalizujemo rečenicu, definitivno su ti sportski uspjesi postali neki izduvni ventil nagomilane negativne enerigije u narodu. Doduše, ne znači da bi bez njih sva ta energija prešla crvenu granicu i dovela do nekih promjena.

Pa pazite, ovde se govori o nekoj nacionalistickoj crti koju posedujemo i izrazavamo tako sto uvelicamo ceo narod samo na osnovu pojedinca ili grupe ljudi koja napravi neki uspeh. Realna slika je da mi kao pojedinci vredimo za sebe i ostvarujemo svoje ciljeve. Ovo vise dodje neka kolektivna slika koju svaki pojedinac ima za sebe o svojoj naciji. Cak bih i rekao da nema nista lose u tome ako ne ode u neke ekstreme. Pa sta ako poneki put i pomislimo da nam nacija vredi? Realno, bolje da se dicimo da vredimo nesto nego da mislimo da ne vredimo nista. Ako ne ode u neki ekstrem, svakako je prihvatljivo da makar mozemo da se poradujemo i mislimo da vredimo nesto.

Значи, могло би неког од "рођених победника" да западне обилније прскање...


Захваљујући успесима наших спортиста у репрезентацији тај издувни вентил јесте некако каналисао и нагомилану негативну енергију... Само када се сетим првог ЕП у кошарци из 1995. године, после "укидања санкција", затим ОИ из 1996, ЕП-а из 1997, или СП-а у кошарци из 1998... Владао је тотални транс, сва та славља су нам била најсрећнији дани, поготово нама као клинцима, сви су били поносни, у једној мери то је било и лечење свих могућих фрустрација и немоћи у којој смо се као друштво задесили, све њихове победе су биле и наше... Али то је у неку руку и разумљиво, у датим околностима. Зар не?

Мада сви ти спортски успеси као нека повремена појава свакако нису могли, нити могу да утичу на колективну свест једне нације у тој мери да би се из свега тога дугорочно креирала некаква митоманија.

А да сте оставите мало јебеног Ђоковића, може? зашто се увек помиње јебени Ђоковић кад се прича о "успеху спортиста од којих немамо вајде"? Јел се зна за још неког врхунског спортисту осим макси Нолета? Као прво, вајде немају они које спорт не занима.

Као друго, за кога игра Крстић? За себе? Дође себе да промовише док игра за репрезентацију? Миљковић? Јел и он исто тако? Играју да би се курчили како су успешни? Или можда играју за народ и своју земљу да би се народ био поносан?